Srećan vam 8. mart!
Jednog jutra, sasvim nenadano, moj sin, trogodišnjak sa vekovima u pogledu, zagledao mi se u oči i rekao:
– Mama, ti nisi Hulk.
Živimo u ludom vremenu. Neizvjesnosti, straha. Vremenu u kojem se nad ljudskim životima strijepi svaki dan. U vremenu bolesti o kojoj se ništa ne zna, koja mutira, poprima nove oblike i iznenada, kada se najmanje nadaš odnosi najmilije.
Ponekad su trajale ceo dan. Počelo bi kao neko pečenje temena, pipnem prstima – boli. Onda se raširi, razlije ko jaje, svuda.
– Lepo je to, Majo, al’ što da se trošiš na mene? Može majka da pere sudove k’o i dosad.
– Ne može. Čuvaj ruke, mama.
E jaka mi stvar, ne voli te svekrva! Koga je još svekrva volela?! – rekle su joj koleginice.
Ja nikada nisam bila osoba koja je marila puno za stavove društva.
– Vi mladi mislite da znate sve, ali svet je postojao i pre vaših kompjutera i telefona, znaš? Život te sve nauči, ako hoćeš da učiš, a treba i malo takav da se rodiš.
– Je l’ možeš da imaš sve?
– Što se mučiš, Ružo moja? Možeš sve što hoćeš, samo treba da znaš šta hoćeš.
-Migrena, pa šta. Moraš malo da se otvoriš prema svetu, rekla je majka.
-O izvini, a šta predlažeš, da izađem na Terazije i vičem „Vasiono, čuješ li me?!“
Nemoj da me shvatiš pogrešno, ali ako se neko nikad nigde nije uklapao to si ti. Znaš koliko je mene ljudi pitalo dosad što se družim s tobom pa nikad ništa nisam rekla?!
