Ova saznanja ne dolaze iz vedra neba. Omega-3 se i ranije povezivala s prevencijom shizofrenije, a poznato je da agresija i antisocijalno ponašanje dijelom proizlaze iz loše prehrane, jer hrana koju jedemo izravno utječe na kemiju našeg mozga.

Što je pokazala velika analiza?

Nadovezujući se na ranije, manje studije, znanstvenici sa Sveučilišta u Pennsylvaniji proveli su opsežnu meta-analizu. Proučili su rezultate 29 kontroliranih istraživanja u kojima je sudjelovalo ukupno 3918 osoba. Analiza je otkrila skroman, ali statistički značajan kratkoročni učinak. Suplementacija omega-3 masnim kiselinama smanjila je agresiju za čak 28 posto, neovisno o dobi, spolu, postojećim dijagnozama ili trajanju i dozi tretmana.

Neurokriminolog Adrian Raine, komentirajući rezultate, bio je jasan: “Mislim da je došlo vrijeme da se suplementacija omega-3 masnim kiselinama počne primjenjivati za smanjenje agresije, bilo da se radi o općoj populaciji, kliničkom okruženju ili pravosudnom sustavu.”

Učinak na sve oblike agresije

Istraživanja uključena u analizu, provedena u razdoblju od 1996. do 2024., trajala su u prosjeku 16 tjedana i obuhvatila su širok raspon sudionika – od djece mlađe od 16 godina do osoba starijih od 50. Ono što je posebno važno jest da je smanjenje zabilježeno i kod reaktivne agresije, koja je odgovor na provokaciju, i kod proaktivne, unaprijed planirane agresije. Prije ove studije nije bilo jasno može li omega-3 djelovati na obje vrste.

Iako su potrebna dodatna, dugoročnija istraživanja kako bi se ova veza potvrdila, studija značajno doprinosi razumijevanju koristi ribljeg ulja za mozak. Znanstvenici vjeruju da omega-3 pomaže u regulaciji agresije tako što smanjuje upalne procese i podržava ključne funkcije mozga.

Savjet stručnjaka i dodatne koristi

“Roditelji koji traže pomoć za agresivno dijete trebali bi znati da uz svaki drugi tretman, dodatna porcija ili dvije ribe tjedno također mogu biti od koristi”, poručio je Raine. Kada se tome dodaju dokazi da pripravci na bazi ribljeg ulja smanjuju rizik od srčanog i moždanog udara te drugih kardiovaskularnih problema, čini se da dodavanje omega-3 masnih kiselina u prehranu donosi brojne prednosti.

“Omega-3 nije čarobni štapić koji će u potpunosti riješiti problem nasilja u društvu”, zaključio je Raine. “No, može li pomoći? Na temelju ovih nalaza, čvrsto vjerujemo da može i trebali bismo početi primjenjivati nova saznanja koja imamo.”

Izvor: 6yka.com

Razgovor je potom krenuo u drugom smeru i primetila sam da nije imala želju da čuje moje mišljenje o toj temi, pa nisam ništa rekla. Onda sam se setila da sam ranije i ja par puta izgovorila neke slične rečenice, sve dok nisam otišla na trening asertivne komunikacije i shvatila koliko je to bilo pogrešno.

Zašto nije OK vaša želja da budete direktni po svaku cenu sa drugima?

Asertivna komunikacija je vid funkcionalne komunikacije kojoj bi svi trebalo da pribegavamo. Ona predstavlja izražavanje naših misli i osećanja na direktan i adekvatan način, uz uvažavanje prava drugih ljudi. Dakle, to jeste direktna komunikacija, ali pritom ne treba zaboraviti i na druga dva bitna faktora u toj definiciji: adekvatnost i prava drugih ljudi. Upravo ta dva faktora izostaju u vidu komunikacije koji propagira poznanica iz primera.

Osoba koja ima potrebu da “saspe sve u lice” u stvari:

• želi da izrazi svoj stav i svoja osećanja (to joj je primarni cilj, a ne da pomogne drugoj osobi)
• ponekad tako u stvari želi da se izventilira
• u tom trenutku ne primećuje da je takav pristup drugoj osobi možda navalentan ili neadekvatan (ne razmišlja da li druga osoba uopšte želi to da sluša)
• time pokazuje nadmoć u tom trenutku (jer bi ona “to tako i tako” ili ta druga osoba nešto ne radi dobro, pa bi ona “to i to na njenom mestu”).

Iako je sve prethodno možda zvučalo grubo i verujem da ukoliko i vi propagirate ovakav pristup u stvari ne želite da povredite drugu osobu već želite da joj pomognete, znajte da vi u suštini ne radite to. Činite upravo suprotno – još više joj otežavate i možda joj dodajete samo još neka nova loša osećanja. Evo i zašto:

• druga osoba možda ne želi da sluša vaše savete
• treba joj samo jedno “razumem te” od vas (više o tome pročitajte ovde)
• teško joj je i želi da pričate o njoj i njenim osećanjima (a vi “sasipanjem u lice” u stvari akcenat stavljate na to kako biste VI nešto uradili/šta Vi mislite)
• treba joj saosećanje, a ne popovanje
• ne morate je čak ni kritikovati direktno, ali ako odmah govorite kako bi vi nešto drugačije uradili, to indirektno znači da ona nešto ne radi dobro (tako može osećati samo još veću neadekvatnost).

Kada ste direktni “po svaku cenu” vi u stvari ne komunicirate asertivno. Vi se u tom trenutku ponašate agresivno!

U našem jeziku pridev “agresivno” zvuči dosta grubo i uglavnom asocira na nasilje. Ovde ne moramo ići tako daleko u opisu, ali suština je sledeća:

Važno je KAKO, GDE i KADA ćemo nešto reći, a ne samo ŠTA ćemo reći.

I u tome je upravo osnovno objašnjenje zašto nije ok propagirati pristup “ja uvek saspem sve u lice”. Iako treba da izražavamo svoj stav i svoja osećanja, to ne možemo raditi UVEK i PO SVAKU CENU. Drugim rečima, to ne treba raditi onda kada takvo ponašanje krši prava i potrebe sagovornika.

Kako da izrazite svoj stav, a da pritom ne povredite prava i potrebe druge osobe?

Procenite da li druga osoba uopšte želi da sluša ono što imate da kažete.

Zapitajte se da li će joj iznošenje ličnog stava u konkretnoj situaciji pomoći ili će učiniti da se oseća još gore.

Ponekad je i ćutanje korisnije od bilo koje izjave u datom trenutku.

Obratite pažnju i na ton i gestikulaciju pri govoru, jer oni uglavnom komuniciraju mnogo više od reči koje izgovarate.

Razmislite još jednom da li ljudima treba vaša 100% direktnost, jer je ponekad tanka granica između asertivnosti i agresivnosti, čak i kada imamo najbolje namere.

Šta vi mislite o rečenicama “ja sve saspem u lice”? Da li je i vi nekad izgovarate? Da li su je vama nekad uputili? Kako ste se tada osećali?

Izvor: Creactive

Ali vau, nisam znala da će ovo biti toliko nervozan razgovor. A ja sam terapeut!

Dio problema je bio u tome što su simptomi mog prijatelja bili više vezani za nestrpljenje, razdražljivost i bijes nego na ponašanja koja obično povezujemo sa depresijom, kao što su plač, jecanje i nemogućnost da se započne bilo koji zadatak, jer sve izgleda zastrašujuće.

I to je često razlog zašto je depresiju kod muškaraca teže identifikovati nego depresiju kod žena.

Depresivne žene imaju tendenciju da previše spavaju, plaču, prejedaju se, previše piju, ne funkcionišu u potpunosti i slično, dok depresivni muškarci imaju tendenciju da se iskaljuju na druge sa neprijatnim ponašanjem. Dakle, depresivna žena može izgledati i djelovati depresivno, dok depresivni muškarac može samo izgledati kao da je kreten.

Ipak, mnoge muškarce uz depresiju prate suze i nesposobnost da funkcionišu, a mnoge žene izražavaju ljutnju i bijes kada su depresivne, ali po opštem pravilu, kod depresivnih žena je očiglednije šta osjećaju, dok muškarci samo izgledaju nesrećno i ljuto.

I to je ono što sam doživljavala sa svojim prijateljem – sjajnim momkom dugi niz godina koji je polako postajao nevjerovatno neprijatan tokom godine. Dobro poznajem ovu osobu i bila sam sigurna da se ne ponaša ovako zato što je kreten, već zato što je bio depresivan, pa sam odlučila da ovo podijelim s njim. Ali ipak, ovo nije bila laka stvar.

U mnogim aspektima, intervencija kod depresije je slična kao intervencija kod zavisnosti. Prvo i najvažnije, trebalo bi da znate da depresivni ljudi, posebno muškarci, mogu duboko poricati svoj problem i negativan uticaj koji on ima na njih i ljude oko njih.

Možda zapravo nemaju svjesno saznanje da izgledaju i djeluju depresivno. Čak i ako su svjesni, mogu da naprave mrežu laži koje govore sebi (i drugima) o tome zašto se čini da pate. Često krive druge ljude, posebno one koji su im najbliži, za njihovo stalno loše raspoloženje.

Ovo, naravno, može u najboljem slučaju samo otežati pokušaje da im se pomogne. Ali postoje načini da se uspješno interveniše.

Prvo i najvažnije, morate razumijeti prirodu depresije, uključujući znakove i simptome. Kao što je gore navedeno, depresija se može različito manifestovati kod muškaraca i žena. Međutim, generalno, znaci upozorenja su sljedeći:

• Izražavanje negativnog ili beznadežnog pogleda na svijet.
• Gubitak interesovanja za ranije prijatne aktivnosti i hobije.
• Socijalna i emocionalna izolacija.
• Problemi sa spavanjem.
• Problemi sa ishranom (jesti previše ili premalo ili loše – nezdrava hrana)
• Izražavanje stida, krivice i osjećanja bezvrijednosti.
• Govorenje o smrti ili samoubistvu (čak i usputno spominjanje).
• Iznenadni izlivi razdražljivosti, uznemirenosti, bijesa itd.
• Okrivljavanje drugih za lične probleme.
• Osjećaj da su u zarobljeni.
• Neobjašnjivi bol i/ili fizička slabost.
• Osjećati se kao teret.
• Povećana konzumacija alkohola, droga ili kompulzivno ponašanje (seks, kockanje, trošenje, itd.)
• Ekstremne promjene raspoloženja.

Ako konstantno vidite više od jednog ili dva od ovih znakova upozorenja kod muškarca do kojeg vam je stalo, morate započeti razgovor o depresiji. Ako vam je neprijatno da vodite ovaj razgovor jedan na jedan, razgovarajte sa njegovom porodicom i prijateljima i zamolite ih da vam pomognu.

Ne možete pomoći čovjeku koji se bori sa depresijom ukoliko ne progovorite.

Ako budete ćutali, depresija će se nastaviti, možda na neodređeno vrijeme, ili sve dok on na kraju ne izvrši samoubistvo. Dakle, morate započeti razgovor koliko god da je težak i izaziva anksioznost.

Nažalost, tokom sukoba mnogo je teže pronaći uverljive argumente i razuman izlaz iz situacije, nego prosto dati besu oduška i vikati (ili čak nešto gore). A kad su na poslu problemi i stres, očevi često ventil pronalaze upravo u porodici.

Ipak, očeva, isto kao i majčina vika i preterana strogost ne izaziva poštovanje – samo strah. Tako roditelji dobijaju bitku, gubeći rat, i to na više frontova odjednom: posledice će uticati na formiranje detetove ličnosti, uticaće na njegovo zdravlje, razvoj odnosa roditelj-dete.

Dete sve shvata bukvalno: ako ga otac vređa i svakodnevno viče – to znači da ga ne voli. A ako te ne voli onaj koga najviše voliš, kakvi će tek drugi biti prema tebi. Rezultat je prilično predvidljiv: pojavljuju se razdražljivost, anksioznost, fobije, loše navike, poteškoće u interakciji sa drugim odraslim osobama i vršnjacima.

Kada dete raste u ovakvim uslovima, može se razvijati u jednom od dva smera:

• Pojačaće se loše ponašanje i kršenje pravila – dete zna da će u svakom slučaju neko vikati na njega, pa onda barem neka bude da je to i zaslužio;
• Želja da udovolji – dete će pokušati da uradi sve što roditelji očekuju od njega, čak i po cenu prevare i laskavosti.

Deca koja se približavaju pubertetu mogu pokazati agresiju, probleme sa zakonom i još mnogo toga.

Dugoročno, hronični stres može pokrenuti psihosomatske bolesti.

Agresija kao primer

Porodična mikroklima vrlo zavisi od načina komunikacije. Detetu je teško da izgradi topao odnos poverenja sa roditeljima koji često podižu glas – jednostavno se emocionalno zatvara.

Kao rezultat toga, dolazi do opšteg pogoršanja odnosa, što je posebno štetno za predškolsku decu. Odrasli često ne shvataju razloge udaljenosti deteta i još više se nerviraju. Začarani krug.

Dečji odnos prema društvu zavisi od porodičnih odnosa

Vikanje kao porodični stil komunikacije dovodi do formiranja navike. Dete ga prenosi u društveni život: jednog dana vikaće i na svoju decu.

Druga posledica je nedostatak nezavisnosti i infantilnost. Deci biva teško da formiraju osećaj odgovornosti, pa će pokušavati to da prebaci na druge.

Kompleks žrtve je jedna od najtežih posledica. Dete se oseća nepotrebno, postaje osetljivo, pati zbog sitnica, zahteva aktivnu pažnju i sažaljenje od strane onih koji ga okružuju.

Kako se nositi sa tim?

Da biste izgradili novi i drugačiji odnos, važno je razumeti uzroke “padova”. Pre svega, takvo ponašanje je gubitak kontrole nad sobom i svojim emocionalnim stanjem. Negativni osećaji izbijaju na površinu, a dete je još nedovoljno zrelo da bi odvratilo napad ili sprečilo takve ispade.

Samokontrola kao veština ne razvija se lako. A ono što treba da znate jeste da, ako želite da vaspitate decu, najpre treba da vaspitate sebe. Jer će deca ionako ličiti na vas (Duško Radović):

• Eliminacija iritanata. Ako su stres i opšta iritacija uzrok vašeg sloma, bolje je pokušati isključiti „okidače“ ljutnje. To naravno nije uvek moguće, ali u izvesnoj meri svakako jeste.
• Vremensko planiranje. Jasna dnevna rutina pomoći će da izbegnete žurbu i neće vam zbog toga kašnjenja ili nedostatka vremena “pasti roletna”.
• Vizualizacija posledica. Ako osećate da ćete se slomiti, zamislite koliko štete činite svom detetu: kako se uplaši, plače, muca. Takva slika vas brzo otrezni i neće dozvoliti da emocije izbijaju na način koji šteti detetu i vašem odnosu.
• Vizualizacija “gledalaca”. Zamislite da ste okruženi ljudima ili da vam dolaze gosti. Čim želja da vrisnete postane jaka, pomislite da će vas drugi čuti.
• Razvoj simbola. Dogovorite se sa detetom o ključnoj reči ili frazi koju će izgovoriti čim oseti da gubite sposobnost da se kontrolišete. Na primer: “Volim te, ne ljuti se.” To će vam omogućiti da se zaustavite na vreme.
• Verbalizacija osećanja. Ne stidite se svojih negativnih osećanja i otvoreno kažite: “Ja sam veoma ljut” , “Ja sam ljut zbog tvog ponašanja”. Ovakve fraze su konstruktivnije od vrištanja.

Ako nijedna od gore navedenih metoda ne pomaže obuzdavanju agresije, najbolje je konsultovati psihoterapeuta.

U slučaju da ispad besa nije bilo moguće obuzdati, važno je izviniti se: iskrena izvinjenja neće nikad narušiti roditeljski autoritet, već će ublažiti posledice sukoba, a takođe pomoći u izgradnji otvorene komunikacije sa detetom.

Preuzeto sa: zelenaucionica.com