“Današnja deca su nezahvalna!
Sve živo imaju, igračke koje požele, moderne mobilne telefone od prvog razreda Osnovne škole, a ničemu se ne raduju, ni ,,hvala” da ti kažu!”
Objašnjavam skoro braneći se da imam malu bebu da ne spavam noćima, da je možda to sve „samo“ umor, da sam žurila jer je beba plakala…
Ovi dani nose razrješenja.
Obustavljaju dileme, donose korake i konkretna djela.
Zato što joj nije potrebno da tačno na vreme ofarba “dosadni izrastak” i isfenira kosu, iscrta obrve japanskom metodom, uradi gel lak na noktima jer “nema smisla svaki dan ih lakirati”, skine višak od tri kilograma da bi mogla da obuče novu trendi haljinu, precizno povuče alajner.
Pokretači i administratori otkrivaju mi kako su nastala stručna udruženja, pa i poslovna partnerstva, na temelju specijalnih Facebook – grupa.
Kad sam imala trinaest godina, davno je to bilo, neki vršnjaci su već počeli da puše, krišom, iza diskoteke, u parku, u wc-u.
Nisam pušila, jer mi je smetao dim. Meni dim, njima ja, zbog toga što mi smeta dim.
Previše puta u njegovom kratkom životu mom sinu je rečeno nešto o meni, nešto što se usvojenoj djeci govori od pamtivijeka: da ja nisam njegova „prava“ majka.
Otvoreno pismo mojoj porodici koja nije zainteresovana za našeg sina.
ČVRSTO vjerujem da u naš život ljudi ulaze s nekom svrhom i razlogom.
Ljudi se sastaju i rastaju, a lajfkoučevi savjetuju da se iz svakog odnosa iznese neka pouka.
Krajnji roditeljski cilj je da osposobimo decu da žive bez nas.
Trebalo bi da mi možemo nedeljom da odemo kod njih na ručak, a ne stalno da oni dolaze kod nas.
