Nakon teksta o izjavi modne blogerke Zorane Jovanović, koji sam napisala zapanjena onim što je izjavila. naletela sam na još nekoliko komentara koji su me jednako zapanjili, a koji su se mahom vrteli oko toga da je “žena ženi najveći vuk”.
Da te sada mogu vidjeti, rekla bih ti toliko toga. Da znam da nećeš prkosno prevrnuti očima, odmahnuti glavom i svejedno raditi po svom, rekla bih ti. Da se više smiješ, a manje plačeš. Da manje podrazumjevaš, a više tražiš….
Učiteljica bi je s vremena na vreme pogledala, ali je ona sklanjala pogled. Nije mogla da objašnjava. A šta i da kaže?! Moja mama je bolesna i možda nikad ne ozdravi?
Put kojim idemo, često ubeđeni da znamo kuda, meni izgleda tužno.
Kako drugačije opisati tendenciju da se čudimo svemu što je prilično normalno?
Jednom mi je jedan hejter rekao – Marina, ako se poželiš ubiti, skoči s visine svog ega.
Znaš postoje neke stvari koje ti nisam rekla. Koje nisam rekla ni sebi. Nisam ti rekla da sam na tebe bila i ljuta. Nisam ti rekla da mi je dugo trebalo da ti oprostim što mi nisi dozvolio da krenem…
On je muško, kaže Žmu. To je verovatno nekad rekao i njegov otac, pa njegov deda, pa njegov pradeda. Pa čukundeda.
Muško je, mora da bude jak, snažan i odvažan. Ali ja ne mogu da se igram vaspitanja „videćete vi kad dođe tata“.
Kasnim. Kasnim. Užasno kasnim. I tako već evo sedam dana.
Kasnim sa kolumnom jer nisam ponijela laptop sa sobom. A, nisam ga ponijela sa sobom na mjesto gdje sve svakako kasni ako sebe uzmeš kao referencu za vrijeme i planiranje.
Koga će Sunce ujutru probuditi i šta će naša mama raditi sa onom kiflom prepunom krema, ko će je pojesti kada je jedina ti voliš.
Usred rasprave treba li ponovo mladiće slati na služenje vojnog roka uključila se i uvažena profesorica psihologije Mirjana Krizmanić i rekla da bi odsluženje vojnog roka bilo dobro za današnje mladiće – jer su ih njihove mame toliko razmazile da ne znaju ni smeće u kantu baciti.
