Kada je Kristina Kovač nedavno preko fejsbuka zatražila pomoć pri nalaženju posla u Švedskoj u nekoliko komentara pisalo je „gde si našla u 40-oj da krećeš od nule?“, „da si otišla na vreme, sada bi već imala 20 godina staža“ i „muka mi je od ovih što su se pomamile u 40-oj“.
Evo ovako. Po fazama.
Ne, nije normalno!
Kad god pročitam naslov ili komentar „Žena, majka, kraljica“ dođe mi dodati bolesna štitnjača. Zamislim odmah ženu koja vuče cekere, trči da pospremi, ne spava dovoljno, grize se jer nije stigla ni do pola beskonačnog spiska obaveza… Stani bona malo….
Umorna sam. Umore me drugi, nije do tebe.
Umorim sama sebe. A trebala bih sebe čuvati za tebe.
Misle neki ljudi koji me ne poznaju mnogo ili dovoljno da ja ne znam da mislim ili kažem nešto više i da moj razum ne seže dalje od priča o sexu, ljubavi, romantici, i popularnoj psihologiji. Da kroz život koračam…
U dilemi da li pisati koliko je sramotno izvještavanje nekoliko medija iz Trebinja (pa onda i ostalih koji su prenijeli njihove tekstove) u slučaju ubistva žene LJ.R. u Trebinju ili samo oćutati i ne podsjećati na medijsku sramotu, odluka je, jasno je, učiniti ovo prvo.
Ovo nije priča o šta je kome teško i zašto neko nešto čini.
Ovo nije kuknjava.
Ovo je priča o tome kako pola planete nikad neće znati i moći osetiti šta se to sve dešava ovoj drugoj polovini iste te planete.
Stevane, šta sam ja rekla, Stevane?! Pravac kući, ’si čuo?! I nemoj tamo da se sretnete ponovo u sporednoj ulici! Kući! Ja sam ti rekla, sa lošom decom se ne družimo!
Dok ležiš i spavaš, osjetim kako se breme današnjice diže sa mojih pleća. Sve teškoće današnjeg dana su brzo zaboravljene i hvatam se kako te gledam sa čudom. Pamtim tvoje lice i obrise tvojih ruku. Želim da premotam ovaj dan i kažem ti koliko si bio dobar.
