Kad jednom dođe vrijeme da odem da li ću žaliti? Za svim onim prilikama koje su trebale biti moje, a ja sam ih prepustila nekom drugom.
– O ima ih još neodoljivih. Takvih, sličnih. Jednog baš ovih dana sanjam.
Rekla je tiho i nastavila da se pravi da je Englez.
Sve je kao u cirkusu – ja hodam po žici, deca prave odgovarajuću atmosferu, Žmu me čeka dole umesto trapeza.
Dok su druge devojke razmišljale i pričale o momcima, vezama, ljubljenju, oblačenju i skidanju, ona je mislila samo na tu jednu stvar: zašto se jednostavno ne razvedu? Zašto su se uopšte venčali?
– Ljude usrećuju različite stvari. – dodao je tiho i tada su ušli u autobus koji je vozio do škole.
Njihov razgovor je tu završen, a veza neka tri meseca kasnije. Ljude usrećuju različite stvari.
Nju je usrećilo da ode od njega. Pa ju je pustio.
Stala sam jutros ispred ogledala i pogledala se u oči. I nekako sam mogla da vidim svoju tugu.
Deca u Švedskoj ne plaču, al’ ja ne živim u Švedskoj, ja živim u Srbiji, u provinciji koju je i Bog zaboravio.
Deca znaju: Uz priču je lakše. Jeste li vi to zaboravili?
.
Kako da naučiš te male glave da ništa nije strašno kad se i sam plašiš?
Neki dan sam, pročitala jedan sjajan naslov (a i odličan intervju) koji je bio parafraza izjave sjajnog Miljenka Jergovića, koji ću ja opet parafrazirati a glasio je „kome je zdravlje preče od ljudskih prava i ne treba nikada da izađe iz kuće“.
