Za one kojima praznični maraton nije bio dovoljan i kod kojih je bindžovanje poprimilo patološke odlike, postojao je i prototip torenta. Zvao se videotekar i imao je brojne verzije. Moja verzija bio je Bole. Budem dobra devojčica preko cele godine i zamolim Deda Mraza da mi donese prazne VHS kasete. Onda te kasete i svoj mesečni džeparac odnesem u video klub, a videotekar Bole mi presnimi sve delove dinastije.

Nakon toga je svaki vikend postajao praznik.

Opstanku bindžovanja na ovim prostorima umnogome su doprineli i vlasnici gastos transa, autoprevoznici na relaciji ‘’tetka iz Njemačke – bivša jugoslovenska republika’’, čiji putnici su noćne vožnje prekraćivali gledanjem pomenutog serijala.

Šta je bindžovanje?

Šalu na stranu, ali bindžovanje je zaista mnogo starije od torenta i Netflixa. Ovi servisi su ga popularizovali, dok je sama reč postala sveprisutna 2013. godine. U tolikoj meri da joj je malo falilo da ponese titulu reči godine u Oksfordskom rečniku. Titula je ipak pripala reči ‘’selfie’’.

Termin ‘’binge’’ je u prvoj polovini dvadesetog veka postao opštepoznat na anglosaksonskom govornom području s obe strane Atlantika, a označavao je preterano uživanje u alkoholu. Takozvani ‘’binge-drinking’’ ubrzo je dobio svog leksikološkog brata po materi ‘’binge-eating’’, odnosno prekomerno uživanje u hrani.

Na prežderavanje pićem i hranom nadovezalo se prežderavanje serijskim programom. Pretpostavlja se da je ‘’binge-watching’’ kao izraz ušao u upotrebu još 1990-ih. Te da su ovaj termin prvi upotrebili ljubitelji kultne serije ‘’Dosije Iks’’. No, istina je tamo negde.

Ko su bindžeri?

Ako ste ikada u cugu odgledali između dve i šest epizoda omiljene serije ili čak čitav serijal za noć, vi ste bindžovali. Jedino ostaje sporno da li vam za ovo postignuće treba dodeliti medalju ili dijagnozu. Dok psiholozi i lekari upozoravaju na opasnosti, bindžovanje ne samo da je društveno prihvaćeno, već se i ohrabruje.

Pritisak okoline, pogotovo vršnjačkih grupa kod adolescentne populacije, je konstantan i nezanemarljiv. Posebno od kada su servisi za onlajn strimovanje prestali da emituju epizodu po epizodu, već čitave serijale odjednom. Pravila među vernim pratiocima su jasna. Ako ne gledaš, ne učestvuješ. A ako učestvuješ, bindžuješ.

Niko ne voli da nailazi na ”spojlere” u razgovoru i zato se nove epizode moraju pogledati na vreme. Najbolje u ritmu ”binge-racer”-a, odnosno u prvih dvadeset četiri sata od emitovanja novog serijala. Ujedno, ima li istinskog pratioca koji ne voli da sa znalačkim autoritetom polemiše o raspletima koje je očekivao mesecima dok nove replike ležerno istresa iz rukava?

Ono što je samo deceniju ranije bio gubitnički stil života, sada je društveno poželjno. Ostajanje kod kuće i provođenje vikenda u osamljenom gledanju serija, navika je više od polovine bindžera. Psiholozi tvrde da bindžovanje samo po sebi ne predstavlja problematičan obrazac ponašanja. U društvu partnera ili prijatelja je čak preporučljivo, jer kao i svaka zajednička aktivnost vrši funkciju zbližavanja.

Da li je bindžovanje zavisnost?

Maratonsko gledanje serija se tretira kao razonoda sve dok ne postane opsesivno i dok zbog njega ne počnemo da zapostavljamo svakodnevne obaveze i druge aspekte života. Tek tada se može govoriti o bindžovanju kao zavisnosti. A koji oblik psihološkog problema se krije iza zavisnosti, individualno je pitanje.

Istraživanja su pokazala da postoji čvrsta veza između depresije i bindžovanja. U pokušaju da se distanciraju od negativnih emocija, depresivne i usamljene osobe su sklonije višečasovnom bežanju u svet fikcije. Kako je osećaj olakšanja privremen, ove osobe se brzo vraćaju istom obrascu ponašanja, što zapravo dovodi do sve dublje usamljenosti i bezvoljnosti.

Lekari upozoravaju na negativne posledice višečasovnog sedenja, često propraćenog konzumacijom grickalica i slatkiša. Da ne dužim, gojaznost, dijabetes i srčana oboljenja u najavi. Takođe, povećano uzbuđenje i ubrzan puls kao posledica bindžovanja narušavaju kvalitet i dužinu sna ukoliko je maratonsko gledanje serija bilo u večernjim časovima.

Zašto sam odustala od bindžovanja?

Kao jedna od pionira bindžovanja na ovim prostorima, autorka ovih redova se zdušno oprobala i u njegovim modernim varijantama. Uglavnom pljačkajući po torentima. Dok se jedna sezona ‘’Breaking Bad’’-a gledala u dahu, naredna se kapetanskom kukom izvlačila iz piratskih voda. Kada je Netflix objavio nove epizode ‘’Gilmore girls’’, čak deset godina nakon emitovanja poslednjeg serijala, pobegla sam s posla bez imalo griže savesti. I ostatak popodneva provela sa svojim surogat prijateljicama Lorelaj i Rori Gilmor, u čijim sam fiktivnim životima nekada umela da uživam više nego u svom.

A onda se desilo ono što psiholozi nazivaju hedonističkom adaptacijom. Postala sam imuna na uzbudljivost novih zapleta i preostale epizode započetih serija odradila kao nametnuti domaći zadatak. Bez grozničavosti i radosti. Štaviše, premorena.

Osamljenim srljanjem iz epizode u epizodu izgubila sam vreme za retrospektivu. Nestalo je onog uzbudljivog sedmodnevnog iščekivanja naredne epizode i sete koja je dolazila u paru sa odjavnom špicom. Nestalo je i samih špica. Njihovim užurbanim premotavanjem zanemarila sam važnost svih onih filmskih radnika koji su mesecima predano stvarali. Meseci napornog kreativnog rada zbijeni su u sate opseseivnog gledanja. U nestrpljivom iščekivanju raspleta prestala sam da primećujem sve one vešto osmišljene scenografske i kostimografske detalje, u kojima sam nekada umela da uživam.

Vođena uverenjem da se  samostalnim biranjem sadržaja koje ću gledati i određivanjem mere u kojoj ću to činiti oslobađam prevaziđenih okvira televizijske kulture, zapravo sam učestvovala u degradaciji jedne od njenih poslednjih tekovina. A to je podeljeno iskustvo premijernog gledanja na nivou šire publike i razmena mišljenja koja potom sledi. Ono kad se nedeljom uveče stiša naboj sedmodnevnog iščekivanja i kad su svi koje poznajete ispred ‘’malih ekrana’’. Napokon pomireni ili makar ućutkani u svojim raznovrsnim svakodnevnim neslaganjima. I ujedinjeni u doživljaju da učesvuju u magiji, nikad do kraja dokučenoj i svojstvenoj isključivo filmskoj umetnosti.

Ponovno porodično okupljanje ispred ”malog ekrana”

Svesna da možda isuviše romantizujem zlatne dane televizije, ipak sam rešila da stavim tačku na čuvenu rečenicu ‘’Još samo jedna epizoda’’ umesto da je i dalje opsesivno-kompulsivno ponavljam.

Gledanje serije jednom nedeljno, u ritmu koji su njeni autori osmislili, dogodilo mi se sa premijerom ‘’Senki nad Balkanom’’. Posle više od decenije moju porodicu je jedna serija ponovo okupila nedeljom uveče pred televizijskim ekranom i angažovala nas na već zaboravljen način. Od zaraznog oduševljenja produkcijskom monumentalnošću do uzbudljivog detektivskog nagađanja raspleta.

U iščekivanju nove epizode nekada lenjo nedeljno popodne postalo je vreme dinamičnih intelektualnih razgibavanja i razmene mišljenja. Dnevna soba se ori od mog izlaganja o znamenitim ženama između dva svetska rata dok pokušavam da ubedim ostale članove porodice da nisu sve žene tog doba bile dokone i raspomamljene, kako je to u seriji do sada predstavljeno. Otac  se nadovezuje ekspozeom o intrigama u političkim krugovima Kraljevine Jugoslavije, nastalim iz pretraživanja po internetu i knjigama koje je dovukao sa tavana u prethodnih sedam dana. Dok majka s roditeljskom brižnošću razmatra ljubavne jade mladog inspektora Pletikosića.

Trejler ton mog supruga iznenada se razlegne prostorijom ”Rastrzan misterioznim slučajem ubistva i kandžama prestoničkih rospija, da li će mlad i perspektivan inspektor Pletikosić potražiti samo utehu ili životnu saputnicu u lepoj Mari iz Jatagan male? Da li će naredne epizode osvetlati ili ošamariti obraz ‘bele’ ruske emigracije? Iiiii da li će ovo biti najbolje ostvarenje srpskog serijskog programa?”

A onda nastupe smeh i melodija uvodne špice.

Budućnost bindžovanja

Ma koliko ljupko zvučao naš porodični pokušaj vraćanja društvene vrednosti televiziji, bindžovanje je tu da ostane. Gotovo tri četvrtine od sto miliona Netflix-ovih pretplatnika bindžovanje posmatraju u pozitivnom kontekstu.  Masovna produkcija serija precizno osmišljenih za različite segmente publike i njihovo beskrajno strimovanje pokazali su se kao previše unosna industrija. A model poslovanja koji donosi profit ne treba menjati, zar ne?

Možemo jedino menjati svoje navike i svakodnevno praviti mala odustajanja od potrošačke kulture i njenih zahteva.

Što se mene tiče, povratka na maratonsko gledanje serija nema. Možda jedino pokleknem uoči novogodišnjih praznika. Ukoliko iskopam negde one Boletove kasete sa svim delovima ”Žikine dinastije”.