Uloga roditelja kao posrednika

Jedno od objašnjenja zašto su majčini roditelji bliskiji s unucima leži u ulozi roditelja kao svojevrsnih posrednika. Unatoč napretku u ravnopravnosti spolova, u heteroseksualnim vezama majke i dalje češće preuzimaju organizaciju dječjih aktivnosti, ali i veći dio emocionalnog i kućanskog rada. Zbog toga im je u pravilu i važnije da djeca održavaju kontakt s njihovim roditeljima.

Naravno, na bliskost utječu i drugi faktori. Geografska udaljenost je važna, iako su mnogi djedovi i bake spremni putovati kako bi vidjeli unuke. Odnos oblikuju i njihov radni status, zdravlje, financijska situacija te osobnost. Značajan je i broj unuka – ako ih je mnogo, baki i djedu može biti teško svakome posvetiti dovoljno vremena za dublje povezivanje.

Povezivanje od najranije dobi

Sklonost majčinoj strani obitelji može se formirati vrlo rano. Iskustvo pokazuje da se bake i djedovi s majčine strane češće pozivaju u bolnicu nakon poroda, a upravo je baka s majčine strane ta koja najčešće pomaže obitelji u prvim tjednima. To stvara priliku za rano povezivanje s unukom.

Istraživanja su potvrdila i koliko je podrška baka i djedova važna za mentalno zdravlje majke. Jedna je studija utvrdila da njihova pomoć može smanjiti rizik od poslijeporođajne depresije, što je posebno važno za samohrane roditelje. Poslijeporođajna depresija pogađa otprilike jednu od osam rodilja, a pomoć bake ili djeda može ublažiti osjećaj usamljenosti i preopterećenosti.

Odnos u tinejdžerskoj dobi

Prednost koju ima baka s majčine strane ne nestaje ni u kasnijoj dobi, što pokazuju studije s tinejdžerima. Takva su istraživanja relevantna jer su tinejdžeri dovoljno zreli da sami održavaju kontakt i donose zaključke o svojim odnosima.

U jednom istraživanju britanskih tinejdžera, baka s majčine strane istaknula se kao najvažniji član šire obitelji, a odmah iza nje bio je djed s majčine strane. Tinejdžeri su objasnili da su postali bliskiji s njima jer su se bake i djedovi zanimali za njihov školski život. Čak osam od deset ispitanika izjavilo je da s bakom s majčine strane razgovaraju o budućnosti i od nje dobivaju savjete.

Na kraju, kvaliteta odnosa s unucima najviše ovisi o trudu bake i djeda. Oni koji se aktivno uključuju u život unuka, ali pritom poštuju granice i ulogu roditelja, najlakše će izgraditi čvrstu vezu. To vrijedi bez obzira na to s koje strane obitelji dolaze.

Izvor: index.hr

Okretanje leđa partneru tokom noći može imati sasvim jednostavno objašnjenje. Spavanje zagrljenih možda izgleda romantično na filmu, ali u stvarnosti vrlo brzo može rezultirati utrnulom rukom, ukočenim vratom ili položajem u kojem se jednostavno ne možemo potpuno opustiti. Kada se okrenemo na svoju stranu kreveta, kičma i zglobovi lakše pronalaze prirodan položaj, a tijelo se priprema za kvalitetan san.

Tu je i temperatura. Dva tijela priljubljena jedno uz drugo stvaraju poprilično topline, pa udaljavanje tijekom noći može biti samo nesvjesni pokušaj organizma da se rashladi. Nekima okretanje na bok odgovara i zbog bolova u leđima ili lakšeg disanja, dok se drugi okreću od partnera kako bi smanjili ometanje zbog njegovih pokreta, disanja, hrkanja ili svjetlosti koja dolazi s druge strane prostorije.

Zanimljivo je da okrenuta leđa ne moraju biti znak udaljavanja – mogu se tumačiti i potpuno suprotno.

Kada se uz nekoga osjećamo sigurno, nemamo potrebu cijelu noć održavati fizički kontakt niti provjeravati njegovu blizinu.

Partneru možemo doslovno okrenuti leđa i mirno zaspati jer znamo da je tu. Za neke ljude nekoliko centimetara vlastitog prostora predstavlja i svojevrsnu malu zonu mira u kojoj se nakon užurbanog dana lakše isključuju.

Naravno, ne postoji univerzalni prijevod položaja spavanja niti se iz njega može pouzdano iščitati stanje veze. Mnogo je važnije ono što se događa dok ste budni.

Ako je partner nježan, komunikacija među vama je dobra, tražite blizinu i osjećate se povezano, činjenica da tijekom noći spava okrenut leđima teško da je razlog za zabrinutost. S druge strane, ako se promjena položaja pojavila istodobno s izbjegavanjem dodira, čestim svađama, povlačenjem ili osjećajem emocionalne udaljenosti tijekom dana, vrijedi obratiti pozornost na širu sliku.

Drugim riječima, okrenuta leđa u krevetu sama po sebi nisu ljubavna dijagnoza. Ponekad ne znače ništa više od vrlo jednostavne poruke našeg pospanog tijela: volim te, ali stvarno mi treba malo mjesta da se naspavam.

Zadovoljna.hr

Novo međunarodno istraživanje donosi zanimljive odgovore na pitanje koje se često postavlja – da li ženama veće zadovoljstvo pruža samostalno istraživanje sopstvenog tela uz pomoć vibratora ili intimni odnos sa partnerom?

Rezultati pokazuju da odgovor nije tako jednostavan. Iako neke žene lakše dođu do vrhunca same, većina ipak smatra da seks sa partnerom donosi dublji osećaj zadovoljstva.

Lakši put do orgazma, ali ne i do potpunog užitka

U istraživanju koje je sprovedeno na skoro 28.000 korisnica aplikacije za praćenje menstrualnog ciklusa Flo, žene su opisivale razlike između masturbacije i seksa u vezi.

Mnoge su navele da tokom samozadovoljavanja imaju veću kontrolu nad celim iskustvom. Nema pritiska, mogu same da odrede ritam i ne moraju da razmišljaju o tome kako će partner reagovati ili da li će nešto poći po zlu.

Upravo zbog toga vibrator i drugi oblici samostalne stimulacije mnogim ženama olakšavaju dolazak do orgazma. Stručnjaci već dugo ukazuju da sama penetracija kod velikog broja žena nije dovoljna za vrhunac i da je stimulacija klitorisa ključni deo seksualnog zadovoljstva.

Ipak, istraživanje je pokazalo da fizički vrhunac nije jedina stvar koja utiče na to kako žene doživljavaju seksualni odnos.

Bliskost i povezanost i dalje igraju glavnu ulogu

Kada su govorile o ukupnom zadovoljstvu svojim seksualnim životom, žene su češće isticale odnos sa partnerom kao iskustvo koje im pruža veće ispunjenje.

Za mnoge nije presudan samo sam orgazam, već osećaj bliskosti, poverenja i povezanosti koji dolazi uz intimni odnos. Upravo ta emotivna komponenta pravi razliku između kratkotrajnog fizičkog zadovoljstva i celokupnog osećaja zadovoljstva.

Dr Džordan Rulo sa Univerziteta Juta navodi da masturbacija može pomoći ženama da bolje upoznaju svoje telo i oslobode se stresa, ali da seksualno iskustvo sa partnerom za mnoge ima dodatnu vrednost upravo zbog zajedničke intime.

Koautorka istraživanja dr. Karen Bler naglasila je da rezultati potvrđuju važnost stimulacije klitorisa, bez obzira na to da li se ona postiže tokom partnerskog odnosa ili samostalno.

Istraživanje tako pokazuje da ne postoji univerzalni odgovor na pitanje šta žene biraju. Vibrator može biti pomoć za lakši put do zadovoljstva, ali za mnoge žene prava kombinacija ostaje spoj fizičkog užitka i emotivne povezanosti.

Ona.rs

Njihova uloga ljubavnih partnera je zamijenjena ulogom partnera u novoj ulozi roditeljstva. Stručnjaci ističu da mnogi parovi nisu zadovoljni povezanošću s partnerom u prve tri godine nakon rođenja djeteta, piše BBC.

Uzroci ove pojave su brojni, a komunikacija se svodi na logistiku o tome ko je na redu za hranjenje, ili da li su pelene kupljene. Razgovori o snovima, strahovima i osjećajima nestaju pod teretom iscrpljenosti. Nedostatak sna, hormonalne promjene te osjećaj partnera da je “gurnut u stranu” stvaraju okolnosti pogodne za emocionalnu distancu.

Mnogi parovi nađu se u zamci gdje se jedan partner povlači od bilo kakvog fizičkog kontakta iz straha da će biti pogrešno protumačen, dok se drugi osjeća odbačeno i zanemareno. U svemu tome ključno je shvatiti da cilj nije vratiti vezu na ono što je bila prije djeteta, već je razviti u nešto novo, dublje i otpornije, što zahtijeva trud i prilagođavanje. Umjesto velikih romantičnih gesti, stručnjaci savjetuju fokusiranost na male, ali dosljednje korake koji grade povezanost.

Ukoliko seksualni odnosi trenutno nisu prioritet, stručnjaci ističu da je to razumljivo jer mali, nježni dodiri u tim trenucima grade osjećaj sigurnosti i povezanosti. Također, preporučljivo je da svakodnevno odvojite bar deset minuta za razgovor koji nadilazi logističke teme te da se posvetite svom partneru.

Razgovor bi se trebao usmjeriti na partnerove osjećaje, na ono što mu je bilo u posljednjem periodu teško ili što mu najviše nedostaje u partnerskom odnosu. Ovi razgovori pomažu u ponovnom upoznavanju osobe s kojom dijelite život, a koja se mijenja i raste u novoj roditeljskoj ulozi.

Izvor: Klix

Ali istina je mnogo jednostavnija.

Deca ne pamte plan dana. Pamte osećaj koji su imala dok su bila sa nama. I upravo zato, najvredniji trenuci nisu uvek oni veliki i savršeni – već oni obični, koji se dese kada niko ne žuri.

Evo šta deca najčešće pamte nakon dana provedenog sa porodicom:

1. Kako ste se osećali dok ste bili zajedno

Da li ste bili opušteni, nasmejani, prisutni. Ili nervozni, zauzeti mislima, „na pola“. Deca ne analiziraju – ona osećaju atmosferu i upijaju je.

2. Male, spontane stvari koje nisu bile planirane

Ono kada se neko nasmeje bez razloga.

Kada se nešto prospe pa postane šala.

Kada se igra razvije sama od sebe.

To su trenuci koji ostaju.

3. Da li ste ih slušali dok pričaju

Detetu nije važno da li je priča „važna“.

Važno mu je da je neko čuje do kraja.

Pamte pogled, reakciju i osećaj da ih neko zaista vidi.

4. Blizinu

Držanje za ruku.

Sedenje pored vas.

Trenuci kada su mogli da vas dotaknu, da vas imaju „tu“.

Za decu je to sigurnost.

5. Kako je izgledalo biti zajedno

Ne gde ste bili.

Ne šta ste radili.

Već kako je izgledalo biti sa vama.Jer za dete, „dan sa porodicom“ nije događaj – to je osećaj pripadanja.

Deca neće pamtiti savršen raspored dana. Pamtiće da li su se osećala voljeno, viđeno i sigurno.

I možda je to najvažniji podsetnik za sve nas – da ono što deca najviše nose iz zajedničkih dana nije aktivnost, nego prisustvo.

Izvor: Detinjarije     

Nije više ni čudno ni neobično da tinejdžer večera sam dok je tata na fudbalu s drugarima, a mama na pilatesu. I tako veče za večeri. Ako su roditelji i kod kuće, nije čudno da tinejdžer ima slušalice u ušima ili da skroluje dok večera ne obraćajući pažnju na svet oko sebe. Roditelji 21. veka dosta su spustili kriterijume, pa možda misle ”bar je tu, s nama”…

ko tinejdžer spava manje od 8 sati, TRAJNO smanjuje volumen sive mase u mozgu

Ne pričamo napamet i nismo zaglavljeni u prošlom veku. Studija koju je još 2004. sprovela Marla Aisebnerg, profesor pedijatrije na Univerzitetu Minesota, pokazala je da ona deca i tinejdžeri koji najmanje tri puta večeraju u porodičnoj atmosferi, sa svojim roditeljima, pokazuju znatno manji procenat dijagnoza anksioznosti i zavisnosti. Tu se, naravno, uopšte ne radi o hrani. Ne. Zajednički obrok zapravo je onaj trenutak, ono mesto na kom tinejdžeru do mozga i srca stiže poruka – nisi sam.

Druga stvar koju je ista studija pokazala je još važnija. A to je da nije reč samo o tom zajedničkom sedenju za večerom. Važnije je kako porodica komunicira za to vreme. Ako je večera više kao isleđivanje ili gomila pitanja praćena kritikom, mozak tinejdžera će je percitirati kao ”nebezbedno mesto”. Neće se njoj radovati i čak će se truditi da izbegne tu neprijatnost kad god može.

Ali, ako se trudite da makar deo razgovora za stolom bude o životu i dešavanjima u njemu, bez osude, a ne o postignućima i tome koliko ste zadovoljni ili nezadovoljni rezultatima deteta, e onda počinju da se formiraju digurne veze, a dete na te momente zajedničkog obroka gleda kao na bezbednu zonu, na mesto gde će se opustiti nakon svega što ga je pritiskalo tog dana.

Upamtite, tamo gde tinejdžer oseti da ima mesta za dijalog, stvoriće se i prostor da se izgradi poverenje.

Značaj zajedničkog obroka za tinejdžere istraživali su mnogi. Nesumnjivu dobrobit ove zdrave navike pokazao je i Univerzitet Kolumbija koji je upravo izdao izveštaj pod nazivom Značaj porodične večere, gde je opisan jasan obrazac – što češće tinejdžeri večeraju sa svojom porodicom, to ređe upadaju u rizične situacije i pokazuju rizična ponašanja. Makar ta večera trajala 10 minuta. Znači.

Jer nije reč o trajanju, već o strukturi: bez uređaja, nekoliko pitanja koja nemaju veze sa školom i neki mali ritual koji se ponavlja, poput ”šta ti je danas bilo bar malko bolje nego juče”? Ovi mikro-rituali stvaraju jedan siguran ritam koji postaje njihovo unutrašnje sidro i sigurnost.

Svaka večera tokom koje ste zajedno i potpuno prisutni jedna je cigla u zidu onih navika koje želite da izgradite u svojoj porodici i stvaranja modela u kom bliskost nije privilegija već prirodno stanje.

Kad samo sednete kraj svog deteta i kažete ”šta ti je danas bilo teško”, bez osude, vi stvarate jednu trajnu, neraskidivu vezu poverenja i bliskosti.

Jedan zajednički obrok, tri ili četiri puta nedeljno, može bukvalno spasiti vaše dete. Pogledajte malo taj kalendar i pronađite vreme. Nema tog treninga, kafe ili tretmana koji su važniji.

Izvor: Zelenaucionica

Potomci ovih ptica, kokoške, mogu se naći na farmama – i na tanjirima – širom sveta.

U laboratoriji na Univerzitetu Linkoping u Švedskoj, Per Jensen, profesor etologije, pokušava da ponovo stvori ovaj proces pripitomljavanja u rekordnom roku.

Uzgajajući crvene divlje kokoške koje pokazuju najmanje straha od ljudi, u samo 11 generacija video je primetnu razliku.

Njegovi eksperimenti nam takođe pokazuju koliko dramatičan efekat blizina ljudi može imati na ponašanje životinja.

„Ako uđete u obor sa divljim kokoškama, one pokušavaju da pobegnu i pređu na udaljeni kraj obora, mašući krilima u nevolji”, kaže Džensen.

„Pitome ptice koje smo uzgajali prilaze vam i kljucaju vam cipele – žele da komuniciraju sa ljudima.”

Divlje kokoške su se promenile i na druge načine. Društvenije su sa partnerima iz jata i sklonije su da istražuju okolinu.

Takođe su veće, polažu veća jaja i imaju manji mozak od divljih rođaka – razlike koje se vide i kod pilića.

Ljudi imaju dugu istoriju pripitomljavanja životinja, to je proces koji je trajao hiljadama godina.

Čarls Darvin je prvi primetio da domaće životinje, kao što su mačke, psi i zečevi dele i određene osobine pored „pitomosti”.

Kućni ljubimci imaju spuštene uši i kovrdžavije repove od divljih predaka.

Takođe, imaju manje vilice i zube, bele mrlje na krznu i češće se razmnožavaju.

Ovaj fenomen je poznat kao „sindrom pripitomljavanja”.

Najpoznatiji primer sindroma pripitomljavanja potiče iz eksperimenta iz 1959. godine, u kojem su sovjetski biolozi Dmitrij Beljajev i Ljudmila Trut uzeli nekoliko desetina divljih srebrnih lisica sa sibirske farme krzna i počeli selektivno da uzgajaju najpitomije životinje.

Zanimljivo je da su u roku od samo nekoliko generacija naučnici uzgojili poslušne i prijateljske lisice.

Nije se samo njihovo ponašanje promenilo.

Lisice su izgledale drugačije: imale su kraće njuške, spuštene uši, pegaste mrlje i kovrdžave razmahane repove.

Iako je razlog za to nepoznat, popularna teorija je da, kada ljudi uzgajaju životinje radi pripitomljavanja, mogu nehotice odabrati jedinke sa nerazvijenim nadbubrežnim žlezdama.

Nadbubrežne žlezde su odgovorne za reakciju „bori se ili beži”, tako da su životinje sa manjim nadbubrežnim žlezdama manje uplašene.

Matične ćelije u embrionu koje dalje formiraju nadbubrežne žlezde takođe se razvijaju u pigmentne ćelije i delove lobanje, vilice, zube i uši.

Dakle, sindrom pripitomljavanja bi zapravo mogao biti slučajna nuspojava uzgoja pitomijih životinja.

Kod Jensonovih divljih kokošaka, jedna od najvećih razlika između divljih i pitomih ptica je veličina moždanog stabla, drevnog dela mozga koji je uključen u reakcije na stres.

„Mozak je veoma skup organ koji troši 25-30 odsto energije kod sisara”, kaže Jenson.

„Ako izaberete životinje koje brže rastu i imaju veću reprodukcijsku snagu, postavljate zahteve za način na koji te životinje koriste energiju.

„Pilići ne moraju da se nose sa mnogo složenih stvari koje rade divlje životinje, tako da mogu da koriste tu energiju za povećanje rasta i reprodukcije”, dodaje.

Sindrom pripitomljavanja možda nije ograničen samo na životinje koje su ljudi namerno uzgajali.

Kućni miš se verovatno uvukao u prvu ostavu pre 15.000 godina, prema studiji Liora Vajsbroda, zooarheologa sa Univerziteta u Haifi u Izraelu.

Vajsbrod je otkrio mišje zube u naseljima koja je ostavila natufijska kultura lovaca-sakupljača u istočnom Mediteranu, otprilike iz tog vremena.

Od tada, miš je putovao u svaki kutak sveta, praveći dom gde god ljudi žive.

I postoje dokazi da je tako duga kohabitacija sa ljudima promenila samu DNK miševa.

Istraživačica Anja Ginter sa Instituta Maks Plank u Nemačkoj prikupila je 150 primeraka iz tri različite podvrste kućnih miševa.

Svaka podvrsta je počela da živi u kohabitaciji sa ljudima u različitim vremenima naše evolucione istorije.

Mus musculus domesticus je počeo da živi sa ljudima pre 12.000-15.000 godina, Mus musculus musculus živi sa nama 8.000 godina, a Musmusculus castaneus je uspostavio vezu sa nama tek nedavno – pre oko 3.000 do 5.000 godina.

Ginterova je uzgajala nekoliko generacija miševa u laboratoriji.

Zatim je uzela potomke prvobitnih miševa i testirala ih sa sedam različitih slagalica sa hranom.

Unutar svake slagalice nalazio se crv od brašna, kojeg je miš mogao dobiti samo guranjem ili povlačenjem poklopca, vađenjem kuglice papira iz epruvete ili otvaranjem prozora Lego kućice.

Neverovatno, miševi čiji su preci najduže živeli uz ljude bili su najbolji u rešavanju zagonetki sa hranom.

„Mora da se radi o evoluciji jer su životinje koje smo koristili držane u standardnim laboratorijskim uslovima tokom generacija”, kaže Ginterova.

„Miševe koje smo testirali nikada nisu živeli sa ljudima, ali njihovi preci jesu. Život blizu ljudi promenio je genetski sastav miševa.”

Ginterova veruje da su kućni miševi evoluirali da bi postali bolji u rešavanju problema jer su ljudi od njih skrivali našu hranu.

Ova bitka umova je vremenom učinila miševe lukavijim.

„To je kao trka u naoružanju. Kako smo počeli da krijemo našu hranu od njih, morali su da budu inovativniji da bi je pronašli.”

Iako je život u blizini ljudi možda učinio neke životinje (poput kućnog miša) kompetentnijim, možda je imao suprotan efekat na vinsku muvu, Drosophila melanogaster.

Vinska muva se verovatno prvi put spojila sa ljudima pre najmanje 12.000 godina kada je, privučena mirisom voća, uletela u pećine drevnih ljudi koji su živeli u južnoj Africi.

Muve su zatim krenule da prate nas i naše smeće širom sveta.

Pre više od jednog veka, ovi insekti su izabrani kao genetski modeli da bi se iskoristio njihov kratki životni vek i lakoća uzgoja.

Od tada je Drosophila melanogaster postala nezamenljiv laboratorijski model koji se koristi za rešavanje širokog spektra bioloških pitanja.

Anegdotski, među genetičarima koji rade sa voćnim muvama dobro je poznato da su laboratorijski sojevi daleko manje aktivni od divljih rođaka.

Hvatanje pobegle muve koja je uzgajana u laboratoriji zahteva relativno malo veštine u poređenju sa hvatanjem muva koje zuje oko čaše kaberne sovinjona.

„Svako ko je radio sa laboratorijskim muvama zna da, ako neka pobegne iz bočice, vrlo ju je lako zgrabiti, samo je kucneš po glavi i ona padne”, kaže Rob Kulatinal, evolucioni genetičar sa Univerziteta Templ u Filadelfiji.

Da bi saznao da li se još nešto dešava, Kulatinal je uporedio genome divlje drozofile i laboratorijskih muva.

Ne samo da je potvrdio da su laboratorijski sojevi znatno manje aktivni i imaju manje interakcija sa drugim muvama od divljih rođaka, već je takođe pronašao dokaze da su u poslednjih 50-100 godina muve koje žive u laboratoriji pretrpele brze evolucione promene.

Umesto da pronađe promene u samo jednom ili dva gena, Kulatinal je pronašao promene u čitavom kompletu gena, posebno onih koji su uključeni u formiranje novih neurona u mozgu.

Ove promene bi mogle donekle objasniti različito ponašanje laboratorijskih muva.

Ne znamo zašto se to dogodilo, ali Kulatinal ima zanimljivu teoriju.

„U istraživačkim laboratorijama morate da prebacite muve u drugi kontejner svake dve nedelje. Kada okrenete muve, one brze pobegnu, a one glupe ostaju. Tako da tokom generacija na kraju birate spore, glupe muve za razliku od bržih, koje mogu da pobegnu”.

Dakle, šta ujedinjuje psa, kokošku, lisicu, miša i muvu?

Bez obzira da li su izabrali ili ne, svaki je postao neraskidivo povezan sa ljudima.

Deleći živote i čisteći ostatke, svaka od ovih vrsta morala je da prevaziđe strah od ljudi da bi preživela.

„Kada počnete da razmišljate o početnim fazama pripitomljavanja koje sežu hiljadama godina unazad, apsolutni prvi korak mora da je bio smanjen strah od ljudi, pošto preplašene životinje ne mogu da napreduju i da se razmnožavaju”, objašnjava Per Jensen.

Ono što naši preci lovci-sakupljači nisu mogli da znaju, jeste da će mnoštvo drugih promena biti besplatno u vožnji „pitomosti”.

Izvor: bbc.com

Takva vrsta razmene je tihi zavet o našoj nerazdvojivosti. Takvu pažnju, koja alhemijski od razdvojenosti pravi bliskost, zovemo prisutnost. Ona je prostor izvan običnog vremena, pun nejasnoća i rizika, gde postoji šansa da se nešto neverovatno dogodi.

Kao vrsta bistrine, prisutnost je budnost. Više ne reagujemo automatski, nego se uključujemo u odvijanje stvarnosti. Takva pažnja prema životu jedna je od najviših duhovnih praksi. Kada razvijamo svoj kapacitet za nju, prisutnost nas može preneti u uzvišena ili ekstatična stanja. Ako to dobro radite, prisutnost vas čini osetljivima na vaše okruženje.

Stavlja vas u sam centar neudobnosti, neprijatnosti, bola, nelagode i protivrečnosti – upravo tamo gde možete da razvijete veštinu susreta sa životom onakvim kakav on jeste, a ne onakvim kakav biste voleli da on bude. Drugim rečima, dozvolite celokupnom spektru dešavanja da postane deo vašeg iskustva, umesto da hranite otpor prema njemu.

Uz to, prisutnost nas čini prijemčivijima za misteriju života. Kada na ovaj način shvatamo prisutnost, kao otvaranje ka onome što jeste, odmah osećamo kako se širi prostranost sveta. Upravo taj kapacitet za prisutnost budi naš osećaj odgovornosti za naše odnose, naše zajednice i prirodan svet, kao i naš autentičan kontakt sa njima.“

@tokopa
knjiga: Belonging: Remembering Ourselves Home

Preuzeto sa: instagram.com

Poruka može biti ‘’Hajde da zatrpamo probleme; Hajde da odložimo njihovo rešavanje; Hajde da iskažemo ljubav; Sa mnom si sigurna/siguran; Hajde da se zabavimo; Ti si tu da zadovoljiš mene; Hajde da se povežemo i td.

Seks može biti i distrakcija od bolne stvarnosti sa kojom ne možemo da izborimo ili želja da se prepustimo i oslobodimo. Poruke su brojne, a kada nema seksa u jednom odnosu, koja je to poruka? (ovde govorim o psihofizički zdravim osobama sposobnim da se seksualno angažuju, bez prethodne istorije seksualnih i drugih problema).

Odlučila sam se za ovu temu pre svega jer sam već zaista priličan broj puta čula kako ljudi žive u Instagram ili Fejsbuk srećnim vezama, a onda svako od njih ima svoj zasebni život, u kome nema istinske bliskosti.

Kada nema bliskosti, to se nekako prvo reflektuje na seksualnom životu partnera, dakle nedostatak seksa u jednom odnosu jeste alarm na koji treba reagovati, koliko god vaš partner bio super ovako kao osoba.

Jedna od osnovnih razlika prijateljskog i partnerskog odnosa jeste i seksualno angažovanje, privlačnost i želja da svoju bliskost prebacimo na telesni plan. Zdrava veza to prirodno sledi.

Tokom vremena menja se intenzitet seksualnog života, ali ukoliko ga nema to je jasna poruka da nešto u našem odnosu više ne funkcioniše i da je vreme da se pozabavimo samim odnosom i pitanjem zašto smo tu, kakav odnos želimo, da li nas možda drže tu socijalne norme (šta će neko reći), da li možda nećemo nekoga da “povredimo” odlaskom, da li možemo da prihvatimo odgovornost za svoj život…

Kakav život želite-nemate reprizu. Usudite se da živite.

P.S. ovo se ne odnosi na parove koji od početka veze imaju ovakvu dinamiku kojom su zadovoljni.

Nisam ni sama znala zašto, a voljela sam te. Jako!

Bila si drugačija. Posebna. Baš kako ja volim. Čudakinja. U istom trenutku toliko jaka i toliko slaba. Odrasla, a dijete.

Da sam pisac mogla bih najljepšu i najtužniju knjigu napisati, da znam slikati mogla bih naslikati najljepšu sliku. Još uvijek pamtim svaki dio tvoga lica, tvoje ruke, zube, za koje si samo ti vidjela da su krivi. Ja sam vidjela samo prelijep osmijeh. Pamtim naš prvi susret i djevojčicu u teksas šortsu na tregere.

Pamtim naše male i velike odmore, naše rođendane, izlaske, druženja. Zaljubljivanja i prve simpatije, a uz to i naše suze. Naše prvo pijanstvo. Naše studentske dane, ispite, silne pauze,naše klupe, studentske noći. Pamtim!

Naš prvi ispit. Sjećam se kao da je juče bilo, poranile djevojčice prije svih. Plačemo i držimo se za ruke, kao da je došao sudnji dan. Šta da kažem čika Slavku kad me pita za tebe? Gdje je drugi anđeo? Zašto smo se razdvojile? Kako da mu kažem da te nisam držala za ruku kad je trebalo? Još uvijek osjećam ukus čokoladne kugle iz Pingvina koji smo dobile od čika Slavka, koju smo jele u WC-u. I danas se pitam zašto? Pa bile smo čudakinje. Eto zato. Suze su nam išle od smijeha dok smo ga jele. Čudakinje!

Nismo se družile s ostalim kolegama, nismo ispijale kafe za vrijeme pauza, nismo voljele buku ni miris cigareta. Zato smo najčešće bile same ili sa čika Slavkom. Drugi nisu shvatali, činile su nas srećnima neke druge stvari. Brati ljubičice na pauzama između predavanja, mnogima se činilo smiješno i blesavo. Nas je oduševljavalo.

Nismo se odvajale i zato nas često nisu razlikovali. Navikli su se na nas dvije i doživljavali svi kao jedno, profesorii su znali reći da živimo u simbiozi.

Voljela bih da me i sada probudi tvoja poruka u kojoj kažeš da pogledam kroz prozor i ne propustim prve pahulje. Za mene je prvi snijeg bio čaroban, a sad…

Voljela bih i sad da mi neko ubere cvjetić dok trčimo na predavanje, ispit ili bus, kao što si ti to radila, kad sam se najmanje nadala. Taj jedan mali cvijet ubran pokraj puta je mogao da popravi dan, da izmami osmijeh.

Voljela bih da me opet vučeš za ruku dok trčimo na bus. Ti si bila ta koja je uvijek govorila da ćemo stići, a ja da ćemo zakasniti. Nisi odustajala.

Voljela bih da opet idemo u naše butike i oblačimo se najblesavije, pravimo grimase i šašave fotke. Voljela bih da ponovo podijelimo zrno smokija, nismo se nikada mogle dogovoriti čiji je zadnji komadić. Da jedemo slatkiše i da pretjerujemo u tome, da pomentosavimo od previše Mentosa.

Voljela bih da opet ne slušamo profersore i dopisujemo se, igramo vješala, ometamo predavanje i odjednom prasnemo u smijeh.

Voljela bih da u busu slušamo cajke, a svima kažemo da mi to nikad ne slušamo.

Voljela bih da sam te još više izluđivala s fotografisanjem.

Voljela bih da idemo na sankanje s djecom, uklapale smo se, bile smo djeca u duši i vrlo male. Zbog toga i nadimci Zerica i Bobica.

Voljela bih da te još jednom pogledam i da mi samo jedan pogled kaže sve.

Voljela bih da me još jednom zagrliš, jako, kako samo ti to znaš.

Voljela bih da smo napravile spisak svih pjesama s našim imenom, o kojem smo toliko pričale.

Voljela bih da uživamo u našoj tišini jer “Tišine ne možeš poklanjati svima. Tišine ne lažu. Tišinom srca pričaju”.

Voljela bih da si mi manje pričala o svojim strahovima.

Voljela bih da si upoznala moju kćerku. Vas dvije, obje Račice, već sada vidim sličnosti.Voljela bih da sam ti uspjela reći mnogo toga.

Voljela bih da je sve moglo biti drugačije.

Više od svega bih voljela da nisi otišla!

P.S. Volim te i žao mi je!

Piše: Jelena