Psihologija ukazuje na to da postoji devet tipova muškaraca koji treba da budu prisutni u našem životu kako starimo. Takav muškarac donosi pozitivnost, rast i osećaj ispunjenosti i zato je vredan da ga zadržimo.

Prijatelj za ceo život

Svako od nas ima jednog prijatelja koji je bio uz nas u lepim i teškim trenucima. Prijatelj za ceo život je onaj koji nas poznaje bolje nego što sami sebe znamo, pamti naše neprijatne priče iz detinjstva i još je tu uz nas. On je čovek koji u naš život unosi osećaj sigurnosti i poverenja.

Psihologija ukazuje na to da je ova vrsta odnosa ključna kako starimo. Održavanje dugoročnih prijateljstava može pružiti osećaj kontinuiteta i stabilnosti. Ovi odnosi nude emocionalnu podršku, koja može biti posebno dragocena tokom izazovnijih trenutaka u životu.

Prijatelje za ceo život treba čuvati, jer su oni stalno prisutni, u našoj sadašnjosti i budućnosti.

Mudri mentor

Neki od nas imaju sreću da u svom životu imaju mudrog mentora. On je već prošao putem kojim mi idemo. On je pun mudrosti, znanja i saveta koji potiču iz godina iskustva. On može da nas vodi kroz izbor karijere i nauči nas lekcijama o životu koje nijedna knjiga ne može. Njegova mudrost i vođstvo mogu da budu ključni u oblikovanju naše ličnosti.

Psihologija kaže da osoba koja ima mentora može poboljšati lični rast i pružiti jedinstveno viđenje životnih izazova.

Optimistični saveznik

To je čovek koji čašu uvek vidi kao polu punu. Bez obzira na situaciju, on ima neverovatnu sposobnost da uvek vidi svetliju stranu.

Optimistični saveznik može da nam ulepša dan svojio pozitivnom energijom i veselim ponašanjem. Ali nije reč samo o tome da se osećamo dobro. Kada smo u društvu pozitivnih ljudi to može da poveća verovatnoću da i sami zadržimo pozitivan stav. To dugoročno može dovesti do boljeg fizičkog i mentalnog zdravlja.

Odani pružalac podrške

U životu se suočavamo sa usponima i padovima, trenucima trijumfa i trenucima poraza. U tim trenucima mnogo znači kada pored sebe imamo nekoga ko nam je odan i pruža nam podršku.

Odani pružalac podrške onaj je koji stoji uz nas bez obzira na sve. On veruje u nas, čak i kada ne možemo da nađemo snagu da verujemo u sebe.

Psiholozi tvrde da pouzdan sistem podrške može značajno poboljšati našu otpornost i sposobnost da se suočimo sa stresom. Ako imate odanog pružaoca podrške u svom životu, cenite ga. Njegova nepokolebljiva vera u vas može biti stena koja je vaš oslonac u teškim životnim vremenima.

Iskreni kritičar

Niko ne voli da čuje kritiku, ali ponekad, to je upravo ono što nam treba. Iskreni kritičar je čovek u našem životu koji se ne plaši da nam kaže istinu, čak i kada je to neprijatno. On nije zlonameran niti pokušava da nas obeshrabri. Umesto toga, on brine o našem razvoju i daće nam konstruktivne povratne informacije koje mogu pomoći da se poboljšamo.

Psihologija navodi da je primanje iskrenih povratnih informacija ključno za lični razvoj. Pomaže nam da prepoznamo naše slabe tačke i oblasti za poboljšanja koje možda sami ne vidimo. Zato iskrenog kritičara u našem životu treba da cenimo, jer je njegova iskrenost, mada ponekad teška da je progutamo, neophodna je za naš lični rast.

Empatičan slušalac

Ponekad, sve što nam treba je da imamo nekoga ko će da nas sasluša. Neko ko će samo da sedi, da sluša i da razume, bez osuđivanja ili nuđenja neželjenih saveta. Treba nam empatičan slušalac.

On je čovek koji će nam omogućiti da se ispovedimo, podelimo svoje najdublje strahove i radosti i da potvrdi naša osećanja. Neće pokušavati da reši naše probleme osim ako to od njega ne zatražimo. Umesto toga, obezbediće nam siguran prostor da se izrazimo.

Psihologija objašnjava da neko ko sa empatijom sluša može poboljšati naše mentalno zdravlje. To čini da se osećamo cenjeno, da znamo da nas je neko saslušao i tada se osećamo manje usamljeno u našim borbama.

Treba da čuvamo empatičnog slušaoca u svom životu. Njegova spremnost da zadrži prostor za naše emocije dar je koji nemaju svi.

Inspirativni motivator

Bilo je trenutaka u životu kada smo bili zaglavljeni u kolotečini, ne znajući u kom pravcu da krenemo. I onda nas je neka nama draga i bliska osoba podstakla da izađemo iz naše zone udobnosti i težimo cilju koji želimo da postignemo, da ne odustajemo od nečega što želimo da uradimo. „Ako nikada ne pokušaš, nikada nećeš saznati.” Te reči nam se urežu u pamćenje i nastavljaju da nas motivišu kad god se suočimo sa novim izazovom.

Psihologija potvrđuje važnost postojanja takve osobe u našem životu. Ovakvi inspirativni motivatori pomažu nam da prevaziđemo sumnju u sebe i podstiču nas da ostvarimo svoj puni potencijal.

Pouzdan saputnik

U današnjem savremeni urbanom životu pouzdanost je osobina koja je sve ređa, ali neverovatno vredna. Pouzdan saputnik je osoba koji drži svoju reč, pojavljuje se onda kada kaže i ostaje uz nas kada stvari postanu teške. On je taj na koga možemo računati za sve – bilo da pomera kauč u nedelju ujutru ili da bude uz nas kada nam je teško.

Psihologija naglašava važnost pouzdanosti u našim odnosima. Ona gradi poverenje, jača veze i pruža osećaj sigurnosti.

Nesebični davalac

Na kraju, ali ne i najmanje važno, nesebični davalac je osoba koji daje ne očekujući ništa zauzvrat. Uvek je tu da pruži pomoć, ponudi podršku ili podeli sve što ima. On oličava veštinu davanja, podsećajući nas na radost i ispunjenje koje dolazi iz pomaganja drugima.

Psihologija naglašava moć altruizma u našim životima. Ne samo da koristi primaocu, već i poboljšava sreću i blagostanje davaoca.

Izvor: eklinika.telegraf.rs.com

Svi se po cijeli dan, sa svojih trosjeda, hrabro borimo za neka tamo prava, podjednako ljude, zlatne ribice i maslačke.

Od ranog jutra, sve u skladu sa rasporedom informativnih emisija na televiziji i boostovanim prioritetima na pomenutim mrežama, uredno lelečemo nad tuđom bolesnom djecom, apelujemo na slanje sms poruka, zgražavamo se nad odlukama političkih „komesara“ i pratećim osvetničkim raspoloženjima, pa tako do podne ne damo djecu u rat, od podne ne damo vakcinu u dijete, a predveče vagine popovima, pa sutradan jovo nanovo.

I sve mi bude milo i oko srca toplo kad vidim okružena kakvim Mahatmama, Majkama Terezama i ljekarima bez granica, u blaženom neznanju živim.

Prava budalica.

Iako, ko bi se nadao od odrasle, vječito ironične i nad sveopštom ljudskom brižnošću, zgađene žene, čija je profilna slika oprana kroz deset filtera, da nije svjesna da većina tih ljudi jednakom predanošću šminka svoje zabrinute rečenice. Svi ti divni, nefotošopirani, bogobojazni, za suštinu i narod podjednako zabrinuti ljudi.

Prosto da poželite da vam se sloši pa da vas takvi spašavaju.

Kada bi stvar slošavanja još nudila i mogućnost da izaberete, ne samo pred KIM, nego i GDJE bi vas nevolja mogla snaći, sigurno bi birali neko brižnim ljudima prenapučeno mjesto. Realno, ne računajući trotoar ispred zgrade hitne pomoći, gdje bi poželjeli da otresete u nesvijest, da na vas nasrne lopov, da vas poganja bijesan pas?!

U po centra grada, jel’ tako? Jer, teško da možemo praviti procjene u kojim ulicama žive bolji ljudi, i da li ispred zgrade biblioteke prolaznici radije pomažu narodu nego ispred sportske kladionice, pa ko veli, tom hazarderskom logikom, ideš na sigurnu kvotu – gdje je više ljudi, valjda je i više dobrih ljudi, dok su u slijepom sokaku, šanse poprilično loše.

E tako se i desilo. Našla sam se u savršeno reprezentativnim eksperimentalnim uslovima za izložiti se pomoći čovječanstva.

Bilo je to u ovoj zemlji seljaka na Brdovitom balkanu, prije nekoliko dana, nekog januara, u četiri sata popodne, u tzv špici, i u (rječnikom prodavaca nekretnina rečeno) strogom centru “GRADA” Banja Luke, ispred p'o Boske, kada je neka nesrećna djevojka, na tri koraka ispred mene dobila napad epilepsije.

Vratimo se za trenutak, korak unazad. Tu, između mene i pomenute djevojke stoje druge dvije djevojke (u šarenim papagajskim bundicama, što navodim ne zbog, ubijeđena sam, visokog stepena korelacije između šarenih bundica i gluposti, nego da lakše zamislite prizor).

U momentu kada je napad počeo – koji, naravno ne izgleda lijepo, sram bilo napada da tako izgleda u po bijela dana – papagaji se hvataju za ruke, počinju vrištati, okreću se da pobjegnu, ali kako se nalazimo u hodniku snijega okruženi prtinama sa obe strane, nemadoše izbora, nego mene gurnuti u snijeg i pobjeći glavom bez obzira, da kojim slučajem vrag i u njih ne uđe. Jer šta su drugo mogle pomisliti one, koje smatraju da će bježanjem spasiti sebe, nego da se njoj dešava nešto što ih može ugroziti, ukoliko stoje previše blizu. Možda ih je nekad neko tješio govoreći da nisu one krive što su glupe, jer je glupost prelazna, pa biće da su se negdje, tako plahe i neoprezne, glupošću zarazile, te pomisliše da je to slučaj i sa svim ostalim bolestima.

(Pomno opisujem njihovo ponašanje, kao što ću i ostalih aktera, jer opisivati sam napad epilepsije nije moguće u granicama koje ne bi uvrijedile svaku osobu koja je napad ikada doživjela, pa to i neću učiniti.)

Onoliko brzo koliko je moguće sa prtine dokotrljati se do osobe koja pada tri metra dalje, trudila sam se da uradim jedino što je bilo moguće, da bacim torbu na vrijeme da ona ne razbije glavu. Desetak minuta koliko je napad trajao, u pokušaju da je spriječimo da se povrijedi bacajući se po pločniku, i ne uguši sopstvenim jezikom i pljuvačkom, kraj nje smo klečali samo jedan čovjek i ja.

Svih ostalih, kako se meni u tom momentu činilo, pet miliona ljudi, stajalo je u koloseumski uredno formiranom krugu i posmatralo šta se dešava. Neki su, takođe pobjegli, neki su stajali i krstili se, neki su podvriskivali i coktali, odmahivali glavama – dakle snebivali se.

Snebivanje je, inače, maksimum napora koji u praksi možete očekivati od onih koji se u teoriji (garantujem iz ličnog iskustva) inače itekako zalažu. Ama nije potrebno ni da izgovoriš dijagnozu, eto te već u raljama iscjeliteljske odiseje, slušaš pregršt paranormalnih preporuka, sa sve ljekovitim karanfilima, indijskim glistama, romanijskim gljivama… Navalentni su ti ljekari bez granica i trgovački putnici, kao da oni lično imaju neki procenat od tih sveiscjeliteljskih glista i vrganja!!!

Da se vratimo na praksu.

Iako je u toku trajanja napada bilo više nego očigledno da nas dvoje ne možemo sami da držimo djevojku, ne ostavljajući mjesta pretpostavkama, glasno sam rekla: pomozite mi, ne mogu je držati! Međutim, niko ni da mrdne.

Sve sam ovo već ispričala na svom fb profilu i dobila sljedeće pomena „vrijedne“ zamjerke:

•  da pretjerujem, jer ljudi zaboga ne znaju kako izgleda napad, boje se, i slične trice i ku(r)čine…

Nikako to ne mogu uzeti kao adekvatno opravdanje, obzirom  da se nakon moje objave javio nemali broj ljudi sa sličnim pričama, u kojima je osoba u nevolji imala, oku prolaznika manje neugodnu nevolju, pa su prolaznici i u takvim situacijama ipak odlučili ostati u svojoj bezbjednoj ulozi: prolaznik.

Konkretno, jedan dedica se vozeći na biciklu iz prodavnice (na guvernali je visila kesa sa zelenom salatom) prevalio u snijeg, jer je saznaće se kasnije upao u hipoglikemijsku komu. Međutim, u nekih sat vremena koliko je, po svjedočenju čovjeka ispred čije kuće se to i desilo, deda proveo ležeći u snijegu –  svi prolaznici su, bez izuzetka, zaključili da je on pijan i da mu prema tome ne treba pomoći. Pijan je, nek crkne.

A ovo drugo, epi napad? E to ne znamo šta je, nek crkne.

A nešto treće? E to nas ne zanima, nek crkne.

•  drugo opravdanje za nepomagače glasilo je: gužva bi napravila kontraefekat

Da, ukoliko neko daje vještačko disanje, svakako je istina da to ne može činiti dvoje ni petoro ljudi istovremeno. Ali ako treba nekome držati glavu, ruku, nogu, donijeti čašu vode, ili jednostavno pozvati hitnu pomoć, o suzdržavanju kao argumentu sramotno je govoriti jer zaista sumnjam da ljudi koji NE PRILAZE da pomognu to rade iz velikodušnosti i uviđavnosti. Tobože su procijenili da je situacija takva da bi oni odmogli, pa čak i ako im kažete: pomozite!

Ipak vjerujem da su razlozi krajnje sebični i primitivni. Oduvijek je opštepoznata stvar da je „sramota biti bolestan“, jer taj besprizornik svojom ranjivošću podsjeća nas ostale da smo smrtni, pa bolje da ga jednostavno ignorišemo. I kamo puste sreće da se to ignorisanje odnosi i na teoretski aspekt. Ali ne.

Zato, opravdajte svoje statuse i pomozite.

Možete nekome spasiti život!

Ne treba da donirate marku. Poziv na broj hitne pomoći je besplatan.

Jedino što trebate je donirati neokretanje glave od osobe kojoj treba pomoć i pola minute svoga vremena da pozovete 124.

Pokažimo humanosti tek hiljaditi dio od onoga što revnosno na dnevnom nivou plasiramo njegujući svoj društveni status i savjest shareovima i lajkovima.

I nikada ne zaboravite – to se ne dešava „drugim ljudima“. To je nečija mama, nečiji brat, nečije dijete, nečiji deda koga čekaju na ručku da donese zelenu salatu što mu visi sa guvernale.

Ne okrećite glavu!!!

To se sutra može desiti vama. I meni. I tebi.

P.S. Ukoliko želte saznati više o načinu da pružite prvu pomoć, pročitajte kratke upute OVDJE i malo opširnije OVDJE!

“Priprema hrane omogućava čovjeku da se kreativno izražava. Postoji mnogo knjiga koje govore o povezanosti između kreativnog izražavanja i opšteg blagostanja. Bilo da je u pitanju slikanje, muzika ili pečenje, ljudi se oslobađaju stresa zahvaljujući tom izduvnom ventilu”, objasnila je Dona Pinkus (Donna Pincus), profesorica psihologije i nauke o mozgu na bostonskom Univerzitetu, za novine “Huffington Post”.

Kada kuhate za druge ljude to može da vam pomogne da izrazite svoje emocije. Sjuzen Vajtborn (Susan Whitbourne), profesorica psihologije i nauke o mozgu na Univerzitetu u Masačusetsu, ukazuje na kulturnu normu nošenja hrane nekome kome je voljena osoba umrla. Nekad ne postoje prave riječi i jedino hrana može da kaže ono što vi želite reći.

“To može pomoći ljudima koji teško pokazuju emocije. Oni na taj način mogu da izraze saosjećajnost, poštovanje ili zahvalnost”, objasnila je Sjuzen.

Džuli Ohena (Julie Ohana), socijalna radnica i žena koja i sama koristi kuvanje u terapeutske svrhe, ističe da je u mnogim zemljama i kulturama hrana izraz ljubavi.

“To je predivno zato što se s tim svi možemo poistovjetiti. Mislim da je nezdravo ako kuhanje zamijeni komunikaciju, ali ako se kombinuje sa razgovorom, onda je to nešto pozitivno i prelijepo”, objasnila je Džuli.

Dona naglašava da kuhanje zahtijeva mnogo pažnje zato što morate da izvažete sve namirnice i da se fizički koncentrišete na razvijanje tijesta. Ona takođe smatra da ćete smanjiti stres ako se fokusirate na miris, ukus i budete prisutni u onome što stvarate. Zbog svega toga terapija kuvanjem je postala uobičajena, a Džuli ističe da odgovara bihejvioralnoj aktivaciji, te da sve više ljudi to radi.

“Kuvanje je proces razmišljanja korak po korak i praćenje uputstava, ali tada takođe razmišljate o receptima i jelima uopšte, šta ćete uraditi s njima, u čije ruke će otići i u koje vrijeme. To je odličan način da razvijete ravnotežu trenutka i širu sliku”, objasnila je Džuli.

Ovaj vid terapije vam može pomoći i da se riješite tužnih misli. Džon Vejt (John Whaite) radi kao pekar. Godine 2012. je osvojio nagradu “The Great British Bake Off” i ne krije da mu je kuvanje pomoglo da se izbori sa maničnom depresijom.

Dona naglašava da, dok kuvate, to znači da ne razmatrate svoje misli zato što radite nešto produktivno. Ona objašnjava da je to jako dobro, zato što previše razmišljanja može izazvati depresiju i tugu.

“Najljepše od svega je što na kraju dobijete tako divnu nagradu, a i drugi ljudi od toga imaju koristi”, dodaje Dona.

Poenta cijele priče je u davanju. Dok pečenje može doprinijeti vašem blagostanju davanje povećava taj osjećaj.

“Pečenje smanjuje stres i čini da se osjećate kao da ste uradili nešto dobro za ovaj svijet, što će možda povećati vaše značenje u životu i povezanost sa drugim ljudima”, objasnila je Dona.

Hrana koju ste pripremili sa namjerom da je poklonite drugima je jedan vid altruizma. Vi se žrtvujete za druge ljude. I da, tačno je da se koristi od tog nesebičnog čina proučavaju, ali Sjuzen naglašava da tu postoji i simbolična vrijednost zato što hrana ima i fizički i emotivni značaj.

“Najviše koristi ćete imati kada pečete ne zato da biste privukli pažnju ili nadmašili druge, već da biste podijelili hranu s ljudima za koje znate da će to cijeniti”, objasnila je Sjuzen.

Važno je da uživate u tome. Ukoliko vam kuvanje stvara stres, onda budite spremni na to da nećete postići isti uspjeh zato što bi vas to ustvari trebalo opuštati. Najbolje bi bilo cijelu priču ostaviti osobama koje se osjećaju prijatno u kuhinji. S njom se slaže i Dona i vjeruje da, ako kuvanje ne djeluje kao obaveza i stres, onda svi od njega mogu imati koristi.

“Mislim da je davanje hrane utješno i za osobu koja prima obrok i za čovjeka koji ga poklanja”, zaključuje Džuli.

U to ime, kuvajmo!