Ne smem da kažem, al’ sve je to zato što nema dovoljno nežnosti. Ti si ispravan. Ti si osoba. Imaš dušu. Samo je ne koristiš.
Kažu, dobro je isplakati se s vremena na vrijeme. I sama sam pobornik te vrste čišćenja, ne zanima me što itko na to kaže jer stvarno ti često bude bolje nakon što pročistiš te suzne kanale.
Parovi koji iz bilo kog razloga ne mogu da imaju djecu, bez obzira ne to gdje žive, pored sve svoje muke moraju se nositi i sa radoznalim pogledima, pitanjima, a ponekad i osudama. Na selu je to još intenzivnije.
Moja majka je volela ukrase. Od stakla, porcelana, keramike, velike, male, one sasvim sitne, u raznim bojama. Imalo je uvek mesta u njenom domu za sve figure petlića, srna, čak i kengura, čuvara uspomena iz daleke Australije u kojoj je provela nekoliko godina.
Ko nije vodio decu u vrtić na navikavanje taj ne zna što je patnja. Je l’ plaču? Plaču.
Nema mi ništa draže od razbijanja (društvenih) tabua. Nisam majčinski tip niti uživam u majčinstvu. Uživam gledati svoje dijete kao ljudsko biće koje iz dana u dan intelektualno i emotivno napreduje ali to nema veze s majčinstvom; veseli me napredak svakog živog bića. Panično sam se bojala poroda; deformacija mog tijela mi je bila najneprirodnija stvar na svijetu koliko god svi tvrdili obrnuto.
Davno.
Nisam baš srećna zbog te činjenice, ali stvari stoje tako.
Jednoga dana kad mi deca budu dovoljno velika da shvate logiku koju vode roditelji, reći ću im:
Dragi mužu,
Uz tebe sam i kad nam se nagomilaju računi i kad smo napeti od stresa i brige.
Uz tebe sam i kad su djeca bolesna u sred noći i kad se sudaramo dok grabimo peškire i činije i mazimo mala topla čela.
Kad sam bila djevojčica moj najveći strah je bio da ću izgubiti ljude koje volim. Budila sam se stotinu puta noću i ustajala da provjerim da li su svi tu. Sve materijalne gluposti i gubitak stvari koje pare mogu da…
