Znate već taj autobus sa šmekom podpazušja i uvek nepristojnim saputnicima. Žalimo se na njega i njemu slične na društvenim mrežama.

A znate i tog stranca. Onog zbog koga redovno zauzimamo dva slobodna sedišta. Sedište do prolaza za nas, a sedište do prozora za naš ručni prtljag. Stranca na čije pitanje ”Je l’ slobodno?” glasno kolutamo očima.

Na stanici kod bagljaške pijace, u jedan takav autobus ušao je jedan upravo takav stranac. U mom slučaju jedna baka.

Ma, znate sigurno i takvu baku. Povezana maramom sa radosnom cvetnom šarom, u nepriličnom kontrastu sa dubokom crninom njene suknje i bluze. Uprtila nabrekli, pohabani ceger i ustremila se baš na sedište koje je zauzimao moj ručni prtljag.

”Slobodno?”

Odgovaram potvrdno i nevoljno pomeram torbu.

Baka seda i široko se osmehuje. Pa doda jednostavno:

”Najlepše mi je pored vas.”

Porumeneh od stida. Što zbog komplimenta, najlepšeg na svetu i najlepšeg meni upućenog u autobusu ikad. Što zbog sopstvene ksenofobije i svojih ružnih javno-gradsko-saobraćajnih navika.

Zatim se osvrnem i primetim desetak sedišta na kojima su jednako ksenofobično i jednako ružno stajali rančevi, kese i torbe. Od svih tih putnika baka je izabrala baš mene.

Danas nije samo dan u kome sam dobila najlepši kompliment na svetu. Danas je dan u kome sam naučila da to zastrašujuće pitanje ”Je l’ slobodno?” zapravo znači ”Najlepše mi je pored vas”.

A ima li šta lepše od toga?

Znate već taj autobus sa šmekom podpazušja i uvek nepristojnim saputnicima. Žalimo se na njega i njemu slične na društvenim mrežama.

A znate i tog stranca. Onog zbog koga redovno zauzimamo dva slobodna sedišta. Sedište do prolaza za nas, a sedište do prozora za naš ručni prtljag. Stranca na čije pitanje ”Je l’ slobodno?” glasno kolutamo očima.

Na stanici kod bagljaške pijace, u jedan takav autobus ušao je jedan upravo takav stranac. U mom slučaju jedna baka.

Ma, znate sigurno i takvu baku. Povezana maramom sa radosnom cvetnom šarom, u nepriličnom kontrastu sa dubokom crninom njene suknje i bluze. Uprtila nabrekli, pohabani ceger i ustremila se baš na sedište koje je zauzimao moj ručni prtljag.

”Slobodno?”

Odgovaram potvrdno i nevoljno pomeram torbu.

Baka seda i široko se osmehuje. Pa doda jednostavno:

”Najlepše mi je pored vas.”

Porumeneh od stida. Što zbog komplimenta, najlepšeg na svetu i najlepšeg meni upućenog u autobusu ikad. Što zbog sopstvene ksenofobije i svojih ružnih javno-gradsko-saobraćajnih navika.

Zatim se osvrnem i primetim desetak sedišta na kojima su jednako ksenofobično i jednako ružno stajali rančevi, kese i torbe. Od svih tih putnika baka je izabrala baš mene.

Danas nije samo dan u kome sam dobila najlepši kompliment na svetu. Danas je dan u kome sam naučila da to zastrašujuće pitanje ”Je l’ slobodno?” zapravo znači ”Najlepše mi je pored vas”.

A ima li šta lepše od toga?

Već mjesecima, svakodnevno prevozi putnike na ovoj ruti, obavljajući pet vožnji između Kruščice i Travnika, od 06.20 ujutro do 19.15 uveče. Tokom svog radnog dana, ona prevozi radnike, učenike i mnoge druge putnike.

Kada putnici ugledaju ženu za volanom, često su iznenađeni i zapanjeni, s vremena na vrijeme im se blicaju i sviraju, ali Edina ističe da nikada nije doživjela neprijatnosti.

“Ovaj posao volim i jedva čekam novi dan i nove vožnje” kaže ona sa osmijehom.

Nakon završetka srednje škole, udaje i odgajanja troje djece, Edina je odlučila da položi za C i D kategoriju vozačke dozvole, ostvarivši tako svoj san da postane vozač autobusa.

Svakodnevno se brine o svom autobusu, koji smatra svojim drugim domom.

“Ovo je bila moja želja još dok sam bila djevojka” dodaje ona.

Njen entuzijazam i posvećenost ne prolaze nezapaženo.

Putnici često izražavaju divljenje i podršku, a Edina im uzvraća osmijehom i sigurnom vožnjom.

Edinina priča je svjetionik nade i inspiracije za mnoge žene koje se suočavaju sa izazovima u ostvarivanju svojih snova.

Pokazala je da s dovoljno volje i truda, prepreke se mogu savladati, piše “Telegraf“.

Ona se odrekla svog života i rada od 9 do 17 časova i otišla da živi u školskom autobusu sa mužem Pitom i četiri psa. Ovaj par sada živi nomadskim načinom života putujući po Australiji i obavljajući sezonske poslove.

Kako je počela njihova avantura?

Sve je počelo prije osam godina, kada su postali siti svakodnevice i naprasno odlučili da napuste poslove, prodaju svu imovinu i započnu jednu nomadsku avanturu. Počeli su da žive u manjem autobusu kojem su čak dali i ime – Bili.

“Željeli smo promjenu, prodali smo sve, kuću, namještaj i napustili smo tadašnji stil života. Kupili smo autobus, dali mi naš pečat umjetničkim djelima i napravili dom” rekla je Peni, porijeklom iz Kvislenda.

Oni su reciklirali neke materijali, uložili malo novca u njegov izgled, ali su na kraju dobili željeni rezultat. Zidovi su obloženi šperpločom iz transportnih kontejnera, a namještaj su uspjeli da naprave od polovnih dijelova. Iako kažu da postoje nedostaci u ovom načinu življenja poput skladištenja stvari, sve je manje-više izvodljivo, piše “Metro”.

“Fali nam frižider normalne veličine kao i jača klima tokom jakog australijskog ljeta. Isto tako nam treba zamrzivač koji nemamo ali i veliki TV na koji smo navikli da gledamo filmove. Gledanje preko telefona ili tableta nije isti doživljaj” iskrena je Peni.

Osim toga, Peni navodi da im je ipak najveći problem odlazak u toalet. Kada je ljeto, to je ok, ali kada je zima, kiša i slično, odlazak u toalet koji je spoljni, zna da bude problematično. Ipak, i pored svih vrlina i mana, Peni ne bi mijenjala sadašnji način života.

Poslije pet godina putovanja, kupili su parcelu u Kvislendu gdje su se nastanili i nastavili da žive u autobusu dužine 12 metara.

Izdržavaju se tako što rade sezonske poslove, kao i one koji podrazumijevaju rad na farmi, ali i posjeduju kombi sa hranom koji voze na lokalne pijace i festivale, prenosi “Ona“.

Na sedištu iza šofera sedi klinac. Pored njega sedi kondukter, prebira karte.

Međugradska školska linija.

Miran je i tih taj dečak.

Prstom crta nevidljive spirale po staklu. Nokti su mu izgriženi, jagodice blago otečene i purpurne.

U kosi ima rupu, prečnika oraha. To je gola rupa bez dlaka, pečat koji ga muči.

Dvojica iza njega lupkaju ga po ramenu pa po ušima i glavi. Udare ga, onako pacnu da se čuje, da zaboli pa se kikoću. I onda se i oni iza njih kikoću. I kao talas se širi taj smeh sve do šaraga.

On, ništa. Ne reaguje. Ponekad se samo okrene, da im stavi do znanja da oseti udarce. Ali, ćuti. Ne započinje kavgu, ne pokazuje zube. Sklanja prste sa stakla, udarci remete preciznost u crtanju spirala. Skuplja dlanove među butine. Na sebi ima jaknu nekoliko brojeva veću. Zavrnuo je rukave dva, tri puta. Jakna je od ženske osobe, ima puf nacigovana ramena i roze i ljubičaste linije i jedno srce od somota zašiveno kod džepa. Tu je nekad bila poderotina veličine tri centimetra. Besprekorno je čista.

Mangupi ne prestaju. Rame, uvo, glava, tim redom. Kratak bolan udarac pa smeh svih klinaca u autobusu. Kondukter bi rekao nešto, ali ako bi ih opomenuo onda bi ispalo da ovom dečaku treba pomoć i da je on žrtva, a kondukter, kao ni ja, ne želimo da dečak misli da je žrtva. Dečaka poznajem iz viđenja. Često šeta sa belim psom kraj naše kuće.

Majka i otac su mu radili u lokalnom tekstilnom kombinatu, u pogonu, za mašinom. Firma je propala zbog lopova koji su sedeli u direktorskim foteljama, zakatančena je, oni su ostali na ulici, kao i moj tata, kao još njih 430. Sada vade krompir i šargarepu na obližnjim njivama. Ne baš sjajna priča, posebno ne za dečaka u pubertetskim godinama kada često ne umeš sa sobom i promenama sebe da se izboriš, a kamoli sa punim autobusom neumornih klinaca koji ne shvataju kakav bol mogu da rode.

I onda se tog dana, tu u autobusu, setim kako su kada sam ja bila srednjoškolka sevnule prve Najk i Ribok patike. Prve Mont jakne. Drečave. Roze i zelene. Napravile podelu. Lepo se u školskom autobusu znalo ko ima, a čiji rade u pomenutoj firmi. I setim se kako su moji bratu kupili odličnu kopiju patika, samo pisalo Rebak.

Pamtim njihov izraz lica kada su stigli sa palanačke pijace i u kesama sa povrćem i unutrašnjom gumom za biciklo doneli i te patike. Bele sa zelenim linijama. Rebak pisalo nazad, iznad pete. Takav izraz lica teško možeš da zaboraviš. To je onaj izraz zadovoljstva što sve činiš u granicama mogućnosti da usrećiš sina i što će on sada manje da odudara od drugih klinaca u toj medicinskoj školi.

Brata je mučilo to Rebak. Probao je flomasterom i nekim čudom da prepravi u Ribok, ali je prva kiša sprala prevaru. Ubrzo je tata, vodoinstalater, pogodio neko kupatilo da radi, dobro je zaradio i brat je dobio original patike sa svakim slovom gde mu je mesto.

Ovaj klinac sa somotnim srcem kod džepa, ako Bog da, proguraće ovaj period neokrnjen. Jer u pubertetu valjda sve boli osam puta više nego inače. Ponekad do kosti. I dublje. I ume da napravi veliku tugu, onu koja se teško guta, koja te povuče u sebe i ne pušta. Sa kojom ne umeš da se izboriš. I onda se može desiti da živiš pubertetske dane polovično, ranjeno, zbunjeno, neshvaćeno, odbačeno, kao da si ti kriv što tvoji nemaju i što su tamo neke mudonje pokrale firmu i stavili tvoje na sred ulice. Da nikome ne trebaju. Posebno ne sa pedesetikusur godina. Posebno kad nisu tražena radna snaga. Posebno kad je penzija miljama daleko.

I novac. I onda uz svu muku, jer je muka roditelja i tvoja muka, još boluješ zbog grubosti klinaca koji ne razumeju šta rade. Ili razumeju.

Gledam ga sklupčanog sa tom rupom u kosi na tom sedištu i hoću da verujem da će pregurati ovaj period.

Da ga neće mnogo raniti.

Da će ga nekom magijom zaboraviti.

Kasnije će shvatiti koliko je sve to sa skupim krpicama sranje.

Da skupe krpe ništa ne pričaju, da su neme.

Da ne određuju čoveka, ne otkrivaju šta čuči u njemu.

Kada pregura ovaj period shvatiće i da se udarci vrate. Svaki udarac. Možda ne baš na isti način, ne baš po istim mestima, iste jačine i u istoj formi, ali se vrate nekako. Kao opomena, kao lekcija što je neko bio loš.

Ali, ovo ne treba da priželjkuje.

I konačno će shvatiti najvažniju stvar.

Shvatiće da može da bude poseban.

I da tu nova jakna bez zakrpljenog somotnog srca neće igrati ulogu.

Kao ni novac.

Kao ni manjak novca.

Kao ni velika kuća.

Kao ni mala, stara, vlažna kuća.

Kao ni skup auto.

Kao ni jeftin auto iz ‘78.

Kao ni zgodna cura kraj sebe.

Kao ni unikatne cipele.

Kao ni bušne razgažene cipele.

Shvatiće, samo kada dođe vreme i kada bude spreman, da će ga posebnim učiniti tri stvari: Um. Srce. I duša.

I način na koji ih „nosi“.

I šta sa njima čini.

U par navrata mi se učinilo da sam ga pipnula nožnim prstima i misleći da ga možda guram i smetam, skupljala se još više u svoj fetus položaj. Opet sam zadremala, ali za svega nekoliko trenutaka iz sna me budi njegova ruka na mojim kolenima.

Njegova ruka na MOJIM kolenima!!

Eeeej, neko se drznuo da bez odobrenja i pristanka, stavi svoju ruku na moje koleno!!! Bila sam užasnuta i šokirana. Ne postoje reči kojima bih opisala koliko sam se ranjivo i izloženo osetila u tom trenutku. Tresući se, skupljala sam svoje stvari, odbrusila mu nešto kroz zube i otišla u prednji deo autobusa.

Nastavila sam da se tresem i narednih pola sata, dok je moj šok i nelagodu, preplavljivao osećaj besa. Kada sam se sasvim pribrala, otišla sam do vozača i prijavila uznemiravanje. Na moje oduševljenje vozač je ubrzo zaustavio vozilo i bezobraznog skota izbacio napolje, koji je u tada bio manji od makovog zrna.

Putovanje smo nastavili bez njega..a ja sam danima posle toga premotavala situaciju u glavi i razmišljala koliko sam sreće imala, sreće što je pun bus, što je vozač odmah odreagovao… I naravno o tome koliko devojaka nije imalo sreće..koliko njih je bilo na sličan način uznemiravano, silovano, ubijeno…?

Iako bez posledica, to što se desilo je strašno, užasno i na mene je ostavilo izuzetan utisak… Nikako ne smemo dozvoliti da bilo koji akt učinjen protiv volje i pristanka određenog lica, prođe bez osude društva i nekažnjeno.

Bilo da ste žrtva ili svedok uznemiravanja, molim vas nemojte ćutati na ovakve stvari, uradite bilo šta, samo ne ćutite. To što se neki kreten osmelio da vam dobaci, da vas pipne, štipne ili šta god drugo, a da vas uznemirava i čini da se ne osećate bezbedno i prijatno, nije vaša sramota i ne niste krivi sve i da ste u minjaku, štiklama, sve i da ste goli prošli ulicom, vaše telo je vaša stvar i samo vi odlučujete šta ćete sa njime da radite.

Prijavite slučaj nekome, prolazniku, vozaču autobusa, radnici na kasi, konobaru u kafiću, policiji.. tražite pomoć i zaštitu, ali nemojte ćutati. Ćutanjem ih štitimo. Ćutanjem povećavamo šansu da, ako ne mi danas, neka druga devojka/žena sutra strada. Zaustavimo krug nasilja, tako što ćemo reagovati, reagovati i na “najsitnije” povrede dostojanstva i integriteta jedne ličnosti.

U Krivičnom zakoniku piše : “Polno uznemiravanje jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje, koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.”

Takođe piše da ko polno uznemirava drugo lice, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom od šest meseci. Da ne govorim o ozbiljnijim stvarima kao što su obljuba, silovanje i slično… Dakle sankcije postoje, mogu odgovarati pred zakonom.

Zato vas molim da razgovarate sa svojim drugaricama, sestrama, devojkama, majkama… odgovor na nasilje nije okretanje glave, hajde da se potrudimo da sebi stvorimo iole normalnije i bezbednije okruženje za život.

“Iskreno, volela bih da se društvo izmeni taman toliko da se muškarci više plaše društvene osude za to što uvrede ili udare ženu, nego što žene slomi sramota i tuga što ih je neko uvredio ili udario.”

Preuzeto uz Janinu dozvolu.