Dlanovi mu na mojoj koži.
Tonu kao u živo blato.
Sve nam je postalo dostupno na klik, ako imaš novca.
– Vi mladi mislite da znate sve, ali svet je postojao i pre vaših kompjutera i telefona, znaš? Život te sve nauči, ako hoćeš da učiš, a treba i malo takav da se rodiš.
– Je l’ možeš da imaš sve?
– Što se mučiš, Ružo moja? Možeš sve što hoćeš, samo treba da znaš šta hoćeš.
-Migrena, pa šta. Moraš malo da se otvoriš prema svetu, rekla je majka.
-O izvini, a šta predlažeš, da izađem na Terazije i vičem „Vasiono, čuješ li me?!“
Nemoj da me shvatiš pogrešno, ali ako se neko nikad nigde nije uklapao to si ti. Znaš koliko je mene ljudi pitalo dosad što se družim s tobom pa nikad ništa nisam rekla?!
Možda mislite da niste uopšte bitni na ovom svetu..
Jutros me probudio bol u vratu. Znate onaj kad škljocne i od tog momenta više ništa nije kako treba.
Oduvek sam znala da imam sreću, al’ baš da stane u narodnu poslovicu – nisam.
Stojim pred bijelim papirom i ne znam šta da kuckam.
Kada bih mogla da promijenim jednu stvar na sebi bila bi to moja prokleta emotivnost.
