Taj vrli pisac zove se Mario Milaković, a njegova bajka ’’Super Bake’’.

U ovoj bajci nema mesta za jednu princezu, već za njih 23!  A one, sasvim suprotno žanrovskim konvencijama, ne čekaju princa na belom konju niti čaroliju dobre vile kako bi izbegle zlu sudbinu koja im se nameće. Već preuzimaju čarobni štapić u svoje ruke, u ovom slučaju varjače i oklagije, i žive srećno do kraja života.

No, da počnemo kako to žanr nalaže!

Bilo je to jednom davno, zapravo pre par godina, u gradu koji ima jedan od najlepših dvorskih kompleksa u Evropi. Frustriran, kao što to obično biva sa mladim spisateljima pre nego što napišu delo kojim će se afirmisati, naš pisac je zamišljeno koračao ulicama Beča. Imao je temu i imao je žanr, ali reči nikako nisu nailazile u jasnim i tečnim rečenicama.

Znao je da će biti bajka i da će ispraviti nepravdu. Jer to je ono što bajke čine. Bajka koja će okupiti bake, vratiti im poštovanje, angažovati ih i ponovo uključiti u društvene tokove.  I napokon sabotirati taj paradoks prema kome su bake u našim privatnim i porodičnim krugovima nezamenljive, a u javnoj sferi marginalizovane do zaborava.

A svi odlično znamo da su bake super. Uvek i svuda.

’’Super su jer su žene’’, razmišljao je Mario.

’’Super su jer su uspele da prežive i nadžive najmanje 3 potpuno različita sistema i nekoliko ratova. Super su jer su uspevale i da idu na posao, i da vaspitaju decu, i da budu podrška partnerima, i da vode domaćinstvo. Iako i njihov dan traje 24 sata. Super su jer znaju i kako je imati, i kako je nemati i u obe situacije su se sjano snalazile. Super su jer ne gube dostojanstvo ni kada okolina misli da su “stare” i da je njihovo “vreme prošlo” a realnost je da su one vitalne, pune života, pozitivne, spremne da pomognu i da imaju toliko toga još da daju svojim prijateljima, porodicama i zajednicama. Super su jer se nijednog posla nikada nisu stidele, a to je tako zato što su svaki posao obavljale dosledno, odgovorno, pošteno, časno i sa integritetom. Sve ovo deluje kao da su bake neka nadljudska bića, a ipak su realne i zbog toga one i jesu SUPER bake!’’

A onda se, kako to obično biva, slučaj poigrao sa piscem. Grad poznat po dvorcima, muzejima i šopingcentrima, usudio se da mu otkrije i svoje naličje. Reč je o različitim socijalnim preduzećima koja zapošljavaju upravo penzionere, na osnovu njihovog bogatog životnog i profesionalnog iskustva i sa željom da ih pomere sa društvene margine.  I to je bilo to!

Par novih detalja i spisateljskih caka i slučaj je zakotrljao reči u priču koja je čekala da bude ispričana.

U njoj 23 bake pripremaju kolače po starim receptima. Znate one kakvih je bilo posle nedeljnog ručka i na porodičnim okupljanjima, na staklenoj tacni ’’s nogom’’ i heklanom miljeu. Kolače kakvih se sa nežnošću sećamo, a nažalost ni u jednoj poslastičarnici više ne možemo da ih pronađemo.

Super Bake rade ketering i nastupaju na povremenim promotivnim dešavanjima. O tome koliko su srećne, najbolje će reći sam pisac:

’’Angažovanje penzionerki u projektu Super Bake im daje priliku da ostvare dodatna sredstva na skromne penzije. Ali ono što je jednako značajno (za neke čak i značajnije) jeste socijalni aspekt. Prilika da se druže, da međusobno dele, da se osete bitno i važno, da ih neko pohvali za njihov rad. Činjenica da su napravile kolač koji je nekoga obradovao njima vraća samopouzdanje. Povratak u radno okruženje kroz povremeni rad ih čini ponosnim. Takođe, ovo je prilika za njih da imaju komunikaciju i sa mlađima, te je ceo projekat i jedan divan međugeneracijski most.  Sve ovo zajedno čini da Super Bake suštinski unapređuju i oplemenjuju kvalitet života penzionerkama i to na emicionalnom, mentalnom, socijalnom i finansijskom nivou.’’

No, ni u bajci nije sve bajka. Ali i to je u skladu sa pravilima žanra. Nerazumevanje okoline i zle sile koje se upinju da umešaju svoje prste su sastavne pojave svake bajke. U ovom slučaju to su egzaltiran stav institucija i nepostojanje zakona koji bi socijalnim preduzećima dali podršku. Usled takvih okolnosti, socijalna preduzeća moraju da se takmiče na tržištu sa komercijalnim. No, iako ta borba nije fer, Super Bake od nje ne odustaju. Jer, i borba je sastavni deo žanra.

A u bajkama se uvek završi pobedom dobra i nasmejanom princezom, ne?

Pisac tvrdi da je takav ishod moguć i u realnosti. I mi mu verujemo.

’’ Za mene su Super Bake bake jedan značajan podsetnik i potvrda da nije sve oko nas tako strašno i jezivo! Postoji zajednica mladih ljudi spremna da podrži ideju kroz koju se uzvraća briga i ljubav generaciji koja je izgradila deo sveta u kom mi danas živimo. Iza nas je uspešna crowdfunding kampanja gde smo, uz pomoć zajednice običnih ljudi uspeli da prikupimo novac za kupovinu osnovne opreme za rad u kuhinji odakle bake pripremaju ketering. Tako da su upravo obični ljudi oni koji su naša najveća podrška, pomoć i saveznici u ostvarivanju ovog cilja. Ali i potvrda da za Super Bake ima mesta – bilo da je reč o ljudskoj solidarnosti i empatiji, finansijskoj podršci ili tržištu za plasman autentičnih, domaćih kolača. Takođe, tu je i moje duboko uverenje da svi imamo uticaj u nekim okvirima i da taj uticaj treba da afirmišemo i koristimo, da se samo tako gradi bolja i lepša realnost.’’

Borba još uvek traje. I ništa nije gotovo dok pisac ne stavi tačku. A Mario je ne stavlja. Već piše nove i nove pasuse. Dok bake diktiraju recepte i rasplete!

Cilj je da u centru Beograda otvore jednu lepu poslastičarnicu otvorenog srca gde će bake povremeno raditi. Za to je neophodan prostor koji bi se obezbedo uz podršku institucija grada. A mi verujemo da će i u tome uspeti. Jer, nema tog gradskog čelnika koji će odoleti njihovoj upornosti i šarmu njihovih kolača.

Ali ni tada pisac neće staviti tačku. Već tri. I natpis ’’Nastaviće se’’.

Jer, ove ba(j)ke imaju nastavak! Naš pisac zna da je velika literarna nepravda što se bajke redovno završavaju samo onim zbrzanim i sveopštim ’’I živeli su srećno do kraja života!’’

A imaju i pouku.

A nju će vam opet najbolje saopštiti sam pisac.

’’Same bake me svakog dana podsećaju i uče na značaj praktikovanja strpljenja i zahvalnosti, na dnevnom, zapravo minutnom nivou. Uvek sam cenio iskustvo starijih i njihovu mudrost, rado slušao i upijao njihove bogate životne narative još od kada sam bio mali. U ovom projektu ja sam volonter već godinu dana ali je naknada za moj rad mnogo značajnija od one materijalne. Ne postoje reči kojima bih ja, čak i delimično, umeo da prenesem tu energiju, tu poletnost, tu stvaralačku radost i zahvalnost. A istovremeno smirenost i dostojanstvo kada se tim Super Baka okupi. Upravo je to iskustvo, bez ikakvog preuveličavanja, moja najveća nagrada i stalni podsetnik da sam na dobrom putu i da su Super Bake nešto za što vredi raditi i u čemu vredi istrajati.’’

Zato obratite pažnju na naredne manifestacije na kojima će nastupati Super Bake. Pa, put pod noge da budete deo njihove bajke. Ili olovku u ruke, ono obavezno ’’Bilo je to nekada davno’’ za početak prvog pasusa i napišite svoju!

Hvala Mariu Milakoviću na divnom razgovoru i Moniki Pavlović na fotografijama koje premijerno objavljuje baš Lola.