Upravo taj “mentalni teret” mogao bi imati veze i sa seksualnim životom parova, pokazuje istraživanje objavljeno u časopisu Personality and Social Psychology Bulletin.

Autorice su Verena Klein, Esra Ascigil, Tanja Oschatz i Rotem Kahalon, a rad je objavljen u augustu ove godine. Kao mentalni teret istraživači su posmatrali kombinaciju misaonog rada u porodičnom životu, odnosno razmišljanja, planiranja i organizovanja, te emocionalnog rada, uključujući osjećaj brige i odgovornosti za članove porodice.

Učesnike su, između ostalog, pitali ko od partnera češće zna raspored djece, ko odlučuje kada treba promijeniti posteljinu, a ko primijeti da je drugi uznemiren i kada to ne kaže.

Važnije od pranja suđa

U prvom dijelu istraživanja učestvovale su 452 žene iz Velike Britanije koje žive s muškim partnerom, prosječne starosti otprilike 42 godine, u vezama koje traju od jedne do 44 godine.

Žene su bile zadovoljnije vezom kada su njihovi partneri više učestvovali u mentalnom teretu, naročito u emocionalnom dijelu. Mentalni teret se pokazao kao jači pokazatelj zadovoljstva od podjele fizičkih kućnih poslova i od stavova samih žena o rodnim ulogama.

Kod seksa je razlika bila još jasnija. Zadovoljstvo vezom bilo je povezano s gotovo svim oblicima partnerovog angažmana, osim upravljanja domaćinstvom, dok je seksualno zadovoljstvo bilo povezano isključivo s emocionalnim radom, a ne s organizacionim dijelom mentalnog tereta.

Drugim riječima, ženama je u krevetu manje značilo ko pamti kada treba zamijeniti peškire, a više to da li partner primjećuje kako se osjećaju i ulaže u vezu.

Muškarci zadovoljniji kad žena nosi više

Drugi dio istraživanja obuhvatio je oba partnera. U njemu je učestvovalo 156 heteroseksualnih parova iz Velike Britanije i SAD-a, koji su u prosjeku zajedno 13 godina, a prosječna starost učesnika bila je 38 godina.

I muškarci i žene složili su se da veći dio mentalnog tereta nose žene, a razlika između partnera bila je veća kod mentalnog tereta nego kod fizičkih kućnih poslova.

Rezultati su pokazali da se muškarci i žene ovdje razlikuju. Žene su bile zadovoljnije vezom i seksom kada je mentalni teret bio ravnomjernije podijeljen, dok su muškarci bili zadovoljniji vezom kada je njihova partnerica nosila veći dio tog tereta.

Kod seksa je, međutim, i muškarcima bolje: muškarci su imali veće seksualno zadovoljstvo kada su njihove partnerice procijenile da je mentalni teret podijeljen ravnomjernije. Briga o djeci bila je povezana sa zadovoljstvom vezom kod oba partnera, ali ne i sa seksualnim zadovoljstvom.

Ograničenja istraživanja

Autorice same navode ograničenja. Istraživanje je rađeno na uzorcima iz Velike Britanije i SAD-a, pa se nalazi ne mogu jednostavno primijeniti na druge kulture, a mjera mentalnog tereta razvijena je za potrebe ove studije jer u vrijeme prikupljanja podataka nije postojala nijedna provjerena mjera.

Riječ je o ispitivanju u jednom trenutku pa studija pokazuje povezanost, a ne uzrok i posljedicu.

Glavna autorica Verena Klein za PsyPost je rekla da je prvi korak da mentalni teret postane vidljiv, dodavši da partner koji drugoga mora podsjećati šta treba uraditi i dalje nosi dio tog tereta.

Izvor: klix.ba

Razgovaram sa ljudima o njihovim najintimnijim tajnama dok oni ne znaju skoro ništa o meni – i to tako mora da bude.

Ja sam seksualni terapeut, tako da ljudi dolaze kod mene da im pomognem oko svega, od erektilne disfunkcije, preko bolnog seksa do vaginizma, stanja u kom se vagina stisne prilikom pokušaja penetracije.

Ako me klijent pita: „Da li ste oženjeni?”, kažem mu da jesam, jer bi bilo glupo kriti tako nešto, ali dalje od toga se trudim da održim striktno profesionalan odnos. Razgovaram sa tim ljudima kao terapeut, ne kao prijatelj.

Naravno, steknete bliskost sa nekim klijentima, ali sve je to deo procesa pomoći da prevaziđu svoje probleme.

Na klinici u kojoj radim, prostorije za terapiju nalik su dnevnim sobama u kući u kojoj niko zapravo ne živi. Imate tri udobne stolice – jednu za mene i dve za klijente.

Ne držim porodične slike niti privatne tričarije naočigled, što mi pomaže da održim distancu.

Dolaze mi parovi i pojedinci – koji mogu biti solo ili neko sa partnerom ko želi da dobije savete sam. Pre nekoliko godina, 29-godišnjak po imenu Rob došao je kod mene sam zato što je osećao anksioznost zbog seksa sa novom, iskusnijom devojkom.

Nije želeo da i ona učestvuje u terapiji zato što ga je bilo sramota što se tako oseća.

Tokom sesije, pitao sam Roba da li bi ga manjak iskustva naveo da posmatra Keli drugačije da su njihove uloge obrnute. Naravno, vrlo brzo je počeo da uviđa koliko je sve to nebitno i zamolio ju je da mu se pridruži.

Čim je i Keli počela da dolazi, Robu se vratilo samopouzdanje. Razliku je činila iskrenost prema njegovoj anksioznosti umesto da se pretvara da zna više nego što je stvarno znao.

Moji klijenti su obično između poznih dvadesetih i ranih četrdesetih, ali mlađi ljudi ne zaziru toliko od traženja seksualne terapije kao što biste pomislili.

Štaviše, primetio sam povećanje broja mlađih klijenata koji dolaze kod mene tokom 15 godina koliko se bavim ovim poslom, kao i veliki broj znatno starijih ljudi koji sada ulaze u nove veze u poznom stadijumu života.

Seksualni problemi su mnogo manji tabu danas i, zbog uticaja pornografije i izmenjenih očekivanja od seksa, mislim da ljudi doživljavaju različite vrste problema i suočavaju se sa njima kao još mlađi.

Imam klijente između šesnaest i osamnaest godina koji dolaze kod mene sa problemima koji variraju od brige da će im popustiti erekcija do zbunjenosti oko njihove seksualnosti.

A prema Rilejtu, organizaciji za koju radim, više od 42 odsto ljudi koji su išli na seksualnu terapiju u jednom od njihovih centara tokom 2018. godine bilo je mlađe od 35 godina.

Na drugoj strani spektra, moj najstariji posetilac imao je 89 godine. To je čovek koji je nekoliko godina bio u novoj vezi. Nažalost, međutim, njemu i njegovoj novoj partnerki teško je išao seks.

Išli su kod lekara opšte prakse, ali su stekli utisak da je on šokiran što oni u njihovim godinama još uvek upražnjavaju seks.

Što, naravno, nije bilo ni od kakve pomoći – i zato su došli kod mene.

Mnogi ljudi koji traže seksualnu terapiju već su bili pre toga kod lekara. Oni često žele šansu da u detalje razgovaraju o svom problemu sa nekim.

Većina ljudi je nervozno – neki parovi čak misle da moraju da demonstriraju seksualne probleme u prostoriji preda mnom. To svakako nije tako.

Jedan od mojih najmlađih klijenata bio je 17-godišnjak koji je imao problema sa erekcijom. On i njegova devojka probali su seks i on je izgubio erekciju. Na kraju su raskinuli, a on je za to krivio svoj problem.

Isprobao je neobavezna smuvavanja i da se umiri alkoholom, ali ništa nije pomagalo i više nije znao šta da radi.

Dopadala mu se devojka iz odeljenja, a činilo se da se i on njoj dopada, ali se plašio da bilo šta preduzme nakon onog što se desilo.

Otišao je kod lekara opšte prakse radi saveta i tamo mu je rečeno da je samo mlad i da će se problem rešiti sam od sebe.

Ali, dok je bio tamo, spazio je letak o seksualnoj terapiji i odlučio da je isproba.

Kad je došao kod mene na prvobitnu procenu, jasno sam video da je nervozan – bio je jarkocrven u lice tokom čitave sesije.

Svaka seks terapija je drugačija i, u ovom slučaju, najviše smo radili na njegovom seksualnom obrazovanju. Gledali smo anatomske crteže i razgovarali o tome kako dobiti i zadržati erekciju.

Pomogao sam mu da razume da je, u njegovom slučaju, problem pravila anksioznost.

Zadao sam mu za domaći da stekne erekciju i da je izgubi triput zaredom kako bi se uverio da uvek može da je povrati.

Postepeno je počeo da oseća sve veće samopouzdanje i trebalo je samo sedam sesija da se njegov problem reši.

Oko mesec dana nakon što je završio terapiju, pozvao je centar i ostavio kratku poruku da se sada zabavlja sa devojkom iz njegovog odeljenja i da misli da će uskoro moći da ima seks sa njom.

Pre nego što sam postao terapeut, radio sam u internatu za decu sa posebnim potrebama. Uverio sam se u koliko je pritisak da se pronađe prava škola za decu i da im se pruži najbolje loše uticao na veze parova i poželeo da uradim nešto više kako bih im pomogao.

Proveo sam dve godine obučavajući se za savetnika za parove pored svog dnevnog posla, pre nego što sam počeo stalno time da se bavim.

Dok sam pomagao parovima sa njihovim problemima u vezi, ponekad bi postajalo očigledno da su njihovi problemi seksualne prirode, baš kao i emocionalne. I tako sam odlučio da se obučim za seksualnu terapiju kako bih mogao da im pomognem na svim nivoima.

Jedan par koji je došao kod mene ubrzo nakon što sam se kvalifikovao za seksualnog terapeuta, koji je imao jaku emotivnu vezu ali im je bila potrebna pomoć sa seksualnim životom, bili su Met i Aleks, jedan u ranim dvadesetim, drugi u ranim tridesetim.

Na našoj prvoj sesiji, obojica su delovala stvarno stidljivo, meškoljili su se na stolicama i izbegavali da odgovaraju na moja pitanja.

Nerado su sa mnom pričali o eksplicitnim seksualnim stvarima, kao što je analni seks, i delovali su zabrinuto da ih neću prihvatiti zato što su gej.

Imao sam predosećaj da bi problem mogao da bude sa erekcijom, tako da sam ga samo usput pomenuo – želeo sam da im jasno stavim do znanja da je u redu razgovarati o seksu otvoreno i iskreno.

Problemi sa erekcijom i prevremenom ejakulacijom najčešći su razlozi zbog kojih muškarci dolaze kod mene. U gej vezama, gde može da postoji očekivanje da oba partnera imaju erekciju, može da postoji još veći pritisak da se bude dobar.

S druge strane, kod heteroseksualnog para ne postoji ništa sa čim muškarac može da se poredi, makar ne u tom trenutku.

Zadao sam Metu i Aleksu zadatak sa pipkanjem da bih smanjio pritisak sa intimnosti. Svaki je morao da pipka ovog drugog pola sata – da istraži njegovo telo i pokuša da otkrije šta je to što mu pričinjava zadovoljstvo.

Bili su goli, ali im nije bilo dozvoljeno da diraju genitalije jedan drugom – suština nije bila u predigri, već u usredsređivanju na senzacije.

Na kraju su prešli na pipkanje svuda i pokušaj da shvate kako da uzbude jedan drugog, pre nego što stignu do penetracije.

Uložili su veliki trud i ponašali se prema ovim sesijama kao prema pravnom pravcatom večernjem izlasku, sa sve svećama i romantičnom muzikom. Srećom, Metovo samopouzdanje se uskoro povećalo.

Posle nekih 15 nedelja terapije, Met i Aleks su imali seks sa penetracijom. Nekoliko nedelja kasnije, rekli su mi da im je seks uspevao svaki put.

Došli su kod mene ponovo tri meseca nakon što se terapija završila, na kontrolu, i videlo se da su postali strašno bliski. Rekli su mi i da će se venčati! Bio je sjajan osećaj čuti da su srećni i da im dobro ide.

Mojim prijateljima je moj posao fascinantan. Ljudi se zainteresuju kad im kažete da ste savetnik – ali dođe do sasvim posebne intrige kad im kažete da ste seksualni terapeut.

Neki prijatelji ne žele da govore ni o čemu što ima veze sa seksom i čak im je pomalo neprijatno kad se to uopšte pomene. Drugi mi, međutim, rado pričaju o svojim seksualnim problemima.

Neki prijatelji su me pitali da li mogu da me viđaju profesionalno, jer bi im bilo manje neprijatno da pričaju sa nekim koga poznaju, ali morao sam da ih odbijem.

Važno je da ne ponesem svoj posao sa sobom kući, a ne možete da imate terapeutski odnos sa prijateljem ili članom porodice.

Često seksualni problemi korene vuku iz neke prošle traume kao što je seksualni napad ili zlostavljanje. Jedna klijentkinja, koja je imala problema sa vaginizmom, čula je kako je njena majka skoro umrla dok je rađala njenog brata.

Na našoj drugoj sesiji, uradili smo nešto što nazivam „istorijskom interpretacijom”, kad zamolim klijenta da mi priča o svom detinjstvu, porodičnom istorijatu i ranim seksualnim iskustvima.

Meri mi je ispričala za tu traumu i da je, kao devojčica, čula majku kako vrišti i da su njeni rođaci pričali o tome da ona možda neće preživeti.

Da bih pomogao Meri da se izbori sa problemima sa penetracijom, radili smo mnogo Kognitivno-bihevioralne terapije (CBT), koja istražuje naše automatske reakcije na stvari.

Naučio sam je kako da opušta mišiće karličnog dna i podstakao je da vežba penetraciju same sebe uz pomoć nečega što se zove trejner. To su glatki predmeti oblika tampona kojih ima u raznim veličinama i pomažu ženama da se naviku da stavljaju nešto u svoju vaginu.

Da relativno rano nisam naučio kako da odlažem stvari sa posla u zasebne fioke, verovatno ne bih opstao u ovom poslu. Desi se da čujem neke vrlo teške i uznemirujuće priče.

Moram da znam kako da ih ostavim po strani, jer inače ne bih bio efikasan – ako ste tužni zbog klijenta ili ga sažaljevate nećete mu biti od prevelike pomoći.

Ali na svaki tužan trenutak, dolazi po jedan srećan. Ponekad dobijem poruke ili razglednice od parova posle terapije u kojima se kaže: „Hvala na svoj vašoj pomoći – trudni smo!”

Štaviše, ima jedan par od kog dobijam razglednicu jednom godišnje, čak i posle 12 godina, kada mi oni pišu kako su. Nazvali su jedno dete po meni, što je bila veliki čast!

Na neki način, zato što ne zarađujete neki veliki novac radeći ovaj posao, mora da postoji još neki razlog zašto ga radite. Kad vidite da su ljudi imali koristi od vašeg saveta i uspevaju da preokrenu svoj život nabolje, to je onda neverovatan osećaj.

Izvor: bbc.com

Ginekologinja Alyssa Dweck navodi da grčevi mogu trajati nekoliko sekundi ili duže, biti povremeni ili stalni te različitog intenziteta. Iako nisu uvijek razlog za zabrinutost, bol koji se ponavlja ili ne prolazi treba provjeriti kod ljekara.

Endokrinologinja Barbara McGuirk upozorava da mnoge žene o karličnom bolu nerado govore ili im se bol umanjuje.

“To se dešava mnogo češće nego što mislimo jer je to teško zapravo otvoriti kao temu, posebno s partnerom. Nikada se nemojte osjećati loše zbog obraćanja ljekaru, a ako je potrebno, potražite drugo mišljenje”, rekla je.

Jedan od bezazlenijih razloga mogu biti kontrakcije materice tokom orgazma, koje bi trebalo da prođu nakon nekoliko minuta odmora i dubokog disanja.

Grčevi se mogu javiti i kod urinarnih ili vaginalnih infekcija jer pritisak i bol u donjem dijelu stomaka spadaju među česte simptome infekcije mokraćnih puteva.

Suhoća vagine, posebno u menopauzi ili kao nuspojava lijekova, također može izazvati bol nakon odnosa, a ljekari preporučuju prirodne ili lubrikante na bazi vode.

Ciste na jajnicima mogu puknuti ili procuriti tokom seksa, što može izazvati iznenadnu oštru bol i zahtijevati pregled ili hitnu pomoć.

Među ozbiljnijim uzrocima je endometrioza, stanje u kojem ćelije slične sluznici materice rastu izvan nje, primjerice u karlici, jajnicima ili abdomenu.

McGuirk ističe da je bol tokom i nakon seksa, odmah iza bolnih menstruacija, jedan od najvažnijih pokazatelja endometrioze.

Grčevi se mogu javiti i zbog PMS-a, seksa tokom menstruacije, nedavno postavljene ili uklonjene spirale, grubljeg odnosa, ranijih abdominalnih operacija, sindroma iritabilnog crijeva, intersticijskog cistitisa ili upalne bolesti karlice.

Ako bol prate neuobičajeno krvarenje, iscjedak ili temperatura, preporučuje se ljekarski pregled.

Izvor: klix.ba

BBC predstavlja Eljmina Badalova koji je stvorio nezavisno pozorište uprkos državi, javnom moralu, sopstvenim roditeljima i seoskoj veštici.

Ona ga grli, stenje i smeje se. On se pribija uz nju. Zajedno skliznu na pod gde nastavljaju sa zagrljajima i poljupcima. On pokušava da skine odeću sa nje.

Pored mene su dve starije žene koje skaču sa svojih mesta. Ne vide dobro šta se dešava na podu.

Predstava se odigrava u običnoj sobi od 40 kvadratnih metara i redovi stolica su raspoređeni u istom nivou.

Žene se došaptavaju, cokću, ali stalno se pridižu kada su intimne scene.

Tako se nastavlja cela predstava: zadnji redovi ustaju, glumci treba da legnu. A oni često ležu, ponekad na pod, ponekad na sto: ipak je predstava o ljubavi.

MimOda je predstava koju je osmislio sam kolektiv malog pozorišta iz Bakua, ADO.

Ona govori o „porodičnim vrednostima”: o strasti, porodičnom nasilju, religiji i pritisku društva. Nema dijaloga u predstavi.

Ipak karte za predstavu ADO ne mogu nikada da se kupe na licu mesta, one se mnogo ranije rasprodaju, što nije česta pojava za pozorišta u Bakuu.

Na predstave dolaze uglavnom mladi, često u parovima, nekad čak i stranci.

Taj tesni prostor može da primi 50 gledalaca, a devojka koja cepa karte na ulazu objašnjava onima koji nisu našli karte da nema mesta čak ni da „stoje u uglu”.

Pozorište su odmah tako i nazvali „soba” (oda na azerbejdžanskom), a zatim su zaključili da je suviše jednostavno i zamenili su slovima mesta.

Gotovo bez reči, živopisne predstave ADO prikazuju teme o kojima se ne govori u azerbejdžanskom društvu, o seksu, porodičnom nasilju, ličnoj slobodi.

Njihov prikaz takođe nije svojstven azerbejdžanskom pozorištu na kakvo je publika navikla.

„Od samog početka sam hteo da podstaknem našu kulturu, naše tradicionalno pozorište, da govorim o problematičnim temama, priča osnivač pozorišta Eljmin Badalov.

„Zato što, ako ljudi uoče svoje probleme, to će biti već deo njihovog rešenja.”

Magična voda

Azerbejdžan je prilično konzervativna sredina. Ovde se odigravaju hajke na gej populaciju i rasturaju se akcije za zaštitu žena, ovde je uobičajeno rano stupanje u brak i jaka patrijarhalna tradicija.

I pri tom, pravilo je da što si dalje od prestonice, to je publika konzervativnija.

U jednom dalekom planinskom seocetu je i odrastao Badalov.

Sedimo sa njim u simpatičnom hipsterskom kafeu u centru Bakua, uz čašu vina obećava da će mi ispričati „kako je došlo do ovoga”.

„Disidentski” život, priča Eljmin, započeo je u rodnom mestu u Biljasuvarskoj oblasti, u jugo-istočnom Azerbejdžanu, uprkos željama porodice on se zainteresovao za pozorište.

Kompletan stvaralački život sela u to vreme se završavao u domu kulture sovjetske epohe, gde su se amaterski klubovi na svakom spratu gnezdili još od davnina.

„Tada sam išao na kurs poezije i silazeći niz stepenice, video kroz odškrinuta vrata probu lokalnog pozorišta”, seća se Eljmin prvog poriva.

„U poređenju sa tim, moji stihovi su mi se učinili nevažnim, sada ih iznova čitam i stidim se. ”

„Samo nam je glumac falio”, uzdahnula je majka kada je čula za Eljminove namere da se pridruži glumačkom kružoku

Otišla je kod komšinice, vračare, koja je prema lokalnom verovanju pisala želje ljudi na listu papira, i one bi se zasigurno ispunile.

Međutim, taj list je isprva trebalo spaliti, pepeo razmutiti u vodi, a tu vodu zatim prosuti sebi na glavu.

„U našem dvorištu obično bi poželeli da se neko upiše na fakultet, i zaista su se uvek upisivali, pa su zato stariji i mislili da vradžbine rade”, seća se Eljmin.

On nije verovao u magiju ali je iz ličnog protesta „magičnu” vodu kradom prosuo u kadu.

Iako se ipak upisao na Tehnološki fakultet državnog Univerziteta u Bakuu, Eljmin je tajno išao na glumačke kurseve i radio kao novinar.

Na kraju su ga izbacili sa fakulteta, nakon što je napisao članak o privatizaciji studentskog doma – na fakultetu su rekli da je bio izbačen zboh loših rezultata.

„Bilo mi je drago jer nikada nisam hteo da radim u naftnoj industriji”, kaže on.

„Kada su me izbacili, rodbina je rekla da neću imati od čega da živim sa pozorištem, a treba i porodicu da stvorim. Odgovorio sam im da ne radim to zbog novca”.

Nakon tri godine Eljmin je osnovao ADO i rodbina više nije bila njegov jedini problem.

U potrazi za prostorom

Eljmin je rešio da napravi pozorište sa Iljgarom Džahangirom, poznatim glumcem i opozicionarom iz Bakua koji je upravo napustio državno pozorište da bi se bavio nezavisnom umetnošću.

„Za mene su časovi mojih učitelja bili svojevrsna osnova, a ja sam pak želeo da na toj osnovi stvorim savremeno pozorište, andergraund, nezavisno od države”, priča Eljmin.

Predstave smo smestili u podrum koji je mogao da primi najaviše 30 gledalaca, i već nakon par meseci došla nam je policija.

„Bilo im je sumnjivo da se gomila ljudi zbog nečega skuplja u podrumu”, seća se Eljmin.

„Govorili su, varate nas, ne može pozorište da bude na takvom mestu”.

Ukupno, za sedam godina, ADO je promenio šest lokacija. Drugi put je pozorište ostalo bez prostora pošto su se pojavili strani aktivisti, koje Eljmin zove provokatori.

„Došli su nepoznati ljudi, sumnjam da su ih poslali, počeli su da se tiskaju uz nas i gledaoce, za njima je došla policija i rekla da narušavamo red”, priča glumac.

Domaćina stana, u kome je bilo pozorište, pozvali su u stanicu. Kada se vratio zamolio je da odmah napustimo prostorije.

Sledeći put, vlasti su zamolile pozorište da se iseli, pošto je planirano da se sruši „oštećeni” objekat.

Od tada je prošlo tri godine i zgrada je i dalje na istom mestu.

Dva puta je ADO napustio prostor kada nisu imali sredstva da plate. Tokom jednog tako teškog perioda, pre godinu dana, iz države su neočekivano kontaktirali ADO.

„Ljudi iz ministarstva kulture su se javili i rekli da su spremni da nam daju prostor i obuku za glumce, ali pod uslovom da oni prvi budu upoznati sa našim predstavama”, seća se Eljmin.

„Prvo su nam ponudili novac i mi smo odmah odbili. Rekli smo da je ta ponuda cenzura.”

Ubrzo, ne tražeći ništa u zamenu, ministarstvo kulture je ponudilo prostor od 300 gledalaca u primorskom seocetu na 30 kilometara od Bakua.

„Bilo je daleko i odbili smo, i čini mi se da je to bio pokušaj da nas istisnu iz centra grada”, smatra Eljmin.

U ministarstvu nisu odgovorili na pitanja BBC-ja.

Pod okriljem države

Azerbejdžanska kultura u sovjetsko vreme bila je poznata, pre svega po pevačima Muslimu Magomajemu („Sovjetski Sinatra”, prema engleskoj verziji Vikipedije) i Rašidu Bejbutovu.

Bejbutov je takođe snimao filmove, a njegovim glasom je pevao Radž Kapur u bolivudskom filmu Lutalica iz 1954. godine.

Ništa manje poznati estradni pevač, Polad Bulbul-oglu, proslavio se u SSSR-u pesmom Nazovi me kao i glavnom ulogom u akcionoj komediji istočnjačkog kolorita Ne boj se, ja sam sa tobom.

Sada je Bulbul-oglu ambasador Azerbjedžana u Rusiji.

U kinematografiji je jedan od najtraženijih bio pisac Rustam Ibragimbekov, poznat ruskoj publici kao scenarista filmova Belo sunce pustinje i Varljivo sunce.

Danas ovakvih imena praktično i da nema. U Azerbejdžanu se snimaju filmovi uz podršku države i nezavisni filmovi uspešni sa komercijalnog aspekta, ali svi su oni, prema mišljenju kritičara Uljvija Mehtija, uglavnom komedije osrednjeg kvaliteta.

Prava, kvalitetna, nezavisna kinematografija koja se prikazuje na prestižnim festivalima egzistira bez podrške države.

Pravi procvat slobodne azerbejdžanske kinematografije, prema rečima Mehte, nastupio je pred kraj sovjetske epohe i u prvim godinama nakon raspada SSSR.

Jedan od pravih nezavisnih filmova koji obrađuje važnu temu je antivojna tragikomedija o ratu za Nagorno Karabah Ispalo je sve najbolje.

U poslednjih nekoliko godina, režiser ovog filma Vagif Mustafajev snimio je 13 dokumentarnih filmova o bivšem predsedniku Gejdaru Alijevu, ocu sadašnjeg predsednika države.

Kako ističe režiser i umetnik Tejmur Daimi, u savremeno doba interneta teško je govoriti o potpunoj neslobodi, međutim, nijedan savremeni umetnik ne može da održi izložbu sa protestnom porukuom u velikom muzeju.

„Ali ukoliko ja hoću to da uradim kod svoje kuće ili u vikendici, to će mi poći za rukom”, govori Daimi.

Mnogi poznati pisci koji su se pojavili u Azerbejdžanu 2000-tih, zbog komplikovanih odnosa sa vlašću već nekoliko godina žive u inostranstvu.

U 1990-tim je bilo i slikara i muzičara, „a zatim je država uzela sve u svoje ruke”, priča muzičar Eljmir Mirzojev.

Najveća kulturna zajednica koja nije pod pokroviteljstvom države je trg YARAT pored mora sa scenom, galerijama i otvorenim prostorom.

Tamo se održavaju koncerti, izložbe, prezentacije, organizatori dovode kreativne stvaraoce iz inostranstva. Njen tvorac je rođaka supruge predsednika Aida Mahmudova.

„U većini slučajeva kultura kod nas je pod kontrolom države, koja je još 2000-tih privatizovala tu sferu”, priča Tejmur Daimi.

„Naravno, postoje tendencije samoorganizovanja među omladinom. Ali to je retkost, a najistaknutiji događaji, savremena umetnost, bijenale, skupi projekti, sve to je pod pokroviteljstvom države.”

Usled nepostojanja zvaničnog organa za cenzuru država vrši kontrolu putem novca.

Na osnovu ličnog dekreta predsednika radnici u kulturi dobijaju stipendije ili penzije, kreativnim udruženjima dodeljuju se sredstva.

„Za sve projekte je potreban novac, a veliki novac kod nas imaju samo državne strukture”, napominje Daimi.

U ovom trenutku, prema njegovim rečima, uključuje se „unutrašnja cenzura umetnika”.

„U današnje vreme, svi radnici u kulturi, iskusni pisci, umetnici, znaju šta se sme, a šta ne sme, šta je zapravo dozvoljeno”.

Skoro sva pozorišta u Azerbejdžanu su državna, ona po pravilu postavljaju ili predstave klasičnih autora, ili nešto što vuče na istok i stara vremena.

„U potrazi sa identitetom spremni smo da idemo sve dublje i dublje u prošlost, čak do paleolita”, napominje kritičar Uljvi Mehti.

Prema njegovim rečima, predstave koje obrađuju savremene teme, izvode se u klasičnom stilu, a često podsećaju na kapustnik, izraz za zabavno veče sa satiričnim programom.

„Izaći pred ljude”

„Sada kod nas pozorište nije popularno”, priča osnivač pozorišta ADO Eljmin Badalov.

„Do te mere nije popularno, da su ponekad škole prisiljene da kupuju karte za pozorište. To nije podrška, već naprotiv, kod dece takav način stvara odbojnost”.

I zato je najbolji način popularizacije pozorišta, smatra Eljmin, da se nastupa na ulici.

„Kako bismo privoleli ljude da dođu u pozorište, moramo sami da im priđemo”, kaže on.

Pozorišna trupa ADO nekoliko puta je nastupala na ulicama Gruzije, Francuske, Turske, pa čak i Irana.

Međutim, u Azerbejdžanu im to još uvek nije pošlo za rukom. Ni gradska administracija Bakua, ni Ministarstvo kulture nisu dali dozvolu, pozivajući se jedni na druge.

U Ministarstvu kulture su za BBC rekli da je to nadležnost administracije, administracija nije odgovorila na zahtev.

Rukovodstvo ADO sada putem suda zahteva od oba organa da zvanično odgovore pismeno, ko je od njih ovlašćena da dozvoli pozorištu da nastupa na ulici.

Kako bi pozorište nastupalo u regionu ono takođe mora da traži dozvolu lokalnih vlasti.

Jednom prilikom pre nastupa u planinskom selu Varja, Eljmina su zvali i rekli da ne mogu da mu obezbede prostor.

„Ali onda su počeli da nam pišu razni ljudi koji su bili spremni da nam ustupe svoje kuće i dvorišta”, seća se on.

„Tada smo odlučili, pošto [vlast] mogu da nam rasture predstavu, svima smo napisali da ćemo tačno mesto na kome će predstava da se održi biti objavljeno sat pre početka”.

Bez obzira na to, pre početka predstave organizatori su brzo shvatili da neće biti mesta za sve.

„Tada je domaćin predložio da se skinu sa šarki svi prozori i vrata, kako bi iz drugih prostorija takođe moglo da se gleda”, priča Eljmin.

Ljudi su za predstavu obukli najlepšu odeću, kao za praznik, seća se režiser. Na kraju krajeva, nikada im niko ne dolazi, a kamoli pozorište.

„Nije u skladu sa bogatstvom unutrašnjeg sveta”

Država kroz Ministarstvo kulture negira bilo kakav pritisak na stvaralačke kolektive, zadržavajući pravo da zahteva usklađenost sa svojim „umetničko-etičkim” normama od onih koji od njih dobijaju novac.

„Ako država ceni naš rad i mi smo dužni da cenimo njen”, izjavio je ministar kulture Abuljfas Garajev nakon mitinga opozicionog Nacionalnog saveta demokratskih snaga, kome je prisustvovalo nekoliko poznatih glumaca.

Slična „istupanja protiv države”, prema rečima ministra „nisu u skladu sa bogatstvom unutrašnjeg sveta ni jednog radnika kulture”.

Direktor odseka za umetnost Ministarstva kulture Ismail Gusejnov je potvrdio verodostojnost citata, napomenuvši da reči ministra „imaju karakter preporuke”.

Iako država stoji iza izbora repertoara u pozorištima, stvaralačka delatnost ostaje u rukama samih kolektiva, uverava on.

„Što se tiče pozorišta koja nisu pod pokroviteljstvom države u njih se ministarstvo apsolutno ne meša”, priča Gusejnov.

Međutim, nezavisna pozorišna trupa ADO je do skora imala problem sa manjkom glumaca, naročito žena.

„Lokalne devojke su se veoma bojale da glume, bojale su se da će ih otpustiti iz matičnog pozorišta i bojale su se osude društva zbog uloga”, priča Eljmin.

„Dešavalo se da su glumice malo glumile i odlazile, zbog pritiska rukovodstva svojih pozorišta i svojih porodica”.

Prema rečima Badalova, glumcima i glumicama su pretili i govorili da ukoliko rade sa pozorištem ADO neće više naći posao ni u jednom pozorištu.

„Neki su se uplašili i odlazili, a oni koji su bili izdržljiviji, ostajali su”, priča Eljmin.

„Kao rezultat toga, mi imamo snažan i drugarski kolektiv, na koji je teško vršiti pritisak”.

Ekscentričnost i bufonada?

Mnoge u teatru ADO privlači atmosfera, nestandardni i šokantni pristupi predstavama.

Uspeo sam da se nađem među gledaocima predstave STOP koje su glumci izveli na scenu.

Opis radnje koja sledi može da spada pod ruski zakona o propagandi „netradicionalnih seksualnih odnosa”.

Od neprijatnosti se krijem kod vrata ali su me upecali i vratili nazad. Uzimam telefon, pišem ženi: „Vadi me odavde”.

Oko mene je bučno, lete konfete, ljudi se smeju i stenju. Pored mene je zajapurena devojka, još jedna gledateljka.

Tada shvatam, odakle je taj naziv:„STOP!”, to je ono što sada hoću da viknem.

Ovo je jedna od uspešnijih predstava ADO pozorišne trupe. Ljudi dolaze, srame se, crvene, a zatim dolaze ponovo.

„Zar je to umetnost, samo sise”, rekla mi je starija žena nakon predstave.

Takvo mišljenje imaju i neki drugi moji poznanici, koji zapravo nikada nisu ni išli u ADO.

„Imaju nešto od srednjevekovnih putujućih pozorišta”, priča književnica Nika Musavi, ističući da poštuje glumce zbog njihove iskrenosti i entuzijazma.

„Ne mogu da kažem da mi se baš dopalo, ne volim ekscentričnost i bufonadu. Međutim, ipak ponekad odem na njihove predstave zato što mi se sviđa to malo ali ponosno pozorište”, dodaje ona.

„Na kraju krajeva, to je jedino neformalno eksperimentalno pozorište u našem gradu”.

Postoje i oni koji kritikuju pozorište zbog nedostatka odlučnosti.

Dramaturg Aždar Ulduz pričajući o predstavi MimOda, ističe da, istražujući uticaj religije na porodične odnose autori su zamenili islam za hrišćanstvom.

„Predmet kritike je hrišćanstvo, ispada kao vic u sovjetsko doba, pa i kod nas takođe može da se izađe na Crveni trg i kaže da je Regan budala, priča Ulduz.

„Zašto niste našli hrabrosti da kopate po sebi? To je oprezna smelost, a sa druge strane, makar i takva da postoji”.

***

Ove godine, pozorište je potpuno rasprodato. Čak i Eljminovi rođaci dolaze često u njegovo pozorište, kažu da se raduju njegovom uspehu i da predstave čak nisu loše, ali ima dosta erotike.

Prema Eljminovim rečima, smirila se čak i njegova majka koja sad ide na njegove predstave:.

„Najviše joj se sviđa predstava Svadba, očigledno misli da ću se ja jednom oženiti”.

Izvor: bbc.com

Prošle godine sam odlučila da zaista želim bolju kožu, manje stresa u životu i, ako je moguće, da generalno „zasijam”.

Ali umesto da te ciljeve ostvarim tako što ću ići u teretanu ili poboljšati način ishrane, rešila sam da isprobam drugu tehniku: masturbaciju.

Kada doživite orgazam, vaše telo oslobađa hormon oksitocin u krvotok.

Oksitocin, obično poznat kao hormon ‘ljubavi’ ili ‘maženja’, može da smanji stres.

Zato ne čudi što je knjiga iz 2006. koja se bavi iskustvima više od 2.600 žena otkrila da je 39 odsto njih masturbiralo da bi se opustilo.

Rešila sam da doživim orgazam svaki dan čitavu godinu.

Upravo sam bila raskinula sa dugogodišnjim dečkom.

Bila sam izgubljena, slomljenog srca, a koža mi je bila u haosu. Počela sam da trčim i odrekla sam se šećera.

Ali sve me je samo učinilo još napetijom i umornijim – sve dok nisam imala iznenađujuće dobar seks za jednu noć posle kog sam se probudila osećajući se odlično – sa blistavom kožom.

Mučila sam se sa kožom oko godinu dana, a dermatolozi su mi rekli da je to verovatno zbog stresa, moguće hormonske neravnoteže i raznih stvari na koje nisam mogla da utičem.

Guglala sam, „Da li orgazmi pomažu vašoj koži?” i otkrila da, iako su dokazi uglavnom anegdotski, postoji razlog zašto se tako misli.

„Zaista je jednostavno — seks smanjuje stres, što zauzvrat smanjuje hormone stresa u telu, što pomaže u smanjenju upale”, smatra dermatološkinja Elizabet Tanzi.

A manje zapaljenja obično znači manje akni.

Dok su mnogi odbacivali ovu teoriju, mene je kupila.

Ako od orgazama dobijem čistiju kožu i smanjim nivo stresa, definitivno bih bila drugačija, bolja osoba posle 365 njih.

Prvih nekoliko nedelja je bilo zabavno.

Iako ne doživljavam uvek vrhunac tokom seksa, znam tačno kako da to da postignem sama.

Sve što mi treba su fantazija i moji prsti.

Nije bilo trenutnog poboljšanja na mojoj koži, ali sam se osećala bolje.

Obično bih uveče u krevetu doživela orgazam, a posle toga bih odmah zaspala umesto da ležim zabrinuta, kao što mi se ranije dešavalo.

Radovala sam se novom „vremenu za sebe”, i često sam imala sastanke sa svećama, muzikom i novim vibratorima.

Čak su i moje fantazije napredovale.

Prestala sam da zamišljam normalan seks sa normalnim muškarcima – umesto toga sam se pretvarala da sam Kleopatra koju zadovoljavaju sve moje sluge.

Mojim prijateljima je to bilo smešno, mada su neki su bili podstaknuti da povećaju sopstvene kvote orgazma.

Ali posle nekoliko meseci, dosadilo mi je.

Počela sam da to doživljavam kao obavezu.

Umesto da se trudim da doživim divne, duge orgazme, počela sam sebi da pružam brze, efikasne.

Kada sam imala seks sa stvarnim ljudima, frustriralo me je što ne mogu da me dovedu do orgazma brzo kao što sam ja mogla.

Počela sam da varam, govoreći sebi da mogu imati slobodne dane.

Masturbacija je i dalje umela da bude zabavna – povremeno sam imala potrebu da to radim nekoliko puta dnevno, a onda bi usledilo nekoliko dana bez orgazma.

Ali u celosti, moja odluka je postala zamorna, kao da idem u teretanu svaki dan. Ispostavilo se da definitivno i dobrih stvari može biti previše.

Do prošlog leta sam uspela da istrajem skoro pet meseci.

Zatim sam na odmoru imala romansu koja mi je potpuno promenila način posmatranja i naterala me da vidim koliko sam skrenula sa puta jer sam se fiksirala na odluku koju sam donela umesto na ciljeve kojima sam težila.

Ova kratka veza me podsetila na to koliko je bilo zabavno usporiti tokom seksa i uživati u celom procesu – ne samo u vrhuncu.

Zajedno smo imali neverovatne orgazme i počela sam da cenim sopstveno telo na način na koji nisam mesecima.

Vratila sam se kući sa najboljom kožom koju sam imala tokom cele godine i novom odlukom: umesto da se prisiljavam na orgazam svakog dana, težila sam da imam što više onih koji me ispunjavaju.

Novi cilj je bio kvalitet umesto kvantiteta.

Uspelo je.

Doživljavala sam orgazam samo jednom ili dvaput sedmično – a ponekad ni toliko – ali je ponovo postalo zabavno.

Nisam to više radila zato što je to bio zadatak sa liste obaveza, već zato što je to bilo prijatno.

I isplatilo se; Bila sam sve manje pod stresom.

Moja koža se poboljšala, osećala sam se mirnije i, što je najvažnije, naučila sam mnogo o sopstvenom telu.

Možda nisam uspela u prvobitnoj odluci, ali baš me briga.

Orgazmi su mi promenili život na načine koje nisam ni zamišljala.

Više me nije sramota da tražim od ljudi ono što želim tokom seksa.

Ne stidim se da delim fantazije i ne plašim se eksperimentisanja sa novim igračkama.

Moji orgazmi su me učinili srećnijom i osećam se zdravije – a to sve što sam oduvek želela.

Evo i novih 365 dana.

BBC

Pojam “seks iz milosti” odnosi se na situaciju u kojoj osoba pristaje na seks ne zato što ga želi, nego kako bi zadovoljila partnerova očekivanja, izbjegla odbijanje ili spriječila konflikt, navodi Cosmopolitan.

Marian Martinez, stručnjakinja za seks u kompaniji Smile Makers, navodi da je riječ o češćoj pojavi nego što se obično priznaje. Prema istraživanju koje citira, 34 posto osoba u posvećenim vezama prijavilo je da je imalo seks kako bi zadovoljilo partnera, dok je 14 posto to učinilo iz straha od negativnih posljedica.

Terapeutkinja Lucy Frank ističe da povremena intimnost bez početne raspoloženosti ne mora biti štetna, jer se želja u dugim vezama ne javlja uvijek spontano. Problem nastaje kada seks postane način upravljanja partnerovim emocijama ili očuvanja odnosa po svaku cijenu.

“Zabrinutost nastaje kada seks postane nešto što neko redovno radi kako bi upravljao emocijama partnera, izbjegao konflikt, spriječio odbijanje ili održao vezu”, kaže Frank.

Takav obrazac može dovesti do toga da se seks počne doživljavati kao dužnost, a ne kao zadovoljstvo. Jedna osoba se može osjećati odbačeno kada seksa nema, dok se druga osjeća pod pritiskom, što dodatno smanjuje želju.

Stručnjaci zato savjetuju da parovi razgovor pomjere s pitanja koliko često bi trebalo imati seks na pitanje šta svakome pomaže da se osjeća otvoreno za intimnost i želju. Frank naglašava da ne postoji objektivno tačna količina seksa za par te da razlike u libidu treba rješavati kroz saradnju, prihvatanje i emocionalnu sigurnost.

Važna je i razlika između “seksa iz milosti” i dogovorene intimnosti zbog održavanja bliskosti. Kod održavajućeg seksa par svjesno i obostrano planira intimno vrijeme, dok “seks iz milosti” podrazumijeva pristanak bez stvarnog dogovora o želji, uzbuđenju i granicama.

Klix

Ljekarka Clair Grainger za Metro objašnjava kako neke žene mogu doživjeti grčenje, tupu ili oštriju bol u donjem dijelu stomaka ili karlici.

“Tokom orgazma, mišići karličnog dna ritmično se kontrahuju, a može se kontrahovati i materica pa neke osobe nakon toga mogu osjetiti blage, kratkotrajne grčeve”, rekla je Grainger.

Na Redditu su neke korisnice opisale da se grčevi javljaju nakon orgazma i traju oko 10 do 15 minuta. Jedna korisnica navela je da ih je počela osjećati ubrzo nakon postavljanja spirale, dok je druga opisala bol u donjem dijelu stomaka nakon seksa kao osjećaj da je zrak zarobljen u tijelu i ne može izaći.

Grainger navodi da ponavljajući bol može biti povezan s medicinskim stanjima kao što su disfunkcija karličnog dna, endometrioza, ciste na jajnicima ili upalna bolest karlice. Prema istraživanju iz 2017. objavljenom u International Journal of Obstetrics and Gynaecology, gotovo jedna od 10 Britanki osjeća bol tokom seksa, dok su podaci koje je NHS naveo 2025. sugerisali udio od 15 posto.

Ljekari savjetuju da se pažnja obrati na bol tokom seksa, neuobičajen vaginalni iscjedak ili krvarenje, bol pri mokrenju te promjene menstruacije.

Grainger upozorava da i neke spolno prenosive infekcije mogu izazvati bol u karlici, čak i bez očiglednih simptoma. Ako grčevi brzo nestanu, ne moraju nužno biti razlog za zabrinutost, ali ako osjećate hroničnu bol, potražite pomoć ljekara.

“Iznenadan ili jak bol u karlici, naročito uz temperaturu, obilno krvarenje, vrtoglavicu ili osjećaj teške malaksalosti, treba hitno procijeniti”, dodala je Grainger.

Klix

Od vibratora i masturbacije pa sve do ženske ejakulacije – ovo su teme o kojima ljudi, prema riječima seksualnih pedagoga, žele znati mnogo više, ali ih se često stide pitati.

Stručnjaci odgovraju na nezgodna pitanja o seksu

Danas o seksu govorimo mnogo otvorenije nego ikada u prošlosti. Ipak, postoje stvari o kojima se i dalje šuti zbog srama ili straha od osude.

1. Ženska ejakulacija – normalno ili ne?

Pitanje koje intrigira mnoge žene jeste: da li je normalno ejakulirati i šta je zapravo ta tečnost koja se tada pojavljuje?

Iako znamo vrlo malo o ženskoj ejakulaciji, istraživanja potvrđuju da tokom seksualnog uzbuđenja ili orgazma kroz mokraćnu cijev (isti kanal kojim izlazi i urin) može izaći tečnost. Ovaj fenomen se često u narodu naziva „squirting“ ili „špricanje“, ali to nije uvijek isto.

Prema riječima Susan Milstein, seksualne pedagoginje s Texas A&M Univerziteta:

• oboje, i ženska ejakulacija i squirting, potiču iz mokraćne cijevi,
• squirting obično uključuje veću količinu tečnosti koja hemijski podsjeća na razblažen urin,
• ženski ejakulat je gušći i vjerovatno dolazi iz Skeneovih žlijezda (poznatih i kao „ženska prostata“), a sadrži protein PSA, isti onaj koji se nalazi i u spermi.

2. Može li previše masturbacije biti problem?

• Seksualni pedagog Francisco Ramirez često dobija pitanje da li se može „pretjerati“ s masturbacijom. Njegov odgovor glasi: ne postoji ispravna ili pogrešna učestalost – bilo da je to često, povremeno ili skoro nikada.
• Masturbacija nije štetna sama po sebi. Problem nastaje jedino ako ometa svakodnevni život, odnose ili posao – tada je potrebna stručna pomoć.
• Prednosti masturbacije su brojne:
• pomaže pri opuštanju i boljem snu,
• smanjuje stres i menstrualne grčeve,
• pomaže da bolje upoznamo svoje tijelo i seksualne reakcije.

3. Vibratori i osjetljivost – mogu li „otupjeti“ užitak?

• Jedno od najčešćih pitanja glasi: da li upotreba vibratora može smanjiti osjetljivost i otežati orgazme bez njega? Seksualna edukatorica Eva Bloom odgovara: ne. Moguće je da ako stalno koristite isti pokret ili vibrator, orgazam bude teže postići na drugačiji način. Rješenje je jednostavno – isprobajte različite tehnike masturbacije.
• Ako se ipak javi dugotrajno smanjenje osjetljivosti, problem nije u seksualnoj igrački, već može biti zdravstveni – tada treba posjetiti ginekologa.

4. Znače li čudne seksualne fantazije da nešto nije u redu?

• Mnogi se stide svojih seksualnih fantazija, posebno onih koje nisu „prosječne“. Međutim, većina fantazija je samo erotsko maštanje, objašnjava klinički seksolog Lawrence Siegel.
• To što zamišljate određene scenarije ne znači da ih želite i u stvarnosti. Fantazije su siguran izlaz za želje i misli, a pripadaju samo vama. Ako vam sadržaj fantazija ipak stvara nelagodu, najbolje je razgovarati sa seksualnim terapeutom.

5. Da li uživanje u analnoj stimulaciji znači da sam gej?

• Ovo je vrlo često pitanje koje heteroseksualni muškarci postavljaju nakon što im partnerica pruži analno zadovoljstvo i shvate da im se to dopada.
• Prema riječima Susan Milstein, to je sasvim prirodno. Razlog je jednostavan: muški G-tačka se nalazi pored prostate, a prostata se najlakše stimuliše upravo preko anusa. Zato nije neobično da neki muškarci osjete čak i erekciju tokom rektalnog pregleda prostate.
• Važno je naglasiti: uživanje u određenoj praksi ne određuje seksualnu orijentaciju. Homoseksualnost je privlačnost prema istom spolu, a ne prema određenom ponašanju.

„Jesam li devica?”, pitala je nepoznata osoba sa drugog kraja interneta, onako usputno, u inboksu Saras Saras.

Saras nije bila sigurna kako da odgovori.

U ono vreme, Saras je bila administratorka Fejsbuk stranice Love Matters na arapskom, koja na društvenim mrežama deli savete za veze i iz seksualnog obrazovanja.

„Rekla je da je bila u vezi i da se sada sprema da se veri, i želela je da bude sigurna da je još devica”, objašnjava Saras.

Ona potom zastaje i pravi grimasu.

„Mrzim tu reč: maftuha – pitala je da li je to, pitala je da li je ‘otvorena’.”

Ono što je neznanka zapravo želela da zna bilo je da li Saras može da vidi njen himen – i da joj potvrdi da je „netaknut” – zbog pritiska u njenoj zajednici da bude devica na dan venčanja, i da njen muž to vidi, naočigled, u formi krvi.

Ovo verovanje da himen pruža fizički „dokaz” seksualnog istorijata premisa je koja stoji iza testiranja devičanstva, prakse koju je osudila Svetska zdravstvena organizacija 2018. godine kao narušavanje ljudskih prava.

Takvi testovi mogu da poprime razne oblike; od fizičkih pregleda merenja himena ili vaginalne elastičnosti do rituala prve bračne noći kada se očekuje da se pojavi krvavi čaršav i on čak da se pokaže porodicama mlade i mladoženje.

Uprkos tome što to nema naučnih osnova – i uprkos tome što je devičanstvo samo po sebi društveni konstrukt bez biološke realnosti – milioni širom sveta nastavljaju da veruju da je seksualni istorijat žene nekako upisan u njenu anatomiju i da sve cisrodne žene krvare prilikom prvog seksa.

Nijedno od toga, naravno, nije istina – a opet takva verovanja mogu da se pronađu u jezicima, verama i zajednicama širom planete.

U mojoj knjizi Kad je izgubiš, pokušala sam da iscrtam neku vrstu kartografije ovog ljudskog mita – zapisujući pitanja koja ljudi poput Saras postavljaju o njemu, gde se ovakva verovanja gaje i ko to radi, kao i da li iza njegove uporne moći stoji oskudica naučnih istraživanja.

Pronašla sam obilje naučnih istraživanja koji ruše ovaj mit.

Ali otkrila sam i svet u kom lekari pothranjuju ovu ideju, mnoga zakonodavna tela ga podržavaju i gde je često prisutno potpuno nipodaštavanje tačnih informacija o himenu u seksualnom obrazovanju širom planete.

Himeni mogu značajno da variraju

Himen je malo, membransko tkivo koje može da se pronađe blizu vaginalnog otvora.

Zaista je prilično neverovatno da se jednom tako malom parčetu naizgled beskorisnog tkiva pripisuje toliko mnogo činjenično pogrešne namene.

U naučnoj zajednici još se vodi rasprava o tome zašto himen uopšte postoji.

Je li to ostatak iz vremena kad su naši praistorijski sisarski oblici ispuzali iz vode na kopno?

Da li je on tu da pomogne da se fekalne bakterije ne uvuku u vaginu kod novorođenčeta?

Niko zaista ne zna.

Čini se da tkivo ima više namene kod nekih drugih vrsta – himen zamorčića se rastvori kad su u teranju i ponovo izraste kad završe, na primer.

Ali naš ne izvodi tako raskošne trikove.

Mnogi ljudi pogrešno veruju da himen potpuno zatvara vaginu, ne shvatajući da bi to značilo da žena ne može da menstruira (mali broj žena zapravo ima ovo stanje i može da se podvrgne himenektomiji kako bi joj se otvorio kanal).

Umesto toga, većina himena ima prstenast ili oblik polumeseca i može da poprimi brojne oblike različite tankoće i debljine.

Samo malom broju nas objašnjeno je da on može da se menja kako starimo, da neki od nas nisu rođeni s njim ili da može potpuno da nestane sam od sebe kad dostignemo seksualnu zrelost.

Ili da širok dijapazon aktivnosti može da ga razvuče ili pokida, od vežbi do menstruacije i, jeste penetrativnog seksa.

Ali to ne znači da ima bilo kakvih osnova u ideji da možete da procenite nečiju seksualnu aktivnost običnim pregledom himena.

Mala studija sprovedena na 36 trudnica tinejdžerskog uzrasta objavljena 2004. godine, na primer, pokazala je da je medicinsko osoblje moglo da pronađe „definitivne dokaze o penetraciji” u svega dva slučaja.

Jedna druga studija iz 2004. godine pokazala je da 52 odsto intervjuisanih seksualno aktivnih devojaka nije imalo „nikakve prepoznatljive promene na tkivu himena”.

Binarna ideja da smo ili seksualno aktivne i nemamo vidljiv himen ili da nismo seksualno aktivne i imamo ga, naprosto nije tačna.

„Krv na čaršavu”

Krv na čaršavu, tip testa devičanstva koji se koristi širom sveta, takođe je zasnovan na neistinama.

Neki himeni mogu da krvare kad se prvi put rastegnu ako je čin nagao ili ako niste opušteni, ali bilo kakvo krvarenje verovatnije će poteći od poderotina vaginalnog zida zbog grubog seksa ili nedostatka lubrikacije.

Krvarenje od prvog seksa može ali ne mora da se desi, baš kao što krvarenje od bilo kog seksa može ili ne mora da se desi.

Razlozi za krvarenje tokom seksa uključuju anksioznost, nedovoljnu uzbuđenost ili nažuljanost zbog infekcije.

Kad je jedna akušerka anketirala 41 koleginicu, pitavši ih da li su krvarile kad su prvi put imale seks, 63 odsto njih reklo je da nije.

U mnogim kulturama, krv na posteljini je znak gubitka nevinosti – ali jedno istraživanje je pokazalo da se to ne dešava kod šest od 10 ženaAutor fotografije,Prashanti Aswani

Potpis ispod fotografije,U mnogim kulturama, krv na posteljini je znak gubitka nevinosti – ali jedno istraživanje je pokazalo da se to ne dešava kod šest od 10 žena

Ali u zemljama koje nastavljaju visoko da cene devičanstvo i kontrolišu žensku seksualnost, vrlo je malo prostora za ovu biološku nijansu.

Studija iz 2011. godine sa Univerziteta Dicle u Turskoj pokazala je da 72,1 odsto studentkinja i 74,2 odsto studenata veruje da himen simboliše devičanstvo; 30,1 odsto muškaraca smatralo je da „krvavi čaršav” treba da se pokaže porodici na dan venčanja.

Ovo može da ima ozbiljne posledice po sposobnost žena da pristupe pozitivnom seksualnom zdravlju, da ih spreči da istraže vlastiti seksualni identitet i da izazove anksioznost u vezi sa seksom.

Socijalna studija u Gizi, u Egiptu, pokazala je da je većina intervjuisanih žena iskusila anksioznost pre prve bračne noći, kao i bol i paniku tokom i posle nje, zbog ideja koje prate devičanstvo i himen.

U libanskoj anketi na univerzitetskim studentima sprovedenoj 2013. godine, skoro 43 odsto intervjuisanih žena reklo je da ne želi seks pre braka iz straha da neće krvariti prve bračne noći.

Još jedna studija iz Libana, ova iz 2017. godine, pokazala je da od 416 intervjuisanih žena, oko 40 odsto njih prijavilo da je imalo analni ili oralni seks da bi sačuvale himen za brak.

U mom istraživanju, pronašla sam nebrojeno mnogo onlajn objava žena uplašenih da je masturbiranje dovelo do gubitka njihovog himena ili su bile toliko preplašene da se dodiruju da to nikad nisu ni činile.

Medicinske neistine

Mit o himenu ne utiče samo na seksualno blagostanje žena i njihovu ravnopravnost – već može da utiče i na njihov pristup pravdi.

Pakistan je tek nedavno zabranio testove devičanstva za žrtve silovanja u sudskim slučajevima; nekoliko zemalja, naročito u Aziji, na Bliskom istoku i u severnoj i južnoj Africi, još ih sprovode.

A mnogi lekari širom sveta nude izuzetno unosne zahvate rekonstrukcije himena ženama koje su imale predbračni seks i plaše se posledica ako to bude otkriveno.

Dok sam pisala knjigu – godinu dana pre nego što su političari odlučili da ovaj zahvat zabrane u Velikoj Britaniji, u januaru 2022. godine – poslala sam mejl jednom londonskom hirurgu povodom testova devičanstva.

Njegov asistent mi je rekao da mogu da dobijem medicinsku potvrdu da mi je himen netaknut posle pregleda koji košta 390 dolara, ako ga imam.

Ako ga nemam, čeka me zahvat rekonstrukcije himena koji iznosi 7.000 dolara – nakon čega bih dobila istu medicinsku potvrdu.

I dok zakon koji će zabraniti rekonstrukciju himena prolazi kroz proceduru u parlamentu u Velikoj Britaniji, očigledno je da se neki hirurzi trude da je iskoriste do samog kraja, i dalje nudeći ove usluge na britanskom tlu.

Jedan londonski hirurg nastavlja da tvrdi na internetu da rekonstrukcija himena može da bude od „koristi za žene koje su iskusile vaginalne povrede tokom seksualnog odnosa ili napornih fizičkih aktivnosti”.

(Naravno, ako himen nema nikakvu biološku svrhu, kakva je korist od invazivnog zahvata u toj oblasti?)

Neistine se šire i na internet stranicama raznih klinika širom planete.

„Himenoplastija vrši se da bi se pacijentkinji vratila njena nevinost”, tvrdi jedan libanski hirurg.

„Himenoplastija je vraćanje himena u njegovo prvobitno ‘devičansko’ stanje”, tvrdi jedan u Njujorku.

Kako iskoreniti mit o himenu?

Za početak, mogla bi da se ukaže na neka od ovih istraživanja, kao i da se promeni pravna praksa koje podržava testove devičanstva i spreče zdravstveni radnici da dovode ljude u zabludu.

Problem je što mnoge od ovih ideja ne samo da se šire generacijama, već ih potpiruju ideje koje nužno ne podržavaju naučne poruke.

Ako verujete u kulturološku ideju o nevinosti i podržavate rodnu neravnopravnost koja stoji iza nje, možda će morati da se desi seizmička promena u društvu da biste razmišljali drugačije.

Neki misle da je jedan od načina da se mit okonča jednom za svagda da se himenu potpuno promeni ime.

Upotreba alternativnog naziva kao što je „vaginalna korona” išla je ruku pod ruku sa promenom pogrešnih percepcijaAutor fotografije,Prashanti Aswani

Potpis ispod fotografije,Upotreba alternativnog naziva kao što je „vaginalna korona” išla je ruku pod ruku sa promenom pogrešnih percepcija

Imajući u vidu da na mnogim jezicima on bukvalno znači „membrana devičanstva” – među kojima arapski i češki – to zvuči kao dobra ideja.

I zaista, istraživanje je pokazalo da bi preimenovanje himena možda pomoglo u menjanju njegove percepcije.

Švedsko udruženje za seksualno obrazovanje je 2009. godine odlučilo da promeni reč za „membranu devičanstva” – modomšina, u „vaginalna korona” – slidkrans.

Reč je počela da se koristi svuda: na lecima službi za seksualno zdravlje, u dnevnim listovima, u švedskom zvaničnom telu za planiranje jezika i u svim budućim komunikacijama udruženja.

Skoro 10 godina kasnije, istraživačica Karin Miles otkrila je da 86 odsto anketiranih zdravstvenih profesionalaca koristi reč „vaginalna korona” na klinikama i na predavanjima.

I iako je samo 22 odsto mladih čulo za nju, manje njih je pokazalo znake da doživljava himen na tradicionalno patrijarhalni način.

Mnogi koji nisu nužno koristili novu reč i dalje su ponavljali seksualno-pozitivnu frazeologiju iz letaka udruženja.

Od malog broja njih koji jesu znali za novu reč, većina je opisala modomšinu kao „mit”.

Drugi su naprosto izjavljivali da ona „ne postoji”.

A mnogi su isticali da je ideja stara ili nešto u šta su verovali ranije, u detinjstvu ili pre nego što im je neko otkrio da je to laž.

Promena u jeziku ne dešava se preko noći, ali to jeste nekakav početak.

Ima mnogo seksualnih edukatora na engleskom govornom području koji takođe veruju da bi trebalo da i mi uvedemo vaginalnu koronu.

Naša vlastita reč potiče od starogrčkog boga Himena – koji je, indikativno, bio bog braka – a mitovi oko membrane bespovratno su ukaljali našu vlastitu reč za nju.

Šveđani nisu bili uspešni samo u promeni reči; oni su i objasnili zašto su je promenili, i mladim ljudima i zdravstvenim radnicima.

I dok se vlade širom sveta sve više interesuju za zabranjivanje prakse kao što je testiranje devičanstva i rekonstrukcije himena, ne bi bilo loše da malo razmisle o tome kako da razlozi koji stoje iza njihovih zabrana stignu u učionice i studentske amfiteatre.

BBC

Budimo realni – kada znamo da bi moglo doći do seksa, svi imamo neku svoju malu pripremu. Tuširanje, parfem, depilacija, najbolji veš koji već mesecima čeka “pravu priliku”… A onda se ispostavi da je ono što zaista pravi razliku mnogo manje glamurozno.

Jer seksualna priprema nije takmičenje u tome ko će izgledati najviše kao osoba iz reklame za parfem. Mnogo je važnije da se osećate dobro, opušteno i sigurno. Evo šta zapravo može da pomogne.

1. Nemojte večerati kao da sutra ne postoji

Ne, ne postoji čarobna namirnica koju pojedete 20 minuta pre seksa i odjednom postajete oličenje seksualne energije. Da postoji, verovatno bi bila rasprodata.

Ipak, ono što jedete može da utiče na to kako se osećate. Zeleno lisnato povrće, poput spanaća, bogato je magnezijumom, dok ostrige sadrže cink, mineral važan za normalno funkcionisanje organizma.

Ali možda je još važnije da ne pojedete pola frižidera neposredno pre odnosa. Jer postoji velika razlika između “romantična večera” i “zašto mi je sada stomak tvrd kao kamen?”.

2. Sklonite telefon. Ozbiljno.

Ako ste konačno sami, a jedno od vas proverava Instagram dok drugo odgovara na poruke, teško da ste baš u romantičnom trenutku.

Nekoliko minuta kvalitetnog vremena bez telefona i drugih distrakcija može da napravi mnogo veću razliku nego što zvuči.

Pričajte, smejte se, mazite se, pustite muziku ili jednostavno sedite zajedno. Ne mora svaka sekunda pre seksa da bude deo neke savršeno režirane romantične scene. Ponekad je dovoljno samo da budete stvarno prisutni.

3. Opustite telo pre nego što počnete da se pitate zašto ste napeti

Stres iz kancelarije, saobraćaj, računi, poruke koje niste odgovorili… Sve to ne nestane magično čim zatvorite vrata spavaće sobe.

Ako osećate napetost, nekoliko laganih vežbi istezanja ili dubokih udaha može pomoći da se telo malo “resetuje”.

Ne morate da radite jogu od 45 minuta niti da postanete zen majstor. Par minuta istezanja vrata, ramena i leđa sasvim je dovoljno.

Cilj nije da budete fleksibilni kao gimnastičarka. Cilj je da prestanete da razmišljate o tome šta vas čeka sutra.

4. Kondomi i lubrikant nisu ubica romantike

Naprotiv. Ništa ne ubija atmosferu brže od rečenice: “Čekaj, gde su kondomi?”.

Ako koristite kondome, pripremite ih unapred. Tako ćete izbeći nepotrebno prekidanje trenutka, a istovremeno smanjiti rizik od neželjene trudnoće i seksualno prenosivih infekcija.

Lubrikant je takođe sasvim normalna stvar i može odnos učiniti prijatnijim, posebno ako postoji vaginalna suvoća.

I ne, korišćenje lubrikanta ne znači da nešto “nije u redu”. Nekad je jednostavno potrebno malo dodatne pomoći. Kao što nije sramota koristiti korektor kada se niste naspavali.

Opuštenost, poverenje, komunikacija i osećaj sigurnosti mnogo su važniji.

Jer kada prestanete da razmišljate o tome kako izgledate, da li ste dovoljno seksi i da li sve ide “po planu”, ostaje ono zbog čega seks zapravo i treba da bude dobar – uživanje, bliskost i osećaj da ste tu, a ne u sopstvenoj glavi.

Superžena