Nađete se u apsurdnoj poziciji: dovoljno ste odgovorni da budete okrivljeni ako bilo šta pođe po zlu, ali istovremeno nemate apsolutno nikakav stvarni autoritet da to pođe po zlu – sprečite.

Čuvena rečenica: „Ti nisi moja mama“ nije samo tinejdžerski bunt ili hir kojim deca pokušavaju da vam otežaju život. To je zapravo vrlo precizan i surov opis odnosa autoriteta u jednoj mešovitoj porodici. A ta dinamika postaje pitanje života i smrti kada treba da držite na oku dvoje dece u predtinejdžerskom uzrastu i jedno trogodišnje dete, i to na prostoru od stotina hektara prepunih organizovanog haosa.

Pouka iz obične prodavnice

Svi koji su ikada iskusili onaj panični sekund kada vam dete nestane iz vidokruga, znaju o čemu pričam. Imala sam situaciju u lokalnom supermarketu (Walmartu) – u prodavnici koju dobro poznajem, u gradu u kom živim, i to bez prisustva najmlađeg deteta. Jedno od starije dece se na trenutak izgubilo. Iako je sve trajalo kratko, osećaj je bio apsolutno zastrašujući.

Sada zamislite Diznilend. To je potpuno druga dimenzija opasnosti – nezapamćena gužva, buka, vizuelna preopterećenost i opšta zbrka. Posledice toga da vam se dete izgubi na takvom mestu nemerljivo su ozbiljnije od gubljenja među rafovima sa kozmetikom u lokalnoj prodavnici.

Ono što u celoj situaciji izaziva najveće ogorčenje jeste način na koji se u ovakvim porodičnim razgovorima raspoređuje odgovornost. I njihov otac (moj partner) i njihova biološka majka čvrsto smatraju da bi to putovanje trebalo da se realizuje. Oboje imaju stvarni, prirodni autoritet nad tom decom.

A ipak – nijedno od njih dvoje ne ide.

Tako dolazimo do apsurda: osoba koja u ovoj porodičnoj hijerarhiji ima najmanje prava glasa, ujedno je ona od koje se očekuje da preuzme sav rizik. Očekuje se da jednostavno „verujem“ da će devojčice ovog puta ostati uz grupu i da će me slušati, samo zato što su to obećale pre polaska.

Obećanja koja predtinejdžeri daju dok sede na kauču i maštaju o putovanju su simpatična. Ali ona nisu, niti ikada mogu biti, bezbednosni plan.

Svest o sopstvenim granicama nije sebičnost

Želim da budem potpuno jasna: ovde nije reč o kažnjavanju dece. Reč je o bazičnoj bezbednosti i svesti o sopstvenim mogućnostima. Ja se ne osećam sigurno, niti sposobno da sama vodim računa o dvoje starije dece koja me ne doživljavaju kao autoritet, dok istovremeno moram da pazim na svoje trogodišnje dete u nepreglednoj masi ljudi.

Znati šta možete, a šta ne možete da iznesete na svojim leđima nije mana vašeg karaktera. To je odgovornost. I definitivno nije kazna za decu.

Potpuno je razumljivo i sasvim opravdano što su devojčice razočarane jer propuštaju zabavno putovanje. Ali njihovo razočaranje ne menja činjenicu da je odlazak u ovom sastavu objektivno loša i nebezbedna ideja.

Rešenje postoji, samo zahteva odgovornost odraslih koji su tu decu rodili: otac može da uzme slobodne dane na poslu, ili svi zajedno možemo da sačekamo neko drugo putovanje, kada će biti prisutni odrasli koji zaista imaju autoritet nad njima.

Diznilend neće nikuda otići. Moje mentalno zdravlje i bezbednost te dece, s druge strane, itekako mogu.

Izvor: ona.telegraf.rs

Istraživanja pokazuju da je roditeljsko favorizovanje dece iznenađujuće uobičajeno. Javlja se u oko 65 odsto porodica, a identifikovano je i proučavano u različitim kulturama.

Koliko god da je uobičajeno, ovo favorizovanje može naštetiti dobrobiti dece tokom čitavog životnog veka, od njihovog detinjstva do srednjih godina i dalje. Smatra se toliko važnim faktorom u nizu emocionalnih problema da psiholozi za njega imaju naziv i akronim: „diferencijalni tretman roditelja“ (parental differential treatment – PDT).

Međutim, obično se dešava da se braća i sestre iz iste porodice ne slažu oko toga ko je bio omiljeno dete u porodici.

Naravno, to je zato što osećaj da roditelji više vole brata ili sestru krajnje subjektivan, napominje Lori Kramer, profesorka psihologije na Univerzitetu Nortistern u SAD.

Ipak, za osobu koja oseća da je manje voljena nego njeni brat ili sestra, posledice mogu biti duboke. Istraživanja govore da su deca od ranog uzrasta svesna različitog tretmana. Takvo percipirano favorizovanje roditelja povezano je sa niskim samopoštovanjem kod dece, kao i sa anksioznošću u detinjstvu, depresijom i problemima u ponašanju, uključujući rizično ponašanje.

Istraživači u Kini su, na primer, pokazali da je favorizovanje od strane roditelja pokazatelj da li će se razviti zavisnost od mobilnog telefona kod adolescenata. U maloj kanadskoj studiji u kojoj je učestvovalo osam tinejdžera beskućnika, sedmoro je reklo da osećaju da su njihovi roditelji favorizovali brata ili sestru u odnosu na njih, i da su oni oduvek bili „problematično dete“, i da je to doprinelo raspadu porodičnih veza.

Iako je ova studija rađena na isuviše malom uzorku da bi se izvukli širi zaključci, ona ipak naglašava koliko daleko može ići osećaj dece da su manje voljena.

Zar roditelji ne mogu da izbegnu odabir favorita?

Prema mišljenju profesorke Kramer, roditelji to ne rade namerno, a verovatno toga nisu ni svesni.

„Preferencijalni tretman prema jednom od dece može biti prosto zato što je to dete manje zahtevno, što sa njim lakše komuniciraju ili vide više sličnosti između sebe i deteta“, kaže psihološkinja.

Njeno istraživanje o adolescentima i njihovim roditeljima pokazalo je da se u porodicama o tome ne govori, što dodatno otežava otklanjanje psiholoških trauma ili nesporazuma.

„Ako se ovakve situacije rešavaju na delikatan način, gde se niko od članova porodice neće osećati kao okrivljen ili da je to isključivo njegova greška, kroz otvoren razgovor svih strana možda bi mogli da se bolje razumeju“, kaže Kramer.

Roditelji bi, na primer, mogli da pitaju zašto dete smatra da oni više vole brata ili sestru, nego njega.

„Ako roditelj sluša (i) onda pruži razlog za različita ponašanja prema deci, to može učiniti čuda. Dete može shvatiti da postoji praktičan razlog i da se ne radi o tome da su brat i sestra više voljeni.“

Megan Giligan, vanredna profesorka razvojne psihologije i porodičnih odnosa na Univerzitetu u Misuriju, radila je sa Džil Sjutor, profesorkom sociologije na Univerzitetu Perdju i Karlom Pilemerom, profesorom psihologije na Univerzitetu Kornel, na Studiji o razlikama unutar porodice u SAD, longitudinalnoj studiji koju finansira Nacionalni institut za starenje. Projekat je dve decenije pratio različite porodice kako bi bolje razumeli odnose među generacijama. Kao deo studije, istraživači su majkama i očevima postavili direktno pitanje o favorizovanju – za mnoge je to bio prvi put da su uopšte pitani o tome.

Pitanje je bilo: „S kojim od svoje dece osećate najveću emotivnu bliskost?“ Nakon malog razmišljanja, veliki procenat majki (75 odsto) je naveo ime jednog od svoje dece. Ostali nisu izabrali nijednog, ili su rekli da se osećaju podjednako bliski sa svima.

Pitali su ih i sa kojim su se detetom najviše sukobljavali i koje je najviše izneverilo njihova očekivanja. Ispostavilo se da je na dete koje je tako označeno imalo posledice tokom čitavog života, pri čemu je „razočaravajuće“ dete i kasnije tako tretirano.

Prvorođeni nisu nužno najvoljeniji

Redosled rođenja je igrao ulogu u nekim aspektima favorizovanja, ali možda ne onoliko koliko se često pretpostavlja.

„U odraslom dobu, istraživanja ne nalaze da je ovo nužan prediktor favorizovanja. Konkretno, moja pretpostavka da bi prvorođenče prirodno bilo izabrano kao ‘zlatno dete’ nije potkrepljena naučnim istraživanjima. Za emocionalnu bliskost verovatnije je da će najmlađe dete biti izabrano pre nego srednje ili prvorođeno“, kaže Giligan.

Ali najjači prediktor emocionalne bliskosti bila su osećanja roditelja da je dete slično njima.

Giligan je takođe istakla stvarnu štetu koja može nastati usled različitog tretmana, koji se pokazao u longitudinalnoj studiji, kao što su loši odnosi između braće i sestara, manje favorizovana braća i sestre nisu uspevala da ostvare dobre partnerske veze i imali su manje pozitivan odnos sa roditeljima.

Nije lako biti omiljeno dete

Biti „zlatno dete“ takođe može ostaviti loše posledice.

„Možda bismo očekivali da će omiljeno dete imati mnogo prednosti, međutim, to takođe može izazvati emocionalni stres za odraslu decu. Utvrdili smo da je favorizovanje povezano sa naglašenijim simptomima depresije kod omiljene dece. Verujemo da je to zato što je majčino ‘omiljeno dete’ bilo u konfliktnim odnosima sa braćom i sestrama. Otkrili smo da je ta tenzija sa braćom i sestrama u odraslom dobu u korelaciji sa psihičkim blagostanjem“, kaže profesorka Giligan.

To takođe može dovesti i do nejednakog tereta kasnije u životu. Kada je starim roditeljima potrebna briga porodice, često se okreću upravo detetu koje im je bilo omiljeno, tako da na njega pada najveći teret.

I dok nas favorizovanje može proganjati čak i kao odrasle osobe, naše iskustvo o njemu može se suptilno promeniti kako starimo. Istraživači su pregledali studije o uticaju favorizovanja dece tokom čitavog životnog veka, od veoma male dece do odraslih koji imaju 60 ili više godina. Otkrili su da postoje razlike u tome kako se to manifestuje u različitim životnim fazama. Za mlađu decu favorizovanje se procenjuje po tome koliko vremena roditelji provode sa njima u poređenju sa bratom ili sestrom. Za odraslu decu, kada je njihov nejednak status u pitanju, češće je reč o nejednakoj finansijskoj podršci.

Nemoguće je tretirati decu podjednako

Rešenje je ne tretirati svu svoju decu potpuno isto, kaže prof. Kremer.

„Nemoguće je tretirati decu isto u svakoj situaciji, a ni deca to ne žele. Ona žele da budu prihvaćena takva kakva jesu, njihove godine, interesovanja, pol, ličnost. Ipak, osvešćivanje postupanja prema deci može pomoći roditeljima da izbegnu stalno izazivanje nepravednih situacija“, savetuje profesorka.

Ovo je posebno važno jer deca mogu da nauče obrazac favorizovanja, i kao odrasli, primene ga na sopstveni roditeljski stil i odnose: „Ako toga nismo svesni i ne preduzmemo mere da prekinemo taj prenos, verovatno ćemo usvojiti isto ponašanje“.

Izvor: zelenaucionica.com

Životne promjene i udaljavanje

Velike životne odluke, poput odseljenja iz roditeljskog doma ili vjenčanja, značajno utječu na obiteljsku dinamiku. Pregled istraživanja iz 2010. godine pokazao je da te promjene različito djeluju na svaku obitelj i mijenjaju način na koji braća i sestre doživljavaju jedni druge te kako komuniciraju.

Mnogi se nakon odrastanja teško snalaze u novoj fazi odnosa. Geoffrey Greif, profesor socijalnog rada, primjećuje da većina braće i sestara gaji pomiješane osjećaje, što situaciju čini zbunjujućom.

To potvrđuju i iskustva iz jedne rasprave na Redditu. Dio korisnika naveo je da, iako nemaju problema s braćom i sestrama, životne okolnosti jednostavno im ne dopuštaju da održavaju bliskost i često se viđaju. Drugi su priznali da se uopće ne slažu sa svojima, što nije neobično s obzirom na to koliko obveze odrasle dobi mogu zakomplicirati odnose.

Postoji velika razlika između zajedničke igre u djetinjstvu i zajedničke brige o starijim roditeljima. Možda je najveći izazov u tome što trud uložen u odnos ne jamči da će on ostati blizak.

Podrška kao ključna prednost

Unatoč izazovima, mnogi ističu da cijene spoznaju da uvijek imaju nekoga koga mogu nazvati ako im zatreba pomoć, neovisno o tome koliko su trenutačno bliski. Prema istraživanju centra Pew Research Center, 54% odraslih Amerikanaca svoj odnos s braćom i sestrama smatra dobrim, a 38% njih obraća im se za emocionalnu podršku. To potvrđuje koliko ta veza može biti korisna.

Greif smatra da najviše koristi imaju oni čiji je odnos sličan prijateljstvu. Oni osjećaju zadovoljstvo koje proizlazi iz čvrstih društvenih veza, ali i više od toga: “Oni vas mogu razumjeti na dubljoj i temeljitijoj razini nego drugi ljudi”.

Svaki je odnos jedinstven, no oni koji uspiju ostati povezani uvijek imaju nekoga tko će stati uz njih. Odrastanje u istoj kući daje im uvid i razumijevanje koje drugi jednostavno nemaju.

Kako popraviti narušene odnose

Odrasli koji u odnosu s bratom ili sestrom vide više nedostataka nego prednosti ne moraju se miriti s takvim stanjem. Poboljšanje odnosa zahtijeva obostrani trud, ali nije nemoguće.

Neki stručnjaci, poput psihoterapeutkinje Ilene Strauss Cohen, kao dobro polazište preporučuju Bowenovu teoriju obiteljskih sustava. Ona podrazumijeva primjenu temelja svakog zdravog odnosa, poput postavljanja granica i iskrene komunikacije.

Pritom je važno upamtiti da braća i sestre ne moraju biti slični. Cohen je istaknula kako je ključno “svakom bratu ili sestri dopustiti da izrazi svoj jedinstveni identitet bez straha od osuđivanja ili usporedbi”.

Braća i sestre koji poduzmu ove korake neće riješiti sve probleme, ali imaju dobre izglede postati bliskiji i izgraditi prijateljski odnos na koji se mogu osloniti do kraja života.

Izvor: index.hr

Kada dete plače, viče, burno reaguje, teško prihvata promene ili ne uspeva da sačeka svoj red, često se govori o neposlušnosti i nedostatku discipline.

Međutim, iza takvih reakcija ponekad stoje nedovoljno razvijene sposobnosti samoregulacije.

ŠTA JE SAMOREGULACIJA?

Samoregulacija je sposobnost deteta da, u skladu sa svojim uzrastom i razvojnim mogućnostima, upravlja pažnjom, emocijama, ponašanjem i reakcijama na unutrašnje i spoljašnje nadražaje.

Ona obuhvata:

• Emocionalnu regulaciju – prepoznavanje, razumevanje i prilagođeno izražavanje emocija.
• Bihejvioralnu regulaciju – kontrolu impulsa, odlaganje reakcije i prilagođavanje ponašanja.
• Kognitivnu regulaciju – usmeravanje pažnje, radnu memoriju i fleksibilno prilagođavanje zahtevima.
• Fiziološku regulaciju – prilagođavanje nivoa pobuđenosti i reagovanja na stres.

ZAŠTO JE VAŽNA?

Samoregulacija predstavlja važnu osnovu za učenje, socijalne odnose, samostalnost i svakodnevno funkcionisanje.

Ne razvija se odjednom, niti podjednako kod svakog deteta. Na njen razvoj utiču sazrevanje nervnog sistema, temperament, komunikacione sposobnosti, iskustva, okruženje i kvalitet odnosa sa odraslima.

KOREGULACIJA PRE SAMOREGULACIJE

Dete najpre uči da reguliše svoje reakcije uz podršku odrasle osobe. Ovaj proces nazivamo koregulacijom.

Smiren ton, predvidljivost, emocionalna dostupnost i jasne granice pomažu detetu da postepeno razvija sopstvene strategije regulacije.

Cilj nije da dete nikada ne bude ljuto, tužno ili frustrirano, već da vremenom nauči kako da prepozna emociju, izrazi potrebu i pronađe odgovarajući način reagovanja.

KAKO PODSTICATI SAMOREGULACIJU?

1.  Uspostavljanjem jasnih i predvidljivih dnevnih rutina.
2.  Igrama koje razvijaju pažnju, čekanje na red, inhibiciju i praćenje pravila.
3.  Prepoznavanjem i imenovanjem emocija, uz pomoć govora, slika ili drugih oblika komunikacije.
4.  Postepenim učenjem strategija smirivanja, prilagođenih individualnim potrebama deteta.
5.  Kretanjem, igrom i odgovarajućim motoričkim aktivnostima.
6.  Prilagođavanjem zahteva, okruženja i senzornih stimulusa.
7.  Pokazivanjem razumevanja, uz dosledno postavljanje granica.

Posebno je važno: Kada je dete izrazito uznemireno, prioritet su sigurnost, smanjivanje preopterećenja i podrška regulaciji. Razgovor o pravilima i rešavanje problema imaju više smisla kada se dete umiri.

SAMOREGULACIJA KOD DECE SA RAZVOJNIM TEŠKOĆAMA

Kod dece sa autizmom, ADHD-om, intelektualnim, komunikacijskim i drugim razvojnim teškoćama regulacija može zahtevati dodatnu i individualizovanu podršku.

Važno je prepoznati moguće okidače: senzorno preopterećenje, teškoće u komunikaciji, nerazumevanje zahteva, umor, bol, promene rutine ili prevelika očekivanja.

U defektološkoj praksi ne posmatramo samo ponašanje, već i njegove moguće uzroke, funkciju i uslove u kojima se javlja.

Samoregulacija se ne razvija kroz stalne zahteve „Smiri se!“ ili „Prestani!“, već kroz odnos, podršku, iskustvo i postepeno učenje konkretnih veština.

Detetu nije potreban samo zahtev da kontroliše svoje ponašanje. Potrebna mu je podrška da razvije sposobnosti koje će mu to omogućiti.

Izvor: detinjarije.com

Bebe ne dolaze na svijet sa svim sposobnostima vida koje će im trebati. Fokusiranje, precizno pomjeranje očiju i usklađen rad oba oka uče se postepeno, slično kao hodanje i govor.

Prema Američkom udruženju optometrista (AOA), mozak beba za to vrijeme uči i kako da razumije informacije koje mu oči šalju. Stručnjaci naglašavaju da svako dijete raste svojim tempom, pa neke faze mogu nastupiti ranije ili kasnije.

Od rođenja do četvrtog mjeseca

Novorođenče najduže gleda predmete jakog kontrasta, ali još ne zna lako prebacivati pogled s jednog na drugi. Najbolje vidi na udaljenosti od 20 do 25 centimetara, što je otprilike razmak do lica roditelja dok drži bebu u naručju.

U prva dva mjeseca oči često ne rade usklađeno, pa može izgledati kao da beba “škilji” ili da joj jedno oko bježi u stranu. To je uglavnom normalno. Ako se jedno oko stalno okreće prema unutra ili prema van, bebu treba odvesti na pregled.

Oko osme sedmice beba se lakše fokusira na lica ljudi u blizini. Oko trećeg mjeseca počinje pratiti pokretne predmete pogledom i posezati za njima.

Od petog do osmog mjeseca

Beba se ne rađa s osjećajem za dubinu, odnosno ne može procijeniti šta je bliže, a šta dalje. Tek oko petog mjeseca oči počinju zajedno stvarati trodimenzionalnu sliku svijeta.

U istom periodu bebe već dobro razlikuju boje, iako još ne tako izoštreno kao odrasli. Kontrola pokreta očiju i usklađenost očiju i tijela svakim danom su sve bolji.

Većina beba počinje puzati oko osmog mjeseca. AOA navodi da puzanje dodatno razvija koordinaciju očiju, ruku, nogu i tijela, te da djeca koja su rano prohodala uz malo puzanja ponekad slabije nauče koristiti oba oka zajedno.

Od devetog do 12. mjeseca

Oko devetog mjeseca bebe se počinju pridizati u stojeći položaj, a do 10. mjeseca trebale bi moći uhvatiti predmet palcem i kažiprstom. Do prvog rođendana većina beba dobro procjenjuje udaljenost i precizno baca stvari.

Do druge godine koordinacija oka i ruke te osjećaj za dubinu trebali bi biti dobro razvijeni. Djeca tada prepoznaju poznate predmete i slike u knjigama.

Kako roditelji mogu pomoći

U prvim mjesecima AOA savjetuje noćno svjetlo ili prigušenu lampu u bebinoj sobi, povremeno premještanje krevetića i položaja bebe u njemu, te mijenjanje strane pri svakom hranjenju. Igračke treba držati na 20 do 30 centimetara od bebe, a dobro je i pričati s njom dok se krećete po sobi.

Kasnije pomažu kocke koje beba može držati, igra na podu i igre poput “skrivača” s igračkama ili licem, koje razvijaju vizuelno pamćenje. Za djecu od jedne do dvije godine korisno je kotrljanje lopte i čitanje priča.

Kada se javiti doktoru

Problemi s vidom kod beba su rijetki, ali roditelji trebaju obratiti pažnju na pretjerano suzenje oka, crvene ili krastave kapke, oko koje se stalno okreće u stranu, izraženu osjetljivost na svjetlo i bjelkastu zjenicu. Ovi znakovi traže hitan pregled.

AOA preporučuje da beba prvi temeljit pregled vida obavi oko šestog mjeseca, čak i kad nema vidljivih problema.

Izvor: klix.ba

Njegovi otac i majka, Jan i Els, proveli su veći dio bračnog života na vodi. Sada, kada su u sedamdesetim godinama, više nisu mogli brinuti o kući na vodi. Sljedeće najbolje stambeno rješenje za život u blizini vode bio je njihov kamper, parkiran nedaleko od jahti i malih čamaca.

Posljednje putovanje

Jan i Els ušli su u automobil svog sina. Bilo je to posljednje putovanje na koje je poveo svoje roditelje, piše BBC.

Istovremeno, za Jana i Els vožnja do lokalnog hospicija (ustanove za palijativnu njegu) predstavljala je njihovo posljednje putovanje.

Tog jutra, u 10.30 časova, ljekari će im dati smrtonosnu dozu lijekova i zajedno će umrijeti. Ova praksa u Nizozemskoj poznata je kao dvojna eutanazija.

Iako je veoma rijetka, ova praksa je zakonita. Međutim, svake godine sve više Nizozemaca odlučuje se na ovakav način okončati život.

Tri dana prije zakazanog termina u hospiciju, gdje će zajedno okončati život, Els i Jan razgovarali su s BBC-jem u svom kamperu.

Jan je imao stalne bolove, koji su bili posljedica dugogodišnjeg prevoženja tereta unutrašnjim plovnim putevima Nizozemske. Els je imala demenciju.

Brojni mediji širom svijeta prenijeli su njihovu priču, koja je izazvala mnoštvo reakcija.

Sada, više od dvije godine kasnije, njihovo jedino dijete govori o tome kako je pokušavao uvjeriti majku i oca da odgode smrt, istovremeno podržavajući njihovu odluku da više ne žele živjeti.

Otkriva i koliki emotivni teret mu je predstavljala odluka roditelja, kao i koliko se usamljeno osjećao nakon njihove smrti.

Bas je isplanirao slikovitu rutu do hospicija, kroz livade i kanale Frizije, regije na sjeveru Nizozemske.

„Još se sjećam cijelog tog puta“, kaže on.

Majka je sjedila na zadnjem sjedištu, a otac pored njega. U početku su razgovarali. Els je djelovala odlučno kada je riječ o eutanaziji.

„Moja majka bila je uvjerena, bila je sigurna da to treba uraditi“, kaže Bas. „Ali tata je bio pomalo emotivan.“

Jan je pitao sina rade li ispravnu stvar. Bas je bio zatečen jer je mislio da bi njegova majka mogla imati nedoumice.

„Mama je zaista uvijek uživala u životu“, kaže on. „Sjećam se da mi je rekla: ‘Voljela bih doživjeti 80, a možda čak i 90 godina’.“

Međutim, njegov otac je već više od deset godina govorio o eutanaziji zbog dugogodišnjih bolova. U automobilu je Bas uvjeravao oca da je njihova odluka ispravna. Kada se Jan smirio, nastavili su vožnju u tišini, slušajući muziku i posmatrajući krajolike kroz koje su prolazili.

Mjesecima prije ovog putovanja Bas je pokušavao uvjeriti roditelje da odgode odluku o okončanju života.

„Pokušavao sam ih nagovoriti da žive još malo – zašto ne bi sačekali zimu ili narednu godinu?“

Bas je bio rastrzan. Iako je smatrao da je odluka njegovih roditelja da zatraže eutanaziju ispravna, nije želio da ih izgubi.

„Moj tata je u takvom stanju bio 10 do 15 godina, tako da je vjerovatno mogao izdržati još nekoliko godina.

Ali mislim da bi, kada bismo čekali još godinu dana, moja majka već počela imati ozbiljne probleme…“

Ukoliko bi Els odgodila podnošenje zahtjeva za eutanaziju, postojala je opasnost da njena Alchajmerova bolest uznapreduje do te mjere da više ne bi bila smatrana sposobnom samostalno donijeti odluku o okončanju vlastitog života.

Ulazak u bolnicu

Bas je pronašao mjesto za parkiranje.

„Moj otac se oprostio od mog automobila. Sviđao mu se, pa je rekao: ‘Svaka čast’ i ‘hvala’. A onda smo ušli u zgradu“, kaže Bas.

„Zamislite da to radite, da ste na njihovom mjestu – da idete na takvo putovanje i ulazite u tu zgradu. Sve je toliko nestvarno.“

Tokom naredna dva sata članovi porodice i prijatelji dolazili su i odlazili. Prisjećali su se zajedničkih trenutaka i slušali muziku. U jednom trenutku Bas je pomislio da sve prekine.

„Imao sam osjećaj: ‘Dobro, hajde da idemo… Da uđemo u automobil i odvezemo se odavde'“, kaže on.

„Ali nisam želio pokrenuti bilo šta što bi ih moglo navesti da posumnjaju u svoju odluku, pa sam podržavao cijeli taj postupak [eutanazije]. Bilo je bolje da svi ostanu mirni i da iskoristimo taj trenutak kako bismo se oprostili.“

Neposredno prije 10.30 časova stigli su ljekari kako bi Janu i Els ubrizgali smrtonosnu dozu lijekova.

Supružnici su ležali na bolničkim krevetima, jedno pored drugog. I u tim posljednjim trenucima, prije nego što su izgubili svijest, Bas je bio svjedok bliskosti svojih roditelja.

„U životu sam ih možda svega tri ili četiri puta vidio da se drže za ruke dok hodaju“, kaže on.

„Ali sada su ležali jedno pored drugog, držeći se za ruke. I zbog toga sam se dobro osjećao jer su ovo zaista radili zajedno.“

Prvih pola sata nakon što su roditelji uspavani Bas opisuje kao „nešto što je jednostavno bilo činjenica“ – više nisu bili živi.

„A onda postanete svjesni cijele situacije – to je nezamisliv osjećaj.“

U hospiciju je Basa savladala tuga. Počeo je osjećati duboku usamljenost.

„Tugovanje je veoma, veoma duboko i teško iskustvo, a pošto nemam braće ni sestara, zaista sam se osjećao potpuno sam“, kaže on.

Kada odrastamo uz oba roditelja, nakon smrti jednog od njih možemo s drugim dijeliti uspomene i tugu. Ali Jan i Els otišli su zajedno.

„Bilo je kao da su mi odsjekli noge“, prisjeća se Bas.

Tuga se odrazila i na njegovo fizičko zdravlje. Četiri ili pet sedmica osjećao je mučninu i bolove u cijelom tijelu.

„Ne bih baš preporučio drugima ovakvo iskustvo“, kaže on. „Za njih [moje roditelje] to je možda bilo najbolje rješenje, ali gubitak oboje u istom trenutku ostavio je veoma, veoma duboke posljedice na mene.“

Jesu li Jan i Els otišli prerano?

Za ljude u Nizozemskoj koji planiraju podnijeti zahtjev za eutanaziju, posebno za one koji, poput Els, boluju od demencije, odabir pravog trenutka za okončanje života može biti veoma složen.

Podaci Regionalnih odbora za kontrolu eutanazije pokazuju sljedeće:

– 9.958 ljudi u Nizozemskoj odlučilo je okončati život eutanazijom tokom 2024. godine;

– 427 osoba koje su se 2024. godine odlučile za eutanaziju imalo je demenciju, od kojih je šestoro bilo u teškom stadijumu bolesti;

– 108 osoba (54 para) odlučilo se za dvojnu eutanaziju tokom 2024. godine.

Osim što moraju utvrditi da pacijenti nepodnošljivo pate, ljekari moraju procijeniti i jesu li još uvijek sposobni samostalno donijeti odluku da žele umrijeti.

To može izazvati ogromnu uznemirenost kod osoba koje pate od demencije i razmišljaju o eutanaziji, objašnjava dr Rozemarijn van Bruhem, gerijatrica i stručnjakinja za medicinsku etiku u Medicinskom centru Erazmus u Roterdamu.

„Razmišljaju… Sada imam mogućnost donijeti tu odluku, ali sada je još prerano. Međutim, možda će već narednog mjeseca biti prekasno.

Kako onda da odlučim kada treba pokrenuti postupak kako bi se utvrdilo ispunjavam li uslove, odnosno mogu li ostvariti pravo na eutanaziju? A ako predugo čekam, hoću li propustiti priliku?“

Dr Van Bruhem kaže da njeni pacijenti osjećaju takvu strepnju upravo zato što je eutanazija u Nizozemskoj zakonita.

Takođe znaju da se odobrenje za eutanaziju u slučajevima teškog stadijuma demencije izdaje veoma rijetko.

U zemljama u kojima je eutanazija zabranjena, poput Ujedinjenog Kraljevstva (UK), osobe koje imaju demenciju mogu se suočavati s brojnim poteškoćama, ali rijetko moraju razmatrati ovakve odluke koje se tiču života ili smrti, kao što je to činila Els.

U razgovoru za BBC 2024. godine Els je rekla da ona i njen suprug nisu mogli čekati jer je postojala mogućnost da se njena Alchajmerova bolest pogorša. Jan je, s druge strane, bio odlučan da umre zajedno s Els.

Za BBC je rekao da možda odlazi prerano, ali da je proživio život i da je njegov životni put završen.

Je li nešto ostalo neizgovoreno?

Jan i Els bili su veoma svjesni tereta koji je njihova odluka o okončanju života predstavljala za njihovog sina.

Bas je prisustvovao svim sastancima koje su njegovi roditelji tokom postupka za odobravanje eutanazije odvojeno imali sa svojim ljekarima. U porodici se otvoreno razgovaralo o svemu.

Kada umre neko koga volimo, često osjećamo žaljenje, naročito zbog onoga što možda nismo stigli reći toj osobi. Bas nije imao takvo iskustvo.

Dva dana prije zakazanog termina za eutanaziju, u ponedjeljak, 3. juna, napisao im je pismo.

„Bilo je dugo oko osam stranica“, kaže Bas. „Kasno u subotu naveče, dva dana prije tog događaja, otišao sam do kampera. Pročitao sam im cijelo pismo. Pisao sam o našem zajedničkom životu i zahvalio im na svemu što su učinili za mene.“

Jan i Els bili su duboko dirnuti. I baš kao što su rijetko pokazivali nježnost jedno prema drugom u javnosti, tako ni svom sinu obično nisu otvoreno pokazivali osjećanja.

„Osjećate da vas vole, ali to pokazuju djelima, a ne toliko riječima ili zagrljajima“, kaže Bas.

„Mama me je [grlila] češće otkako je oboljela od demencije, ali tata nikada nije – nikada me nije zagrlio.“

To se promijenilo te posljednje subotnje večeri u kamperu – Jan je zagrlio Basa.

„Učinio je to nakon što sam pročitao pismo. Možda je to bio jedan od najljepših trenutaka. Sve je bilo rečeno.“

Izvor: nezavisne.com

„Ona lepše crta od mene.“
„Svi su bolji u fudbalu.“
„Zašto ja ne mogu kao moj brat?“

Ponekad je dovoljno da dete pogleda tuđi crtež, čuje nečiju ocenu ili ostane poslednje izabrano za ekipu pa da zaključi nešto mnogo veće od onoga što se upravo dogodilo: „Nisam dovoljno dobar.“

Roditeljski odgovor često dođe odmah: „Ma nije tačno, ti si najbolji!“ Želimo da utešimo dete i vratimo mu sigurnost. Ipak, možemo mu ponuditi oslonac koji neće zavisiti od toga da li je zaista najbolje.

Cilj je da dete zna da vredi i kada neko drugi zna više, trči brže ili nešto uradi uspešnije. Taj odnos prema sebi gradi se kroz male, svakodnevne situacije: kako razgovaramo o greškama, šta primećujemo u detetovom trudu i kako reagujemo kada ne ispuni naša očekivanja.

Poređenje je deo odrastanja, ali ne mora da postane merilo lične vrednosti

Deca primećuju razlike. Vide ko je viši, ko već ume da čita, ko dobija više pohvala i kome nešto ide lakše. Ne možemo sprečiti svako poređenje, niti je potrebno da se pravimo da razlike ne postoje.

Možemo, međutim, pomoći detetu da razlikuje ono što neko trenutno ume od toga koliko kao osoba vredi.

Kada kaže: „Lena mnogo lepše crta od mene“, ne moramo da osporavamo njegov utisak. Možemo da odgovorimo:

„Sviđa ti se kako je nacrtala? Šta ti je posebno lepo na njenom crtežu?“

A zatim da pažnju vratimo i na njegovo iskustvo:

„Šta se tebi dopada na tvom crtežu? Da li postoji nešto što bi voleo da naučiš?“

Tako tuđa veština može postati inspiracija, a detetov rad ostaje vredan pažnje i kada izgleda drugačije.

Izbacimo poređenja iz sopstvenog govora

„Vidi kako tvoja sestra može.“
„Sva druga deca su već naučila.“
„Zašto ne možeš da budeš miran kao on?“

Iza ovih rečenica često stoji želja da pokrenemo dete. Ali dete može da ih čuje kao poruku da bi trebalo da liči na nekog drugog da bi nas zadovoljilo.

Mnogo je korisnije da govorimo o konkretnoj situaciji i onome što je potrebno:

„Vidim da ti je teško da počneš domaći. Hajde da pogledamo šta te koči.“

„Potrebno je da sada sklonimo igračke. Od čega želiš da kreneš?“

„Ovo još nisi savladao. Da vidimo koji deo ti je najteži.“

Da bismo detetu pomogli da napreduje, nije nam potrebno drugo dete kao primer. Potrebno je da razumemo gde je ono sada i kakva mu podrška treba.

Pomozimo mu da primeti sopstveni napredak

Dete koje stalno gleda ko je ispred njega lako može da previdi koliko je samo odmaklo.

Zato vredi primetiti male promene:

„Ranije ti je za ovo trebala pomoć, a danas si uspeo sam.“

„Ovog puta si pitao kada ti nešto nije bilo jasno.“

„Videla sam da si promenio način kada prvi pokušaj nije uspeo.“

Takve rečenice povezuju napredak sa konkretnim postupcima. Dete dobija priliku da razume šta mu je pomoglo, umesto da uspeh doživljava kao dokaz da je „pametno“, a neuspeh kao dokaz da nije.

Ipak, ne mora svaka aktivnost da postane prilika za napredovanje. Dete sme i da crta zato što uživa, da igra fudbal iz zabave ili da peva bez potrebe da bude sve bolje.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Detinjarije (@detinjarije)

Kada se razočara, prvo saslušajmo

„Nema razloga da budeš tužan.“
„Ne gledaj druge.“
„To uopšte nije važno.“

Odraslima neki događaj može delovati sitno, ali detetu je možda veoma važan. Pre nego što ponudimo drugačiji pogled, potrebno je da čujemo njegov.

„Baš si želeo da budeš izabran.“

„Razočarao si se jer si mnogo vežbao.“

„Teško ti je kada pomisliš da svima ide lakše.“

Priznati osećanje ne znači složiti se sa zaključkom da je dete nesposobno. Možemo da kažemo:

„Razumem da si razočaran. To što danas nisi uspeo ne govori sve o tebi. Hajde da vidimo šta ti sada treba.“

Nekada će to biti pomoć. Nekada novi pokušaj. A nekada samo zagrljaj i malo vremena.

Odvojimo grešku od slike koju dete gradi o sebi

Prosuto mleko ne znači da je dete „smotano“. Zaboravljena sveska ne znači da je „neodgovorno“. Loše urađen zadatak ne znači da „nije za školu“.

Kada govorimo o postupku, ostavljamo prostor da se nešto promeni:

„Mleko se prosulo. Uzmi krpu da obrišemo.“

„Sveska je ostala kod kuće. Šta bi ti pomoglo da je sutra poneseš?“

„Ovaj deo nisi razumeo. Hajde da ga pogledamo ponovo.“

Detetu su potrebni granice, odgovornost i prilike da popravi ono što može. Istovremeno, važno je da zna da greška nije njegova konačna definicija.

Pitajmo dete kako ono vidi sebe

Ako dete posle svakog crteža, zadatka ili nastupa čeka samo naš sud, možemo postepeno da otvorimo prostor i za njegov:

„Kako je tebi bilo?“

„Čime si zadovoljan?“

„Šta ti je bilo teško?“

„Šta bi sledeći put uradio drugačije?“

Ova pitanja ne treba da postanu ispitivanje. Dovoljno je da ih povremeno postavimo i stvarno saslušamo odgovor. Time pokazujemo da nam je važno i detetovo iskustvo, a ne samo rezultat koji se vidi spolja.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Detinjarije (@detinjarije)

Pokažimo kako izgleda blag odnos prema sebi

Deca čuju i kako govorimo o sopstvenim greškama, izgledu i sposobnostima.

Ako često izgovaramo „Baš sam glupa“ ili „Meni nikad ništa ne uspeva“, možemo pokušati sa preciznijim i blažim rečenicama:

„Pogrešila sam. Probaću da popravim.“

„Ovo mi trenutno ne ide, potrebna mi je pomoć.“

„Umorna sam i napraviću pauzu.“

Ne moramo da budemo roditelji koji se nikada ne kritikuju. Možemo i naknadno da kažemo: „Malopre sam bila baš gruba prema sebi. Napravila sam grešku, ali to ne znači da sam nesposobna.“

Najvažnija poruka ne dolazi samo posle uspeha

Detetu je potrebno da oseti da naše interesovanje, nežnost i bliskost postoje i kada nema petice, medalje ili razloga za pohvalu.

Da razgovaramo s njim i o onome što voli. Da primetimo njegovu ideju, šalu, radoznalost ili pažnju prema nekome. Da posle neuspeha i dalje može mirno da nam priđe.

Zdrav odnos prema sebi ostavlja prostor i za nezadovoljstvo, zavist, greške i loše dane. Dete neće uvek biti sigurno u sebe, ali može postepeno da uči da jedan težak trenutak nije cela priča o njemu.

„Neko je u ovome bolji od mene. Ja i dalje vredim, imam šta da ponudim i mogu da učim.“

To je oslonac koji mu može koristiti mnogo duže od uverenja da u svemu mora biti najbolje.

Izvor: detinjarije.com

Majke su prve žene od kojih devojčice uče kako izgleda život odrasle žene. Pre nego što počnu da razumeju šta znače karijera, finansijska nezavisnost, brak, roditeljstvo ili lični izbori, one posmatraju svakodnevicu u sopstvenoj kući.

Gledaju kako mama provodi dan, kako donosi odluke, kako reaguje kada je umorna, kako raspolaže novcem, koliko vremena posvećuje sebi i šta stavlja na prvo mesto. Upravo kroz te naizgled obične situacije formiraju prve predstave o tome šta žena može, šta se od nje očekuje i kako bi njen život jednog dana mogao da izgleda.

Zbog toga je zanimljivo pitanje šta devojčice usvajaju od majki koje imaju posao i svakodnevno odlaze na radno mesto, a šta od onih koje su odlučile da ostanu kod kuće i više vremena posvete porodici.

Jedno od najzanimljivijih istraživanja na ovu temu objavljeno je 2018. godine u naučnom časopisu Work, Employment and Society. Istraživačice Kathleen McGinn, Mayra Ruiz Castro i Elizabeth Long Lingo analizirale su podatke više od 100.000 muškaraca i žena iz 29 zemalja.

Rezultati su pokazali da su odrasle ćerke zaposlenih majki češće i same zaposlene. Među onima koje rade, češće zauzimaju rukovodeće pozicije, rade više sati i ostvaruju veće prihode u odnosu na žene čije majke nisu bile zaposlene. Istraživanje je, dakle, ukazalo na to da primer majke može da utiče na profesionalne izbore ćerki i decenijama kasnije.

Ali to nije jedina razlika koju su istraživači uočili.

1. Odnos prema poslu i karijeri: posao kao prirodan deo života

Devojčice koje odrastaju uz zaposlene majke svakodnevno imaju priliku da vide kako izgleda profesionalni život žene. Znaju da mama ima kolege, obaveze, rokove, sastanke, odgovornosti i ciljeve koji nisu povezani isključivo sa porodicom.

Na taj način posao ne doživljavaju kao nešto što žene eventualno rade kada nemaju druge obaveze, već kao sasvim prirodan deo odraslog života.

Kada i same počnu da razmišljaju o budućnosti, lakše mogu da zamisle sebe u različitim profesionalnim ulogama. Ne mora da znači da će izabrati karijeru po svaku cenu, ali im je ideja da budu zaposlene i profesionalno ostvarene već poznata.

S druge strane, devojčice čije majke ne odlaze na posao mogu da odrastaju uz drugačiji primer. Svakodnevno gledaju koliko je organizacije potrebno da bi domaćinstvo funkcionisalo, koliko odgovornosti podrazumeva briga o porodici i koliko rada postoji iza svega što se u kući podrazumeva.

I one mogu razviti snažnu radnu etiku, samo što je njihov prvi primer rada često povezan sa domom, a ne sa formalnim zaposlenjem.

2. Finansijska nezavisnost: novac kao sredstvo lične slobode

Jedna od najvažnijih lekcija koju devojčica može da nauči posmatrajući zaposlenu majku jeste da žena može da ostvaruje sopstvene prihode.

Kada vidi da mama radi, prima platu, plaća račune, kupuje ono što joj je potrebno i učestvuje u finansijskim odlukama, dobija konkretan primer ekonomske samostalnosti.

Novac tada nije samo nešto što dolazi od drugog člana porodice, već rezultat sopstvenog rada i truda.

Ova predstava može da bude posebno važna kada devojčica odraste i počne da donosi odluke o obrazovanju, zaposlenju, partnerskim odnosima i sopstvenom domaćinstvu.

Kod majki koje ne rade van kuće, finansijska slika može biti drugačija. Devojčice mogu da nauče koliko je važno pažljivo planirati kućni budžet, raspoređivati novac, prepoznavati prioritete i voditi računa o potrebama svih članova porodice.

Ipak, važno je napraviti razliku: majka koja ne odlazi na posao ne mora nužno da bude finansijski zavisna. Može imati sopstvenu ušteđevinu, imovinu, prihode od ulaganja ili druga sredstva. Isto tako, zaposlenje samo po sebi ne garantuje finansijsku slobodu.

Suština je u tome kakav odnos prema novcu devojčica vidi u svojoj porodici.

3. Odnos prema vremenu: kako izgleda balansiranje različitih uloga

Zaposlena majka često mora da uskladi više različitih obaveza. Devojčica posmatra kako mama ujutru priprema dete za školu, odlazi na posao, vraća se kući, organizuje ručak, pomaže oko domaćih zadataka i pokušava da pronađe malo vremena za sebe.

Iz takvog okruženja može da nauči planiranje, organizaciju, postavljanje prioriteta i činjenicu da dan ima ograničen broj sati.

Takođe može da shvati da nije uvek moguće svima biti dostupna u svakom trenutku i da postoje obaveze koje zahtevaju koncentraciju i vreme.

Kod majki koje ne rade van kuće, svakodnevica može biti organizovana drugačije. One često imaju više mogućnosti da prilagode raspored potrebama dece, da budu prisutne tokom školskih obaveza, slobodnih aktivnosti i svakodnevnih porodičnih situacija.

Devojčice tako mogu da usvoje drugačiji model upravljanja vremenom, u kojem su porodični ritam, briga o drugima i organizacija doma u prvom planu.

Ni jedan od ova dva modela nije automatski bolji. Mnogo više zavisi od toga koliko je porodica organizovana i da li majka ima podršku.

4. Rodne uloge: šta žena može, a šta se od nje očekuje

Ovo je jedna od najzanimljivijih razlika koju je nauka posebno istraživala.

Kada devojčica gleda majku koja ima posao, profesionalne ambicije i odgovornosti izvan kuće, dobija primer žene koja istovremeno može da bude roditelj, partnerka i profesionalno ostvarena osoba.

Takav primer može da utiče na njena uverenja o tome šta žene mogu da postignu i kakva bi trebalo da bude podela odgovornosti u porodici.

Zanimljivo je da istraživanje Kathleen McGinn i saradnica nije pokazalo promene samo kod ćerki. Sinovi zaposlenih majki u odraslom dobu provodili su više vremena u brizi o članovima porodice, dok su ćerke u proseku obavljale manje kućnih poslova.

Drugim rečima, primer zaposlene majke mogao je da bude povezan i sa drugačijom raspodelom porodičnih obaveza u sledećoj generaciji.

Međutim, to ne znači da majke koje ne rade van kuće nužno prenose tradicionalnije stavove. Istraživanje objavljeno 2012. godine, koje se bavilo prenošenjem stavova o rodnim ulogama između generacija, pokazalo je da majčina uverenja o ravnopravnosti mogu da utiču na obrazovne i profesionalne izbore ćerki čak i kada sama majka nije zaposlena.

To znači da nije presudno samo šta majka radi, već i kakve stavove prenosi.

5. Odnos prema ambicijama: dozvola da žele više

Devojčica koja odrasta uz majku koja ima profesionalne ciljeve može da nauči da je sasvim normalno želeti više od jedne životne uloge.

Može da vidi kako mama ulaže u obrazovanje, uči nove stvari, menja posao, napreduje ili pokušava da ostvari nešto što joj je važno.

Posebno je značajno kada dete vidi da majka ne odustaje od svojih planova čim se pojave prepreke.

Takav primer može da joj pomogne da razvije osećaj da su njene ambicije legitimne i da ne mora da bira između toga da bude dobra ćerka, partnerka ili majka i toga da bude uspešna u poslu.

Devojčice koje odrastaju uz majke koje su posvećene domu mogu, sa druge strane, da nauče da uspeh ne mora uvek da bude povezan sa titulama, unapređenjima i profesionalnim statusom.

Mogu da razviju drugačiju predstavu o ispunjenom životu, u kojem su odnosi, porodična stabilnost, briga o deci i kvalitet svakodnevice visoko na listi prioriteta.

Najvažnije je da nauče da ambicija ne mora da izgleda isto kod svih žena.

6. Briga o drugima i emocionalna dostupnost

Jedna od čestih pretpostavki jeste da majke koje ne rade van kuće imaju više vremena za decu, dok su zaposlene majke manje prisutne.

Iako razlika u raspoloživom vremenu može da postoji, sama količina vremena ne govori dovoljno o kvalitetu odnosa.

Zaposlena majka može da nauči ćerku da se porodična bliskost ne meri brojem sati provedenih u istoj prostoriji. Može da joj pokaže kako se održavaju odnosi uprkos obavezama, kako se razgovara o problemima i kako se pronalazi vreme za važne ljude.

Majka koja je više kod kuće može da pruži više prilika za zajedničke svakodnevne aktivnosti, razgovore, igru i neposredno učešće u detetovim obavezama.

Ipak, ni jedna od ovih situacija ne garantuje emocionalnu bliskost. Majka može biti fizički prisutna, a emotivno nedostupna, baš kao što može imati puno radno vreme i biti veoma uključena u život svoje ćerke.

Istraživanja razvoja dece upravo zato naglašavaju značaj kvaliteta roditeljske interakcije, porodičnog okruženja i dostupne podrške, a ne samo statusa zaposlenosti majke.

7. Slika o tome kako izgleda srećna i ispunjena žena

Možda je ovo i najvažnija lekcija.

Devojčice od majki ne uče samo kako se zarađuje novac, kako se kuva ručak ili kako se organizuje dan. One kroz njihovu svakodnevicu formiraju sliku o tome šta znači biti žena.

Ako vide majku koja voli svoj posao, ali i uživa u porodici, mogu da nauče da različite životne uloge mogu da postoje istovremeno.

Ako vide majku koja je srećna što je najveći deo vremena posvetila deci i domu, mogu da nauče da je i takav izbor vredan poštovanja.

Problem nastaje kada dete odrasta uz osećaj da majka nije zadovoljna sopstvenim životom, da stalno nešto žrtvuje ili da nema pravo na sopstvene želje.

Zato je možda važnije od toga da li majka odlazi na posao pitanje da li je zadovoljna svojim izborima i da li svojoj ćerki pokazuje da i ona jednog dana ima pravo da napravi sopstvene.

Šta kažu istraživanja: da li su ćerke zaposlenih majki uspešnije?

Studija Kathleen McGinn i njenih saradnica, zasnovana na podacima iz 29 zemalja i više od 100.000 ispitanika, ukazala je na zanimljivu povezanost između zaposlenosti majke i kasnijeg profesionalnog života ćerke.

Ćerke zaposlenih majki češće su bile zaposlene, a među zaposlenima su češće imale rukovodeće odgovornosti, radile više sati i ostvarivale veće prihode.

Međutim, to ne znači da će devojčica koja odrasta uz majku domaćicu imati manje uspeha ili lošije rezultate u životu.

Naprotiv, šira naučna literatura pokazuje da je odnos između zaposlenosti majke i razvoja deteta mnogo složeniji.

Veliki pregled 61 istraživanja, objavljen u časopisu Science 2026. godine, pokazao je da su ukupni efekti majčinog zaposlenja na razvoj dece uglavnom mali i statistički neznačajni. Posebno su zabeležene koristi za decu iz porodica sa nižim prihodima.

Istraživanje američkog Biroa za popis stanovništva iz 2015. godine takođe je pokazalo da zaposlenost majke tokom prvih pet godina detetovog života nije imala značajan uticaj na kasniju zaradu, zaposlenost ili ekonomsku mobilnost odraslih sinova i ćerki.

Drugim rečima, ne postoji naučni dokaz da je jedan porodični model univerzalno bolji od drugog.

Na kraju, devojčice ne nasleđuju samo majčine navike, već i njene predstave o životu. Neke će od majki naučiti da je važno imati sopstveni posao, prihode i profesionalne ciljeve. Druge će naučiti koliko su važni briga, prisutnost i posvećenost porodici.

A možda je najvažnije da odrastaju uz majku koja im pokazuje da žena ne mora da živi po unapred zadatom scenariju. Može da radi, može da ostane kod kuće, može da promeni mišljenje, započne novu karijeru ili izabere potpuno drugačiji put.

Jer najveća lekcija koju ćerka može da dobije od majke jeste da ima pravo da sama odluči kakav život želi.

Izvor: ona.telegraf.rs

Fizičke intervencije u školama nisu novina i koriste se svakodnevno u sistemima širom sveta. Intervenisati fizički može značiti uhvatiti dete za ruke da ne padne i povredi se, ili da ne udari drugog. Isto tako može značiti i ono daleko ozbiljnije, intervenisati kada neko uništava imovinu, dovodi sebe u opasnost, ili u fizičkom obračunu dvoje ili više đaka. Ovaj tekst o tome govori.

Nisam sigurna da ljudi shvataju koliko ovakvi postupci stavljaju nastavnike u veoma problematične situacije. Izutetno je opasno za njih same da fizički intervenišu bez adekvatne obuke kako da sebe zaštite. Šta ako dete ”vrati” nastavniku? Šta ako ga slučajno u svom hiru udari? Šta ako nastavniku ostanu trajne posledice zbog pokušaja da smiri situaciju? Jedna nekontrolisana, nenamerna reakcija nezrelog deteta (nezreli su i tinejdžeri u srednjoj školi, a kamoli oni mlađi) koje je već u emocionalno naelektrisanom stanju, može dovesti do još ozbiljnijih povreda onome ko mu se približi. A imali smo upravo takav slučaj prošle godine kada je profesor Treće gimnazije u Beogradu završio sa povredama jer je pokušao da razdvoji učenike koji su se fizički sukobili. Slučajna ili namerna povreda nastavnika, kazna za to ili ne, ništa ne može da izbriše povredu (ne daj bože neko trajno oštećenje), pretrpljen bol, a o psihološkim posledicama da ne govorim. Ne treba zanemariti ni finansijski deo gde neko mora da ide na bolovanje, ima smanjenu platu zbog toga, pa troškove lečenja, itd. Gubitak posla koji se spominje u tekstu o Danskoj mi deluje kao najmanji problem u svemu ovome. Druga strana medalje je i da nastavnik u intervenciji može dodatno da povredi đaka za šta može da snosi odgovornost.

U Americi su fizički intervencije zakonski regulisane na nivou svake države (ili čak unutar njih po opštinama) i ne može ih vršiti bilo ko u školi. Za njih postoje različiti nivoi obuke kroz koje zaposleni moraju proći. Razlog je upravo taj, da nastavno osoblje ne bi sebe izlagalo potencialnim povredama, a i rizikovalo dodatne povrede đaka. U nekim državama svi koji rade u školi moraju proći niži nivo, a u drugim ne. Međutim, osobe koje reaguju u takozvanim kriznim situacijama – deeskalacija nasilničkog ponašanja – su uvek one koje moraju ići na napredni nivo obuke. Oni moraju uspešno završiti obuke za primenu mera obuzdavanja (na engleskom „restraint training“) i dobiti licencu da bi mogli intervenisati. Oni, i samo oni imaju zakonsko pravo da fizički intervenišu u tuči ili kada treba da se obuzda fizički nasilan đak. Uglavnom su to direktori, pomoćnici direktora, upravnici školskih zgrada, a ako je reč o nastavnicima to su najčešće oni koji rade sa decom sa smetnjama u razvoju.

Suština je da fizičke intervencije školskog osoblja u slučajevima deeskalacije fizičkog nasilja nisu uopšte naivna stvar. Šta više, rekla bih da predstavljaju veoma klizav teren. Lično ne bih savetovala nikome u školi da se upušta u ovo ako nije obučen. Školski sistem koji shvata ozbiljnost i kompleksnost situacije i radi u interesu svih u školstvu, neće tek tako blanko dati odrešene ruke zaposlenima za ovakve postupke nego će ih adekvatno obučiti i spremiti. To bi bilo jedino ispravno i odgovorno.

Izvor: zelenaucionica.com

Mnogi roditelji, i kad imaju najbolju namjeru, stvaraju navike zbog kojih dijete teže zaspi ili se često budi tokom noći. Stručnjaci za dječiji san, čije savjete prenosi američki portal Parents, kažu da se većina tih grešaka može ispraviti uz dosljednu rutinu i predvidljivo okruženje.

Djeca spavaju manje nego što roditelji misle

Da roditelji često ne vide stvarno stanje, pokazalo je istraživanje Univerziteta Brown objavljeno u časopisu Frontiers in Pediatrics. Naučnici su sedmicu pratili san 102 djece osnovnoškolskog uzrasta. Iako je 83 posto roditelja vjerovalo da njihovo dijete spava dovoljno, uređaji za praćenje sna pokazali su da preporuke ispunjava tek 14 posto djece.

Prema Američkoj pedijatrijskoj akademiji (AAP), djeca od šest do 12 godina trebaju između devet i 12 sati sna. Djeca u istraživanju u prosjeku su spavala osam sati i 20 minuta, a roditelji su procjenjivali da spavaju više od devet i po sati. Razliku čini vrijeme koje roditelji ne primijete: djeca su noću u prosjeku bila budna više od 38 minuta, a roditelji su navodili manje od pet minuta.

“Roditelji često ne vide koliko djeci treba da zaspu ni koliko se puta probude tokom noći”, rekla je Diana S. Grigsby-Toussaint, vodeća autorica studije i vanredna profesorica na Fakultetu za javno zdravlje Univerziteta Brown.

Uspavljivanje u naručju i uz flašicu

Kod beba je jedna od najčešćih grešaka da ih roditelj uvijek uspava ljuljanjem ili u naručju. Doktori savjetuju da se to nakon trećeg mjeseca ograniči i da se beba stavlja u krevetić dok je pospana, ali još budna. Judith Owens, direktorica Centra za poremećaje spavanja kod djece u bostonskoj dječijoj bolnici, objašnjava da beba tako nauči da može zaspati samo uz roditelja. Zbog toga se ne zna sama uspavati kad se probudi usred noći.

Slično je i s hranjenjem. Ako je dijete naviklo da zaspi uz dojenje ili flašicu, tražit će ih pri svakom noćnom buđenju. Zato je savjet da posljednji obrok bude završen prije početka večernje rutine.

Jodi Mindell iz Dječije bolnice u Philadelphiji upozorava i na spavanje isključivo u kolicima ili autosjedalici, jer dijete tada poveže kretanje sa snom. Preporučuje da barem polovina dnevnih spavanja bude u krevetiću. Roditelji ne bi trebali ni trčati u sobu na svaki zvuk, jer se, kako kaže Mindell, tako stvara problem sa spavanjem tamo gdje ga nema.

AAP ne preporučuje da dojenče spava u istom krevetu s roditeljima zbog rizika od gušenja i sindroma iznenadne dojenačke smrti.

Predug i prekasan dnevni odmor

Kod male djece problem često nastaje zbog dnevnog sna. Većina djece između 15. i 18. mjeseca prelazi s dva dnevna spavanja na jedno. Stručnjaci savjetuju da dnevni odmor ukupno traje najviše tri sata i da ne počinje nakon 14 sati, kako bi dijete navečer bilo dovoljno umorno.

Greška je i prerano preseljenje u veliki krevet. Mindell kaže da mnogi roditelji pogrešno misle da to mora biti do druge godine, a mala djeca često nemaju dovoljno samokontrole da ostanu u krevetu bez ograde. Ako se dijete ne penje iz krevetića, najbolje je sačekati do treće godine.

Igra pred spavanje i popuštanje u rutini

Posljednji sat prije spavanja treba biti miran, bez trčanja i škakljanja, a bolje uz čitanje i tihe aktivnosti. Owens upozorava da roditelji predškolaca oko četvrte ili pete godine često popuste i prestanu insistirati na stalnom vremenu odlaska u krevet, iako je djetetu predvidljiva rutina i dalje potrebna.

Ako roditelj leži pored djeteta dok ne zaspi, stručnjaci savjetuju da se postepeno udaljava: prvo na rub kreveta, zatim na stolicu u sobi, pa do vrata. Mokrenje u krevet ne treba pretvarati u problem, jer je, kako navode, normalno da se dešava do sedme godine.

Istraživači s Univerziteta Brown kao najvažnije preporuke navode večernju rutinu i isto vrijeme odlaska u krevet i buđenja, i vikendom. Savjetuju i fizičku aktivnost i boravak na dnevnom svjetlu tokom dana, ograničavanje ekrana pred spavanje te udobno okruženje za spavanje.

Izvor: klix.ba