Ako bi praznina imala ime, ovog momenta bih je nazvala “pedesetipet godina”. A nema te tek pet meseci.
… i to ne ono toliko školsko (ne)znanje, ne. Nego ono ljudsko, životno, svakodnevno.
Jedna sam od onih bića što nešto ugledaju pa ne mogu kao normalan insan to primiti k znanju nego ja to sve nešto pregledam, zagledam, okrećem, njušim, pa onda pojedem pa pljunem pa opet…
Priča se priča da rode dolaze.
Priča se: o demografskoj slici, pronatalitetnoj politici i sličnim temamama.
Govorka se. Razmatra na sastancima.
Pre dva dana sam ti rekla, iskreno priznala – Ponekad ne znam šta bih ti rekla.
Nekad ne znam kako da započnem razgovor, nekad se bojim praznih reči, nekad se bojim da te ne umorim…
Tebe koja se boriš sa C dijagnozom…
Kao osoba koja nema ni dečka s kojim se muva, a kamoli muža, dajem sebi za pravo da malo prokomentarišem trenutno dosta popularnu izjavu jedne jutjuberke koja je zapalila internet.
Put kojim idemo, često ubeđeni da znamo kuda, meni izgleda tužno.
Kako drugačije opisati tendenciju da se čudimo svemu što je prilično normalno?
Kasnim. Kasnim. Užasno kasnim. I tako već evo sedam dana.
Kasnim sa kolumnom jer nisam ponijela laptop sa sobom. A, nisam ga ponijela sa sobom na mjesto gdje sve svakako kasni ako sebe uzmeš kao referencu za vrijeme i planiranje.
Usred rasprave treba li ponovo mladiće slati na služenje vojnog roka uključila se i uvažena profesorica psihologije Mirjana Krizmanić i rekla da bi odsluženje vojnog roka bilo dobro za današnje mladiće – jer su ih njihove mame toliko razmazile da ne znaju ni smeće u kantu baciti.
Nisam znao šta je porodični nedeljni ručak.
Nikada nismo svi zajedno, u isto vreme, seli za trpezarijski sto. Dugo sam verovao da je to zbog minijaturnog astala na kom bi se tri tanjira sigurno sudarala, dok bi se laktovi prilikom sečenja mesa uplitali i smetali jedan drugom.
