Kako je Lara ispričala za “Nezavisne”, nagrada je za nju bila veliko iznenađenje, jer nije očekivala da će baš njen rad biti izabran među toliko kvalitetnih radova iz cijelog svijeta.

“Velika mi je čast što sam ove godine bila učesnik na Međunarodnoj konferenciji Tesline naučne fondacije koja je održana 11. januara. Ona se tradicionalno održava svake godine u njujorškom hotelu ‘Njujorker’, u kojem je Tesla živio. Zaista mi mnogo znači nagrada Tesline fondacije, jer me Teslina životna priča duboko inspiriše. Za mene je on simbol otpornosti – njegova upornost, briljantan um i mukotrpan rad oblikovali su prilike koje danas uzimamo zdravo za gotovo”, ističe Lara.

Pojašnjava da je prošle godine raspisan literarni konkurs na temu “Zašto je Nikola Tesla pisao ćirilicom?”, a komisija je njen esej odabrala kao pobjednički, te su je pozvali da učestvuje na konferenciji, upozna ljude i posjeti grad u kojem je Tesla živio i stvarao svoja najveća djela.

“Posebno sam zahvalna mojoj razrednici Vesni Pantić, koja me je podstakla da se prijavim na konkurs. Divno je što se naša škola priključila saradnji sa fondacijom i uz podršku profesorice Mirjane Stojanović osnovala prvi ‘Teslin klub’, te nam tako omogućili da nam se otvore mnoga vrata nauke”, dodaje ona.

Naime, ova fondacija se bavi očuvanjem lika i djela našeg velikog naučnika i podsticanjem mladih na bavljenje naukom kroz različite Tesline naučne klubove u osnovnim i srednjim školama, koji okupljaju učenike zainteresovane za oblasti matematike, fizike, tehničkih nauka i inženjerstva, tako im omogućavajući učešće na raznim naučnim programima i usmjeravajući ih za dalje obrazovanje.

Lara je odličan učenik i aktivno učestvuje, kako u školskim, tako i vanškolskim aktivnostima, a ove godine je, kako kaže, predložena za Svetosavsku nagradu, koju osnovne škole dodjeljuju najboljim učenicima na Savindan. I to nije sve, ona uporedo pohađa muzičku školu i trenira ritmičku gimnastiku.

“Nekoliko puta sam dobijala nagrade na raznim literarnim konkursima i takmičenju iz matematike, za koje se spremam i ove godine. Završavam Muzičku školu ‘Vlado Milošević’, odsjek klavir i deset godina aktivno treniram ritmičku gimnastiku u Klubu ritmičke gimnastike ‘Allegro’. Muzika i sport su me prije svega naučili disciplini i istrajnosti u svemu što radim”, naglašava ova mlada Banjalučanka.

I upravo joj je, ističe, Nikola Tesla jedan od najvećih uzora.

“Nikola Tesla je proslavljeni pronalazač i vizionar čije su ideje oblikovale savremeni život, ali za mene je on prije svega podsjetnik koliko daleko mogu da stignu oni koji sanjaju velike snove i neumorno rade. Njegovo nasljeđe nije samo izvor inspiracije, već i lekcija da je svaka prepreka prilika za rast i razvoj”, istakla je Lara.

Kako kaže, ponosna je i srećna što dolazi iz porodice u kojoj se njeguju kultura i tradicija, i što su i ovaj put uz nju na ovako važnom životnom putu i događaju.

Prema njenim riječima, nakon završetka osnovne škole plan je da upiše gimnaziju, jer daje široko obrazovanje i dovoljno vremena da odluči šta želi raditi u budućnosti.

“Trenutno se dvoumim između veterine i ekonomije, jer me obje oblasti privlače na svoj način. Veterina me je oduvijek interesovala zbog ljubavi prema životinjama i želje da im pomognem, dok me ekonomija fascinira zbog mogućnosti da razumijem i oblikujem svijet oko sebe kroz poslovanje. U školi imamo projekat ‘Koraci ka karijeri’, koji organizuje učeničku praksu s ciljem što boljeg usmjeravanja u dalje školovanje. Dobra stvar je što ću od februara početi praksu iz veterine, pa ću iz prve ruke saznati više o ovom zanimanju. Mislim da će mi to iskustvo pomoći da donesem bolju odluku kada dođe vrijeme”, zaključuje ova uspješna učenica.

Inače, OŠ “Nikola Tesla”, koju pohađa Lara, prva je škola u Banjaluci i Republici Srpskoj u kojoj je, uz pomoć i vođstvo Tesline naučne fondacije iz SAD, osnovan školski Teslin klub, u maju 2022. godine. Klubovi postoje u mnogim školama u svijetu, i to s ciljem da podrže razmjenu znanja, iskustava i postignuća talentovanih učenika, a sve uz njegovanje lika i djela Nikole Tesle.

Objavljujemo i nagrađeni esej: 

Зашто је Никола Тесла писао ћирилицом?

Никола Тесла, један од највећих умова у историји науке и технологије, познат по својим изумима и доприносима на пољу електротехнике, рођен је 1856. године у Смиљану. Тада је то село било дио Хабзбуршке монархије, данас је то територија Хрватске. Тесла је био Cрбин по националности и одрастао је у култури која је користила ћирилично писмо.

Ћирилица је писмо српског језика, а током Теслиног дјетињства и образовања, била је доминантно писмо које се користило у школама, црквама и свакодневном животу. Тесла је похађао школе гдје се учило на ћирилици, а његови родитељи, нарочито његов отац који је био православни свештеник и писац, такође су користили ћирилицу. Његова мајка Георгина (Ђука) је имала дубоку писменост и љубав према народној књижевности. Све ово је имало великог утицаја на Теслину писменост и навике писања.

Тесла је већину свог живота провео у иностранству, претежно у Сједињеним Америчким Државама, гдје је радио на својим револуционарним изумима. Иако је био окружен латиничним писмом и говорио неколико језика, Тесла је и даље његовао своје српске коријене и културно насљеђе. Писање ћирилицом био је начин да одржи везу са својим поријеклом и идентитетом. Често је у својој преписци са породицом, пријатељима и сарадницима из родног краја користио ћирилицу.

Такође, Тесла је био свјестан значаја очувања културног идентитета у времену глобализације и брзе модернизације. Ћирилица је била база српске културе и идентитета,  а Тесла је својим примјером показао важност очувања матерњег језика и писма. Његово писање ћирилицом може се протумачити и као чин културног отпора и патриотизма обзиром на то да је током Теслиног живота било пуно политичких и друштвених промјена које су утицале на статус српског народа и његовог писма.

Никола Тесла је писао ћирилицом јер је то било његово прво писмо на ком се образовао и које је користио у дјетињству, али због дубоке повезаности са својим идентитетом и културним насљеђем. Кроз писање ћирилицом, Тесла је изражавао понос према свом поријеклу и доприносио очувању српске културне традиције. Показао је кроз свој рад и писање да иновација и традиција могу ићи руку под руку, да је могуће бити грађанин свијета и истовремено поносно носити своје културне и националне коријене. Кроз употребу ћирилице, Тесла је оставио траг не само као проналазач, него као чувар културе свог народа.

Izvor: nezavisne.com

Katarina je imala samo 18 godina kada je saznala da boluje od akutne mijeloidne leukemije.

Katarinin život se dosta promijenio od početka terapija, a ona sama je vremenom naučila da prihvati svoju bolest i da počne da vjeruje da će se izliječiti.

Iako je jednom pobijedila ovu opaku bolest, ubrzo je saznala da se nemilosrdna leukemija vratila.

Tokom liječenja Katarina je imala veliku podršku porodice i prijatelja.

Na društvenim mrežama je bila aktivna i pokazivala je svoju stranu borbe sa bolešću, a sve kako bi pomogla svima koji prolaze kroz slično.

Jedna od glavnih uzdanica ekipe Samire Hurem biće Marija Aleksić, 26-godišnja Banjalučanka koja trenutno brani boje turskog Bešiktaša.

Marija se u razgovoru za MONDO portal prisjetila svojih početaka u Banjaluci, a kako nam kaže nije bilo nimalo lako s obzirom da nije bilo toliko ženskih fudbalskih škola u gradu na Vrbasu.

“Započela sam fudbalsku karijeru u OFK ‘Sport team’, nakon što sam vidjela da jedna djevojčica tamo postoji i igra fudbal. Molila sam svoje roditelje da ja budem druga i nakon nekog vremena su mi dozvolili”, kaže ona o i dodaje:

“Bilo je jako teško jer nije bilo toliko ženskih omladinskih škola fudbala, nije bilo ni klubova. Bio je Borac u koji sam prešla nedugo nakon početka koji se raspao pa sam nastavila u ŽFK Banjaluka gdje sam igrala sve do odlaska u Mađarsku. Sami počeci su bili jako teški, s obzirom na popularnost ženskog fudbala u tom trenutku.”

Od tada se mnogo toga promijenilo. Ženski fudbal u BiH generalno raste iz dana u dan, možda ne brzinom kojom se ovaj sport razvija u evropskim zemljama, ali je napredak evidentan. Sličnog mišljenja je i naša sagovornica koja je u posljednjih deset godina, koliko nosi dres reprezentacije BiH, bila svjedok ovog uspona.

“U Banjaluci sada imaju tri ili četiri ženske škole fudbala, gdje djevojčice od šest godina i starije mogu da treniraju sa drugim djevojčica. U tom segmentu vidi se rast, takođe dio sam reprezentacije posljednjih deset godina i u toj deceniji smo se morali boriti za sve. Dobili smo medijsku pozornost i do toga da se naše utakmice prenose na TV-u. Još uvijek smo daleko od evropskih zemalja, ali se približavamo tome. Trudimo se da i rezultatima priđemo tome, jer ovdje rezultatima moramo da zaslužimo pozornost”, dodala je Marija.

Međutim, stvari su daleko od idealnih, a Aleksić kao najveći problem navodi ligu, koja prema njenim riječima nema kvalitet da pripremi ekipe za veće utakmice. Pored toga, fudbalerka Bešiktaša smatra da je, za razliku od evropskih zemalja koje ulažu kako bi se ostvario uspjeh, kod nas situacija potpuno obrnuta.

“Liga u BiH nije dovoljno jaka i ne priprema čak ni SFK Sarajevo za neke veće evropske utakmice. Zbog toga dosta djevojaka, kao i ja koja sam sa 18 godina otišla iz Banjaluke, odlazi u Evropu da igra fudbal. U posljednje vrijeme taj broj je sve veći i jednostavno moramo da gradimo karijeru vani zbog boljih treninga, jačih utakmica… Kao najveći problem bi izdvojila to da mi rezultatom dobijamo nešto malo, a mislim da je prvo potrebno uložiti da bi se ostvario rezultat. Ta percepcija uspjeha u evropskoj glavi dolazi od ‘uložićemo u ženski fudbal da bi dobili rezultat’, a kod nas to više radi na ‘ako nešto ostvarite, malo ćemo vam pokloniti pažnje”, kaže ona.

Odlazak iz Banjaluke bio je pun pogodak za ovu 26-godišnju fudbalerku. Sa Ferencvarošemosvojila je dvije šampionske titule i tri Kupa te igrala Ligu šamiona, a za taj period kaže da joj je bio najljepši u životu. Međutim, za razliku od Mađarske, norveški mentalitet i stil života joj se i nije pretjerano dopao.

“Period u Mađarskoj je bio najljepši period mog života i odrastanja, kako kao čovjeka tako i kao fudbalerke. Tu sam provela četiri godine i igrala Ligu šampiona, stvarno sam se tu ostvarila. Nakon toga otišla sam u Norvešku gdje je fudbal na jako visokom nivou, liga je sjajna. Klub za koji sam igrala je bio negdje na sredini tabele, svaka utakmica je bila jako dobra. Ipak, u Norveškoj mi nije odgovarao sistem po kojem oni žive, gdje je sve jako uređeno i gdje nisam morala razmišljati ništa svojom glavom. A mi kako smo iz ove male zemlje, do svega dolazimo prevelikim razmišljanjem i jednostvano mi se to nije dopalo”, govori Aleksić.

Krajem jula prošle godine Marija je potpisala za Bešiktaš gdje je ubrzo dokazala svoj kvalitet i nametnula se u jednog od vođa tima.

“Kada dođemo kao stranci u neki veliki klub moramo da zaslužimo svoje mjesto, da nam upamte ime i izgovaraju ga kako treba. Mislim da sam već sada ostala upamćena u Bešiktašu i da sam napravila dobar potez odlaskom u Istanbul. Što se tiče lige, ona broji 16 klubova, a Turci su veliki fanatici za fudbalom posebno za većim klubom. Navijači Bešiktaša ne navijaju samo za ovaj klub već ga i žive. Tako da je velika posjećenost na utakmicama, a prisutna je i ta tenzija na derbijima.”

U posljednjoj utakmici pred reprezentativno okupljanje, ova Banjalučanka je bila dvostruki strijelac u pobjedi svoga tima nad Gazijantepom rezultatom 5:3. Posebno lijep bio je prvi pogodak koji je ova vezna fudbalerka postigla iz slobodnog udarca.

Kada je u pitanju fudbaler koji je ostavio poseban utisak na nju, izdvojila je legendarnog Andrea Pirla čijoj igri se divila, a posebno njegovom izvođenju slobodnih udaraca.

“Izdvojila bih Andrea Pirla, on mi je i kroz odrastanje bio neki, ne mogu da kažem idol, ali neko čijoj se igri divim i posebno tim slobodnim udarcima”, rekla je Aleksić.

Pred Marijom i njenim kolegicama iz reprezentacije je sada baraž sa reprezentacijom Švedske koji će odlučiti putnika u elitnu grupu Lige nacija. Šveđanke važe za favorite, ali Aleksić podvlači kako ovu skandinavsku državu čeka mnogo teži posao nego što to očekuju, pogotovo kada proradi inat.

“Švedska je sigurno jedna od kvalitenijih evropski reprezentacija. Mi smo imali priliku da igramo mnogo utakmica u kojima smo mi bili neka potčinjena ekipa tako da znamo šta nas očekuje, a samim tim mi imamo jednu čar koja se zove inat. Kada na to proradi, to se ne može ni istrenirati ni naučiti, samo se rodiš s tim ili ne. Mi smo rođeni s tim i pokazaćemo da im neće biti baš tako lako. Što se tiče očekivanja ne možemo ih postaviti previsoko, ali ćemo svakako dati sve o sebe”, poručila je ona.

Za kraj smo je pitali šta bi poručila djevojkama i djevojčicama koje žele da se bave fudbalom.

“Poručila bih im da se ne plaše ničega, posebno ne predrasuda i da rade samo ono što vole. Bio to fudbal, balet, odbojka ili šta god da te djevočice vole. Samo neka to rade i sve će im biti omogućeno”, zaključila je Marija Aleksić razgovor.

 

Banjalučanka S.M.H. i majka maloljetne djevojčice, koja je posljednje mjesece svog života pored borbe sa opakom bolešću vodila bitku i sa Fondom zdravstvenog osiguranja RS, preminula je ne dočekavši pravdu.

Okružni sud u Banjaluci je u čak 16 upravnih postupaka, odnosno presuda, poništavao odluke FZO RS uz obrazloženje da je Fond odbijajući refundaciju lijeka, uskratio tužiteljici pravo na zdravstvenu zaštitu koja joj po zakonu pripada, te da je kupovina lijeka bila neophodna radi nastavljanja započetog liječenja i sprečavanja težeg ishoda.

No, i pored sudskih presuda u korist Banjalučanke, u Fondu su u ponovljenim postupcima donosili identična rješenja i odbijali refundaciju uz obrazloženje da sud u presudama nije bio jasan, odnosno da u presudama nije decidno navedeno da se troškovi moraju isplatiti?!

Na ime sudskih troškova dali 8.000 KM

Do danas je Fond samo na ime troškova izgubljenih sporova u slučaju Banjalučanke isplatio 8.000 maraka, novca poreskih obveznika, odnosno građana Srpske, ali ne i onaj primarni iznos za refundaciju troškova nabavke lijeka.

O slučaju ove Banjalučanke portal Srpskainfo je proteklih mjeseci detaljno pisao, ali nažalost, teško bolesna majka, iza koje je ostala maloljetna djevojčica, pravdu nije dočekala. Ne postoje riječi koje mogu opisati život bolesne majke u zadnjim mjesecima života, kada je pored teške bolesti morala voditi računa kada će joj na adresu biti dostavljeno novo rješenje Fonda na koje je morala reagovati u zakonskom roku kako ne bi propustila rok za žalbu.

Ne postoje ni riječi koje mogu opisati ovu porodičnu tragediju.

FZO donosio uvijek ista rješenja

Advokat Andrej Obradović, koji je zastupao teško bolesnu Banjalučanku, nije skrivao ogorčenje nakon tužne vijesti da je S.M.H. izgubila bitku za životom.

– Upitao bih nadležne u Fondu zdravstvenog osiguranja RS da li ih je nakon svega sramota – rekao je advokat Obradović.

Iako je FZO RS u konkretnom slučaju isplatio 8.000 maraka na ime izgubljenih sudskih sporova, troškovi nabavke lijeka za hemoterapiju do danas nisu bili isplaćeni S.M.H.

Istovremeno, sud je svaki put u upravnom sporu uvažavao tužbe Banjalučanke, odnosno njenog advokata i poništavao odluke Fonda, ali bi FZO i u ponovljenom postupku donosio identična rješenja, pravdajući ih kako smo već naveli, da sud u svojim presudama nije decidno naveo da se isplati novac?!

– Okružni sud u Banjaluci je već u trećem krugu donošenja presuda u konkretnom slučaju i to je van svake pameti šta se radi. Svaki put sud poništi rješenje Fonda, a oni umjesto isplate i u novom postupku donesu rješenje identično onom koje je sud ukinuo. Međutim, u posljednjoj presudi je Okružni sud u Banjaluci donio meritornu odluku u kojoj se jasno navodi da presuda u svemu zamjenjuje poništeni osporeni akt, što znači da je FZO dužan isplatiti troškove nabavke lijeka, ali su oni ponovo donijeli suprotno rješenje – objasnio je advokat Obradović.

Podsjetimo, Okružni sud u Banjaluci je u posljednjoj presudi naveo da su “stručni konsultanti direktora FZO RS zanemarili nespornu činjenicu da je teško bolesnoj Banjalučanki lijek preporučen od strane Konzilijuma ljekara UKC RS”, nadležne zdravstvene ustanove, jer se nisu izjasnili o toj bitnoj činjenici, niti o eventualnim posljedicama čekanja na lijek u nastavku terapije, pa tako dato mišljenje nije moglo poslužiti tuženom FZO RS za donošenje osporenog akta.

– Polazeći samo od toga da je tužiteljica ( S.M.H.) na listi čekanja i da zbog toga nema osnova za refundaciju, Fond je uskratio tužiteljici pravo na zdravstvenu zaštitu koja joj po zakonu pripada – navodi se u obrazloženju presude suda.

Pravilnik

Sud konstatuje i da Fond nije obrazložio na osnovu kojih okolnosti je utvrđeno da vrijeme čekanja ne bi ugrozilo život i zdravlje Banjalučanke.

– Ovo je posebno važno iz razloga što je kod tužiteljice utvrđena dijagnoza neoplasma malignum mammae. Radi se o malignom oboljenju i kupovina lijeka bila je neophodna radi nastavljanja započetog liječenja i sprečavanja težeg ishoda – navodi se u presudi Okružnog suda u Banjaluci.

U obrazloženju presude Okružni sud u Banjaluci između ostalog navodi da je Fond zdravstvenog osiguranja RS izgubio iz vida odredbu Pravilnika kojom je propisano da osigurano lice ima pravo na refundaciju troškova zdravstvene zaštite u slučaju kada je kupilo lijek, sanitetski materijal ili medicinsko sredstvo koje se u cijelosti ili djelimično finansira iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.

FOND: POSTUPAMO PO PRESUDAMA

Fond zdravstvenog osiguranja Republike Srpske u odgovoru portalu Srpskainfo je naveo da postupa po sudskim presudama u slučaju S.M.H!?

– Naime, dosadašnjim presudama se ukidalo rješenje Fonda, ali nije naložena refundacija troškova lijeka. U skladu sa presudama, zahtjev za refundaciju smo vraćali na ponovno odlučivanje. U presudama u kojima je Fondu naloženo da refundira sredstva osiguranicima tako smo i postupali, ali u konkretnom slučaju nije donesena takva presuda – navodi se u odgovoru Fonda.

Dodaju kako se lijek “pertuzumab” nalazi u Programu lijekova, a “lijekovi iz Programa se primjenjuju u ograničeno dostupnim količinama prema prioritetima koje listom čekanja u skladu sa medicinskim indikacijama određuje zdravstvena ustanova tercijarnog nivoa zdravstvene zaštite u Republici Srpskoj”. Za lijekove iz Programa lijekova kako navode, nisu predviđene refundacije, ni novim zakonom, niti ranijim propisima. Podsjećaju da je S.M.H. počela da prima ovu terapiju u junu 2019. godine, u skladu sa konzilijarnim mišljenjem iz aprila te godine, što kako navode, znači da se na listi čekanja nalazila manje od tri mjeseca.

– Takođe, pacijenti koji se nalaze na listama čekanja za pojedine terapije, u međuvremenu koriste druge terapije koje se nalaze na našim listama, poput citostatika i drugih lijekova. Dakle, pacijenti u tom periodu nisu ostavljeni bez adekvatne zdravstvene zaštite – navodi se u odgovoru Fonda.

-FZO RS postupa u skladu sa Zakonom i drugim propisima, vodeći računa da ne ugrozimo finansiranje postojećih prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, jer potrebe su ogromne, a finansijske mogućnosti ograničene.

U okolnostima gdje se neredovno plaćaju doprinosi, koji su jedini izvor prihoda Fonda, kada se svako malo smanjuje stopa doprinosa za zdravstvo, kada imamo samo jedan izvor finansiranja, za razliku od drugih zemalja koje imaju i dodatne izvore, kada plaćamo najveći PDV na lijekove u regionu, smatramo ogromnim uspjehom što uspijevamo ne samo da održimo dostignuti nivo prava iz zdravstvenog osiguranja, već što konstantno uvodimo i nova prava za naše osiguranike – zaključili su iz Fonda.

Kako su naveli iz ovog Udruženja, za nju je u funkciju stavljen humanitarni broj 17047, pozivom se doniraju 2 KM, a broj je jedinstven za sve telekom operatere iz BiH.

– Nakon što je u oktobru 2020. godine doživjela moždani udar, Milijana nije mogla govoriti, sjediti, kontrolisati fiziološke potrebe. Sada joj se funkcija govora i pokretnost lijeve ruke vratila, a kako bi opet prohodala treba našu pomoć.

Do sada je uz pomoć porodice i prijatelja finansirala liječenje, njen muž i otac su se kreditno zadužili i više nemaju načina za osiguranje novca za njeno daljnje liječenje – kazali su iz Pomozi.ba.

Dodali su da je za nastavak terapija primjenom robotske neurorehabilitacije u Nišu gdje se ova mlada žena trenutno nalazi potrebno 13.090 evra.

Milijani, koja za nekoliko dana puni 36 godina, osim poziva na broj 17047 pomoći možete i donacijama putem web platforme www.pomoziba.org ili standardnih žiro računa Udruženja Pomozi.ba.

Njen život prije bolesti trajao je 18 godina, ne baš dugo da bi dijagnozu olako prihvatila, ali je trajao i zahvaljujući pravoremenoj reakciji i pomoći dobrih ljudi, traje još uvijek.

– Simptomi su počeli u junu 2012. godine, nakon završetka škole. Bili su to fizički simptomi sa blagim bolom u predjelu desne noge, na potkoljenici. Na prve simptome nisam mnogo obraćala pažnju misleći da je bol od nekog udarca.

Krajem avgusta, početkom septembra se pojavio otok i tada sam već osjećala da je tu nešto čudno, što živi i raste u meni. U oktobru sam se javila doktoru – priča Aleksandra.

Aleksandra navodi kako se prvo obratila u Zavod za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, gdje ju je primio i pregledao dr Dejan Ćurlik, ortoped specijalista. Urađen joj je rentgen snimak.

– Na osnovu urađenog rentgen snimka rekao je da je ono što vide cista, nisu bili sigurni kakvog je karaktera, ali su sumnjali da bi mogao biti karcinom (Osteosarcoma fibulae), pa su me poslali na onkologiju na Paprikovac.

Gore me je taj prvi put pregledao onkolog Vranješ. Nakon što su odrađeni potrebni snimci i utvrđeno da u Banjaluci i nisu sigurni da se može učiniti sve najefikasnije, jer je dijagnoza 99% karcinom potkoljenice (Osteosarcoma fibulae), poslali su me da 24. oktobra odem na pregled kod doktora Aleksandra Đorđevića na IOHB Banjica u Beogradu.

Pregled je bio dogovoren između doktora, a troškove istog, kao i naredne odlaske u Beograd finansirao je Fond ZO Republike Srpske – kaže Aleksandra za Banjalučke priče.

– Tamo je doktor Đorđević prilikom pregledanog snimka, bio optimističan, rekao mi je da će liječenje trajati 9 mjeseci do godinu dana, da ću nakon odrađene biopsije primati hemioterapije, te imati operacioni zahvat.

U svakom slučaju nakon prvog pregleda, pored straha i svega što prolazi kroz glavu, pamtim da mi je njegov stav prema svemu tome mnogo značio, jer je ulivao nadu da će sve biti dobro, i ako sam imala velike padove krvne slike, tolike da su nekada prilikom povratka u Banjaluku na odjel onkologije, određeni parametri bili preniski. Sve je bilo u vrijednostima ispod svake normale, pa sam dobijala doze krvi, plazme, čistih trombocita, injekcija kako bi se vrijednosti podigle –  dodaje Aleksandra.

Zloćudni je tumor, uradiće se biopsija, liječi se 9 meseci do jednu godinu. A meni u glavi odjekuje to “liječi se”, jer opet srećnica sam. Zamisli, postoje i oni koji se ne liječe!”, priča ova djevojka svoja iskustva.

Vrijeme liječenja, Aleksandra je provodila u bolnici, svih 12 mjeseci.

– Kada bih sve spojila možda sam dva mjeseca bila u svojoj kući, ili ipak ni toliko. Vrijeme provedeno u izolaciji, popravljajući krvnu sliku, bilo je mučno, koliko psihički, toliko i fizički.

Ali nisam se dala, nisu me ni doktori dali. Borili smo se. Zatvaranje jedne od soba na nepoznato vrijeme bilo je jedna od težih stvari, ja ostajem sama u ta četiri hladna zida, tu provedenih toliko iscrpljujućih sati, čekajući novu infuziju, novu dozu krvi i tako u nedogled nakon svake hemioterapije.

Bilo je tu toliko tišine, toliko pitanja, toliko usamljenih sati, toliko nejasnoća. Ali i toliko snage, zabranila sam sebi da se sažaljevam – kaže Aleksandra.

Aleksandra navodi da je utjehu nalazila u odlasku u crkvu nedjeljom. Prisustvo molitvi joj je krijepilo dušu, a svaka molitva za njeno ozdravljenje, tjerala joj je suze na oči.

– Spoljašnji izgled mi se tada promijenio, pored štaka i marame na glavi koje su bile neizostavni dio mene. Periku nisam nosila, kupila jesam, misleći da neću izaći nikuda bez nje, ali bilo je suprotno, nikako je nisam nosila. Bila je neprirodna, ne moja. Nemojte se osjećati manje vrijednima bez kose, uživajte i tada. Na kraju mi je bilo olakšanje jer glavu operem za minut i manje –  dodaje Aleksandra.

S obzirom na to da je hemioterapije primala na Institutu onkologije i radiologije Srbije, na dječijem odjeljenju. Najdraži trenuci su bili oni koje je provela uz dječaka od dvije i po godine.

– Pamtim sve momente s njim od onog momenta kad je dozvolio da mu se približim, svu pažnju prema meni, jer zamislite dvogodišnje dijete koje vam drži oblog na pukloj veni i pita da li ‘boji’, te prekornim očima gleda medicinsku sestru jer se usudila dirati mene, njegovu Sandru. Ostao je u bolnici poslije mene – kaže Aleksandra.

27. novembar je bio dan kada je završila sa tridesetom seansom zračenja i kada je izašla sa Instituta, sa nekoliko centimetara kose, osmjehom na licu i suzama u očima.

– Ostavljam svoje heroje da i dalje biju bitke, ostavljam svoje ‘mave ćevave’, jer tako smo se zvali nekada, a tako bih voljela da sam ih sve mogla povesti sa sobom daleko od tog mjesta –  dodaje Aleksandra.

– Život poslije dijagnostikovanja raka, ili bilo koje druge teže bolesti, hvata posve drugu nit i prelazi u drugu dimenziju, u dimenziju u kojoj sebe moramo staviti na prvo mjesto.  Na sve to volim i svoj ožiljak, svoju desnu stranu, i ako nije idealna. Šta je to danas uopšte idealno?! Mnoge stvari danas doživljavam drugačije jer sve je to život –  kaže Aleksandra.

Tokom liječenja pokrenuto je nekoliko humanitarnih akcija. Prve su bile komšije iz Gornje Piskavice gdje Aleksandra i živi, zatim i u nekoliko srednjih škola i na Filološkom fakultetu, te u jednoj radnji na Laušu, gdje su dobri ljudi organizovali akciju pošto su tu kupovali namirnice pri povratku s kontrola.

Aleksandra trenutno ima 28 godina, živi sa roditeljima, u Gornjoj Piskavici, zaposlena je, normalno obavlja sve životne aktivnosti. U kolektivu na poslu se osjeća prihvaćeno. Zadovoljna je sobom i svojim trenutnim stanjem.

S obzirom da je zlatni septembar – mjesec podizanja svijesti o dječijem raku, a da je rak kostiju (Osteosarcoma), dijagnoza karakteristična za adolescente, nadamo se da će neke od Aleksandrinih riječi nekome biti od pomoći u procesu izliječenja, pišu Banjalučke priče.

Preuzeto sa: srpskainfo.com

Mural koji trenutno slikam je inicijativa „Centra za životnu sredinu“ iz Banjaluke i on se oslikava u okviru kampanje „Jul bez plastike“, objašnjava likovna umjetnica Nataša Konjević, koju zatičemo kako dovršava mural dimenzija sedam i po sa deset metara.

“Cilj ove kampanje je podizanje svijesti i apel da ljudi što manje koriste plastiku, prije svega onu za jednokratnu upotrebu, poput slamki, kesa za smeće, boca. Sve to što ćemo iskoristiti i baciti, u prirodi se razlaže stotinama godina”, kaže Nataša i pokazuje da njena djevojka koja miriše cvijeće zapravo u ruci drži buket plastičnog otpada.

“Dakle, pitanje je koliko ova djevojka uživa u tom cvijeću koje miriše i šta može da namiriše, kada je to cvijeće sastavljeno od otpada, osim jednog cvijeta koje se usamljen tu bori“, ističe naša sagovornica.

Pored plemenite poruke koju ovaj mural šalje, za Natašu je on poseban i po tome što je upravo ovo njen prvenac u rodnom gradu, Banjaluci.

Na ovaj trenutak je, kaže, čekala desetak godina, koliko se bavi muralima. Likovnu akademiju u Banjaluci, smjer grafika, završila je 2012. godine, a nakon toga studije je nastavila na masteru u Beogradu na Fakultetu primenjenih umetnosti, gdje je diplomirala 2018. Nakon toga, radila je u „Zdravo da ste“, gdje je predalava časove slikarstva, a to je, smatra, bio presudan period, jer je tada učestvovala na dosta međunarodnih radionica na temu stripa, „street art-a“, ilustracija i murala.

„Radila sam velike murale u Belgiji, Njemačkoj, Italiji, Srbiji i BiH, ali mi je ovo prvi veliki mural u Banjaluci. Malo mi je bilo i dosadilo da čekam momenat kada ću da dobijem priliku da naslikam mural u mom gradu. Posljednje dvije godine sam u Gradišci radila murale koji su duplo većih dimenizja od ovoga, a nisam iz Gradiške nego sam iz Banjaluke, pa nekako to kod nas valjda tako ide. U tvom te gradu čekaju da se afirmišeš“, kroz osmijeh nam priča Nataša.

Dodaje i da za sada nailazi na pozitivne reakcije Banjalučana svih uzrasta, ali tvrdi da su najviše oduševljeni najstariji sugrađani.

„Pretpostavljam da je to zato što ljudima fali boje, zato što je svima dosadilo sivilo, jeste Banjaluka puna zelenila, ali ipak, na jesen i tokom zime sve je jednolično. Baš zato ovakvim stvarima razbijamo monotoniju“, ističe Nataša.

Takođe tvrdi i da ju je već nekoliko stanara okolnih zgrada kontaktiralo i raspitivalo se o mogućnosti oslikavanja i njihovih zgrada.

Kada je riječ o samom procesu oslikavanja, Nataša objašnjava da je ovaj posao fizički zahtjevan, kao i da je potrebno biti stalno na oprezu zbog visine na kojoj se radi. Za oslikavanje murala ovih dimenzija potrebno joj je otprilike pet radnih dana, uz više nego puno radno vrijeme.

Isto tako potrebna su određena finansijska sredstva za realizaciju ovakvog projekta. Tako je za ovaj mural uloženo osam stotina maraka za boje, kao i 750 maraka za iznajmljivanje skele.

Nataša dodaje i da je smanjila cijenu za svoj rad i oslikavanje, zbog poruke same kampanje kao i zbog organizacije koja ju je angažovala.

„Najbitnija je tema i poruka samog murala i nije loša stvar imati zid u centru koji konstantno opominje na veliki problem za društvo“, objašnjava ona.

Misteriozna žena i buket cvijeća, samo je prvi u nizu murala i projekata kojima će ova umjetnica ukrasiti Banjaluku, jer u budućnosti planira mnogo toga.

„Planiram da se od oktobra još više angažujem u Banjaluci, oslikavanjem novih murala ili, možda, i u organizaciji nekog festivala. Tu sam, zidova ima, zgrada je sve više i ljudi su zainteresovani za ovo“, kaže Nataša i vraća se svom poslu.

Preuzeto sa: bl-portal.com

Gran-pri festivala osvojila je bjeloruskinja Ana Trubeckaja sa maksimalnim brojem bodova.

U dvije festivalske večeri nastupili su mladi pjevački talenti iz 14 zemalja, koji su prve večeri izvodili su pjesme na jednom od slavenskih jezika, a druge svjetske hitove.

Nakon zbrajanja osvojenih bodova na prvo mjesto plasirala se Marta iz Italije. Ruskinja Nansi i Bugarkinja Dimitrina Germanova podijelile su drugo, a Bek Isailov iz Kirgistana i Marija Handanjan iz Jermenije treće mjesto.

Kristina Mlinar je svoje muzičke korake započela sa nepunih pet godina u Dječjem horu “Raspevano proleće” u Požegi, a zvanično muzičko obrazovanje počela je da stiče u muzičkoj školi birajući instrument violinu.

Trenutno završava master studije na Muzičkom konzervatorijumu “Đuzepe Tartini” u Trstu.

Festival umjetnosti “Slavjanski bazar” je u petak otvorio Aleksandar Lukašenko, predsjednik Bjelorusije. Svečana ceremonija otvaranja priređena je u kompleksu otvorenog amfiteatra grada Vitebska u prisustvu šest hiljada gledalaca, prenose Nezavisne.

Otvarajući ovaj festival, Lukašenko je naglasio koliko je on bitan u sferi kulturne saradnje i homogenizacije slovenskih naroda, ali i drugih naroda sa svih kontinenata. Njegovo trajanje, duže od tri decenije, učinilo ga je svjetskim kulturnim brendom.

Preuzeto sa: seesrpska.com

Stankica je zablistala na eventu u trendi kombinaciji. Odlučila se za plave hlače širokog kroja i sako s vlastitim potpisom, bijelu košulju i efektni korzet kojim je istaknula uski struk.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Stankica Stojanovic (@stankicas)

Upoznali smo ju u showu ‘Gospodin Savršeni’ iz kojeg je izašla kao pobjednica. Naime, u velikom finalu Toni Šćulac birao je između Karoline i Stankice.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Toni Šćulac (@thehiggsbison)

Odabir je, na posljetku, pao na Stankicu, a da mu je upravo Banjalučanka ukrala srce Toni je dao naslutiti još na jesen, fotografijom na Instagramu.

Inače, ova 36-godišnjakinja studirala je novinarstvo, a na početku je svoje karijere radila kao modna urednica što ju je i dovelo do današnjeg zanimanja. Kako je u njezinom profilu pisalo prije samog početka showa, ‘ambiciozna je, obožava svoj posao, a uz uspješnu karijeru, obitelj i ljubav najviše joj znače’.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Stankica Stojanovic (@stankicas)

‘Ljubav je za mene najveći pokretač, sreća, neizmjerno poštovanje i sve ono što budi najljepše u nama. Kada se zaljubim, odana sam, predana, sretna, kreativna i zadovoljna svima’, pisao je RTL, a evo kakvog je muškarca Stankica poželjela za sebe.

‘Kada kažem drugačiji, zvuči kao stereotip, ali da bude svoj. Duhovit, šarmantan, siguran u sebe, neovisan, da je iskusan i zadovoljan svojim životom i zna biti pokretač i inspiracija meni i velika podrška’, rekla je tada.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Stankica Stojanovic (@stankicas)

Lijepu Stankicu na Instagramu prati gotovo 50 tisuća obožavatelja, a njezine modne kombinacije melem su za oči. Vidi se da ova fashionistica živi modu, a u jednom je intervjuu otkrila odakle je došla na ideju pokretanja vlastitog brenda.

‘Godinama sam brend menadžer jedne modne kompanije, klijenti koji traže moje savjete su najčešće muškarci, kroz njih sam uvidjela njihovu jednostavnost i tu sam jačinu htjela prenijeti na ženu.

Htjela sam pojednostaviti našu priču, da odišemo jačinom, a opet senzualno i seksepilno i da je to sve moguće kad ste u odijelu’, rekla je za Dnevni Avaz.

Preuzeto sa: story.hr

Ona je od 6 postavljenih zadataka, tokom 2 dana, potpuno riješila 4, i od ukupno 42 boda sakupila 32.

Bosni i Hercegovini srebro je donijela Adisa Bolić iz Bihaća (25 bodova), dok su počasne nagrade dobile Elma Nuhanović i Lejla Skelić.

Podsjetimo, Tijana je prethodne godine u Rumuniji bila srebrna, dok je njena sestra Milica na istom takmičenju osvojila bronzanu medalju.

U Švajcarskoj se takmičilo 168 matematičarki iz 44 države, a podijeljeno je 16 zlata (30 i više bodova), 27 srebrnih (19 i više bodova), te 43 bronzane medalje (11 i više bodova). U zvaničnoj konkurenciji, međutim, bilo je 127 takmičara (11 zlata, 22 srebra, 30 bronzi), jer su učenici iz vanevropskih zemalja rešavali zadatke van konkurencije.

Bosna i Hercegovina je u ukupnom plasmanu 12, odnosno deveta među evropskim zemljama.

Izvor: UNO radio