Možete mu pomoći da se nosi sa zadirkivanjem, nasiljem i zlonamjernim glasinama te ublažiti dugoročne posljedice. Čak i ako vršnjačko nasilje trenutno nije problem, ključno je razgovarati o toj temi kako bi djeca bila spremna ako se s njime suoče, piše KidsHealth.

Kada je riječ o zlostavljanju?

Većinu djece ponekad zadirkuju braća, sestre ili prijatelji. To uglavnom nije štetno ako je obostrano, razigrano i prijateljski te ako je objema stranama smiješno.

Međutim, kada zadirkivanje postane zlonamjerno, neprestano i bolno, prelazi granicu i postaje zlostavljanje koje se mora zaustaviti. Zlostavljanje je namjerno i opetovano fizičko, verbalno ili psihičko mučenje od strane vršnjaka, pri čemu postoji stvarna ili percipirana neravnoteža moći između nasilnika i žrtve.

Oblici zlostavljanja su različiti, od udaranja, guranja, vrijeđanja, prijetnji i ismijavanja do iznuđivanja novca ili stvari. Neka djeca zlostavljaju izbjegavanjem drugih i širenjem glasina o njima, dok se drugi koriste društvenim mrežama ili elektroničkim porukama kako bi zadirkivali ili povrijedili nečije osjećaje.

Vršnjačko nasilje treba shvatiti ozbiljno i ne odbacivati ga kao nešto što djeca jednostavno “moraju pretrpjeti”. Posljedice mogu biti teške i utjecati na dječji osjećaj sigurnosti i samopoštovanje.

Zašto djeca zlostavljaju?

Djeca zlostavljaju druge iz različitih razloga. Ponekad im je potrebna žrtva – netko tko se čini emocionalno ili fizički slabiji ili je na neki način drugačiji – kako bi se osjećali važnije, popularnije ili moćnije. Iako su neki nasilnici veći ili jači od svojih žrtava, to nije uvijek slučaj.

@justaskjeffersonHow can my daughter handle bullies?♬ original sound – Jefferson Fisher

Ponekad djeca muče druge jer se i prema njima tako postupa. Možda takvo ponašanje smatraju normalnim jer odrastaju u okruženju u kojem svi redovito viču, ljute se ili se međusobno vrijeđaju. Čak i neke popularne televizijske emisije promiču zlobu, gdje se ljude ismijava zbog izgleda ili nedostatka talenta.

Koji su znakovi zlostavljanja?

Osim ako vam dijete samo ne kaže da ga netko zlostavlja ili ako nema vidljive ozljede, teško je znati događa li se to.

No, postoje određeni znakovi upozorenja. Roditelji mogu primijetiti da se dijete ponaša drugačije ili djeluje tjeskobno, da nema apetita, loše spava ili više ne uživa u aktivnostima koje su ga prije veselile. Također, može se činiti mrzovoljnije, lakše se uzruja nego inače ili izbjegava određene situacije, poput vožnje školskim autobusom.

Ako sumnjate na zlostavljanje, a dijete oklijeva razgovarati, pokušajte pronaći način da započnete temu. Primjerice, možete iskoristiti neku situaciju iz televizijske serije i pitati: “Što misliš o ovome?” ili “Što misliš da je ta osoba trebala učiniti?”. To može dovesti do izravnijih pitanja, poput: “Jesi li ikada vidio da se ovo događa?” ili “Jesi li ti to ikada doživio?”.

Objasnite djeci da je važno razgovarati s nekim ako su žrtve zlostavljanja ili ako vide da se to događa nekom drugom – bilo s vama, nekom drugom odraslom osobom od povjerenja ili bratom ili sestrom.

Što obitelji mogu učiniti?

Ako vam dijete kaže da je žrtva zlostavljanja, mirno ga saslušajte te mu pružite utjehu i podršku. Djeca često nerado govore odraslima o tome jer osjećaju sram i neugodu ili se boje da će roditelji biti razočarani, ljuti ili da će pretjerano reagirati.

@romolopereiraHave your kids been bullied? ♬ original sound – romolopereira

Ponekad djeca misle da su sama kriva ili se boje da će se situacija pogoršati ako nasilnik sazna da su nekoga obavijestili. Neka se brinu da im roditelji neće vjerovati ili da neće ništa poduzeti, dok se druga boje da će ih roditelji poticati na tučnjavu iako se osjećaju uplašeno.

Pohvalite dijete što je ispravno postupilo i razgovaralo s vama. Naglasite mu da nije samo i da se mnogi ljudi u nekom trenutku nađu u sličnoj situaciji. Objasnite da je nasilnik taj čije je ponašanje loše, a ne ono vašeg djeteta, te ga uvjerite da ćete zajedno pronaći rješenje. Ankete pokazuju da se vršnjačko nasilje najčešće događa u školi.

@mocha.latte.ok No one likes a bully #fyp #bully #mommy #daughte ♬ You're the Most Beautiful – Purity pure

Obavijestite nekoga u školi o situaciji – ravnatelja, školsku medicinsku sestru, psihologa ili učitelja. Oni često mogu pratiti situaciju i poduzeti korake kako bi spriječili daljnje probleme. Iako je ponekad korisno obratiti se roditeljima nasilnika, u većini slučajeva najbolje je prvo kontaktirati učitelje ili školskog psihologa. Ako te metode ne uspiju, a i dalje želite razgovarati s roditeljima djeteta koje zlostavlja druge, preporučljivo je to učiniti uz posredovanje školske stručne službe.

Većina škola ima pravilnike i programe za suzbijanje nasilja, a mnoge države imaju i zakone koji reguliraju to područje. Informirajte se o propisima u svojoj zajednici. U nekim slučajevima, ako ste ozbiljno zabrinuti za sigurnost djeteta, možda ćete morati kontaktirati i nadležne institucije.

Savjeti za djecu

Roditelji mogu pomoći djeci da nauče kako se nositi sa zlostavljanjem. Iako je primamljivo savjetovati djetetu da uzvrati, važno je objasniti mu da ne odgovara na nasilje tučnjavom ili osvetom jer to može dovesti do eskalacije sukoba i ozljeda.

@audi.ferrin Replying to @liz.m.366 ♬ original sound – Audi Ferrin

Umjesto toga, najbolje je udaljiti se iz situacije, družiti se s drugima i obavijestiti odraslu osobu. Postoji nekoliko načina na koje djeca mogu poboljšati situaciju. Ključno je reći odrasloj osobi od povjerenja – učitelju, ravnatelju ili roditelju.

Preporučuje se izbjegavati nasilnika i kretati se u društvu prijatelja, primjerice u autobusu, na hodnicima ili tijekom odmora. Korisno je naučiti kontrolirati bijes jer nasilnici uživaju u reakcijama žrtve.

Vježbanje tehnika smirivanja, poput brojanja do deset ili dubokog disanja, može pomoći. Treba se ponašati hrabro, odlučno reći nasilniku da prestane, a zatim se udaljiti i ignorirati ga. Ignoriranjem mu dijete pokazuje da ga njegove riječi ne pogađaju. Konačno, važno je razgovarati o problemu sa školskim psihologom, učiteljem ili prijateljem, jer to može pomoći da se dijete osjeća manje usamljeno.

Izgradnja samopouzdanja

Suočavanje sa zlostavljanjem može narušiti dječje samopouzdanje. Kako biste ga obnovili, potičite dijete da provodi vrijeme s prijateljima koji na njega pozitivno utječu.

Uključivanje u klubove, sportske ili druge ugodne aktivnosti jača karakter i potiče sklapanje prijateljstava.

@enhancehealthgroup Please don't struggle in silence Reach out and contact us!#endbullying #bullying #childhood #school #bulliedinschool #highschool #bullyingawareness ♬ Night Trouble – Petit Biscuit

Saslušajte dijete kada govori o teškim situacijama, ali potičite ga da vam priča i o lijepim trenucima tijekom dana te pažljivo slušajte kako bi otvorena komunikacija postala navika. Pobrinite se da dijete zna da vjerujete u njega i da ćete učiniti sve što je u vašoj moći kako biste riješili problem vršnjačkog nasilja.

Izvor: index.hr

Evo nekoliko citata, bez ispravki, autentičnih. Naučiće nas mnogo čemu.

„Mame treba voleti onakve kakve su, ne zbog kupljenih i dobijenih stvari.“

Deca vole mame, osobe, onakve kakve su, celokupne, ne traže im mane, uzimaju iskreno. Ni jedno nije pomenulo skupe igračke, poklone, tablete, moderne patike, sve ono što opterećuje roditelje koji se satiru po poslovima da bi svom detetu obezbedili apsurdni rejting.

„Pored toga radi i jedan onlajn posao. Kupila je sama sebi auto. Jako sam ponosna i srećna zbog nje. Jedan od razloga zašto je najviše volim jeste taj, što kad smo brat i ja bili mali, nije htela da idemo u vrtić, nego je ona bila sa nama dok je tata radio. Dala nam je svoje vreme.“

Mama je uspešna, dete je ponosno. Napravljena je zdrava relacija u kojoj su svi u porodici jedni drugima podrška. Nije sve usmereno samo na dete, tu su i roditelji, njihovi planovi, uspesi, ambicije. Ali, ipak je fokus na vremenu kada je mama bila neprekidno prisutna, uvek dostupna. To je, verovatno, stvorilo osnovu za stabilnost u starijem uzrastu. Mama se odvojila u momentu kada više nije bila toliko neophodna, pustila ih je u svet. Sada je zaposlena i uspešna, pa je taj faktor neka vrsta kompenzacije za odsustvo.

Mali je broj porodica koje sebi danas mogu da priušte mamu koja počinje da radi tek kada deca dovoljno odrastu. Velika je šteta što se na brigu o deci ne gleda kao na prioritetnu delatnost, vrlo zahtevnu i odgovornu. Dosta žena bi prihvatilo ovakav obrazac, pa se ne bi neprekidno nalazile u raskoraku između kuće i zahteva na poslu. Taj raskorak troši i umara, nosi neprekidnu grižu savesti jer nešto uvek mora biti uskraćeno. Najčešće je to lični mir, jer kada, iz dana u dan, mama dotrčava sa posla, sprema jelo, usput razgovara ili pomaže oko domaćeg, čisti, pakuje garderobu za sutra, rešava sukobe ili nedoumice, dočekuje goste…nigde, ni u jednom segmentu, nije cela. Zato noću sabira i oduzima, krivi sebe i nema mira ni spokoja.

„Ona i ja volimo da pričamo o svemu…u slobodno vreme se šalimo ili igramo društvene igre…Za vikend, jer su to dani za odmaranje, idemo i park rolerima ili biciklom.“

Mama koja je vedra i ima vremena da priča. Opuštena je. Vedra. Spremna na igru i druženje. Jedva se čeka vikend, zato što on obećava.

Najveći broj dece ovo ističe kao bitno. Porodično druženje, šetnja, igre, razgovori, toplina, ušuškanost. Vreme za nas.

Imamo li ga? Ili su bitnije neke druge stvari…koje deca ne traže? Mi smo to postavili kao štit i izgovor. Nisu deca željna. Sami su. Usamljeni u svetu koji im nudi sve osim suštine.

Istovremeno, deca nisu ni nezahvalna, niti su nerazumni. Pišu oni i o tome kako mame vole svoje slobodno vreme, muziku, kafu sa prijateljicama, knjige, filmove. Znaju to da cene, očito. Ali traže i sebe. Bar nekad, sa mamom koja je raspoložena.

„Kada se nešto desi, uvek je tu da priskoči u pomoć i spasi nas od nevolje. Ne razumem neki zadatak, tu je ona da pomogne i objasni, uvek smirena i opuštena, bez ikakvog stresa. Dobra je i kada brat i ja nismo. Uvek nas sasluša i kaže: „Nemojte to više raditi. U redu?“

Mama koja je dobra uvek, čak i kad deca nisu dobra. To je, kao što vidimo, mama bez stresa. Ona pomaže, ali ne prisiljava. Ne zahteva perfekciju. Ne uslovljava. Deca rastu. Ona je tu. Ispravlja pogrešno. Podstiče. Rezultati će doći.

Mnogo je roditelja koji nemaju elementarno strpljenje, ni razumevanje. Očekuju gotov proizvod od malih nogu, pa se čude i zaprepašćuju nad svakom greškom koju vide, porede svoje dete sa drugom decom, koja uvek ispadaju nekako bolja i uspešnija, krune svaki temelj samopouzdanja, a ono se kod deteta začinje u ranom uzrastu. Kažnjavaju, zahtevaju. Svaki promašaj je katastrofa. Grešku nikada ne vide u sebi, već je prebacuju na dete koje u takvom okruženju odrasta u osobu uskraćenih potreba, osujećenu u ličnom delovanju, preplašenu i nesigurnu.

„Ona je fina i draga. Zato što je uvek tu da me usreći kada sam tužan.“

Mama kao sigurno krilo, kao poverenje i podrška. Ovo je napisao dečak. Ne ističem ovo bez razloga. Jer, u našoj kulturi se često mamama dečaka sugeriše kako ih ne smeju previše maziti. Dečaci ne plaču. Dečacima treba čvrsta ruka. Oni sutra treba da budu oslonac za celu porodicu. Zaboravlja se pritom jedno. Pravi oslonac se može biti tek ako stekneš širinu prihvatanja tuđe slabosti. Sve drugo su stene. Drže, ali grebu do krvi.

Na kraju, jedna rečenica o ljubavi. Dubokoj i dirljivoj.

„Mama me uvek podržava i nikad nije prestala da veruje u mene.“

Poverenje. Osećaj da uvek imaš utočište i svoje mesto gde si najbolji. Bez obzira na sve!

Kao što sam rekla, jednostavno je. Treba živeti sa decom, a ne za decu. Ljubav, a ne žrtvovanje. Osmeh bez stresa. Zahtev bez osude. Prisustvo i doslednost. Imanje vremena. Odsustvo sumnje da se u nečemu greši. Lično gnezdo gde smeš sve. Radost i optimizam.

Biljana Vasić/ Zelena učionica

Majka troje dece, Kler O'Rajli, kaže da je do ove odluke došla nakon što je primetila koliko se okolina različito obraća dečacima i devojčicama. Dok su njeni sinovi odmalena slušali da su snažni, hrabri i sposobni, njenoj sedmogodišnjoj ćerki gotovo svi su govorili koliko je lepa.

Zašto ćerki nikada ne govori da je lepa? 

Kler smatra da stalno isticanje fizičkog izgleda može da pošalje pogrešnu poruku i navede devojčice da svoju vrednost povezuju pre svega sa spoljašnošću.

Zbog toga je odlučila da ćerku pohvaljuje zbog sasvim drugih stvari – njene ljubaznosti, upornosti, truda, kreativnosti i sportskih uspeha. Kako kaže, želi da devojčica izgradi samopouzdanje koje neće zavisiti od toga kako je drugi vide.

Iako priznaje da svoju ćerku smatra prelepom, odlučila je da takve komentare zadrži za sebe. Sličan pristup ima i kada govori o sopstvenom izgledu, jer veruje da deca najviše uče posmatrajući roditelje.

Njena odluka izazvala je brojne reakcije 

Ne dele svi njeno mišljenje. Neki prijatelji upozorili su je da bi devojčica mogla da pomisli da nije lepa ukoliko to nikada ne čuje od majke.

Kler, međutim, smatra da je mnogo važnije da dete odrasta uverenjem da su karakter, trud i sposobnosti ono što ga definiše, a ne izgled.

Svoje stavove potkrepljuje i istraživanjima koja pokazuju da roditelji novorođene devojčice češće opisuju kao “lepu”, “slatku” ili “preslatku”, dok se za dečake mnogo češće koriste izrazi poput “jak”, “izdržljiv” ili “hrabar”.

Lično iskustvo promenilo joj je pogled na vaspitanje

Kler priznaje da je i sama tokom odrastanja često upoređivala svoj izgled sa drugima, što je godinama negativno uticalo na njeno samopouzdanje.

Tek kasnije je, kako kaže, naučila da svoju vrednost gradi kroz iskustva, znanje i lična postignuća. Upravo to želi da prenese i svojoj ćerki.

Svesna je da će odrastanje i tinejdžerski period doneti nove izazove, ali veruje da će devojčica, ako odmalena nauči da ceni svoje sposobnosti, lakše razviti zdrav odnos prema sebi u svetu koji veliku pažnju posvećuje fizičkom izgledu.

Izvor: ona.telegraf.rs

Jednu takvu objavu na Instagramu podelila je psihološkinja i majka Džejmi Bloh, izdvojivši 17 rečenica koje bi, prema njenom mišljenju, svako dete trebalo da čuje pre nego što napuni deset godina.

Važne su u svakodnevnom vaspitanju

Spisak uključuje poruke koje naglašavaju ljubav, prihvatanje, osećaj sigurnosti i otvorenu komunikaciju između roditelja i deteta.

Mnoge od njih odnose se na situacije u kojima dete prolazi kroz teške emocije, pogreši ili mu je potrebna podrška. Njihov cilj je da podsete roditelje koliko reči mogu biti važne u svakodnevnom vaspitanju. Ovo je 17 rečenica koje je Bloh izdvojila u svojoj objavi:

• Nisam protiv tebe, uz tebe sam.
• Ne moraš da zaslužiš moju ljubav.
• Sa mnom si bezbedan/bezbedna.
• Neću otići kada postane teško.
• Jake emocije nisu loše, one su deo života.
• Nisi “previše”, samo si preplavljen/preplavljena osećanjima.
• Mogu da podnesem tvoja osećanja. Ne plaše me.
• Hajde da zajedno udahnemo pre nego što reagujemo.
• Važniji/važnija si mi od svog ponašanja.
• Čak i kada pogrešiš, i dalje si dobro dete.
• Ponosna sam na to ko si, a ne samo na ono što postižeš.
• Ne moraš da budeš savršen/savršena.
• Tvoj glas je važan u ovoj kući.
• Imaš pravo da kažeš “ne”.
• Probleme rešavamo zajedno.
• Uvek možemo da pokušamo ponovo.
• Ništa što uradiš neće me naterati da prestanem da te volim.

Iako ne postoji savršen način vaspitanja, mnogi će se složiti da deca najbolje pamte kako su se osećala uz svoje roditelje.

Kratke, iskrene rečenice često mogu da im pruže osećaj sigurnosti i prihvaćenosti. Ponekad upravo jednostavne reči ostavljaju najveći trag.

Izvor: superzena.b92.net

– Šta mu je, pitam mamu.

– Ah, moja Dudo, šta mu nije? – reče mama i uzdahnu.

– Je l’ bolestan? Da nije čir opet?

– Nije proš’o tehnički. – reče mama i pokaza mi prstom da ćutim.

– Nemoj da zna da sam ti rekla. Iš’o juče da registruje kola, vratili ga. Kažu – star je.

– On, star?

– Ne on, auto. Posle otiš’o da produži vozačku, pa i tu ga odbiše – vele, ne čuje.

– Pa čuje li?

– Šta da ti kažem, Dudo draga, nešto čuje, nešto ne čuje… kako kad. – reče mama i raširi ruke.

– Eno ga, od jutros čita neke Službene listove, hoće da piše žalbe, tužbe… ne pitaj. Znaš svog oca kad se zajoguni.

Roditelji dečaka B. nisu smatrali da je bilo koja ocena problem. Znao je to i B., ali je primetio nepravdu i to ga je bolelo

Jedna od NAJVEĆIH srpskih sramota: Kako smo zaboravili i propadanju prepustili kuće skoro svih velikih pesnika i umetnika (1. deo)

Uđoh u dnevnu. Tata je sedeo u beloj atlet majici i plavom donjem delu trenerke koja je, ako se dobro sećam, kupljena u Lorisu, u Sarajevu, još za vreme Olimpijade.

– Kako si, tata? – upitah malo glasnije. On podiže pogled.

– Znači, već je stigla sve da ti ispriča? Tvoja majka bi na lakat progovorila… – reče i zadubi se nanovo u svoje hartije.

– Nema veze, tata… nego, šta radiš to?

On nastavi da prebira po papirima ne dižući pogled. Stvarno ne čuje, pomislih.

– Šta radiš to, tata? – upitah glasnije.

– Čitam, vidiš valjda. I šta se dereš, nisam gluv.

– Šta čitaš?

– Čitam da nađem rupu u zakonu pa da se žalim. Svaki zakon ima rupu. I žaliću se, da znaš. Ima da ih teram do Strazbura!

– Gubiš vreme, tata.

– Neka. Vremena barem imam na pretek. – reče tata i nastavi da čita.

– Nemaš vremena, tata. – rekoh tiho, najtiše.

– Šta si rekla?

– Ništa. Samo ti čitaj.

Moj tata je star, pomislih. Moj tata ima bore i dve duboke brazde koje mu se slivaju niz obraze. Zalisci su mu odavno sedi, a kosa proređena. Oči nekako vodnjikave, vrat smežuran. Dlake na prsima bele. Ništa nije ostalo od one ljudeskare od dva nula pet. Njegove ruke, ruke koje su nekada nosile decu, ćumur, džakove s krompirom, veš mašine, ruke koje su nas bezbroj puta selile iz jednog u drugi stan, ruke na kojima je baka toliko puta odnošena niz stepenice, do kola pa u hitnu – te ruke sada drhte dok podvlači bitne stvari u Službenom glasniku.

Vreme prolazi i nonšalantno prelazi preko svega. Preko mog oca, njegovog crvenog auta, ove zgrade u kojoj živi već više od trideset godina. Vreme ostavlja svoje tragove na licima, telima, na izbledeloj karoseriji stojadina, ćelavim zimskim gumama, fasadi… Uvlači se kao lopov u stare fotografije, u zidove koji se polako rune, tepihe koji blede, krade nam svaki tren nepovratno. Vreme zlobno maše svojom zastavom i otima dan po dan, od života, od njih, od nas. A ja ne dam da moj tata ostari. Ikada.

Jer, moj tata se ne da. Moj tata je jak. Moj tata i danas tvrdoglavo odbija da ide liftom. On šeta po pet kilometara dnevno, ide na pecanje nedeljom, ne priznaje dokono naklapanje s vršnjacima u parku, prezire šah. Moj tata još uvek ume da potrči za loptom, nauči klince iz kraja poneku fintu. Moj tata i dalje sam kreči kuću. I trese tepihe na onom jedinom preostalom gelenderu iza zgrade. Moj tata je snažan. Ide na plac, kosi, krči korov, penje se na krov, popravlja oluke. Komšije ga i dalje zovu kad im se zapuše odvodi. Moj tata i dalje vredi. Njegov stojadin i dalje vredi. Obojica su pravljeni da traju. Dugo, dugo. I zato me ne zanima šta kaže tehnički ili tamo neka šmizla iz medicine rada.

Volim te. – šapućem jedva čujno.

Volim i ja tebe, travčice. – kaže i nastavlja da prebira po hartiji.

Tekst: Daniela Bakić/Zelena učionica

Stručnjakinja za razvoj dece Sigi Koen, koja je tokom karijere radila sa više od 5.000 porodica, upozorava da takav pristup često izaziva zbunjenost i nepotrebne sukobe.

Nakon dugogodišnjeg rada kao vaspitačica, profesorka i savetnica roditeljima, ističe jedno jednostavno pravilo koje, kako kaže, uvek  efikasno deluje: “Recite ono što zaista mislite”, piše Si-En-Bi-Si (CNBC).

Deca nemaju dovoljno životnog iskustva ni emocionalne zrelosti da bi učestvovala u svakoj odluci ili određivala šta će se sledeće dogoditi. Potrebno im je jasno, smireno i samouvereno vođstvo. Zato retorička pitanja, naročito ona koja počinju sa “zašto”, često izazivaju osećanje stida ili teraju dete da zauzme odbrambeni stav. Umesto toga, Sigi Koen savetuje da jednostavno i direktno kažete ono što želite da poručite.

Na primer, umesto: “Zašto moram toliko puta da ti ponavljam?!”, pokušajte nešto drugo. Možda da kažete: “Već sam to rekla nekoliko puta. Znam da je to frustrirajuće za oboje. Sada je vreme da obujemo cipele i krenemo”.

Slično tome, umesto pitanja: “Zašto to uvek radiš?!”, recite: “Primećujem da se ovo često ponavlja. Zajedno ćemo poraditi na tome”.

Prvi pristup, objašnjava Sigi Koen, često izaziva otpor, dok drugi otvara prostor za saradnju i zajedničko rešavanje problema.

“Recite ono što zaista mislite”

Jedno od osnovnih načela koja Sigi Koen primenjuje u radu sa roditeljima glasi: “Recite ono što zaista mislite”.

Savetuje roditeljima da se, pre nego što nešto kažu, zapitaju: “Šta zapravo želim da poručim?” Nakon toga dovoljno je da to jednostavno izgovore.

Tako, umesto pitanja: “Zašto si udario brata?!”, možete reći: “Ne smeš da udaraš brata. Čak i kada si ljut, udaranje nije u redu. Kako možeš na drugi način da mu pokažeš da si uznemiren?”

Umesto: “Zašto ti je soba ovako neuredna?”, pokušajte sa: “Vidim mnogo stvari na podu kojima tu nije mesto. Hajde da ih zajedno sklonimo.”

Deci je, naglašava Koen, mnogo korisnije jasno vođstvo nego ispitivanje. Upravo je jasnoća često delotvornija od beskrajnog postavljanja pitanja.

Uputstvo nije pitanje

Roditelji često, iz želje da zvuče ljubazno, obična uputstva pretvore u pitanja. Na primer: “Možeš li, molim te, da obuješ cipele?” ili “Posle ovoga idemo na spavanje, važi?”

Iako takav pristup deluje nežnije, dete može da zaključi da je reč o predlogu, a ne o nečemu što se zaista očekuje. Tada se otvara prostor za pregovaranje i nepotrebne sukobe.

Umesto toga, Koen preporučuje mirne i jasne rečenice poput: “Obuj cipele, molim te. Krećemo.”, “Večera je gotova. Operi ruke.” ili jednostavno: “Vreme je za spavanje.” Jasna uputstva deci često ulivaju osećaj sigurnosti, zbog čega su spremnija na saradnju.

Pitanja koja osnažuju

To, naravno, ne znači da pitanja treba izbegavati. Naprotiv, ona su izuzetno vredna kada pomažu detetu da razmišlja, pronalazi rešenja, izražava osećanja i razvija samopouzdanje i samostalnost.

Deci nije potrebno postavljati pitanje pre svakog uputstva da bi se osećala uvaženo. Manje nepotrebnih pitanja roditeljima pomaže da lakše prepoznaju kada je detetu potrebno vođstvo, kada saradnja, a kada jednostavno jasna i smirena poruka.

Kako ističe Koen, upravo takve male promene u svakodnevnoj komunikaciji vremenom mogu doneti velike promene u porodičnim odnosima.

Superžena

“Trauma nije ono što ti se dogodilo. Trauma je ono što se dogodilo u tebi kao rezultat onoga što ti se dogodilo”, rekao je dr Gabor Mate, lekar i svetski poznati stručnjak za traume. Ljudska psiha ne zaboravlja traume. One će se ispoljiti na najsupltijnije načine kojih mnogi neće ni biti svesni. Naš psiholog i psihoanalitičar Aleksandar Kontić govorio je nedavno o neophodnosti razgovora, o potrebi da dozvolimo ljudima da verbalizuju svoje emocije i traume. Ali mnogi ni ne znaju kako da komuniciraju u ovakvim situacijama, naročito ne sa decom i mladima. Pa da krenemo od toga.

Mala deca predškolskog uzrasta, nisu ni psiho-emotivno zrela, a najčešće ni verbalno osposobljena da pričaju o emocijama. Roditelji misle da, ako dete ne spominje neki negativan događaj, da to znači da je “sve u redu”. Ali naprotiv, to je situacija u kojoj ne želimo da ostavimo dete. Ako detetu niko nije ponudio da priča o događaju i osećanjima koje je on proizveo u detetu, ono će ih potisnuti duboko u sebe, jer ne zna kako da se izbori sa njima.

„Neizražene emocije nikada neće umreti. One su žive sahranjene i kasnije će izbiti na videlo na ružnije načine.“, govorio je Sigmund Frojd. Možda je na ovo mislio psiholog Kontić kada je rekao da „mnoge žrtve nesvesno postanu agresori, naročito kada su deca u pitanju“. Malo dete, pa čak ni ono u početnim razredima osnovne škole, neće reći “hej mama/tata, hajde da pričamo o ovome što se desilo danas/juče”. Ovo su upravo reči koje treba da izgovore roditelji.

Promene u ponašanju deteta posle traumatičnog iskustva su očekivane. Moguće je da dete koje je preraslo pelene, počne da se piški u gaće. Možda će tražiti vaše prisustvo mnogo više nego ranije, naročito pred spavanje. Moguće je da će se bojati stvari kojih se nije bojalo ranije (mraka, na primer). Moguće je da se zatvori u sebe, a možda im se preferencije hrane promene. Ne ignorišite ovakve promene i ne sramotite vaše dete (zbog mokrenja, ili straha, ili traženja pažnje) rečima “veliki si dečak/devojčica” ili „ranije nisi takva bila”.

Nije bitno da li dete ima 3, 7 ili 17 godina, kao roditelj treba da inicirate priču o događajima i traumama koje je vaše dete pretrpelo. Empatija je jedan način da pomognemo i deci (i odraslima) da lakše prevaziđu svoje traume.

Primer komunikacije sa malim detetom:

Roditelj: „Želim da pričam sa tobom o onome što si video/čuo/doživeo danas. Danas samo bili na _________ (mestu). Tamo si video da su se neki ljudi udarali druge. Kako si se osećao?

„Ne očekujte da dete zna da imenuje emocije, naročito ako pre toga niste radili sa njim/njom na emotivnoj pismenosti. Nastavite dalje sa pitanjima tipa “Jesi li se možda uplašio?”. Šta god dete reklo, prihvatite tu emociju. “Razumem da si uplašio. U redu je. Jesi pomislio da možda može da dođe da udara tebe ili mamu i tatu?” Dajte mu osećaj bezbrižnosti, ne negirajte emocije, zagrlite dete ili mu barem ponudite zagrljaj. „To je bio veoma strašno videti/čuti/doživeti i sl. za malog dečaka /malu devojčicu kao ti“. Pitajte ga šta možete da uradite da mu pomognete da se oseća bolje i nemojte se iznenaditi odgovorima.

Tinejdžeri imaju verbalnu sposobnost da započnu razgovor sa vama kao i zrelost. Da li će, zavisi od toga kakav odnos imate sa njima. Ako ste im do sada “držali predavanja” “solili pamet” i niste bili empatični, teško je očekivati da će se otvoriti pred vama. Najbolje je ipak da vi kao roditelji inicirate ovakav razgovor. Ali ne obraćajte mu se kao da se spremate da ga grdite, nego pokažite da želite da mu pomognete. „Želim da čujem kako si posle onoga što se desilo. Kada možemo popričati?“ bi bile reči koje možete koristiti.

Tinejdžera isto kao i malo dete treba ohrabriti da opiše sve sto oseća u sebi, i fizičku bol u telu kao i emocije koje gaji prema policiji/drugom licu zbog nasilja koje je video ili doživeo. Dozvolite mu da bude besno, tužno, razočarano, ali ga osigurajte, da ga volite, da ga prihvatate bez obzira na sve. “U redu je da sada osećaš bes prema…” Razumem da si…. “. I nemojte da mislite da vašem tinejdžeru neće prijati da ga roditelj zagrli! Grljenje ima antidepresivno dejstvo.

Bez izuzetka izbegavajte reči tipa “nije to ništa”, “pa šta”, “biće bolje”, “pa nije bilo tako strašno” ,“zašto ste bili tu/radili to”, “nije trebalo tamo da ideš / to da kažeš…” Ovo je sušta suprotnost empatiji i oblik je psihološke manipulacije.

Isto tako, bez obzira na uzrast, recite detetu da kad god oseća potrebu može doći kod vas i pričati sa vama. Ali mu recite da ćete i sami proveravati s vremena na vreme i pitati ga kako se oseća. I ne zaboravite onda da to i uradite.

Empatija nije recept za kolač, toliko grama empatije na toliko grama tuge/besa/radosti. Empatija nisu samo reči, ona dolazi duboko iz duše.

Lako je biti empatičan kada se slažete sa drugom osobom. Ali pravi test empatije dolazi baš u trenucima kada se vaše emocije razlikuju od emocija druge osobe. Tada treba da se podsetite situacije kada ste vi imali sličnu ili istu reakciju. Setiti se tog događaja i osećaja straha/tuge/razočarenja/radosti koje ste imali. To je upravo ono što osoba pred vama oseća i njoj treba razumevanje.

Ono što sam naučila kroz sopstvenu dugogodišnju terapiju (koja mi je bila potrebna upravo zbog ozbiljnih trauma) je da empatiju mogu pružiti oni koji su je istinski doživeli. Ja sam je doživela upravo na terapiji. Na žalost, većina roditelja danas je odrasla bez empatije. Ipak, želim da verujem da postoji barem 5-10% ljudi u ovoj zemlji koji su je istinski doživeli. Nadam se da oni mogu predati dalje štafetu empatije i svojoj deci, a i drugima oko sebe, pa oni dalje. A onima koji nisu bili ove sreće kažem pokušajte najbolje što znate i umete. Vrednost koju ovaj čin nosi je nemerljiva je za vaše dete (a i odraslu osobu). Trudila sam se ovim tekstom da vam pomognem u ovom poduhvatu.

„Trauma nije samo ono što ti se desilo, nego i ono što ti se nije desilo“ kaže psihoterapeut Nikol LePera, poznata po svom holističkom pristupu lečenju trauma. Tu spadaju i situacije kada nema ko da te čuje i razume, a potrebno ti je. Upravo empatijom doprinosimo da ne dođe do ovoga, da se druga osoba oseti viđenom, saslušanom, shvaćenom. Za mentalno zdravlje osobe to je od prelomne važnosti. A kod dece ovakav pristup drastično smanjuje mogućnost da ono kasnije postane agresor.

Empatijom stvaramo zdrviji odnos sa svojom decom i drugim odraslim osobama. Time gradimo i zdravije društvo.

Autor: Lidija Smirnov – pedagog i prof. engleskog jezika/Zelena učionica

Ovaj stručnjak je gostujući u podkastu Lood govorio o tome koliko u razvoju i vaspitanju dece uticaj ima okruženje, u kojem su nekada glavni bili roditelji, bake i deke, a danas – nepoznati ljudi koji kroz društvene mreže utiču na našu decu.

„Šta usmerava naše ponašanje? To je jako važno da svi shvate jer su naša deca u problemu, zarobljena su. Zašto? Pričali smo kada dete hoće da hoda i kada prohoda, mi kažemo bravo. Pohvala njima znači da su uradili nešto dobro. Pa onda kada hoće da nauče da voze bicikl… Muče se jedan dan, dva dana, pet metara, padnu, tri metra držimo ih, i evo ga, odjednom, 20 metara kreću. Većina dece stane, to je otprilike četiri-pet godina, gledaju tatu, mamu, prolaznike, kao da hoće da kažu ‘ja znam da vozim bicikl’, možda i vrište od sreće. Mozak je naučio, ovo je bilo teško i to si naučio, oni su srećni. A šta rade mama i tata? Bravo! Baka, deka kažu bravo… Znači, pohvala nama govori da radimo nešto dobro i to nas usmerava. Međutim, kada dobiju društvenu mrežu i kada stave neki snimak, ako dete opere sa tatom auto i to stave na Jutjub, koliko će dobiti lajkova? Pet, i to je puno. Ali ako urade nešto loše, užasno, koliko dobiju lajkova? Dvesta, trista, petsto. To je, znači, pohvala, i šta im mozak kaže? E, ovo smo super uradili, dobili smo 500 pohvala! Oni rade stvari za lajkove. Znači, nas usmerava nepoznata grupa ljudi sa društvenih mreža, koja nam govori bravo i naše dete ponašanje usmerava prema lajkovima. Kad je to bilo? Nikad!“, rekao je dr Rajovi, pa nastavio:

„Kad bi roditelji pre 30, 50 godina dozvolili da nepoznati ljudi usmeravaju njihovo dete? Pa ne bi to nikad dozvolili, ali to se dešava na društvenim mrežama. Mi smo decu pustili u taj svet. Ja se bojim da ne platimo veliku cenu, mora da se to reguliše. Ja 10 godina pričam, dajte telefone, nemojte pre 12 godine, nemojte ni pre 14. Niko ne sluša. Kao, pa imaju svi, pa ima i moj sin. Čekaj, ne radi se o tvom sinu ili ćerki. Oni ovde ulaze u jednu zamku, gde ne mogu da se izvuku. Jer ovde se zavisnost jako brzo javlja, za 15 dana gotovo, već kreću svađe, već oni ne daju svoj telefon, onda prevare mamu i tatu… Drže ga u sobi i onda uključe telefon od jedan do tri ujutru, mi i ne znamo šta oni rade. Znači, to je takva prevara da oni ulaze u virtuelni svet, a tamo se sve brzo dešava, dobiju pohvale, sve ide jako brzo, mozak im treperi. I šta je onda problem? Kada izađu u realan svet, njima je sve dosadno. Ne mogu da sede, ne mogu da pišu, da uče, nemaju koncentraciju, pa mi to vidimo danas“.

„Ako su oni u telefonu sa stotinama lajkova u glavi, pa šta će oni da uče? Oni nemaju fokus duže od pola sata“, poručio je dr Rajović.

Zelena učionica

Psiholozi ističu da je to posve normalno jer se dječji emocionalni rječnik razvija polako. Zbog toga se mnoge njihove najdublje potrebe izražavaju tiho i neizravno. Iza svakodnevnih prepirki, suza i šutnje često se kriju jednostavne želje koje ne znaju izgovoriti.

Prvo me pokušaj razumjeti, a tek onda riješiti problem

Kada se dijete vrati kući uzrujano zbog svađe s prijateljem ili lošeg dana u školi, roditelji instinktivno uskaču s rješenjima. Međutim, djeca u tom trenutku najčešće ne traže savjet. Potreban im je netko tko će saslušati kako se osjećaju prije nego što pokuša “popraviti” situaciju. Osjećaj da ih netko razumije umiruje ih puno više od rečenice: “Evo što si trebao učiniti.”

Mali trenuci znače više od velikih gesta

Djeca se rijetko sjećaju svakog rođendanskog dara ili detalja s obiteljskog putovanja. Ono što im se, međutim, ureže u pamćenje jesu obični, svakodnevni trenuci: roditelj koji ih čeka pred školom, zajednički smijeh za večerom, čitanje priče prije spavanja ili jednostavno pitanje kako su doista proveli dan. Emocionalna sigurnost ne gradi se samo tijekom velikih proslava, već upravo u tim malim, svakodnevnim interakcijama.

Iza mog lošeg ponašanja krije se nešto dublje

Izljevi bijesa, vikanje ili odbijanje poslušnosti nisu uvijek znak “zločestog” djeteta. Glad, umor, ljubomora, tjeskoba ili razočaranje često se očituju kao problematično ponašanje jer djeca još ne znaju riječima izraziti složene osjećaje. Pogledate li iza samog ponašanja, možete otkriti temeljni osjećaj koji se skriva ispod površine.

Molim te, nemoj me uspoređivati s drugima

Rečenice poput “Pogledaj kako tvoj bratić lijepo uči” ili “Tvoj se brat nikad nije tako ponašao” možda se čine bezazlenima, ali djetetu takve usporedbe šalju tihu poruku: “Nisi dovoljno dobar.” Dok ohrabrenje gradi samopouzdanje, stalno uspoređivanje ga najčešće narušava.

Čujem kako razgovaraš sam sa sobom

Roditelji su djeci prvi uzori. Ako dijete stalno sluša roditelja kako sam sebe naziva glupim, ružnim ili neuspješnim, ono uči da pogreške zaslužuju samokritiku, a ne suosjećanje. Način na koji se roditelji odnose prema sebi često postaje unutarnji glas koji djeca kasnije koriste u vlastitim glavama.

Znam kada me ne slušaš s punom pažnjom

Djeca itekako primjećuju kada se za roditeljsku pažnju moraju natjecati s mobitelima, e-mailovima ili televizijom. Čak i kratak razgovor u kojem im roditelj posveti nepodijeljenu pažnju može učiniti da se osjećaju viđeno i važno. Biti potpuno prisutan deset minuta često vrijedi više nego cijela večer provedena u istoj prostoriji uz razne smetnje.

Ponekad te odgurujem baš kad te najviše trebam

Kako djeca rastu, mijenja se i način na koji pokazuju privrženost. Tinejdžeri mogu prevrtati očima, mlađa djeca vikati “Pusti me na miru”, a i jedni i drugi mogu djelovati povučeno. Ipak, upravo su teški trenuci oni u kojima im je utjeha najpotrebnija. Mirna prisutnost roditelja može prenijeti poruku ljubavi snažnije od bilo kakvog predavanja.

Uvijek moram znati da je tvoja ljubav bezuvjetna

Djeca znaju da će griješiti. Zaboravit će na zadaću, reći nešto krivo, prekršiti pravila i razočarati ljude koje vole. Ono za što se nadaju da se nikada neće promijeniti jest osjećaj da je dom i nakon svega sigurno mjesto. Najveći dar koji roditelji mogu ponuditi nije savršenstvo ili stalna pohvala, već tiha sigurnost da ljubav ne nestaje ni u teškim danima.

Djeca se možda neće sjećati svake lekcije kojoj su ih roditelji pokušali naučiti, ali gotovo uvijek pamte kako su se zbog njih osjećala. Dugo nakon što djetinjstvo prođe, upravo ti obični trenuci strpljenja, topline, pažnje i prihvaćanja postaju temelj njihove emocionalne sigurnosti. Ponekad su stvari koje djeca nikada ne izgovore naglas upravo one za koje se najviše nadaju da će ih roditelji čuti i razumjeti.

Index

Iako je fizičko kažnjavanje u teoriji bilo osporavano decenijama, nova zakonska formulacija sada ne ostavlja prostor za tumačenje: vaspitanje silom više nije privatna stvar roditelja, već kršenje zakona.

Zašto je zakon promijenjen?

Iako su povrede djece odavno krivično djelo, postojala je opasna „siva zona“ gdje su se blaži udarci ili šamari tumačili kao dio roditeljskog prava na disciplinovanje. Takva nedorečenost zakona često je štitila nasilje pod plaštom „vaspitnih mjera“.

Novi član zakona sada precizno definiše granice: zabranjena je ne samo fizička sila, već i svaki odnos prema djetetu koji je ponižavajući ili degradirajući.

Šta to znači za roditelje?

Stručnjaci naglašavaju da ovaj zakon nije tu da kažnjava roditelje koji izgube strpljenje, već da trajno promijeni kulturu odgoja u kojoj je udarac smatran legitimnim instrumentom autoriteta.

Šta je od sada prošlost:

• Šamari, udarci po stražnjici i „vaspitno“ udaranje.
• Ponižavanje ili verbalno degradiranje djeteta.
• Prisilno zatvaranje djece u sobu kao oblik kazne.

Savjet stručnjaka: Kako sačuvati živce?

• Kada tenzije u kući dostignu vrhunac, a roditeljski bijes postane nekontrolisan, stručnjaci savjetuju metodu “fizičkog odmaka”:
• Napravite pauzu: Kada osjetite da ćete reagovati impulzivno, fizički se udaljite iz prostorije.
• Ohladite se: Sačekajte da se emocije smire prije nego što djetetu objasnite zašto je njegovo ponašanje bilo pogrešno.
• Fokus na komunikaciju: Zakon podstiče roditelje da autoritet grade kroz razgovor, a ne kroz strah od fizičke sile.

Ovaj potez Švajcarske šalje snažnu poruku da je djetinjstvo bez straha od bola temelj zdravog društva. Švajcarska se ovim uskladila sa najvišim standardima Konvencije UN o pravima djeteta, stavljajući zaštitu integriteta djeteta ispred tradicionalnih shvatanja o “roditeljskoj disciplini”.

Buka