To je mit koji postoji decenijama, a ljekari kažu da izlazak napolje zimi sa mokrom kosom ne može izazvati prehladu, izveštava HafPost.

“Nema dokaza niti naučne literature koji bi ukazivali na takvu vezu”, rekao je dr Svapnil Patel, potpredsjednik odeljenja za medicinu u medicinskom centru Hakensak Meridijan Džerzi Šor.

“Izlazak na hladnoću sa mokrom kosom utiče da se brže gubi toplota, zbog čega osjećate hladnoću, ali to ne znači da ćete se razboljeti”, pojasnila je dr Parul Gojal, vanredna profesorka kliničke medicine na Univerzitetu Vanderbilt.

Šta hladnoća zapravo radi vašem tijelu

Ako nos počne da vam curi nakon što ste bili na hladnoći, sa mokrom ili suvom kosom, postoji jednostavno objašnjenje. “Niske temperature mogu izazvati sužavanje i širenje krvnih sudova. Hladnoća obično izaziva ono što se naziva vazokonstrikcija, ili sužavanje krvnih sudova”, rekao je Patel.

“Suprotno tome, topli tuš ili parno kupatilo opuštaju krvne sudove, otvaraju vaše sinuse i često vam daju bolji osjećaj, zbog čega vruće kupke donose olakšanje mnogim ljudima sa prehladom. Hladan vazduh ima suprotan efekat”, objasnio je Patel.

“Ako ste već zaraženi virusom, ali još uvek nemate simptome, hladno vreme može uticati na vaše krvne sudove i učiniti da se simptomi pojave ranije ili izraženije. Ali, mokra kosa nije uzrok infekcije”, dodao je.

Kako se prehlade šire i kako se zaštititi

Iako se nećete razboljeti ako izađete napolje sa mokrom kosom, prehlade se šire na druge načine. Zarazite se kada dođete u kontakt sa virusom, na primjer, kroz kapljice koje slete na površine ili kroz bliski kontakt sa bolesnom osobom.

“Najčešći način je kada neko kine, kapljice slete na površinu, a vi je dodirnete”, rekao je Patel. Takođe se možete prehladiti ako dodirnete oči, nos ili usta neopranim rukama.

“Dodatne mere, poput nošenja maski, takođe mogu pomoći, posebno ako ste u blizini bolesnih ljudi”, rekao je dr Patel.

Dr Gojal je dodala da je dobra ideja izbegavati kontakt sa bolesnim ljudima kad god je to moguće. Takođe je važno da bolesni ljudi ostanu kod kuće, a ako moraju da izađu, da nose masku kako bi smanjili širenje kapljica.

“Takođe preporučujemo redovno vježbanje kako bi imuni sistem bio spremniji za borbu protiv virusa”, isatkla je doktorka Gojal. Dovoljno sna i uravnotežena ishrana takođe pomažu u održavanju imuniteta.

“Preporučuje se izbegavanje cigareta i pušenja, koje može da vas učini podložnijim prehladama”, rekao je dr Patel.

Poslušna djevojčica nema mnogo želja, osim da bude balerina i da liči na majku. Ta figura majke, gledana sa žablje perspektive je tako velika i snažna.

Majka može sve. Ona savršeno zna kako da utješi svaku suzu koja se otme iz malenog oka i zakrpi svaku ranu. Ona savršeno zna da umijesi kolače i napravi najljepšu tortu za rođendan. Zna da bdije noćima dok malo tijelo gori i bori se samo. Ona aplaudira najjače i kada se talenat ne nazire.

A onda, kada malo tijelo počne da mijenja dimenzije i oblik, mijenja se i majka. I dalje mijesi najljepše kolače i razvija najbolje jufke, ali aplauz je sve tiši i tiši. Njeno lice napušta osmijeh, a preuzima strah. Toliko jak, da steže omče oko vrata, a male ruke veže ne bi li hvatale samo ono što ih ogrebati ne može.

Ona se boji, a djevojčurak pati, jer ne razumije. Ulazi u onu drugu fazu, najtežu za obje. Onu, u kojoj jedna drugu ne shvataju, a gdje su potrebe mnogo veće od sašivene suknjice od tila i savršenih, domaćih puslica. I šute. Dugo šute. Svaka nova tema postaje prijetnja majci, koja bi voljela vječno biti oklop maloj duši, da ne bi pala, kao što je ona jednom. A nikada ustala nije.

Od prevelike brige i povlačenja uzdi, vuče taj plastelin koji joj je u utrobi počivao sve dublje u ponore svog straha, misleći da je tako najbolje.  A plastelin, mrzi majku i voli u isto vrijeme. Želi da vidi svijet i podere koljeno, da na svojoj koži osjeti život kakav u bajkama ne postoji. Ne može orao u kavez, on za to rođen nije. Sklopljenih krila leta nema, a ni svijet se ne vidi gledajući samo pravo, ili u pod.

A djevojka? Tek ona pati. Luta sporednim ulicama tražeći ljubav koju u strahu majke nije prepoznala i lice slično očevom. Ne upliće se u veze u kojima postoji sloboda, jer joj sloboda u krvi ne počiva. Buntovna je u srži, ali vanjštinom poslušna i u toru.

Tek kada na svijet donese mali smotuljak sreće, ponovno se veže za majku koju konačno razumije, kao biće koje daje i ne uzima. Majka daje svu onu ljubav koju je pauzirala godinama, kreirajući granice, malom smotuljku sreće. I prisvaja ga. I uzima ga od života kao priliku da popravi one greške zavijene strahom, dajući mu potpunu slobodu i aplauz koji odzvanja nebom.

A onda tvoj smotuljak odraste i rani. Rani kolutanjem očiju, opaskom i buntom. Rani onom rečenicom ‘nisam ti tražila’, dok natečenih nogu šepaš do kreveta, umorna od davanja.

A onda uđeš u najbolniju fazu. Vrtiš serije svog života ekranima sjećanja, epizodu po epizodu. Dodaješ ne u izjavu koju si izgovorila još dok si majku gledala iz žablje perspektive.’ Ja NE želim biti kao moja majka… ‘. I slomiš se. I sram te je. I strah te je.

Strah te je da pronađeš svoj smisao, jer jedino što ti je ostavljeno u naslijeđe je svrha. Strah te je da živiš slobodno, jer ti je kavez pozlatila. Strah te je da ćeš dočekati da ti ona, koju si u utrobi tako brižno čuvala, jednom glasno kaže … ‘ja NE želim biti kao ti’.

Put prema paklu je popločan dobrim namjerama, neko je jednom rekao.

Mi, majke Balkana, želimo biti nečija potreba. Potpuno je nevažno što nas bacaju kao staru ambalažu, kada potrebe više nema. Pronaći ćemo neku drugu. Hranit ćemo mala tijela i oblačiti im savršeno ispeglane suknjice, a na svakoj slici uspomena držati u ruci krpu kao trofej.

Uništit ćemo mala tijela, koja će vječno čeznuti za bojama života koje nisu vidjele. Uništit ćemo njihove snove i želje, jer samo mi znamo kako figura od plastelina izgledati mora. Uništit ćemo svaki pokušaj borbe za njihove ideale, jer se bore za naše neispunjene snove.

A onda, kada svi odu stazama života svojih i ostave nas u tišini, mi, majke balkanske, nećemo imati sebi šta da damo. Ostat ćemo prazne, u grču koji ubod bašlije ne rješava. Krivit ćemo i velike, i male figure od plastelina, jer im više nismo potrebne. Zakasnit ćemo u potragu za smislom onog komada života koji nam je ostao, a ljutito odbijati da više nemamo svrhu. Shvatit ćemo, ali priznati nećemo, da na kraju ostajemo sa onim u šta ulažemo.

Dok nam se naborana, nemoćna tijela i dalje tresu od straha, jedino čega se bojati nećemo je smrt. To je jedini izlaz ka našoj slobodi.

https://www.instagram.com/4.room.4?igsh=anBhNThxa3hkYzJ2

Novi propisi nalažu obavezno traženje dozvole za pristup zemljama članicama kroz Evropski sistem za informisanje i autorizaciju (ETIAS).

Ona će se primenjivati za putovanja u ukupno 30 evropskih zemalja: u sve EU članice osim Irske i Kipra, kao i za Lihtenštajn, Norvešku, Island i Švajcarsku.

Propisi će se odnositi na putnike iz 60 zemalja, među kojima su Amerika, Australija, Velika Britanija, Ukrajina, Japan, Brazil, Argentina, ali i države Zapadnog Balkana, poput Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije i Albanije, navodi se na sajtu EU.

Pre uvođenja ETIAS dozvola, od 10. novembra ove godine počeće da se koristi Sistem ulaska i izlaska (Entry/Exit System) u ovih 30 zemalja i za putnike kojima nije potrebna viza za pristup Evropskoj uniji.

Ovaj „probni period” ili „prvi korak”, kako ga naziva Vladimir Vlaho, predsednik skupštine Nacionalne asocijacije turističkih agencija (YUTA) Srbije, neće mnogo uticati na mogućnost putovanja u zemlje Evropske unije..

Dok je ETIAS „dozvola” koja se plaća, EES je „evidencija” i sprovodi se bez naknade.

Ne postoji šansa da putnik bude odbijen na osnovu popunjenog formulara, objašnjava on za BBC na srpskom

„Tako mogu da prate ko ulazi i koliko ostaje u EU, a svrha je da se ubrza prelazak granice, jer više neće biti ‘lupanja’ pečata u pasošima.

„Sistem će biti centralizovan, pa će regulatorno telo EU za migracije moći u realnom vremenu tačno da zna šta se događa, dok je dosad svaka država posebno beležila podatke koji su se delili ako postoji poseban zahtev”, objašnjava Vlaho.

Šta je Sistem ulaska i izlaska (EES)?

Zakon o uvođenju ovog sistema usvojen je u Evropskom parlamentu još 2017. godine, a posle nekoliko odlaganja, počeće da se primenjuje 10. novembra 2024.

Radi se o automatizovanom informaciono-tehnološkom sistemu za registrovanje prelaska spoljnih granica Evropske unije za ljude koji nemaju pasoše zemalja bloka, kao i Islanda, Lihtenštajna, Švajcarske ili Norveške.

Odnosi se na putnike koji planiraju kraći boravak, najduže 90 dana u pola godine.

Važiće za vlasnike pasoša zemalja kojima je potrebna viza za ulazak u EU, kao i onih država kojima ona nije neophodna, poput Srbije, koja je članica Šengen zone od decembra 2009.

Sistem će omogućiti strogu digitalnu kontrolu granice na „svakom aerodromu, luci ili putu u Evropi”, smatra Ilva Johanson, članica Evropske komisije zadužena za unutrašnje poslove.

„Znaćemo ako su ljudi ostali predugo, a kriminalcima, teroristima i ruskim špijunima otežaćemo upotrebu lažnih pasoša”, upozorava.

Pri ulasku u 30 evropskih zemalja registrovaće se ime putnika, tip pasoša, biometrijski podaci poput otisaka prstiju i fotografija lica, kao i datumi i mesta ulaska i izlaska.

Kada se jednom popuni, formular važi tri godine, ali će dokument biti proveravan na svakom prelasku granice, te više neće biti potrebe za pečatiranjem pasoša.

Neki stručnjaci upozoravaju da bi moglo da dođe do redova na graničnim prelazima, jer je dosadašnji prosečan period provere podataka putnika trajao 45 sekundi, a korišćenjem EES-a će biti produžen na dva minuta.

Izuzetak među članicama Evropske unije će biti Kipar i Irska, gde će obeležavanje pasoša pečatom ostati na snazi.

Šta se menja od 10. novembra?

Za 60 svetskih država čijim stanovnicima nije potrebna viza za ulazak u EU, od 10. novembra uslov za svako putovanje u neku od zemalja bloka biće popunjavanje jednostavnog formulara.

„Aplikacija preko koje će se popunjavati podaci pušta se u rad 6. oktobra, a od 10. novembra će se unositi samo nekoliko podataka”, kaže Vlaho.

Nova pravila su „stvar evidentiranja, a ne provere”, sistem putnicima ne šalje povratnu informaciju, ne izdaju se dodatni dokumenti za prelazak granice neke od EU zemalja i ne postoji mogućnost zabrane ulaska u EU samo na osnovu popunjenog formulara, objašnjava.

„Kada predate pasoš na granici, sistem spaja vašu aplikaciju sa podacima pasoša, a procedura je ista za sve načine prevoza”, kaže on.

Iako su se na Zapadnom Balkanu pokrenule polemike hoće li procedura biti slična apliciranju za vizu, Vlaho smatra da takvo poređenje nije prikladno.

„Viza je mnogo oštrija kontrola, obavezan je odlazak u ambasadu ili konzulat, prilično košta i iziskuje mnogo više vremena, a formulari za vize sadrže po sedam ili osam strana.

Iz bloka poručuju da će novi sistem „modernizovati upravljanje granicama EU i postepeno poboljšati iskustvo putovanja”.

Šta donosi EES Evropskoj uniji?

Pomoći će i u registrovanju onih koji ostaju duže od dozvoljenog ograničenja unutar granica EU i sakupljati pouzdane podatke o ulascima, izlascima i zabranama ulaska putnika.

Prikupljanjem biometrijskih podataka omogućiće efikasniju borbu protiv onih koji koriste lažne identitete, dodaju.

Uticaće i na povećanje bezbednosti u EU zbog efikasnijih graničnih kontrola, upotrebe elektorpnske arhive i biometrijskih podataka.

Korišćenjem novog sistema informacije će se među zemljama deliti trenutno.

A šta je ETIAS i kada će početi da se primenjuje?

Putnici iz Velike Britanije ili zemalja Zapadnog Balkana mogu da uđu u zonu Šengena, u kojoj mogu da se kreću neometano i zadrže se najviše 90 dana u ukupnom periodu od 180 dana bez vize.

Uvođenjem ETIAS dozvola, to će se promeniti.

Vlasnici pasoša zemalja koje nisu članice EU moraju da apliciraju preko interneta za ovu dozvolu kako bi proveli isti period unutar granica bloka, dok će za duže boravke morati da zatraže vizu

Taj dokument proveravaće granična policija na svakom ulasku u 30 zemalja Evrope u kojima će važiti.

Premenjivaće se za putovanja u Austriju, Belgiju, Bugarsku, Hrvatsku, Češku, Dansku, Estoniju, Finsku, Francusku, Nemačku, Grčku, Mađarsku, Island, Italiju, Letoniju, Lihtenštajn, Litvaniju, Luksemburg, Maltu, Holandiju, Norvešku, Poljsku, Portugal, Rumuniju, Slovačku, Sloveniju, Španiju, Švedsku i Švajcarsku.

ETIAS će važiti tri godine, i u tom periodu biće omogućen neograničen broj poseta ovim zemljama.

Biće povezan sa pasošem putnika, pa je sa istekom putnog dokumenta potrebno aplicirati za novu dozvolu.

Koliko će koštati ETIAS?

Iako iz EU nije potvrđen tačan datum uvođenja ove novine, na sajtu se navodi da bi trebalo da počne „u prvoj polovini 2025. godine”.

„Najmanje u prvih šest meseci” posle uvođenja neće biti obavezan, ali se preporučuje putnicima da podnesu zahtev za ovu dozvolu.

Za dobijanje dozvole biće potrebno platiti sedam evra, a iz Evropske komisije kažu da je to „daleko manje” od sertifikata Esta, koji se izdaje putnicima u Ameriku i košta nešto manje od 19 evra (21 dolar).

Taksa će se naplaćivati svim putnicima koji imaju između 18 i 70 godina, dok će za maloletnike i starije od 70 biti besplatan.

„Plaća se bankovnom karticom preko interneta, iako ona ne mora da bude u vlasništvu putnika.

„Ako se neko ne snalazi na računaru ili nema ličnu karticu, to može i neko drugi da uradi za njega”, kaže Vladimir Vlaho.

Kako se podnosi zahtev za ETIAS?

Zahtev se podnosi na internetu ili putem mobilne aplikacije.

Popunjavanje formulara je „nužna i kratka procedura”, za koju će biti neophodno oko 10 minuta, kažu iz EU.

Putnici će unositi podatke iz pasoša, zabeležena krivična dela, ukoliko ih imaju, kao i podatke o zdravstvenom stanju.

Više od 95 odsto zahteva će biti odobreno kroz nekoliko minuta, dok će u nekim slučajevima biti potrebno najviše 72 sata, navode iz EU.

U vanrednim okolnostima, zahtevi mogu biti odbijeni ili obrađivani i do četiri nedelje.

Zašto EU uvodi ETIAS?

U zajednici evropskih zemalja odlučili su da pojačaju kontrolu granica usled migrantske krize i zabrinutosti zbog terorizma.

Ovaj sistem će „povećati nivo bezbednosnih provera ljudi koji u EU putuju bez viza”, kažu iz bloka.

ETIAS će pomoći državama članicama da „bolje procene moguće rizike” koje nosi prelazak granice posetilaca.

Cilj je da se spreči „međunarodni kriminal i terorizam”.

Bh. režiser Haris Pašović je komentarisao današnju sitauciju, njegovu izjavu prenosimo u cjelosti:

“A onda je došlo to poslijepodne u kojem su stanovnici Balkana shvatili da su povezani geografski, ekonomski, energetski, klimatski…da ovisimo jedni od drugih i da, kao što sad nema struje i interneta u pola Balkana, da sutra može da ne bude čitavog Balkana.

Danas smo skoro svi na +40 C, i bez struje (dakle, bez air-condition-a, bez fudbala, bez informacija, bez svega). Da li ćemo možda danas skontati da je bolje da živimo zajedno nego da umremo zajedno?”, izjavio je Haris Pašović.

Da sve ono što znate o vođenju trudnoće i porođaju na Balkanu “pada u vodu”, uverićete se kada spoznate pojedinosti britanskog sistema, gde je vođenje trudnoće kod izabranog ginekologa nezamslivo, da počnemo samo od toga.

Sve to je otkrio uvaženi hrvatski lekar, Žarko Alfirević, koji radi i bavi se naukom u Velikoj Britaniji.

Profesor Žarko Alfirević je profesor emeritus Univerziteta u Liverpulu i bivši direktor Odeljenja za fetalnu medicinu u Liverpulskoj ženskoj bolnici, sa preko trideset godina iskustva u fetalnoj medicini. On je koordinator grupe za trudnoću i porođaj “Cochrane Pregnancy and Childbirth Group” i bivši urednik BJOG: “Međunarodnog časopisa za akušerstvo i ginekologiju i ultrazvuka u akušerstvu i ginekologiji”.

Dobitnik je akademske nagrade Kraljevskog koledža akušera i ginekologa 2017.

– Mnoge će iznenaditi moje poređenje britanskog i hrvatskog zdravstvenog sistema kada je reč o nezi trudnica. Smatram da najveća razlika između dva sistema dolazi iz razlike u odnosu između lekara i babica.

Naime, u britanskom sistemu nema ginekologa opšte prakse i privatnih ginekologa koji se brinu za zdravlje trudnica. To sve obavljaju babice koje sprovode prenatalnu zaštitu, vode porođaje, ušivaju epiziotomije i sprovode njegu poslije porođaja, uključujući i brigu za dojenje.

Britanske babice to sve ne obavljaju samo u bolnici nego i kod kuće. Bolnica u kojoj radim, s više od 8300 poroda godišnje, zapošljava oko 300 babica koje su integralni deo našeg tima. Takav timski rad omogućuje nam da većina trudnica ima kontinuiranu negu, a u bolnicu dolaze samo u slučaju teških komplikacija. Većina zdravih trudnica provede manje od jednog dana u bolnici nakon porođaja, a ginekologa uopšte ne vide.

Nama doktorima to omogućuje da se bavimo samo pravom patologijom i da budemo eksperti u svom području, jer nismo opterećeni brigom o zdravim ženama.

Zdravoj trudnici i urednoj trudnoći treba samo babica

Kako navodi, babice tretiraju trudnoću kao normalan fiziološki proces, dok doktori u svemu vide potencijalnu opasnost, pa ponekad dolazi do profesionalnih konflikata.

Dok se on brine samo o ženama sa teškim komplikacijama, zdrave trudnice se porađaju na drugom kraju bolnice, svaka u zasebnoj sobi sa kupatilom, uz partnera i svoju babicu. Doktor se zove samo kad nastupe komplikacije. Osnovni princip je da su žena, beba i partner centar svega, a osoblje je tu samo da pomogne ako zatreba i cilj je da ginekolog što manje “smeta” babicama u poslu.

– Siguran sam da mnoge hrvatske trudnice ne bi uživale u britanskom zdravstvenom sistemu. Pregledi su relativno retki, do ultrazvuka se ne može doći bez medicinske indikacije, a zdrave trudnice nemaju svog ginekologa. Nema zakazivanja preko veze. U kapitalističkoj Velikoj Britaniji, gde profit caruje, u medicini važi staro socijalističko pravilo – svakome prema potrebi, a ne prema platežnoj moći. I ne sećam se kada sam poslednji put pregledao ili porodio zdravu trudnicu – objašnjava profesor.

Ginekološku zaštitu vode lekari opšte prakse, radi se minimalan broj pregleda. Još od 1948. godine zdravstvena nega je potpuno besplatna i jedna od najefikasnijih na svetu, istakao je profesor u intervjuu za “jutarnji.hr” 2017. godine.

“Definitivno nam je od velike pomoći, ne moramo svih osam sati da miješamo kao što smo prije. Imamo više vremena između”, rekla je za “RTL” Natalija Siplošek, radnica u fabrici čvaraka.

Još je dodala:

“Bilo je teško miješati jer se najveći dio posla obavlja ručno. To je težina od 30 kilograma kada uronite kutlaču u kazan”, dodala je.

I pored robotizacije, recept je i dalje dobar, stari i tradicionalni. Za pripremu ovih čvaraka koristi se čvrsta slanina sa svinjskih leđa, uz mlijeko, luk i začine, prenosi “Telegraf”.

A evo kako sve to izgleda:

Na Balkanu je to sasvim uobičajna stvar, ne priča se mnogo o tome, ne zalazi se u te teme, ali svako kada ostane sam pod zajedničkim krovom, bije svoju bitku.

Ona optužuje njega. On optužuje nju. Djeca slušaju ili začepe uši, ali sve tiho da se ne čuje “dole”. Dole su njegovi roditelji, pomisliće da su nezahvalni, jer ipak, mi smo im dali “krov nad glavom”, a dobili su i garažu besplatno!

Naslov sam negdje pročitala ( random ), ali sadržaj mi se nametnuo iz dugogodišnje kliničke prakse, slušajući tužne životne priče, pod zajedničkim krovom srećne porodice.

Naime, sigurna sam da nije bilo tog “zajedničkog života”, da bi mnoge porodice opstale, izborile se same sa sobom, svojim strahovima, nesigurnostima i slabostima; ovako su morali da se izbore sa separacijom od primarne porodice koju muškarac ( uobičajno) nije nikada uradio! Pretpostavlja se da je ona došla kod njegovih!

I tako se prenosi transgeneracijska trauma, opet pod nekim drugim krovom…

Važno je da znamo, da svaka naredna generacija, prirodno, treba prevazići prethodnu. Nikako regresirati.

Svako ko u ovom trenutku pomisli da je moguće formirati svoju porodicu pod istim krovom sa porodicom u kojoj je odrastao, treba da zna da je na nivou statističke greške.

Svako ko će u komentarima napisati da uživa u takvom životu, neka mi se javi u DM ( bilo bi mi zanimljivo i interesantno izučavati takve porodice )!

Puno mudrosti i ljubavi vam želim.

Preuzeto sa: instagram.com

Radili su u fabrikama, na gradilištima puteva i zgrada, u restoranima i hotelima. Švajcarska izuzetno uspješna ekonomija, njena dobra infrastruktura, nesumnjivo je takva dijelom zahvaljujući njima. Ali bilo je grešaka u sistemu.

Migranti su dobijali radne dozvole na devet ili dvanaest mjeseci; mnogi su živjeli u barakama, pošto je njihova jedina funkcija u Švajcarskoj bila da rade.

A članovima porodica – među njima i maloj djeci – nije bio dozvoljen ulazak u zemlju.  Muž i žena mogli su da rade u Švajcarskoj, ali, prema radnim dozvolama, njihova djeca morala su da ostanu kod kuće.

Eđidio Stiljano, sada u šezdesetim, sjeća se da ga je, kad je imao tri godine, njegova baka povela da maše vozu koji je iz Italije polazio za Švajcarsku.

„Nisam znao da je u vozu moja majka”, prisjeća se on.

„Smatrali su da sam suviše mali da bi mi rekli šta se stvarno dešava. Ali moja majka je željela da me vidi još jedan, poslednji put.”  Sistem je mogao da funkcioniše da su migrantski radnici zaista tu bili privremeno. Ali njihove dozvole su obnavljanje godinu za godinom, a neki od njih proveli su čitave živote radeći u Švajcarskoj.

Melinda Nađ Obonji imala je samo godinu dana kad su ona i njen stariji brat ostavljeni kod bake u Vojvodini, u Srbiji. Uprkos njihovoj sezonskoj radnoj dozvoli koja nije dozvoljavala djecu, Melindini roditelji su se nadali da će im, jednom kad se skrase u Švajcarskoj, biti dopušteno da dovedu i djecu.

„Pisali su pisma imigracionoj policiji, ali su bili odbijani, policija je bila veoma stroga. Mislim da im je to ostavilo traume za čitav život, kao i, naravno, nama djeci.”

Melinda sada vjeruje da su zakoni o migrantskim radnicima „istinski uništili njenu porodicu”. Mnogi će se zapitati zašto roditelji koji su očajnički želeli da ponovo budu sa svojom decom prosto nisu otišli kući. Ali kao što je čest slučaj sa migrantskim radnicima, novac koji su zarađivali u inostranstvu spašavao ih je siromaštva kod kuće.

U međuvremenu, švajcarska ekonomija je procvjetala na plećima strane radne snage. Kristina Šulc, istoričarka i specijalistkinja za migraciju na Univerzitetu Neušatel, ističe da je, poslije Drugog svjetskog rata, švajcarski sistem regrutovanja radnika iz okolnih zemalja doživljavan u veoma pozitivnom svjetlu.

„Te druge zemlje bile su ratom razorene… a Švajcarskoj su bili potrebni radnici. Južna Italija je bila siromašna… smatralo se da je praktično humanitaran čin dovesti ih da rade tamo.” Ali mnogi roditelji, među njima i roditelji Eđidija Stiljana, nisu mogli da podnesu da budu razdvojeni od svoje djece.

Oni su osmislili tajne strategije za izlaženje na kraj sa imigrantskim propisima. Umjesto da mole vlasti da dozvole da njihova djeca dođu s njima, prokrijumčarili su ih u zemlju i tamo držali u tajnosti. Eđidio je stigao sa sedam godina.

„Krio sam se od prvih trenutaka boravka u Švajcarskoj”, kaže on:„Moj otac nije mogao djetetu da objasni imigracionu politiku, tako da je samo rekao – ne dozvoli da te bilo ko vidi, samo se krij i igraj se u šumi. I tako sam ja to i radio.”

Skrivanje je značilo da nije pohađao školu. To je značilo i da je, kad je Eđidio slomio ruku, morao da se nađe doktor koji će o tome ćutati, umjesto da odu pravo u bolnicu. Ali jednog dana je Eđidio u šumi naletio na drugu grupu djece i nije mogao da odoli da im se pridruži u igri. Te večeri im je policija pokucala na vrata, rekavši roditeljima da njihovo dete mora da ode. Procenjuje se da je do sedamdesetih bilo na hiljade skrivene djece u Švajcarskoj.

Danas, u istorijskom muzeju švajcarskog časovničarskog grada Šo de Fon, otvorena je izložba koja prikazuje kako su izgledali njihovi životi. Neke majke priznaju da su tokom dana zaključavale djecu u stanove da bi bile sigurne da ih niko neće vidjeti.

Djeci je dopuštano noću da izađu da se igraju. Mnoge porodice živjele su u malim studio apartmanima, zato što bi, objašnjava izložba, veći stanovi primjereniji porodicama izazvali sumnju.

„Teško je zamisliti djecu zaključanu kod kuće, kako žive sama, ne idu u školu”, kaže direktor izložbe Frančesko Garufo. „I to je još skorašnja istorija… dešavalo se koliko juče.”

Istoričarka Kristina Šulc smatra da su priče o djeci utoliko šokantnije kad se ima u vidu posvećenost Švajcarske porodičnom životu posle rata.

„Bila je to nova ideologija u Švajcarskoj… ideja svete porodice koje mora da se zaštiti, žene nisu imale pravo glasa u Švajcarskoj do 1971, od njih se nije očekivalo da rade, od njih se očekivalo da ostanu kod kuće sa djecom.

Postepeno je švajcarska strategija bila podrivana. Migrantski radnici su protestovali, lokalna policija i nastavnici su žmurili na „ilegalnu” djecu u vlastitim zajednicama, neka sela su čak osnivala tajne škole za migrantsku djecu. Slavni švajcarski pisac Maks Friš se uključio u debatu, pišući „željeli smo radnike, ali umjesto njih smo dobili ljude”.

Djeca, među njima Melinda i Eđidio, počela su da se pridružuju roditeljima. Melinda, koja je ponovo počela da živi sa roditeljima kad je imala pet godina, sada je spisateljica i muzičarka u Cirihu, dok je Eđidio neuro edukator u Sankt Galenu.

Na neki način, sebe smatraju srećnijima od drugih: poslije pritiska iz Rima, djeci italijanskih migranata dozvoljeno je da uđu u zemlju čim su im roditelji živjeli u Švajcarskoj duže od pet godina. Melindini roditelji su konačno pronašli saosjećajnog birokratu i dobili dozvolu da dovedu djecu.

Ali iako se ponekad sprovodio arbitrarno, zakon koji zabranjuje djecu ostao je i dalje na snazi, a mnoge porodice bile su razdvojene decenijama. Eđidio Stiljano se konačno skrasio u Švajcarskoj i ne mora više da se krije.

Sezonska radna dozvola konačno je ukinuta 2002. godine, kad je Švajcarska pristala da se pridruži politici EU o slobodnom kretanju ljudi. Danas su djeca migrantskih radnika odrasla i mnoga od njih, uključujući Melindu i Eđidija, formirala su grupu koja zahtijeva makar da im se prizna kroz šta su prošli.

„Prvo bih željela izvinjenje od švajcarske države”, kaže Melinda.

„Želim da se priča o migrantskim radnicima nađe u švajcarskim udžbenicima iz istorije, zato što su hiljade porodica patile”, dodaje Eđidio.  Pominje se i novčana odšteta, ali je za Eđidija priznanje važnije.

„Vrijeme koje sam mogao da provedem sa porodicom, u školi, ne mogu da vratim. To ne može da se nadoknadi.”

Preuzeto sa: nezavisne.com

Tako je i ovaj post o doživljaj knjige “Moja borba”, norveškog pisca Karla Uve Knausgora, stajao i čekao. Hrabrost ili trenutak kad ću da ga izbrišem. No, danas je objavljena vest da je Norveška najsrećnija zemlja na svetu. A da je Srbija na 79. mestu. I sve zemlje regije iz kojih se čita ovaj blog su tu, negde. Blizu Srbije, daleko od Norveške. Najnesrećnije su Sirija i Ruanda. A ja sam, posle dva meseca mučenja, uspela da pročitam prvu knjigu, od šest koliko ih ima, tj. tri koje su prevedene na srpski.

Knausgor je, nesumnjivo, odličan pisac, a i prevod na srpski je prilično dobar (Radoš Kosović, izdavač Booka, 2015.). Jednom je neki polupoznati pisac sa kojim sam razgovarala, ne sećam se više ni ko, sa zavišću u glasu, prokomentarisao dela daleko poznatijeg i uspešnijeg kolege, dobitnika NIN-ove nagrade:”On dobro piše, ali piše ni o čemu.” I to je poenta sa Knausgorom, i mojim čitanjem njega. On na 59 strana (ok, preterujem) piše kako dete obuva čizme za kišu. Na skoro stotinu strana je opisan njegov odlazak na novogodišnju žurku, na koju je uspeo da donese i pivo. Pomislili biste, na toj žurci se, avaj, nešto zaista i desilo.

Nešto vredno truda.

Nešto važno da se o tome piše.

Neka važna emocija, događaj, neki patos, neka katarza?

Znate, Knausgor, ja, vi koji ovo čitate (a čitate na srpskom, hrvatskom, bosanskom, crnogorskom, možda i makedonskom jeziku) mi smo vršnjaci. Tu smo svi, kulturološki, na nas su delovale iste knjige, muzika, filmovi, stripovi. I onda smo se razdvojili. Knausgor je živeo život o kojem svi mi koji govorimo nabrojane jezike maštamo. Ako još umemo da maštamo.

Miran život, pomalko dosadan, sa mnogo vremena da se analizira i samoanalizira, da se promišlja. Onaj život gde se mnogo toga unapred zna, gde su koordinate zadate, pa ti između njih pronalaziš sebe, hoćeš li da budeš pisac, ili trgovac nekretninama, ili nastavnik, pa kad ti dosadi nešto što si izabrao, a ti lako promeniš. Živiš u kraju gde se menjaju samo godišnja doba, i marke kosačica trave. I automobila, svakih nekoliko godina, dok ne stigneš u mirnu luku porodičnog vozila, sa velikim gepekom i sedištima za decu.

I onda, kao pisac, pišeš o onome što najbolje poznaješ: svojoj mladosti, ocu, detinjstvu, školi. Pišeš kao što živiš, natenane i detaljno, imaš vremena da se udubljuješ, da opisuješ na nekoliko strana izgled tunike koju je obukao otac za žurku, izgled komšijske bašte, dim majčine cigarete.

Svaki korak, svaki treptaj. Živiš ga. Pišeš ga. I tako u jednoj, drugoj… šestoj knjizi.

Živiš život, trošiš ga lagano, siguran si da će ga ostati i za sutra i za mnogo godina ispred. Ne trčiš, ne juriš, ima vremena. Ne dišeš ni plitko ni duboko. Samo dišeš, nesvestan disanja. Kao da ćeš uvek imati dah. Kao da nikada nisi ostao bez njega.

I tu je kvaka zašto me je ovaj roman nervirao: previše je tu mirnog života. Nema patnje, ratova, nema ubistava, nema straha da li će doći sutra, nema brige, nema gubitaka voljenih u ratu, umrlih od droge kao jedne od posledica rata, nema patosa, katarze, nema prejakih osećanja, nema žurbe da uhvatiš dan, kao da sutra ne postoji, nema ostajanja bez daha, nema dubokog disanja olakšanja što si, ipak, dočekao sutra. Nema straha od sutra, nema jeze od juče. Nema trauma, nema potisnutih besova, nema besova uopšte. Ima suza, zbog smrti. Ima osećanja, ali mirnih, tananih, svilenkastih nekako, ako razumete šta hoću da kažem.

Nema krvi, nema bombi, nema siromaštva, nema jauka, nema glasnog smeha, nema pijanog pevanja, tek poneko povraćanje, nema života onakog kakvim mi nazivamo svoj život. Jer ne znamo za bolji.

Mnogo me je nervirala ova knjiga. U nekoj paralelnoj istoriji, ja ne bih bila ova žena, bila bih neka fina, sofisticirana, neka koja ne brine šta donosi sutra, i zašto to mnogo liči na juče, već razmišlja o tome kakvu će sutra haljinu da obuče. I da li da kupi novu kosilicu. I nov auto.

Ali ja sve manje umem i da maštam. Mislim, a bojim se toga, da bih mnogo bolje razumela književnike iz onih najnesrećnijih zemalja, Sirije i Ruande, nego Knaugsora iz Norveške. To je već moja borba.

Katarina Milićević

Članovi smo i udruženja Underground society sa kojim radimo na brojnim plesnim, animacionim i sličnim projektima.

Pošto nas je “corona vrijeme” zarobilo u nekom svom svijetu, htjeli smo ovim videom da nastavimo naše kreativno stvaranje i da širimo pozitivnu energiju. Htjeli smo da ljudima iznjedrimo osmijehe na licu našim plesom i energijom. Naravno, držeći se one prave hiphop priče koju promovišemo.

Iz te ideje su nastali videi kao sto je WHERE I’M FROM i THINGS WE DO.

Sama pjesma “Where I'm from” od Dogable Planetsa tu je jer smo ovu priču posvetili, ili takoreći “Dedicated to B town”, gradovima iz kojih smo Erhvie i ja, Banja Luka i Beograd. U suštini, ono sto čini naš lični identitet.

Možete sigurno očekivati još sličnih stvari od nas, a do tada uživajte u videima koje vam nudimo na našim instagram profilima @leksa_nije i @erhvie.

Uživajte u videu!

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Алекса Мијатовић (@leksa_nije)