Kažu da je za vikend bila svadba decenije. Oženio se Cecin sin. I Arkanov. Mislim da je teško pronaći svjesnu osobu koja ne zna ko je Ceca, ili Arkan. Elem, potomak se oženio. Mislim da i taj podatak znaju svi….
Teror (kvazi) elite.
Ovde nije dobro da budeš pametan, da imaš šta za reći, da imaš šta da obučeš i pojedeš, da radiš, da zarađuješ, da izlaziš sa četrdeset,
da ideš bez muža, da pričaš više od muža, da pričaš uopšte…
Kroz više od pedeset razgovora koje sam vodila u toku mesec dana, i kroz koje sam saznala puno o njima, koliko god iskreni bili, nisam saznala ništa o onima sa kojima su bili u vezi.
Ako bi praznina imala ime, ovog momenta bih je nazvala “pedesetipet godina”. A nema te tek pet meseci.
… i to ne ono toliko školsko (ne)znanje, ne. Nego ono ljudsko, životno, svakodnevno.
Jedna sam od onih bića što nešto ugledaju pa ne mogu kao normalan insan to primiti k znanju nego ja to sve nešto pregledam, zagledam, okrećem, njušim, pa onda pojedem pa pljunem pa opet…
Priča se priča da rode dolaze.
Priča se: o demografskoj slici, pronatalitetnoj politici i sličnim temamama.
Govorka se. Razmatra na sastancima.
Pre dva dana sam ti rekla, iskreno priznala – Ponekad ne znam šta bih ti rekla.
Nekad ne znam kako da započnem razgovor, nekad se bojim praznih reči, nekad se bojim da te ne umorim…
Tebe koja se boriš sa C dijagnozom…
Kao osoba koja nema ni dečka s kojim se muva, a kamoli muža, dajem sebi za pravo da malo prokomentarišem trenutno dosta popularnu izjavu jedne jutjuberke koja je zapalila internet.
