Prije bolesti bio je prava pričalica.
Kako je pojam traume tako pogrešno shvaćen u našoj kulturi, živimo u društvu sa mnoštvo odraslih ljudi ophrvanih sramom.
Ne znam kako da počnem.
Nema adekvatnog početka za ovu priču.
Uhvaćena sam negde u sred reči, u sred ničega i u sred nečega.
Danas kad sam ušla u stomatološku ordinaciju primjetila sam jednog starijeg čovjeka koji je sjedio u čekaonici. Bio je jako ljubazan i započeo je razgovor sa mnom.
Moj otac ima tri kćerke
i u našoj porodici nema ko produžiti lozu.
Zato smo sve tri pomalo sinovi
i možda nas je zbog toga teže voljeti.
Broj parova koji imaju teškoće da dobiju potomstvo je u stalnom porastu.
Sve je više i žena i muškaraca koji traže pomoć i savet lekara i fitoterapeuta kako bi ovaj veliki problem rešili.
Jeste li nekad čuli nečiju poslednju želju?
…
Utakmice bilo kakve vrste su u našoj kući bile jednostavno zabranjene.
Dok ih je moj deda, mamin otac, gledao niko nije smeo ni zvuk da ispusti, niti da prođe blizu televizora ili izgleda ni da diše.
Pre neki dan jedna drugarica, pošto se iščupala iz depresije, pobednički je izjavila da je otkrila neverovatnu stvar – da su kolači bolji od poljubaca.
„Ti si odlučila da babneš pre vremena“, pomislila sam.
Prepoznajem taj pogled.
To je pogled koji bih mogla uputiti nekom ili nečemu za šta se pokušavam pretvarati da nije tamo.
