Jednog dana ćeš se probuditi i vidjeti da si sama. Sa sobom. Jednog dana ćeš morati stati ispred ogledala i objasniti sebi zašto se nisi malo bolje brinula o sebi. Zašto su ti potrebe svih bile ispred tvojih. Nije to…
Ovo je, u stvari klasična priča o preljubi. Kako je jedna žena varala samu sebe. Jer je zaboravila da je devojka sa krilima.
Lek su mi davali ponekad na svaki sat, ponekad svakog minuta. I evo me, na četvrtoj godini fakulteta. Bez leka je zaista sve izgubljeno. Bez njega sam onemoćala. Lek aktivira onih 90 posto mozga koji nije iskorišćen, a pasivizira onih 10 odsto koji koriste ljudi – objašnjava Nina.
Kada prebiramo po sećanjima svoje doživljaje, na kraju ispadne da su nam najmiliji oni koji nam u tom trenutku ne predstavljaju ništa spektakularno.
Ne dao bog da im padneš na ruke. Čašu vode ne umeju da pruže. Šetkaju se tamo, vamo. Kakva im je ovo vizita sad kad padne mrak?! Evo, prođoše pored moje sobe, a kod mene ne uđoše! Hoće da crknem od žeđi!
– Sestro! Sestro! Sestro! Voda!
Drugarica mi kaže, “Videćeš, desiće se toliko ružnih stvari da će ti ovo sad delovati kao pesma havaja”. Šta da kažem, sve je gore i gore.
Često u šali znam reći kako mrzim žene. Kako su loše drugarice. Kako komplikuju. Cendraju. Često sam kad to zaključim i u pravu. Ali, žene su i sjajne. Ponekad malo i glupkaste. Ponekad malo i uplašene. Ponekad ograničene. Ja zapravo…
Možda to nije zdrav pristup što se pravim ponekad da ne postoji sve to što je pored. Što se pravim da neke ljude nisam sahranila. Što zaboravljam da su neki ljudi ponekad umeli da sahrane mene.
I to se desi.
Ako bi praznina imala ime, ovog momenta bih je nazvala “pedesetipet godina”. A nema te tek pet meseci.
