Ponosna sam na sebe, jer sam danas jednom čoveku ovo rekla. Tačnije, prvo je on rekao:
Ne znam da li ste primjetili, ali društvene mreže su pune dječijih fotografija. Sve su to slatke i simpatične fotografije i nemoguće je da ih ne volite i da vam dječiji obraščići nisu slatki. Prosto je grijeh ne staviti lajk. Međutim, postoji ta druga strana. Da li čuvate svoju djecu, pa i od samih sebe?
Treba doživeti taj Bali, napisala je najboljoj drugarici nakon desetog dana na ostrvu u Indijskom okeanu. Radila je, ali je živela. Stvarno živela. Svaki dan joj je počinjao plivanjem i trčanjem na plaži. Doručkovala bi i sela za laptop. Gledala je u modro plavetnilo svaki put kad bi podigla glavu sa ekrana.
Nekad nije bilo jednostavno izneti mišljenje pred velikim brojem ljudi.
Ako kaže da te voli i da zato sve to radi. Jer mu je stalo. Jer te čuva od svih i svega…
Naučila sam rano kako život može biti nepredvidiv. Da postoji milion stvari na koje ne možeš uticati. Da će boljeti. Da ćeš plakati. Da će te nekad gušiti. Kad to naučiš kao dijete, kao odrastao čovjek naučiš da biraš svoje…
Ovo je kratka priča o tome kako deca znaju, jednostavno stvarno znaju ko je zli junak u priči. Mi odrasli često zaboravimo da je važnije ono što osećamo od onog šta neko o sebi kaže. Ja slušam svoju decu.
Podsjetila me nedavno moja dugogodišnja klijentica kako sam se do prije šest-sedam godina sramila pokazati grudi u svlačionici, i da sam grudnjake i topiće redovito mijenjala poskrivećki, okrenutih leđa, u drugoj prostoriji ili čak tušu.
Tata, znaš li koliko si ti važan deo mog odrastanja?
Pitam muža jel ima sto dinara. Kaže nema ništa, sad će do bankomata.
„Ako ti treba za kafu za poneti…“, nastavlja.
„Treba mi za ružu za poneti“, prekidam ga.
