Modrica nije ljubav, ona nije te boje. To je kampanja koja nas ovih dana podsjeća da se žene ne tuku. Da ljubav nisu batine. Da nisi sama.
Nikad nije razumela foliranje. Ni kad je imala deset kilograma viška, ni kad je polagala ispit za koji se mesecima spremala, ni kad je rekao: ti si meni baš slatka. Pojeo bih te.
Nažalost svojih roditelja, u posljednje vrijeme i same sebe, novinarka sam i tijekom dana nagledam se toliko smeća iz ljudskih usta i tipkovnica da me ne može oprati ni sveta voda, ni poezija, ni sredstvo za dezinfekciju.
Iskoče na društvenim mrežama mnoge stvari. I razne budalaštine koje htio, ne htio, detektuješ.
Bilo je dovoljno jedno „Devojko, useveri se“ da shvatim – jeste, to je najveći porok. Da ne živiš onoliko veličanstveno koliko možeš.
Nedostaješ mi.
Onako bezbrižna i neustrašiva.
Odlučna.
Sava nije gajio romantična osećanja ni uverenja da čovek mora da se oženi da bi bio srećan.
Hej, hej, u koliko da se kladimo da se ne sećaš svog blesavog druga iz srednje? U gradu sam, mislio sam da popijemo kafu.
– Jesu li ovakve stvari moguće u stvarnom životu? – zapitala je svoj lik u ogledalu u toaletu firme. – Zašto sam pristala?
Vrijeme je curilo kao kroz mali pješčani sat, onaj kojim djeca mjere pranje zuba. Kiša. Oko njega pulsira velegrad. Svi žure, udaraju se ramenima, niko nikog ne gleda u oči.
Pročitala sam jedan tekst koji mi ne izbija iz glave. Uvidela sam koliko ljudi vode velike borbe dok mene muče svakodnevne površne stvari.
Zbog toga mi prolazi kroz glavu film koji sam volela da gledam sa mamom o otmici devojčice u Parizu i njenom ocu koji čini sve da je spasi i koji u tome na kraju uspeva.
Setila sam se svakog saveta koji mi je mama ikada dala o tome kako treba da se čuvam nepoznatih ljudi i kako nikada noću da ne idem sama.
