Kad sam nedavno svojoj majci rekla da nisam sigurna da želim imati djecu, ona je rekla da sam užasno sebična.
Prema kome?, pitala sam je. Eno je, još uvijek smišlja odgovor.
Izvadila sam je iz kade i počela nježno brisati ručnikom. Njezine male bucmaste ruke, noge, trbuh, crnu kosu na glavi… Kad su mi ruke bile oko njezina vrata odjednom sam, iz čista mira, pomislila – sad bih je mogla udaviti, jednim jedinim stiskom.
U svoj toj želji da od svoje dece napravimo uspešne ljude zaboravljamo važne stvari.
Nekim danima imam osjećaj da stojim na rubu litice i da gledam oluju kako se primiče, a ja sam nemoćna.
Nikad nije jednostavno govoriti o ljubavi, a još je teže praviti ljubavne filmove, jer je linija između senzualnosti i bliskosti, tragedije i drame veoma tanka.
Poput slikara, morate pažljivo i skladno mešati boje, praviti poteze i, igrajući se svetlošću, pažljivo i skladno otvoriti put u dubine ljudskih osećanja.
Ne veju nam pahulje, smog po staklu šara,
stiže Nova godina, odlazi nam stara…
Neko nema pameti neko nema para,
džaba je slaviš u Beču ako si duhovna fukara..
Od pohvala sa svih strana Beogradu za human odnos prema izbeglicama, do lažnih vesti, pa čak i hajki protiv migranata sa Bliskog istoka, Afrike i Azije.
Bilo je možda 9 navečer. U redakciji Indexa bili smo samo Frane i ja.
Nazva sam Marina Rončevića da prenesemo priču o njegovoj maloj, zvala se Mila ili tako nešto. Već su neki mediji to digli, pa ajde i mi ćemo.
Čak i najjače osobe mogu biti iscrpljene. Čak se i najhrabriji i najotporniji mogu umoriti od brige o sebi i svemu ostalom. Čak se i oni mogu umoriti od nezavisnog života koji su izabrali da žive, od svih računa koje moraju platiti, svog posla koji moraju završiti.
Nastavnica istorije iz Teksasa, Lesli Raš, napisala je na koji način u njenoj porodici već generacijama pričaju istinu o Deda Mrazu.
I taj način je toliko lep, da hoćemo da ga podelimo sa svima.
