I ako mislite da pod “najvažnijom osobom” ja podrazumevam vašeg momka/muža/devojku/kuče/mače ili neku drugu osobu za koju mislite da vam je najvažnija u životu, varate se. Pričam o jednoj osobi na koju svi često zaboravljamo i negde usput je zapostavimo. A trebalo bi da nam je svima jako važna.

Da li znate o kome govorim? O VAMA SAMIMA! (Ovde ne govorim o deci, ukoliko je imate, jer se podrazumeva da su ona uvek najvažnija. Sa druge strane, tek kada ste roditelj ne valja da sebe zapostavite, jer će to neizostavno negativno uticati i na vašu roditeljsku kompetentnost. Dakle, i u tom slučaju nastavite sa čitanjem!)

Koliko često su nam samo misli i akcije usmerene ka nečemu ili nekom, pa tako lako sebe zaboravimo – “Opet mi je prošao ceo dan. Sutra ću. Nemam sad vremena”. I onda nastavljamo u tom maniru, dok ne zaboravimo ko smo, čemu težimo i šta želimo. A tada smo često već u velikom problemu. A nekad se i suzdržavamo da budemo to što jesmo, ne bi li se uklopili ili kako bi sprečili da upadnemo u konflikte. Ima nas raznih. A kako bi bilo lepo da baš te različitosti svi pokažemo. Klonova je ionako previše, zar ne?

Lako nam je da savetujemo druge i da njih podržavamo da ne pokleknu, da budu neustrašivi i da veruju u sebe, a kada smo u pitanju mi sami tako lako postavimo previsoke zahteve pred sebe ili pak podrazumevamo da ćemo nešto uraditi ili u nečemu uspeti, pa to ni ne vrednujemo puno. A kako očekujemo da drugi cene ili pohvale naš trud i rezultate, ako ni mi sami za sebe to ne uradimo?

Reći sebi: “Odlično si to uradila, baš se ponosim tobom. Bravo” nije uopšte teško, a znači puno.

Sa druge strane, desi se da nekad previše i izbegavamo neke situacije i izazove, jer nemamo garancija da ćemo uspeti. Pa šta ako “padnemo”? Ustaćemo i nastaviti dalje. Nije li čar života upravo u bezbroju mogućnosti koje nam se pružaju. Naše je samo da ih isprobamo i zadržimo one koje nam odgovaraju. Utabane staze znaju biti dosadne. Uspavaju i postanu previše tvrde. One pune rupa i kojekakvih uzvišenja su izazovnije. One su često i neotkrivene, pa je veća mogućnost da vode i do zanimljivijih destinacija.

Ne mislimo na sebe ni kada trpimo negativne ljude oko sebe, tzv. emotivne vampire. Ljude koji stalno kukaju, koji očekuju da ste uvek tu za njih, koji ne slušaju, koji se ne interesuju za vas. Šta će vam to? Niste dužni to da trpite. Postavite granice, sačuvajte sebe. Oni sigurno neće žaliti za vama ako se psihički istrošite – previše su zauzeti svojim brigama, a vi im to i dopuštate.

Kao što negujemo i mazimo druge u svom životu, tako bi trebalo da se ophodimo i prema sebi.

Pohvalite sebe.

Pomazite sebe.

Častite sebe.

Dozvolite sebi grešku. Lenjost. Tugu.

Nemojte biti toliko blagonakloni prema negativnim ljudima oko sebe. Povući će vas u svoj ponor.

Budite tu za drage ljude, ali pre svega, budite tu za sebe.

Sami sebi smo često najveći (ne)prijatelji.

Niko vas ne poznaje kao vi sami. Niko vam ne bi trebao želeti bolje do vas samih.

Recite sebi “volim te” i ne štedite tu ljubav. I nemojte zaboraviti najvažnije: tek kada volimo sebe možemo voleti i druge!

Tekst prenosimo sa bloga Aleksandre Birte.

Razgovor je potom krenuo u drugom smeru i primetila sam da nije imala želju da čuje moje mišljenje o toj temi, pa nisam ništa rekla. Onda sam se setila da sam ranije i ja par puta izgovorila neke slične rečenice, sve dok nisam otišla na trening asertivne komunikacije i shvatila koliko je to bilo pogrešno.

Zašto nije OK vaša želja da budete direktni po svaku cenu sa drugima?

Asertivna komunikacija je vid funkcionalne komunikacije kojoj bi svi trebalo da pribegavamo. Ona predstavlja izražavanje naših misli i osećanja na direktan i adekvatan način, uz uvažavanje prava drugih ljudi. Dakle, to jeste direktna komunikacija, ali pritom ne treba zaboraviti i na druga dva bitna faktora u toj definiciji: adekvatnost i prava drugih ljudi. Upravo ta dva faktora izostaju u vidu komunikacije koji propagira poznanica iz primera.

Osoba koja ima potrebu da “saspe sve u lice” u stvari:

• želi da izrazi svoj stav i svoja osećanja (to joj je primarni cilj, a ne da pomogne drugoj osobi)
• ponekad tako u stvari želi da se izventilira
• u tom trenutku ne primećuje da je takav pristup drugoj osobi možda navalentan ili neadekvatan (ne razmišlja da li druga osoba uopšte želi to da sluša)
• time pokazuje nadmoć u tom trenutku (jer bi ona “to tako i tako” ili ta druga osoba nešto ne radi dobro, pa bi ona “to i to na njenom mestu”).

Iako je sve prethodno možda zvučalo grubo i verujem da ukoliko i vi propagirate ovakav pristup u stvari ne želite da povredite drugu osobu već želite da joj pomognete, znajte da vi u suštini ne radite to. Činite upravo suprotno – još više joj otežavate i možda joj dodajete samo još neka nova loša osećanja. Evo i zašto:

• druga osoba možda ne želi da sluša vaše savete
• treba joj samo jedno “razumem te” od vas (više o tome pročitajte ovde)
• teško joj je i želi da pričate o njoj i njenim osećanjima (a vi “sasipanjem u lice” u stvari akcenat stavljate na to kako biste VI nešto uradili/šta Vi mislite)
• treba joj saosećanje, a ne popovanje
• ne morate je čak ni kritikovati direktno, ali ako odmah govorite kako bi vi nešto drugačije uradili, to indirektno znači da ona nešto ne radi dobro (tako može osećati samo još veću neadekvatnost).

Kada ste direktni “po svaku cenu” vi u stvari ne komunicirate asertivno. Vi se u tom trenutku ponašate agresivno!

U našem jeziku pridev “agresivno” zvuči dosta grubo i uglavnom asocira na nasilje. Ovde ne moramo ići tako daleko u opisu, ali suština je sledeća:

Važno je KAKO, GDE i KADA ćemo nešto reći, a ne samo ŠTA ćemo reći.

I u tome je upravo osnovno objašnjenje zašto nije ok propagirati pristup “ja uvek saspem sve u lice”. Iako treba da izražavamo svoj stav i svoja osećanja, to ne možemo raditi UVEK i PO SVAKU CENU. Drugim rečima, to ne treba raditi onda kada takvo ponašanje krši prava i potrebe sagovornika.

Kako da izrazite svoj stav, a da pritom ne povredite prava i potrebe druge osobe?

Procenite da li druga osoba uopšte želi da sluša ono što imate da kažete.

Zapitajte se da li će joj iznošenje ličnog stava u konkretnoj situaciji pomoći ili će učiniti da se oseća još gore.

Ponekad je i ćutanje korisnije od bilo koje izjave u datom trenutku.

Obratite pažnju i na ton i gestikulaciju pri govoru, jer oni uglavnom komuniciraju mnogo više od reči koje izgovarate.

Razmislite još jednom da li ljudima treba vaša 100% direktnost, jer je ponekad tanka granica između asertivnosti i agresivnosti, čak i kada imamo najbolje namere.

Šta vi mislite o rečenicama “ja sve saspem u lice”? Da li je i vi nekad izgovarate? Da li su je vama nekad uputili? Kako ste se tada osećali?

Izvor: Creactive

E pa, moraću odmah na početku da vas razočaram. Da, ljubav je predivna i često donosi puno leptirića u vaš stomak, i “cveće – proleće” mod u vaše misli. Međutim, vrlo često vi morate da zasučete rukave i čak i ruke dobrano da isprljate, da biste održali tu ljubav živom.

Jedino tako ćete, u stvari, moći da kažete da živite “srećni do kraja života” ljubavnu priču.

Na Internetu ćete naći puno tekstova koji vam daju gotove savete kako da održite tu ljubav. Veče samo za vas, tople kupke, romantične večere. Pa onda saveti kakve sexy igrice da ubacite u vašu svakodnevnicu, pa kako da unapredite međusobnu komunikaciju.

Ovo nije takav tekst. Sve te pomenute savete slobodno možete da bacite i pustite vodu za njima, jer oni neće delovati ukoliko vi nemate nešto drugo: poznavanje osam ultimativnih istina o uspešnom održanju ljubavi u vezi/braku.

Da li ste spremni da vam otkrijem te istine?

Idemo…

1. VAŠA VEZA ĆE FUNKCIONISATI SAMO AKO STE VI – VI!

Kada započnemo vezu svi se mi u izvesnoj meri trudimo da pokažemo svoje najbolje ja. Maksimalno se sređujemo, vodimo računa šta i kako govorimo. I to je ok u početku, ali vremenom treba da učite da se opustite i budete onakvi kakvi jeste.

Zamislite da živite sa partnerom godinu dana i trčite svaki put u toalet kada imate potrebu da prdnete. Ili ustajete prvi ujutru kako ne bi video da izgledate kao da ste izašli iz spota Thriller, obzirom da ste zaboravili da skinete šminku.

Ma, ako vam se prdi prdnite. Ako ste zaboravili da skinete šminku, neka je. Svi mi ponekad izgledamo kao Michael Jackson, samo se razlikujemo u tome da li tada krenemo da igramo Moonwalk ili se zakopamo ispod zemlje.

2. NEĆETE OSEĆATI ISTU KOLIČINU LJUBAVI SVAKI DAN.

Zamislite sledeći scenario: probudite se jedan dan, kad ono osećate nešto čudno u stomaku. Oho, šta je to? Ooo neee, nema više leptirića u stomaku! Pa, gde su? To mora da znači da više ne volite vašeg partnera?

Pu, a taman ste pomislili da je to taj pravi/prava?

I onda odlučite da ostavite tog partnera, jer nema smisla biti u vezi bez osećanja. Pa kukate nad svojom sudbinom: “Oh, pa kada ću ja naći tog pravog/pravu?”

Istina je da ste možda upravo ostavili tog pravog partnera iz straha da ga više ne volite. A suština je da ga verovatno još uvek volite, samo tada niste znali ovu ultimativnu istinu, a to je – doći će dani kada ćete se pitati da li vi još uvek volite svog partnera. Ne brinite, to se dešava u svakoj vezi.

Život ne bi bio život kada bi vam dozvolio da svaki dan osećate te leptiriće u stomaku. On nije tako darežljiv.

Ukoliko zapamtite ovu istinu i ne pošizite sledeći put kada ustanete sa slabijim emocijama prema partneru, nemojte se začuditi ako se već sutra iznova zaljubite u njega.

3. NEOPHODNO JE DA RADITE NA LJUBAVI, UKOLIKO ŽELITE DA JE ODRŽITE.

Ne kažu za džabe “zaljubio se kao budala”. Kada se zaljubite, vi vidite samo dobre strane te osobe. Usmereni ste samo na nju i ne dozvoljavate nikom da vas ometa u tom vašem raju. Razmišljate samo o dobrim stvarima, a loše se ili ne primete ili ih ignorišete.

A kada krene ljubav, osećanja koja tada imate možda nisu toliko intenzivna, ali su trajnija i realnija.

Ljubav tako može ispasti dosadna, za ne poželeti. Pomislili biste: “Ljubav treba da bude nešto spontano. Ne želim da radim na njoj!”.

Da, ljubav često dolazi spontano. Ali, ako želite da je održite, treba da je negujete, mazite i pazite. 

4. PONEKAD JE NAJVAŽNIJA INFORMACIJA KOJU MOŽETE IMATI TA DA NEMATE DOVOLJNO INFORMACIJA.

Kada ste dugo u vezi ili braku, ponekad je dobro da svako od vas ima neke male nevine tajne. Ona priča kako 100 odsto sve jedno drugom govorite, postaje malo nerealna kako vreme prolazi, jel tako?

Ovo je posebno važno ukoliko ste jedan od onih parova koji govore u terminima “Mi ovo.. MI ono..”

A gde ste tu vi i rečenice koje počinju sa “JA”?

5. PONEKAD TIŠINA GOVORI VIŠE OD BILO KOJIH REČI.

Znate za one dane kad se čini da šta god kažete bude pogrešno za vašeg partnera?

E, to su dani kada bi bilo bolje da ćutite i da cenite tišinu između vas. Zamislite da imate flaster preko usta. On bi nam svima ponekad trebao.

Kako starimo, sve više nam prijaju ona ćutanja zajedno. Kada gledate neki film, ili svako uživa u nekim svojim aktivnostima, a fizički ste jedan pored drugog.

Naravno, ovo je korisno samo ukoliko te aktivnosti ne postanu jedine koje partneri imaju.

6. GOSPODIN PRAVI ČESTO NI NEMA SVOG KONJA ILI GA JE NEGDE IZGUBIO I TREBA MU POMOĆ DA GA VRATI.

Kada smo mali crtani i romantični filmovi oblikuju naša očekivanja da negde na ovom svetu postoji taj savršeni partner za nas.

U tim filmovima postoji i zlo, postoje i različite komplikacije na putu ka toj “zauvek srećnoj” ljubavi, ali mi ljudi volimo da pamtimo samo lepe stvari, pa tako nastavimo da iščekujemo nekog tamo savršenog princa koji će doći na belom konju i samo nas podići kod sebe.

Kako rastemo, tako obogaćujemo tu svoju idealnu sliku sa novim i komplikovanijim očekivanjima. I onda baš bude bedak kada shvatimo da je takav princ samo jedna velika iluzija.

Poželjno je da prihvatimo da i naš savršen partner ima mane, baš kao i mi.

7. POVREMENE SVAĐE SU NEMINOVNE U VEZAMA.

Ovde zamislite isti scenario kao u tački dva, samo što ste sada ostavili partnera zato što je došlo do vaše prve svađe.

Heeej, pa vi ste dva odvojena bića, svako sa svojim očekivanjima i osećanjima. Pa, očekivano je da ćete se sporiti s vremena na vreme.

Ako dođete kući umorni i pod stresom, pa vas OPET dočekaju prljavi sudovi, ili OPET fali poklopac na pasti za zube – pa naravno da nećete prići i reći “volim te”. No, nemojte baš tada ni da krećete u raspravu. Nije trenutak.

Prisetite se tačke pet i one tišine. Upravo sada je pravi momenat za nju.

8. U LJUBAVI IMA VIŠE OBIČNIH NEGO BAJKOVITIH DANA.

.. Jer, hej, to je život!

Tekst prenosimo sa aleksandrabirta.com.

Ne trebaš biti puno stariji da shvatiš da su takvi ljudi nepotrebni. Život nije samo lijepa priča s lijepim stvarima, život je nekada i ružan. I mnogi ljudi, da su znali istinu o drugima, možda bi našli nadu ili utjehu u tuđem iskustvu. Ali, nema osobe na ovome svijetu koja se može nazvati normalnom. Ako takva osoba i postoji, ona je najluđa među nama.”

Iza ovih riječi stoji Ella Dvornik, blogerka i kćerka Dine Dvornika, jednog od najpopularnijih pjevača sa ovih prostora. Nije jedina koja je prošla kroz tinejdžersku agoniju poznatiju kao samopovređivanje. Ali je priznala. Zahvaljući hrabrosti prevazišla je problem. Danas iskustvo rado dijeli sa mladima, kako bi im pomogla da pronađu sebe.

Lola je istražila šta to tinejdžere tjera da sami sebi nanose povrede.

„Osnovni razlog zašto se mladi povređuju je što na taj način dobiju neku vrstu unutrašnjeg mira i olakšanja. Povređuju se kada su prepuni neprijatnih osećanja sa kojima ne znaju kako da izađu na kraj. Kada osećaju ono što su im roditelji možda branili ili što njihovi vršnjaci ne prihvataju, pa ih zbog toga ismevaju ili odbacuju. Kada su doživeli traumu koju nisu razrešili na pravi način. Deca koja izbegavaju konflikte ili koja teško podnose konflikte drugih su sklonija samopovređivanju. Ako su doživeli neke velike promene u životu, kao na primer razvod roditelja ili selidbu, sa čijim posledicama ne znaju kako da izađu na kraj, opet će biti skloniji samopovređivanju“, objašnjava srbijanska psihologinja Aleksandra Birta Ilić.

Osnovni razlog zašto se mladi povređuju je što na taj način dobiju neku vrstu unutrašnjeg mira i olakšanja. Povređuju se kada su prepuni neprijatnih osećanja sa kojima ne znaju kako da izađu na kraj.

Ovom spisku tinejdžerskih nedaća, kao razloga za nanošenje povreda, pridodajemo i poremećaj ishrane ili zavisnost od narkotika.

„Kod svih ovih mladih slično je to što su zbunjeni, uplašeni i izuzetno emotivni. Međutim, emocije koje imaju su veoma jake, a oni nemaju razvijene adekvatne mehanizme razrešavanja istih. Drugim rečima, ili su naučeni da ne smeju da osećaju određene emocije ili se uplaše kad ih preplave, pa zahtevaju da one u momentu utrnu, nestanu. Jer, kada se povrede, sve njihove misli usmere se na taj fizički bol koji osete, pa samim tim nestanu i neprijatne emocije na koje su prethodno bila usmerena njihova razmišljanja“, objašnjava Aleksandra.

Kod svih ovih mladih slično je to što su zbunjeni, uplašeni i izuzetno emotivni. Međutim, emocije koje imaju su veoma jake, a oni nemaju razvijene adekvatne mehanizme razrešavanja istih.

Osobe koje se samopovrjeđuju, u stvari, žele isto što i svi drugi – red, mir, svrhu i logiku, samo što je njihov način dolaženja do toga pogrešan. Samopovrjeđivanje je češće kod djevojčica, ali nema veze sa etničkom pripadnošću ili socio-ekonomskim statusom.

„Činjenica je da je samopovređivanje kod tinejdžera mnogo češće nego što mislimo. Uglavnom se radi u tajnosti pa ni ne znamo uvek. Na Internetu sam našla podatak za Ameriku da to radi dva do tri miliona ljudi svake godine“, napominje.

Prema njenom iskustvu psihologinje, ovaj problem se javlja u pubertetu. Tada inače počinje proces osamostaljivanja, identifikacije i istraživanja sebe i sebe u odnosu na druge. Kako su osjećanja i razmišljanja naši glavni pokretači, baš u pubertetu je važno da imamo što više funkcionalnih misli i prijatnih emocija, kako samoistraživanje ne bi krenulo u pogrešnom smjeru.

Osobe koje se samopovrjeđuju, u stvari, žele isto što i svi drugi – red, mir, svrhu i logiku, samo što je njihov način dolaženja do toga pogrešan. Samopovrjeđivanje je češće kod djevojčica, ali nema veze sa etničkom pripadnošću ili socio-ekonomskim statusom.

„Suicidalne namere su retko razlog samopovređivanja kod mladih i te dve pojave ne bi odmah trebalo dovoditi u direktnu vezu. Na samopovređivanje bi, u stvari, trebalo gledati kao na način na koji mladi pokušavaju da ostanu živi – to ih ili ponovo dovede u kontakt sa samim sobom ili im umanji stres i donese olakšanje kako bi opet mogli da funkcionišu na prihvatljivom nivou. Međutim, ako samopovređivanje dugo traje, to je onda već neka vrsta zavisnosti. A kao i kod svake zavisnosti, vremenom postaješ sve manje siguran u sebe, nefunkcionalan i samim tim podobniji za samoubistvo“, dodaje Aleksandra.

U najvećem broju slučajeva, kod samopovrjeđivanja je neophodna stručna pomoć psihologa/psihoterapeuta. Ali, roditelji su ti koji su 24 časa sa djetetom i koji ga najbolje poznaju. Važno je da i njihov pristup i podrška budu funkcionalni.

Suicidalne namere su retko razlog samopovređivanja kod mladih i te dve pojave ne bi odmah trebalo dovoditi u direktnu vezu.

„Najvažnije je da na samopovređivanje gledate kao na neku vrstu zavisnosti. Mladoj osobi je postala navika da na taj način rešava probleme, kao što neko drugo dete, na primer, puši marihuanu da bi mu neprijatne emocije utrnule. Zato bi trebalo poštovati osnovno pravilo koje se primenjuje i u lečenju zavisnosti – ne usmeravajte pažnju primarno na zaustavljanje samopovređivanja, već na traženje uzroka i nuđenje alternativnih načina da dođu do istog ishoda! Na primer, podstaknite dete da napiše listu stvari koje bi mogao uraditi kad dobije želju za samopovređivanjem, a da to budu aktivnosti koje će mu pomoći i koje su društveno prihvatljive – trčanje, pevanje, crtanje, kuvanje. Pa neka i udara u jastuk ako ga preplavi tuga ili bes. Ili neka vrišti ispod pruge na mostu kojim prolazi voz, kao u filmu. Takođe, može voditi dnevnik svojih osećanja i razmišljanja. Često je mnogo lakše kada svoj unutrašnji život stavimo na papir“, naglašava.

Fizičke aktivnosti su odlična alternativa samopovrjeđivanju, jer proizvode jednak nivo endorfina (hormona sreće) i daju olakšanje koje je mladoj osobi u tom trenutku potrebno.

Jedno je jasno. Ne optužujte dijete ako se povređuje! Njemu su potrebni razumijevanje i podrška.  Šaljite mu poruke “tu sam, slušam te, nisi sam” Ili “preguraćemo ovo zajedno”. Iskoristite kao metaforu to što mu ožiljci od povreda zarastaju: “Tako i naše emotivne rane prolaze. Zarašće jednom i one, proći će”. I najvažnije – šaljete poruku da su sve emocije dozvoljene. Iako bi bilo lijepo da u životu osjećamo samo sreću i ljubav, teško je da će nam to biti omogućeno. Jer život je mnogo više od “cvijeća i proljeća”.

Fizičke aktivnosti su odlična alternativa samopovrjeđivanju, jer proizvode jednak nivo endorfina (hormona sreće) i daju olakšanje koje je mladoj osobi u tom trenutku potrebno.

„U redu je da osećamo tugu, ljutnju, razočarenje. Nije prijatno, ali je u redu. A najvažnije je da znamo šta i kako sa tim neprijatnim emocijama. Da sa njima izađemo na kraj tako da posle ne osećamo dodatnu tenziju ili stid“, zaključuje Birta.

Budite uz svoje dijete. Razumijevanjem ćete slomiti i ovu prepreku!