Moja sortirana kolekcija lutaka, kartonski inventar njihovog ružičastog sveta i ja proveli bismo ostatak dana u lamentiranju nad popunjenim Paninijevim albumom. Samolepljivim sličicama ilustrovanim vodičem za sve curice koje su priželjkivale da jednog dana postanu Barbike.

Spavajući u kutijama maminih predratnih salonki, pokrivene komadom ofucane jambolije sa kuhinjske hoklice, moje Barbike su mogle samo da sanjaju Matelov savršeno plastificirani svet.

Furale su fantastično zamišljene i redovno nevešto skrojene haljine koje sam im šila od poderanih grilonki u boji i lateksa kupaćih kostima koje sam prerasla.  I sve do jedne preživele su moje (po)modne intervencije i estetsko-korektivne zahvate: došminkavanje flomasterima, šišanje na ”nularicu”, tetovaže u obliku nakita i pirsinge čiodama.

Izgledale su kao postapokaliptične pankerke nakon brutalnog obračuna u šutki i nije ih bilo briga.

Umesto da uzdišu za Kenom koga nisu imale, potrudile su se da zalutaju u bratovu kutiju sa igračkama i startovale prve šmekere na koje su naišle. Nabudženi ”action” dilberi (tzv. ”džiajdžojci”) i gumirani panduri iz moto-patrole su otpali kao glupi, dok su Nindža kornjače pobrale sve simpatije.

Leonardo, Donatelo, Rafaelo i Mikelanđelo su imali kvalitete dostojne svakog frajera za ceo život: bili su odvažni u svim životnim nedaćama, dovitljivi za medalju, vazda vickasti i  nadasve spontani. A i velikodušno su odlučili da Splinterov ružičasti kimono ustupe odevnoj kolekciji mojih plastikanerki, da ne kažem na milost i nemilost mojim redizajnerskim (ne)moćima.

S prvim školskim zvonom odzvonilo je i dokoličarskom režimu mojih Barbika.

Poslušno su sedele na rubu mog pisaćeg stola u skamijama improvizovanim od naslaganih kutija audio kaseta. Budući ošišane na ”nularicu”, jedino se njima nije dizala kosa na glavi od mog iritantnog sricanja Bukvara.

Tokom izrade domaćih zadataka iz matematike jedna bi stajala uz računaljku i veštinom Suzane Mančić najavljivala kuglicu po kuglicu sve dok ja ne bih razrešila misteriju broja Mašinih i Mošinih krušaka (ako Moša ima četiri više, a zajedno imaju deset). Svaku novu lekciju iz prirode i društva i svaku pročitanu lektiru prvo sam njima prepričavala.

To što se zakon o obaveznom osnovnom obrazovanju nije odnosio na Barbike, nije značilo da ću dopustiti da ostanu neuke i indiferentne pred čudesnim svetom oko nas.

U predstojećim školskim godinama trebalo je savladati matematičke i životne jednačine sa dve nepoznate, trajno upamtiti statističke trivije regiona poput broja rudnika žive po glavi stanovnika, bez dvostrukog preloma jezika izgovoriti ”supercalifragilisticexpialidocious”, nipošto ne ispasti glupa u društvu i koliko-toliko zalečiti opekotine pubertetskog pakla.

Vremena za igru bilo je sve manje.

I dok sam ja padala u očaj zbog prvih simpatija i 101. raskida Anite i Drezika, moje Barbike su padale sve dublje na dno kutije s igračkama. A naposletku i u zaborav.

”Aftermath” adolescentskih godina nije bio barbikolik.

Sa premalo obima u grudima, nedovoljno metraže u nogama i sasvim lišena luksuznih aspiracija, nisam zadovoljavala Matelove standarde. Nisam želela da stupanjem u brak rešim stambeno pitanje i steknem status izdržavanog lica, da uz previše zahteva i premalo truda habam štikle po sponzorisanom životu, da obrazovanje i karijeru upražnjavam kao rekreativnu aktivnost, da prestanem da češljam zube na razdeljak u prepoznatljivom Sunđer Bob maniru zarad savršenog osmeha, niti da prizivam bulimiju u pomoć nakon svakog parčeta doboš torte.

A opet, bila sam pljunuta Barbika – ona moja postapokaliptična, buntovna, samovoljna i pomalo ofucana od neposustajanja.

U svom odraslom životu pokušala sam da se pridržavam lekcija kojima sam davnih dana muštrala moje drage plastikanerke.

Da na ujed nemaštine odgovorim zubatijim ujedom kreativnosti. Da razmahnutom krošeu sumorne svakodnevice uzvratim entuzijastičnim nokautom. Da teram modu tamo gde ja želim, a ne na preskupe estetske destinacije trendseterskih časopisa i modnih blogova. Da se zaljubljujem u intelektualno izazovne i makar mestimično duhovite momke. Da budem odvažna i samostalna.

Zato pustite svoje devojčice da šišaju Barbike na opasno i docrtavaju im tetovaže. Da ih šalju na tajne zadatke po dečačkim kutijama s igračkama. Da raskinu sa Kenom već na prvom sastanku. Da im izgrade svet u bojama izvan Matelovog ružičastog spektra.

Dopustite im da one vaspitavaju Barbike, a ne Barbike njih.