Gabi Novak rođena je 8. jula 1936. u Berlinu, kao kćerka Hvaranina Đure Novaka i Njemice Elizabet Reiman. Djetinjstvo je provela u Berlinu, a zatim na Hvaru, nakon čega se preselila u Zagreb. Tamo je završila Školu za primijenjenu umjetnost, smjer grafika, te je kratko radila kao crtačica u Zagreba filmu, u Studiju za crtani film.

Prepoznatljiv glas

Krajem 1950-ih počela je nastupati, a njezin prepoznatljiv glas ubrzo ju je učinio jednom od najomiljenijih pjevačica tadašnje jugoslavenske glazbene scene. Repertoar joj je obuhvatao pop i jazz, a već tokom 1960-ih stekla je veliku popularnost i priznanja kritike.

Toekom bogate karijere snimila je niz albuma i singlova te sarađivala s vrhunskim kompozitorima i glazbenicima. Njezina umjetnička postignuća potvrđena su brojnim nagradama, uključujući više Porina – 2002. za najbolju jazz izvedbu, 2003. za album godine, najbolji ženski vokal, najbolji pop album i najbolju vokalnu saradnju, a 2006. dobila je i Porin za životno djelo.

Bila u braku sa Stipicom Kalogjerom, a onda s Arsenom Dedićem

Prvi brak sklopila je sa kompozitorom Stipicom Kalogjerom, a nakon razvoda 1970. godine, 30. ožujka 1973. udala se za kantautora Arsena Dedića, koji joj je bio suprug i umjetnički suradnik sve do njegove smrti 2015. godine. U braku su dobili sina Matiju Dedića, istaknutog jazz pijanista.

Gabi Novak često je nazivana prvom damom hrvatske zabavne glazbe, a njezina interpretacija, emotivni izražaj i umjetnički standard ostavili su trajan trag u glazbenoj baštini Hrvatske i šire regije.

Izvor: Index.hr

Ovaj talentovani umetnik proživeo je dinamičan život dostojan filmskog scenarija. Veliki umetnik i čovek o kome niko nikada nije rekao nijednu ružnu reč, Kemal Monteno, preminuo je dvadeset prvog januara u zagrebačkoj bolnici Rebro. Umro je od posledica jake upale pluća i komplikacija koje su usledile nakon transplantacije bubrega, a biće sahranjen u rodnom Sarajevu. Zauvek je zatvorio oči u šezdeset sedmoj godini, a tu vest ceo region dočekao je s velikom tugom i žaljenjem.

Legendarni kantautor, miljenik lepšeg pola, Kemal Monteno, rođen je u Sarajevu, gradu koji je obeležio njegov privatni i profesionalni život. Skromno detinjstvo naučilo ga je da ceni ljude, uživa u životu i nesebično pomaže prijateljima. Muziku je zavoleo još kao dečak u društvu Cigana s kojima je tokom odrastanja proveo najviše vremena. Već pred kraj osnovne škole shvatio je da će ljubav prema sportu zameniti muzikom, a kopačke gitarom. Počeo je da komponuje i učestvuje na brojnim muzičkim festivalima. Iako je od Subotice do Sarajeva na svim takmičenjima osvajao uglavnom prva mesta, uvek su mu više značili aplauzi i podrška publike. Njegovi roditelji nisu bili muzički obrazovani, ali podržavali su njegovu odluku da život posveti notama koje su obeležile četiri decenije jugoslovenske scene.

“Rođen sam rano ujutro 17. septembra 1948. godine u sarajevskoj bolnici Jezero koja se nalazi na brdu iznad stadiona Koševo, na kome sam kasnije proveo veći deo svog detinjstva. Moji roditelji, otac Osvaldo i majka Bahrija, koji nažalost više nisu živi, radili su kao radnici na tom stadionu. Bili smo veoma siromašni pa smo stanovali u baraci odmah iznad stadiona. Mi na verandi, a ispod nas, u podrumu, bila je jedna ciganska familija. Ja sam ih obožavao, stalno sam se družio s njihovom decom i češće sam spavao kod njih nego u svojoj kući. Voleo sam njihov način života, veselje koje je uvek bilo prisutno u njihovom domu i pesme koje su pevali. Oni su me naučili šta je muzika, pesma, ali i šta je ljubav”, sećao se Kemal dok je pričao svoju životnu priču za magazin Story u martu 2011. godine. Pevačev otac poreklom je Italijan iz Monfalkonea i došao je za vreme Drugog svetskog rata sa italijanskom vojskom u Bosnu.

“Moj tata je 1945. godine kao okupator stigao u Sarajevo iz Italije. Poslali su ga nadređeni jer je na biciklu pokušavao da pobegne iz svoje zemlje. Po kazni je došao u ratom zahvaćenu Jugoslaviju. U Sarajevu je upoznao moju majku i tu je i ostao. Otac je u Italiji imao ženu s kojom se venčao veoma mlad, ali ju je, iako je bila u drugom stanju, ostavio zbog moje majke, tako da u Italiji imam polusestru Danijelu koja je dve godine starija od mene. Kako je moj otac znao samo italijanski, dok sam odrastao, pevao mi je njihove pesme, a majka je pevala sevdalinke dok je sređivala stan ili prala prozore. Izgleda da sam se tada zarazio ovim muzičkim žanrovima jer mi danas mnogi kažu da u mojim pesmama ima i italijanske kancone i naših sevdalinki”, pričao je pevač.

Dok je bio u osnovnoj školi, Kemal je s drugarima najviše voleo da igra fudbal na stadionu, želeći da postane profesionalni fudbaler. Ipak, razredni starešina primetio je u osmom razredu njegov istančan sluh i uputio ga je na muzičko takmičenje.

“Voleo sam školu i sve do osmog razreda bio sam odličan đak, imao sam samo četvorke i petice. Ali, kada sam otkrio muziku, knjige su mi bile manje interesantne. Počeo sam da pevam u osmom razredu. Razredni starešina prijavio me je na takmičenje pevača amatera u Sarajevu. Sećam se da je u žiriju bio Kornelije Kovač, koji je u tom periodu došao iz Subotice u Sarajevo na studije. Bio sam šokiran što vidim tako mladog kompozitora jer sam smatrao da ta profesija podrazumeva mnogo starije ljude. Pobedio sam na prvom takmičenju, iako me tada muzika nije preterano zanimala, već sam smatrao da mi je fudbal na prvom mestu i družio sam se sa fudbalerima. Nakon takmičenja Kornelije mi je rekao da je njegov otac direktor muzičkog festivala u Subotici i pitao me je da li bih se takmičio s njegovom pesmom. Otišli smo zajedno u studio kako bih probao pesmu i nakon toga prijavili smo se na festival. Sećam se da su na istom takmičenju počinjali Josipa Lisac, Zlatko Golubović, Seka Kojadinović i mnogi drugi. Te 1965. godine upoznao sam i Vojkana Borisavljevića, tada mladog dirigenta, i odneo još jednu pobedu. Posle trijumfa počeo sam da pišem muziku i 1967. godine nastala je moja prva pesma Lidija s kojom sam se takmičio na sarajevskom festivalu Vaš šlager sezone. Nakon toga učestvovao sam na brojnim festivalima u Zagrebu, Beogradu, Splitu, a na mnogima sam osvajao prva mesta i nagrade. Pisao sam pesme i za druge, među kojima su bili i Indeksi”, govorio je Kemal, koji je neke od najboljih pesama stvorio tokom odsluženja vojnog roka 1969. i 1970. godine.

“Tada sam napisao mnogo pesama, kao što su Dušo moja, Jedne noći u decembru, Šta sam skrivio, Sinoć nisi bila tu… Kada sam odslužio vojni rok, ponovo sam otišao na festival Vaš šlager sezone gde sam upoznao i Zdravka Čolića. Organizatori su mi predložili da njemu dam pesmu koju sam inače bio namenio Josipi Lisac. Prihvatio sam i otišao na Ekonomski fakultet da ga pronađem. Sedeo je u jednoj od učionica i odmah sam mu predložio da odemo kod mene i da proba da je otpeva. Odlično mu je legla, što je kasnije potvrdio i stručni žiri koji mu je dao nagradu za interpretaciju, a osvojio je i treće mesto po glasovima publike. Kasnije sam nastavio saradnju s njim, napisao sam mu pesmu Gori vatra s kojom je učestvovao na Evroviziji, čak smo kasnije Kornelije Kovač, Arsen Dedić i ja radili mnoge Čoline ploče”, ponosno je isticao Kemal koji je među svojim kolegama važio za pravog prijatelja i nesebičnog čoveka.

“Sarađivao sam s mnogim pevačima. Indeksima sam napisao pesme Bacila je sve niz rijeku, Zemljo moja… Radio sam za Terezu Kesoviju koja je pobedila na festivalu Mesam, za Gabi Novak… Srećan sam jer imam mnogo prijatelja među kolegama i nakon svih ovih godina u muzici ta činjenica mi je najveća nagrada. Volim kada dobijam priznanja. Nedavno su mi u Skoplju dodelili nagradu za životno delo i četrdeset godina rada, ali publika i njen aplauz ipak su mi najveće priznanje i zbog toga trajem ovoliko”, iskreno je pričao Monteno.

Svojom ljubavlju iz školskih dana, Brankom, oženio se kada je izašao iz vojske. Kemal je često isticao da mu je za mnoge pesme inspiracija bila upravo njegova voljena supruga s kojom je živeo više od četrdeset godina u skladnoj zajednici. Od samog upoznavanja osvajao ju je muzikom i šansonama koje je pevao samo za nju dok su još kao tinejdžeri provodili vreme na sarajevskom šetalištu.

“Branka i ja upoznali smo se na sarajevskom korzou. Imala je samo sedamnaest, a ja dve i po godine više. Od trenutka kada smo se upoznali, znali smo da smo suđeni jedno drugom, a da nismo pogrešili, potvrđuje to što smo i dan-danas zajedno. Venčali smo se 26. juna 1971, nedugo pošto sam izašao iz vojske. Već u februaru sledeće godine rodila nam se ćerka Adrijana, a dve godine kasnije i sin Đani. Danas su moj izvor radosti i života unuke, Lejla koja je rođena 1993. godine u Sarajevu i dve godine mlađa Lora koja je na svet došla u Nemačkoj. Sada su već velike devojke koje idu u gimnaziju i na koje sam veoma ponosan”, pričao je muzičar.

Kemal je oduvek isticao kako je porodičan čovek koji veoma poštuje tradicionalne vrednosti. Iako su mu supruga i deca uvek bili na prvom mestu, patio je što u jednom periodu života nije mogao u potpunosti da im se posveti.

“Kada sam dobio prvo dete, organizovao sam feštu u Hamam baru u Sarajevu. Pevali su i svirali tamburaši, bilo je veselo. Moji gosti bili su Gabi Novak i Arsen Dedić, koji me je pitao kako će se zvati devojčica. Odgovorio sam da će njeno ime biti Klaudija, kao moja rođaka iz Italije, ali Arsen mi je rekao kako je mnogo bolje da joj damo ime Adrijana jer je to prelepo ime, a znači Jadranka i asocira na Jadransko more. Prihvatio sam predlog i tako je Arsen bio kum mojoj ćerki. Inače, moja Branka i ja venčali smo se mladi, a tada sam već imao velike turneje po Jugoslaviji, ali i po Sovjetskom Savezu i često nisam bio kod kuće. Nekada su mi turneje trajale i po dva meseca. Sećam se da sam jednom svoju Adrijanu ostavio kod kuće dok je puzala, a kada sam se vratio iz Rusije, u zagrljaj mi je pritrčala devojčica. Nisam je prepoznao”, iskren je bio Kemal koji je isticao da je za mnoge svoje pesme inspiraciju pronalazio u supruzi. Ipak, Branka nikada nije želela da sa njim putuje na turneje, već je energiju usmeravala na porodicu. Jedino je volela da sa njim otputuje na Opatijski festival, na koji su izvođači inače dolazili sa svojim emotivnim partnerima. Imali su običaj da nakon takmičenja svi odu na izlet u Trst. Ipak, Branka nije jedino žensko ime koje je prozivao u svojim pesmama.

“Sva ženska imena iz mojih pesama vezana su za realne osobe, počev od Lidije, devojke koja mi je bila simpatija u osnovnoj školi, preko supruge Branke, ćerke Adrijane, Lore i Lejle, mojih unuka. Pesmu Olivija napisao sam nakon ogledanog filma Briljantin jer me je fascinirala Olivija Njutn Džon. Pisao sam o Sarajevu, o bivšoj Jugoslaviji, o svima koje volim i koji su moji”, govorio je pevač koji je kao najtužniji period u životu označavao april 1992. godine kada se raspala bivša Jugoslavija, jer je često isticao da je obišao ceo svet, ali da nigde nije video lepšu zemlju.

Uvek se sa osmehom prisećao nastupa pred predsednikom SFRJ Josipom Brozom Titom. Iako ga nije upoznao, pevao mu je krajem 1970. godine u Bugojnu. Tito je bio u lovu, a njega i Davorina Popovića uveče su pozvali da predsedniku otpevaju nekoliko pesama. Za Kemala nikada nisu postojale granice između bivših republika, osim što ih je nakon raspada Jugoslavije prelazio s pasošem. Te teške godine, pored tuge, donele su mu i zdravstveni problem jer mu je ustanovljen dijabetes.

“Nisam znao da imam šećer. Tokom rata pili smo sve i svašta, a pošto mi se stalno vrtelo u glavi, mislio da je to od pića. Tako je bilo sve dok nisam otišao u Ljubljanu gde su mi ustanovili dijabetes. Danas vodim računa o sebi, ali ne previše. Slušam svoj organizam i pijem sve što mi se pije ili jede”, govorio je Kemal, koji je 1979. godine napisao i muziku za film Pjevam danju, pjevam noću u kojem je čak i glumio. Poslednji album Dunje i kolači objavio je 2004. godine.

“Nikada nisam bio popularan, i ne znam šta to znači. Popularnost valjda proizilazi iz minulog rada, pesama, sigurno ne zbog mene jer nisam ni lep ni mlad. Ljudi često kažu kako sam snimio mnogo dueta. Nisam, snimio sam najmanje od svih pevača, ali album “Kemo i prijatelji” s Arsenom Dedićem, Gabi Novak, Terezom Kesovijom, Borisom Novkovićem i drugima bio je uspešan i gotovo sve kompozicije postale su hitovi. Moje pesme ljudi očigledno vole i to je ključ uspeha”, pričao je Kemal koji je 2014. godine morao da se podvrgne transplantaciji bubrega jer je godinu dana bio na dijalizi.

“Sad se super osećam, prvo ću dobro da se odmorim i naspavam, jer me umorilo stalno ležanje u bolničkom krevetu. Nisam mogao da se krećem, samo korak-dva napred, korak nazad. Bilo mi je kao da sam u Hagu”, ispričao je Monteno nakon operacije. Planirao je da novogodišnje praznike provede u Španiji, ali organizam mu nije to dozvolio.

Zbog povišene temperature, hospitalizovan je početkom godine, a već u drugoj polovini januara zauvek je zatvorio oči. Čovek je živ sve dok živi sećanje na njega, a Kemal Monteno je ostavio toliko pesama da će zauvek ostati u srcima svih koji su ga voleli i rado slušali.

Bio je pjesnik, kompozitor, producent, dirigent i svirač.

Sve te vodilo k meni

Sve te vodilo k meni
iz daljine, iz mraka
sve te vodilo k meni
već od prvih koraka.
Mada ništa nisi rekla,
ja sam znao, ja sam znao
iz tih kretnji i porijekla
sve je isto, sve je kao.
Sve te vodilo k meni
sve što rode samoće
mala primorska mjesta
isti pisci i ploče.
Kad te baci kao ladu
noćni val do moga praga
nije bilo teško znati
da mi moraš biti draga.
Sve te vodilo k meni
tvoje oči i usta
tvoje ljubavi mrtve
moja loša iskustva.
Mi smo bili na početku
istim vinom opijeni
i kad si išla krivim putem
sve te je vodilo k meni.

Arsen Dedić

Ovim riječima je čuveni Arsen Dedić opisivao početak ljubavi sa Gabi Novak, antologijske ljubavi koja je trajala četiri decenije. Ljubavi koja je poslužila kao inspiracija brojnim generacijama, pa i Arsenovom muzičkom opusu koji je ostao uklesan u istoriju muzičke scene u regionu.

Kako je i očekivano, muzika ih je spojila. Kako je i sam za sebe govorio, Arsen je bio estradni umjetnik u začetku, dok je Gabi već imala izgrađenu karijeru, koju je upotpunila i radom sa čuvenim Luisom Armstrongom. Prije zajedničke turneje, saznaje se za njihovu ljubav.

Čuveni dvojac je prije svog susreta davne 1958. godine, ispred bivšeg televizijskog studija, na uglu zagrebačke Šubićeve i Zvonimirove ulice, imao naizgled izgrađene i srećne živote sa svojim dotadašnjim partnerima. Oboje su u to vrijeme bili u braku, ali je i pri prvom susretu bilo jasno da je neminovno da njihove životne priče postanu isprepletene. Tako se i desilo. Uskoro roditeljii Matije i skori supružnici, započeli su zajednički život.

Ostalo je istorija. Par se upustio u zajedničku borbu sa životom, kako privatno, tako i poslovno. Nisu ih zaobišli poblemi, gubici, razne poteškoće, ali su zajedno istrajali bezuslovnom podrškom i ljubavlju, koje su gajili jedno ka drugom. Gubitak prvog djeteta, požar u kući, sve loše što se dešavalo njemu, kao i njoj, bilo je podnošljivo i rješivo, zahvaljujući odnosu koji su njegovali.

Gabi bi govorila da će ga štititi svom snagom do kraja, bez obzira na nedaće koje ih zadese usput. Tako je i bilo. Ostala je uz Arsena do njegove smrti. Arsen bi govorio da se takva ljubav planirati ne može, niti su na tome radili. Ljubav im se jednostavno desila.

Istom mišlju i željom za sve zaljubljene se vodila i kompanija m:tel koja je povodom Dana zaljubljenih pripremila brojna iznenađenja i aktivnosti u osam gradova širom Bosne i Hercegovine. Za više informacija i detalja o učešću u istima, posjetite blog kompanije kao i društvene mreže.

Uz želju za srećne i dugotrajne ljubavi donosimo vam Arsenovu pjesmu koju je posvetio svojoj najvećoj ljubavi.

Učinila si, srce moje,

Što nisu znale druge žene,

Od prvog dana, prve smjene,

Ti si k’o vojnik stala uz mene.

Ja nisam znao zlatne oči

I nisam sreo svijetlog lica,

Dok nisi plaho prišla meni

I postala mi suložnica.

Jer mislio sam, kakva iskustva,

Da nisi stvarna, da si sjena,

Sve dok mi nisi dala usta

I dok mi nisi postala žena.

Sad iza nas su godine divlje

I iza nas je bezumna hajka,

Prašnjavi puti, morske milje,

Jer mi smo danas otac i majka.

Nama je uvijek bilo svejedno

Da li smo na dnu il’ na vrhuncu,

Dok moje lice Mjesec gleda

Tvoje je okrenuto Suncu.

Jer mislio sam, kakva iskustva,

Da nisi stvarna, da si sjena,

Sve dok mi nisi dala usta

I dok mi nisi postala žena.

Ona me opet diže i hrabri

I moje vječne rane vida,

Sad nam je lakše, sad nam je ljepše,

Otkad smo smjerni baka i dida.

Autorka: Vanja Partalo

Rođen je u Šibeniku, gdje je završio Gimnaziju i Srednju muzičku školu, da bi zatim upisao pravo u Zagrebu. Međutim, ubrzo shvata da to nije njegov poziv i okreće se umjetnosti, pa se bavi kiparstvom, slikarstvom i piše pjesme. Upisuje Muzičku akademiju, osniva kvartet flauta i nastupa sa džez grupama.

Njegov prvi solistički koncert bio je 1965. godine u Domu sindikata u Beogradu. Karijeru je započeo nastupima na festivalima, ali se sa njih povlači i fokusira na rad u studiju. Snima ploče za djecu, te stvara muziku za Bijelo dugme, Josipu Lisac, Zdravka Čolića, Srebrna krila… Takođe je komponovao za pozorište, film i TV drame, te se okušao u glumi, filmu “Višnja na Tašmajdanu”.

Godine 1971. objavio je prvu knjigu poezije, koja je naišla na odličan prijem kod publike. Umro je 2015. godine u Zagrebu.

Ne Vraćaj Se Starim Ljubavima

Ne vraćaj se starim ljubavima,
dok su davne kiše lile,
drukčije su one bile,
nego ovih jeseni i zima,
Ne vraćaj se starim ljubavima.

Ne vraćaj se starim ljubavima,
da se skloniš, da se tješiš,
kad se davnih dana sjetiš,
kad samoća raste kao plima,
Ne vraćaj se starim ljubavima.

Što zločinca
usred mraka,
vječno vodi u taj kraj,
Stara ljubav kao zamka,
nikad joj se ne vraćaj.

Ne vraćaj se starim ljubavima,
ne kucaj na ista vrata,
ugašena tu je vatra,
pođi dalje gdje topline ima,
Ne vraćaj se starim ljubavima.