– Niko se ne javlja, niko i ne pita, niko ništa ne kaže. Ljudi su u grču, nema razloga da se izvinjavaš. Život
je to, dalje se mora. Poljubac

Život je jedan i treba gledati pozitivno, neki će reći. Neki ljudi ne žele da slušaju ili čitaju o nesrećama i stradanjima drugih.

Jednostavno biraju da vesti o užasnim dešavanjima ne dopru do njih i to je u redu. Ko ne želi da bude srećan i zaštićen od svega što može da izazove i najmanju nelagodu ili u najgorem slučaju strah.

U redu je to.. Ali, nekada, ma koliko se trudili da se zaštitimo, ma koliko bežali od ružnih vesti i događaja, čujemo za njih.

Ponekad, dešava se to ljudima koji su nam na neki način bliski, sa kojima smo nekada imali čvrstu povezanost. Nekad su to poznanici, bliski ljudi naših prijatelja ili pak, naši prijatelji. Ružne stvari se dešavaju bez obzira da li želimo da slušamo o njima.

Ali šta se to u nama dešava i kako se ponašamo kada ipak ružne vesti dopru do nas, kada ih čujemo?

Na početku teksta je dopisivanje dve majke na jednoj društvenoj mreži. Jedna je iz porodilišta došla kući sa bebom u naručju, druga nije. Druga je otišla kući praznih ruku i puna nade da će doći po svoje dete da ga vodi kući. Nije.

Neko, negde je izgubio majku, oca, sestru, brata, dete.. Neko nekome drag je oboleo i prognoze su užasne i konačne.
Jedna majka iz ove priče je prvo bila u neverici i osećala je zebnju kada je čula šta se dogodilo .

Kada je do nje stigla vest da je gotovo, počela je da plače. Mislila je na svoju prijateljicu, nije mogla da shvati kako se tako nešto može preživeti. Tog dana nije je pozvala. Poslala je poruku i na kraju napisala:

-Zvala bih te, ne znam da li mogu, kada.. da li je to u redu U redu je nemati reči. U redu je da toliko saosećaš sa nekim, a da prosto ne znaš šta da kažeš,
jednostavno, mozak užasne nesreće ne može da objasni, ne možemo rečima da iskažemo šta osećamo.

Samo suze, jauk i bol koja se zaista oseća.
-Nema razloga da se izvinjavaš.
-Niko ne zove, niko ne pita..
-Život je to..

Da li je ovo u redu? Da li je u redu ostaviti te ljude same sa sobom, svojim mislima, svojom nesrećom?
Da li je u redu prepustiti vremenu da odradi šta god neko mislio da vreme u takvim situacijama može da uradi?

Da li je u redu te ljudi pustiti da sami pate, da ih niko ne zove, da im niko ne dolazi i da posle nekog vremena, nekako im se opet približimo? Ili bar mi mislimo da smo se približili..

Jeste, osećanja su iskrena, mi zaista saosećamo, možda danima plačemo zbog njih. Sve je to u redu i niko ne sumnja da nas je dotaklo ali nas nema. U njihovom beznađu iako smo hteli, iako se srce stegne kada na to pomislimo, nas nema.

Život je to. Užasne nesreće se dešavaju. Dalje se mora.
Ovo je tekst za sve one koji se posle užasnih nesreća koje se dešavaju drugim ljudima vraćaju kući svojima..sestri, bratu, roditelju, detetu. Ljudi koju su nekog izgubili, više mu se nikada ne mogu vratiti.

U njihovim kućama nikada više neće čuti glas, osetiti miris i dodir, ruke koje će širiti i koje će želeti da prigle nekog ostaće prazne od sad, pa dok i sami budu disali.
Razmislimo svi kome je teže.

Koliko su zapravo teški ti trenuci neprijatnosti kada ne znamo šta da kažemo, kako u oči da pogledamo..kako da počnemo. Šta je teže, naša nelagoda ili njihov beskraj onog konačnog, što se ne može nikada promeniti..?

Pozovimo, neka ništa ne razmišljamo šta ćemo reći, neka i ništa ne kažemo ali pozovimo. Neka samo i zaista budemo tu. Jer oni…njima je najteže. Njima je srce prepuklo ali još uvek kuca. Prepuklo ali kuca i dalje za one koje bi da vrate, koje bi da grle, da ljube..one koje bi da fizički osete..

Naši su dobro. Leći ćemo pored njih ili ćemo ih pozvati pred spavanje. Prihvatimo tu neprijatnost, nelagodu, te neme usne,
samo ih pozovimo, zagrlimo.

Mi se najmilijima vraćamo, a za njih beskraj ima sasvim drugačije
značenje…

U redu je ništa ne reći, samo ih ne ostavljajmo same u najtežim trenucima.

„ Pogledaj, ovo su moje ikone i slike ” – reče on, pokazujući kamerom svog telefona prvo ikonu Bogorodice, mile i drage uvek na slikama, ikonama, u glavi i molitvi. A ovo je ravnica Srema – nastavio je pokazujući prstom akvarel kojim dominiraju dve boje – zelena, poput proklijalog žita i života, i plava, poput neba u maju nad Fruškom gorom.

Meni najednom zastade kost u grlu. Lažem, ne postoji dovoljno velika kost koja bi zastala sili života koji iz mene kulja. Bilo je to odbeglo sećanje. Neobuzdano, divlje, niotkuda, hitro, skoro veselo kao odbegli konj, mišićavo i snažno, krupnih očiju, pilji u mene. Ravnica, Bože moj – pomislih. Svi je vučemo kao teret i amanet, kao kofer za svet i daljine, tu ravnicu, da je ne zaboravimo. Da se pred njom molimo i ridamo kao pred Trojeručicom. Ja bih je uvek prvu pakovao i raspakivao gde god bih odlazio. Brižno je vadio, kao kakav starinski kineski porcelan, ostavljajući je na mestima u kojima je niko našao ne bi, o nju ne daj Bože zapeo i polupao je, tu moju ravnicu kažem.

Ta ravnica je od mene. I ja sam od nje. Prostrana i beskrajna u svojoj lepoti i tišinama. Ta ravnica od trešanja, brazdi, robova i grobova mojih predaka. Ravnica Srema, koja iz Save neprimetno izranja i odmara se pod pokrovom blagorodne gore, sa koje kad god bi se spuštao širio bih ruke kao da ću vetar uhvatiti – a neću. Ravnica, koja me odvede uvek Radičeviću, njegovom grobu i Stražilovu, koja zadihanost moju umiri, proplancima sa kojih niz useke i pogled, kakav ptice i uporni samo imaju, vrisnem Brankove stihove „ Pevam danju, pevam noću, pevam sele, što god hoću ” Ravnica, po kojoj noć kilavo vuče svoje haljine, prljajući krajeve o zemlju poštenih, sanjivih seljaka jutrom dok beži pred slavom novog dana. Zemlja, kao nijedna druga na svetu gde poezija ne može biti bespomoćna u svom odjeku, koji skoro i da ne postoji, ali nema o čega zapeti, pasti i stati. U ravnici, ovoj mojoj, svaka radost i tuga je u dužinu vetra, od Carske palate do Segedina, na leđima vetra i s’njim pod ruku, kažem. Zemlja, čije kuće čuvaju stabla višnje i šljiva dok šarovi dremaju u dvorištima. Zemlja o kojoj sve znam i ništa ne znam, jer ja sam ta zemlja. Ravnica, to vam je zemlja zebnje i bdenja od kijameta prosutog iz džepa Boga i ljudi. Zemlja pobune i privida. Ravnica, to vam je more noću, valovito od svake brazde koja je talas.

Ravnica Srema, to vam je otadžbina srpskih Napolitanaca, zemlja bez žurbe, riznica mirisa svakojakih, teatar glasne pesme i igre, u kojoj se o smrti ne razgovara, u smrt i ne veruje. Zato sam i zavoleo Napulj. I svaki put kad bih boravio u Napulju, nekako uvek sam bio kod kuće. Ravnica, ova moja kažem, to je zemlja iz koje raste zemlja. I sve što ovde raste, prkosno je i odvažno gleda u visine. Gleda ka svom Tvorcu, kao da hrli u večnost. Zemlja u kojoj vozovi ne zalaze, već se protegnu samo, razvuku od jednog do drugog stajališta i ljudi na njima, prostor bez početka i kraja, u kom je uvek dobro započeti sve besmrtno – besmrtnu ljubav, besmrtne ljude, besmrtnu pesmu. Zemlja na čijoj se čistini uvek sretnu oni koji se uzalud traže, jer se svaka zaludnost ovde nema gde sakriti – kažem. Ravnica, to vam je zemlja u kojoj one koji vas ostavljaju ispratite pogledom do kraja, do mesta susreta sa nekim novim ljudima, koji će o njima brinuti nadalje jer vi niste mogli. To je prokletstvo pogleda koji se nema u šta zaleteti, slupati i poginuti. Zemlja je ovo, u kojoj uvek vidiš ko ti dolazi iz daljine, jer daljine su ovde uvek u dužinu čekanja, uzbuđenja i uništenja.

Ja sam od ravnice. I ravnica je od mene. Od Dunava sam kažem i molitve u Krušedolu, od smetova kod Slankamena i vetra sa Brankovca. Od štrudle sam i bostana. Od plodne zemlje i vinograda, od hrasta i dudova. Od suncokreta mi je glava i sećanja su mi od Karlovaca, Save i Obedske bare, roda i salaša. I ruke su mi od žita uvek a cipele od blata posle pljuska. Od jezera sam, Nikolajevske crkve i odbeglih labudova, od šorova i kibicfenstera. Ja sam sebi ravnica, zemlja bez kraja i početka.

– Kuda ćeš Nikola?
– U beskraj, mama…
– Kako ćeš?
– Pa ravnicom…

Izvor: Mr. Nicolleto´s blog