– Idemo prvo do mene da ti dam hemijske i da klopnem nešto, baš sam gladna.
– Okej.
Znate li ko su vaši ljudi? Ko su oni koje možeš da pozoveš kad se rušiš i slamaš?
Nova godina je obećanje sebi. Da ćemo biti bolji, zar ne?
Pola dva je ujutro. Zapravo i nije čudno da smo manje više svi budni jer ipak je najluđa noć, ona novogodišnja, kraj, početak, crveno rublje… Svi stereotipi i sva očekivanja ikad.
Ne volim nove godine. Ne volim proslave. Ne volim kič. Ni štras. Ni šljokice. Ni muziku koja asocira na lošu svadbu na kojoj ni mladenci ne žele da budu. Ne volim. Ne donosim novogodišnje odluke. Ne volim otopljenu čajnu kobasicu…
Zašto prvo moram da usisam, pa onda da te uzmem u ruke? Zašto moram prvo da operem, pa onda da pročitam priču? Je l’ to tako sve majke rade?
Nemam pojma što želim u novoj godini. Ni inače nisam od donošenja novogodišnjih odluka, novih dijeta, navika ili bilo čega samo zato jer je nova godina, nov datum, ponedjeljak ili početak mjeseca.
Ako do sada niste čitali njenu poeziju, sada hoćete.
Nekako kad si žena valjda ti je od rođenja predodređeno da si za nešto kriva.
Nije ljubav kad te ubeđuje da se ne šminkaš, a posle govori kako si se „zarozala“. Nije ljubav ako ti treba povodac. Ljubav se ne zauzdava.
