Sve je počelo pre nekoliko meseci kada sam napunila 40 godina. Kao i svake godine, redovno sam odlazila na ultrazvučne preglede, jer je prevencija veoma važna. Na jednom od tih pregleda, lekar mi je preporučio da uradim svoju prvu mamografiju. Bilo je to samo još jedno rutinsko testiranje, mislila sam, ali ubrzo sam saznala da se život može promeniti u jednom trenutku.

Rezultati mamografije pokazali su promenu u tkivu dojke. Lekar mi je objasnio da je najbolje da uradim biopsiju kako bismo dobili tačnu dijagnozu. Sećam se kako sam sedela u čekaonici, gledala slike nas dve, i mislila kako moram biti jaka zbog tebe.

Kada su rezultati stigli, lekar me je pozvao u svoju ordinaciju. Saopštio mi je dijagnozu – karcinom dojke. Moje srce je ubrzano kucalo, misli su mi bile pomešane, ali jedno je bilo sigurno: borit ću se zbog tebe i sebe. Lekar mi je objasnio da je, zahvaljujući ranom otkrivanju, prognoza veoma dobra. Statistike pokazuju da je petogodišnje preživljavanje za žene sa karcinomom dojke otkrivenim u ranoj fazi preko 90%.

Ova blogerica brani izbore žena koje se ne žele udavati i imati djecu, te otvoreno piše o odnosu žene, prirode i kapitalizma te objašnjava značenje istinske ženske slobode.

Otvoreno piše kako je patrijarhalni sustav spreman da brani nasilnike i silovatelje  dok istovremeno  nestaje ženske solidarnosti za ostale zanimljive i edukativne sadržaje toplo preporučujem da zapratite  njen blog i zavirite u priče žena  u borbi protiv retradicionalnih stavova  društva.

Položaj žene na Balkanu

Kako ste bili inspirirani da počnete blog na Instagramu? Što vas je najviše motiviralo da objavljujete kvalitetne tekstove o feminizmu i položaju žena na Balkanu i svijetu?

Inspirisala me je radoznalost u vezi sa tim na koji način će ljudi sa ovih prostora reagovati na konkretne argumente radikalnog feminizma i, još važnije, na opovrgavanje nekih od najučestalijih anti-feminističkih argumenata, koji dolaze od strane konzervativnih desničara i liberala.

Domaće feminističke stranice se, uglavnom, bave prenošenjem vesti i statistikom femicida i silovanja, što jeste veoma važno, međutim, retko gde se mogu pročitati ili saslušati odgovori na, recimo, teorije zavere o jevrejima, koje se tiču porekla feminističkog pokreta ili na mit da je ovaj pokret sam po sebi anti-prirodan, odnosno da se u biti „protivi ženskoj biologiji“.

Smatram da našim feminističkim profilima nedostaju ovakvi elementi, te sam donela odluku da popunim prazninu i, ujedno, izložim i elaboriram argumente za stavove koje imam kao radikalna feministkinja.

Divne li riječi : „nerotkinja“

Imate vrlo upečatljivo ime na Instagramu Srpska nerotkinja koje udara u samu srž patrijarhata, kako ste ga osmislili? Koliko vas osobno iritira mjerilo vrijednosti žene po tome je li postala majka ili ne? Koliko je to štete donijelo ženskim emocijama?

Iza mog imena stoji interesantna pričica, jer je istina da nisam sasvim sama došla do ideje da se tako zovem, već se dogodilo to da sam besciljno listala komentare ispod neke feminističke objave na Instagramu i slučajno naišla na komentar jednog gospodina, koji je napisao nešto poput: „Klasična propaganda srpskih nerotkinja“, i tu sam pomislila: „Divne li srpske reči! Kako se toga nisam ranije setila?

“ Odmah sam odlučila da će mi se profil tako domišljato, moćno i kreativno zvati. Dosta sam razmišljala o nekom originalnom imenu za profil i ovim putem želim da se zahvalim pomenutom gospodinu što sam ga pronašla. Merilo vrednosti žene po tome da li je majka ili ne me u velikoj meri iritira iz više razloga, a glavni je taj što ostavljanje potomstva nije jedina stvar koju uključuje definicija vrednosti, koja glasi: „Najopštije verovanje o tome da li je i koliko nešto valjano, poželjno i korisno.“

Postoje hiljade i hiljade stvari koje ne podrazumevaju stvaranje porodice, a korisne su i poželjne. Na kraju krajeva, sve i da to nije tačno, zašto se na muškarce ne vrši jednak pritisak?

Jeste da je ženina uloga u reprodukciji veća i značajnija, ali to ne menja činjenicu da se ona ne može odigrati bez učešća oba pola. Ovakva očekivanja ne samo da potencijalno oštećuju žene fizički (ukoliko se, usled pritiska društva, odluče za to), s obzirom na notornu medicinsku i biološku činjenicu da trudnoća i porođaj nanose enormnu štetu organizmu, već udara na ženu kao čoveka u evolutivnom smislu. Pojasniću.

Čovek, kao najinteligentnija životinjska vrsta, ima određene potrebe, koje se razlikuju od potreba drugih životinja. Njihov prikaz se može videti u Maslovljevoj hijerarhiji potreba ljudskih bića, gde je reprodukcija smeštena u 1. nivo (bazični), dok se stvari kao što su finansijska obezbeđenost, prijateljstvo, samopouzdanje, intelektualna dostignuća, kreativnost i slično – nalaze u nekim višim nivoima piramide.

Dakle, kada govorimo ženama da je ostavljanje potomstva jedino što je važno u njihovim životima, mi ih svodimo na nivo životinja (svih onih koje nisu čovek), sprečavajući ih da se u potpunosti ostvare kao ljudsko biće tako što će ispunjavati potrebe svojstvene sebi kao biološkoj vrsti… dok se drugom polu ispunjenje svih pomenutih potreba dozvoljava. To je okrutan, zverski čin. Oblik nasilja.

Dvostruki standardi

S druge strane pitanje majčinstva je glavni predmet i za stakleni stop sprečava žene da napreduju u poslu, dobivaju otkaze, što mislite o tim dvostrukim standardima?

Čini mi se da postoje dva razloga za to. Pored patrijarhalno-mizoginih stavova kojima odiše društvo i koji poručuju ženama da deca treba da budu njihov prioritet, postoji i nešto što se zove lični interes.

U ovom slučaju, on je u suprotnosti sa tim da olakša ženama put ka tome da se ostvare kao majke, jer „nijednom poslodavcu nije u interesu da zaposli radnika koji će odsustvovati“. Drugi razlog bi mogao biti taj što unutar patrijarhalnog sistema nema mesta za žene u radnoj snazi (javnoj sferi). Plaćeno porodiljsko odsustvo bi samo dodatno privuklo žene karijernom putu i radu van kuće, a to je u suprotnosti sa „njenom ulogom“.

Patrijarhat ima mnogo zla u sebi, ipak možete li izdvojiti najgoru i jednu stvar, koja je, prema vašem mišljenju moguća da se brzo ukloni?

Najgora stvar, tačnije, oblik nasilja koji patrijarhat (muškarci) vrši nad ženama jeste ekonomsko nasilje.

Tokom proteklih vekova ono je bilo zapečaćeno zakonima. Surovo brisanje individualnosti žena i primoravanje svake od njih na isti način života, iz kojeg se ne može pobeći, uprkos međusobnim drastičnim prirodnim razlikama u temperamentu, ličnosti potrebama (a usuđuju se da kažu da su feministički ideali anti-prirodni)…

Traćenje intelektualnog potencijala i sposobnosti čitave polovine čovečanstva. Apsolutna dehumanizacija i svođenje na nivo nižeg bića, ne-čoveka, čak i nežive, bezdušne stvari poput lutke za priplod…

Sve pod eufemizmom „rodne uloge“. Što se tiče nekih stvari koje se mogu brzo ukloniti, rekla bih da se to odnosi na uvođenje određenih zakonskih regulativa, kao što su dekriminalizacija abortusa, kriminalizacija prostitucije ili pornografije i slično.

Istorija i biologija kao izvori argumentacije

Što vas najviše inspirira za teme na objavama, koje knjige i koju feminističku literaturu najviše čitate, postoji li pravac u feminizmu s kojim se možete najviše poistovjetiti?

Za pisanje o određenim temama me inspiriše isto ono što me je inspirisalo da otvorim profil. Želim da se ljudi, posebno žene, upoznaju sa racionalnim obrazloženjima arhetipa radikalnog feminizma, kojem se ja priklanjam.

Svoje argumente često potkrepljujem sociološkim istraživanjima i naučnom literaturom iz oblasti istorije i biologije. Većina ljudi biva iznenađena kada im saopštim da ne čitam feminističku literaturu.

Trenutno su mi poznati samo pojedini delovi knjiga kao što su „Drugi pol“ ili „Mistika ženstvenosti“. Želela bih da ih pročitam u celosti u budućnosti kada mi fakultetske obaveze budu to dozvoljavale. Osim oblasti feminizma, društvene nauke me generalno ne zanimaju mnogo. Ja sam prirodnjak.

Boginja zamenjena bogom

Što mislite o religijama, koliko su interpretacije različitih religija utjecale na položaj žene?

Kada je reč o poreklu religije, oformljene su naučne teorije i saznanja evolucionih biologa i psihologa, koje objašnjavaju na koji način je došlo do stvaranja podloge u ljudskom umu za religiozne ideje, odnosno koja bi bila darvinistička prednost (korisnost za opstanak) onoga iz čega je, kao nuspojava, proistekla religija.

Religija nije dobar aspekt života, naročito u 21. veku, jer sama po sebi predstavlja apsurd i nešto iracionalno, natprirodno, nedokazano. U knjizi „Dok je Bog bio žena“, koju je napisala Merlin Stoun, govori se o matricentralnoj organizaciji društva i ženskom božanstvu koje je bilo obožavano.

Kasnije, kada je čovek otkrio poljoprivredu i kada je fenomen „zavist na materici (eng. womb envy)“ stupio na snagu, organizacija društva postaje patrijarhalna, muškarci uspostavljaju kontrolu nad ženskim telima i životima, a Boginja je zamenjena Bogom, muškim tvorcem sveg života.

Sada žena više nije ta koja stvara život, nego muški bog. Religije koje poznajemo hiljadama godina su ništa više do produkt patrijarhalnog sistema, pri čemu odišu jezivom količinom mizoginije, koja se ogleda u ekonomskom nasilju (u nekim religijama i fizičkom, seksualnom) i svemu što ono podrazumeva, kulturi silovanja i socijalnoj hijerarhiji polova.

Biti religiozan za ženu znači biti što poslušniji muškom autoritetu i što svedeniji na inkubator.

Negativan uticaj religije na ženski život se ogleda u svim njegovim sferama, počev od psihičkog zdravlja, usled ubijanja dostojanstva, integriteta i nezavisnosti, sve do fizičkog, zbog pokornog trpljenja mogućeg maltretiranja i silovanja u braku, budući da je, na primer, u hrišćanstvu i islamu žena dužna da zadovolji svog muža u tom smislu. To je deo njene poslušnosti njemu.

Na jednoj objavi ste govorili o balansiranju ženskog karaktera između Lilith i Eve, možete li to pobliže objasniti?

Zapravo, nisam bila ja ta koja je govorila o pomenutom balansu, već žena po imenu Dušica Lečić Toševski, čiji sam citat okačila i prokomentarisala. Napisala sam da se ne slažem sa tim da su karakteri/ličnosti Eve i Lilit suprotne, jer nema osnove po kojoj bismo zaključili da je Eva submisivna, naprotiv.

Evina odluka da posluša sopstvenu intuiciju i ubere zabranjeno voće sa Drveta dobra i zla je moćan momenat. To je trenutak neposlušnosti samom Bogu, prkošenje Njegovom naređenju; dok je pokornost kojom je, potom, morala da služi muža predstavljala Božju kaznu, a ne njenu stvarnu prirodu.

Religijska doktrina ovim putem šalje lažnu poruku ženama – da je njihova sloboda (autonomija, nezavisnost, nepokornost) uzrok sve propasti.

Borba protiv hejtera argumentacijom

Budući da imate vrlo kvalitetne tekstove, namjeravate li možda objaviti knjigu?

Za sada ne. Ukoliko budem objavljivala bilo kakvu knjigu u toku svog života, to će biti moja autobiografija, te će se, verovatno, u okviru nje naći feministički sadržaj. No, nije isključeno ni da ću promeniti mišljenje. Ovo je jedna od onih stvari u vezi sa kojom ne mogu biti sasvim sigurna.

Primate li poruke i hejt komentare i kako reagirate na njih?

Naravno da ih dobijam. Štaviše, ponekad se zapitam: „Ako ja, kao profil sa malim brojem pratilaca, dobijam ovakve poruke, kakve li tek bljuvotine primaju veće feminističke stranice?“ Reagujem na njih u zavisnosti od tipa komentara/poruke.

Ukoliko osoba ne iznese nikakav argument koji bi opovrgao moju tvrdnju, već samo vređa i piše besmislice, tada obrišem i, ukoliko je uporna, blokiram. S druge strane, ako neko pokuša da zaista pokaže zašto misli da nisam u pravu, upuštam se u debatu.

Što biste poručili čitateljstvu portala?

Pre svega, želim da im se zahvalim što uopšte čitaju ovaj intervju. Za mene je ovo istinski neverovatna prilika; nikada nisam ni pomislila da bi mi ovaj profil mogao pružiti ovakvu mogućnost. Zahvaljujem se, najpre, Vama, Ružice, koji ste me kontaktirali.

Ženama koje čitaju ovo bih želela da poručim da se nikada ne opuštaju. Ukoliko neko pomisli da može uskratiti bilo koje pravo za koje smo se svojevremeno izborile, budite u pripravnosti da ih branite, da se borite, da napadnete, da povredite, da ubijete. Agresija je neophodna. Bes je ključ oslobođenja.

Kakve to sad veze ima s bilo kime i bilo čime? Evo, saću.

Moj otac je, onomad, u doba onomadne Jugoslavije, radio kao inspektor uvoza poljoprivrednih namirnica, a onda poslije rata, ostade mu titula ratnog-vojnog invalida. Iako se činjenično nalazi na prelazu između prvog i drugog stepena invaliditeta, država je hrabronosno odlučila da preuzme pola krivice na sebe te ga postavi u osmu kategoriju, a za ostatak krivice, biće da su krive nekojakve nebeske sile.

Kakve to sad veze ima s bilo kime i bilo čime? Evo, saću.

Tata je u nešto manje od šest decenija života mnogo toga valjanog učinio. Kažu da je prije bolesti bio dežurni krivac za lavinu osmijeha u društvu. I sad mu dobro ide da nas nasmije. Završio je fakultet u roku sa hvale vrijednim prosjekom i ubrzo potom pronaša0, tada respektabilno, radno mjesto. U slobodno vrijeme je crtao i slikao, time šarmirajući mnoge Sarajke. Baka kaže da je od prvog dana bio dobro dijete, rođaci vele da je bio pravi čovjek, gromada od ljudstva, a ni radne kolege nisu imale zamjerke.

Kakve to sad veze ima sa bilo kime i bilo čime? Evo, saću.

Prije dvadeset i šest godina, tata upoznaje mamu. Dolazi ova starija pa onda ja. Ta-da! Ide rat, belaj je, a nekoliko godina poslije neko gore tati režira obilaske bolnica i hodanje po ivici života. Ni ovi dolje mu ne pomažu ako ćemo pravo. I sad, desi se prije nešto više od godinu dana da tata leži u komi, a mama ti kao njemu objašnjava zašto bi trebalo da živi.

„Bobane, slušaj me. Nećeš ti nigdje. Ima da se boriš za Jocu i Jecu. I za mene. Šta ćemo mi bez tebe?“

Tata se probudio. Vratio se tamo gdje je mjesto – kraj nas.

Kakve to sad ima veze sa bilo čime? Evo, saću.

Tata je mnogo toga valjanog u nešto manje od šest decenija života učinio, ali razlog za buđenje iz kome, ne jednom nego dvaput, nije bilo ništa do porodice koju je zajedno sa mojom majkom stvorio. Ništa, al’ baš ništa. Samo mi, njegova djeca i njegova žena.

E sad, da te pitam, da li si ikad čuo da se muškarac ostvario u ulozi oca?

Nisi? Normalno da nisi, jer se vazdan žena ostvaruje u ulozi majke, a on…

Njemu to dođe kao nešto sa strane. Tako barem neka društvena norma nalaže.

A vidiš, moj tata se ostvario baš sa titulom. Ne, lažem te, moj otac je opstao baš zbog tog zvanja, tog imanja, tog stanja. Taj jedan muškarac je preživio, jer je nekome njegovo očinstvo bilo potrebno k'o komad hljeba. Razmisli o tome sljedeći put kada kažeš da se ona ostvarila u ulozi roditeljke, a on na poziciji hranitelja i branitelja.

Eto, sad.

„Za one koji ne znaju, ima li takvih, bila sam u Beogradu da promovišem knjigu. Ne znam na kojim sve televizijama nisam bila. Svi su moji nastupi odjeknuli jer su tabloidi i portali ludi za vađenjem rečenica iz konteksta i bombastičnim naslovima. Odjeknuo je i „sukob“ moje omiljene „voditeljke“ i mene.

Na portalima je to bila svađa, samo nas dve znamo kako se dobro zabavljamo. Dok ovo pišem umirem od smeha, to mi se ne dešava često, prisećam se svog gostovanja u emisiji Marije Kilibarde. Kako se emisija zove? Guglajte.

Za one koji ne znaju kako izgleda nastup na televiziji, evo, kratko. Šofer te doveze do zgrade. Tamo te čeka ili ne čeka osoba koja te otprati u „šminkernicu“. U „šminkernici“ rade žene koje znaju sve i imaju mišljenje o svemu. Govori bi mu bili kraći, nastupi ređi, teme zanimljivije i životnije“, napisala je Vedrana.

“Vraćam se Mariji Kilibardi. Kad sam našminkana ušla u studio, prema meni je krenula žena visoka dva metra, malo sam i rekla. Prelepa. Raširila je ruke, učinilo mi se da ću nestati u zagrljaju vetrenjače. Uz širok osmeh mi je priznala, priznale su i sve ostale “voditeljke” kod kojih sam bila, knjigu nije pročitala, ali neke rečenice ipak jeste. Posebno joj je bila zanimljiva priča o ženama koje često turaju prst “tamo” ne bi li na vršku prsta videle krv.

Razigrana Kilibarda na svom prstu očekuje suprotno, ona želi “dete”. U razgovoru uživo sam joj rekla ono što možete videti na mnogim srpskim portalima, čak i nekim hrvatskim. Izvinjavam joj se zbog ružnih reči, ona zna da je nisam htela namerno uvrediti, bila sam izvan sebe jer je doživljavam kao ćerku koja želi skočiti sa visoke litice u kipuću vodu. Ako skoči i preživi, doživotno će i neuspešno lečiti rane”, napisala je Vedrana i dodala:

“Marija i ja smo se zabavljale, žena poštuje moje “krivo” mišljenje, nemam ja s njom problema, ali imam s modernim trendom koji je zastrašujući. Sve većem broju žena u četrdesetoj “telo vrišti”. Telo hoće dete. Zašto žene u četrdesetoj plus misle da vrisak tela može pobediti fiziologiju?”, piše ona dalje.

“Ljudsko telo nije se mnogo promenilo u nekoliko hiljada godina. Ona koja rodi u četrdesetoj svog će prvoškolca sačekati pred školom na pragu pedesete. Dete će biti na startu života, ona na početku gubljenja snage, ma koliko nam teretane slale drugačiju poruku.

Ljudsko telo ima svoj ritam starenja i tu ubacivanje hormona samo čini ogromnu štetu. Prvorotkinji u četrdesetoj u čitavoj će priči najmanje pomagati partner. Muškarce u pravilu deca ne zanimaju osim kad u dvadesetoj postanu najbolji teniseri, fudbaleri, glumci, glumice, pevači, pevačice, bogate udavače… Muškarce zanimaju drugi muškarci. Za većinu njih Đoković je car, a žena potrošna roba”, piše Rudan.

“Mi kroz život prolazimo krvavo radeći. Služimo sistemu, partneru, roditeljima, a do smrti deci. Sve koje žele biti sluškinje svojoj najvećoj ljubavi, to su uvek deca, u taj bi horor trebale ući čim ranije da bi se u pedesetoj mogle, neke, bar malo opustiti. Deca su za svaku ženu jezivo mučenje s povremenim, minijaturnim trenucima “sreće”. To znamo sve mi koje ih imamo ma koliko lagale o tome.

Koji jezivi z****. Želiš decu jer o njima ništa ne znaš, kad saznaš već si na lomači koja se ne gasi decenija. Marija Kilibarda me nakon emisije veselo otpratila do taksija, u emisji sam joj rekla da imam mačku Pepicu koju volim, zato mi je rekla: “Pozdravite Pipicu”.

U mom kraju “pipica” ima sasvim drugo značenje, ipak, nisam pitala Mariju misli li na moju “pipicu” ili Pepinu “pipicu”. Pozdravila sam Pepicu. Moje “pipice” setim se samo na ginekološkom stolu”, zaključila je Vedrana Rudan u svom blogu.

Preuzeto sa: nova.rs

Ta vrlo jednostavna stvar postala je životni izazov zato što ljubav mislimo da imamo samo kad je dobijamo, kad nam je neko ukazuje, kad je primamo. Živimo u svetu u kom se zaboravilo da je ljubav u davanju. I kako onda u tom i takvom svetu uopšte očekivati da je ima? Imalo je dok su zalihe trajale – sad je više nema, a svi bi je i dalje za sebe i to po vrlo niskoj ceni. Retko ko je danas spreman na taj korak da je daje, pre nego što se uveri da će je zauzvrat i dobiti. E baš tu, na tom koraku se davimo. Živimo uvereni da je potrošna, da su oni koji vole slabi i ranjivi, da su oni koji daju ljubav najčešće povređivani. Netačno. Povređeni budu samo oni koji je ne dele.

Vaše godine i Vaše iskustvo naizgled su kontradiktorne, baš kao što djeluje i Vaša priroda u odnosu na ono što Vas predstavlja kao autora. Gdje je ta linija povezivanja i kako se zapravo osjećate i predstavljate?

Mislim da baš te, kako ih vi nazivate, kontradiktornosti koje su naizgled uočljive zapravo i povezuju sve u vezi sa mojim pisanjem u jednu čitljivu celinu. Mada bih ja pre rekao da se tu radi o razbijanju predrasuda, nego o kontradiktornosti. O tome da i mladi ljudi ponekad imaju šta da kažu, da i su i muškarci emotivna bića, da možda grub izgled ne znači da iza njega stoji i gruba duša.

Da odlučujete, kastrirao bi muškarce koji prave djecu jer im je vrijeme, a ujedno i uradili histerektomiju majkama sa istim sindromom „otkucavanja biološkog sata“. Smatrate li da u svemu pa čak i planiranju porodice postajemo isprogramirani, ispunjavajući zadane društvene forme?

Duboko sam uveren da oni koji žive ispunjavajući društvene norme uvek žive isprazne živote. Zanimljivo je da kad god u društvu kažem ovaj stav, nikad se niko nije potrudio da ga demantuje, već samo da opravdavanjem objasni zašto nije mogao/mogla drugačije. A to samo ide još više u prilog tačnosti moje tvrdnje. Problem nije u tome što postajemo isprogramirani, već nesrećni. A takvi nikad ne možemo biti dobri ni sebi a ni drugima.

Kako je došlo do Vašeg odlaska u Španiju i jeste li sebe pronašli upravo tu ili je dio Vas ostao u Srbiji?

Završio sam svoje master studije u Barseloni. Dok sam studirao ujedno sam i radio. Govorim španski jezik kao maternji… To su izgleda bile neke činjenice koje su mi otvorile mogućnosti za dolazak ovde, a koje sam ja odlučio da iskoristim. Nikada mi nije bilo jasno to rastavljanje sebe na delove, pa ostavljanje tih delova kojekuda, i nastavljanje kroz život tako. Kao ni koncept lepše i jače polovine kada se radi o ljubavi. Ja sam uvek ceo gde god da sam. Kad jednom izađeš izvan zone komfora, shvatiš da je jedino bezbedno mesto ono koje nosiš u sebi. Zato ja sve svoje nosim sa sobom.

Kompleksnost muško-ženskih odnosa česta je i čini se neiscrpna tema, međutim uprkos svemu pročitanom, naučenom i doživljenom, nastavljamo griješiti. Šta je po Vama prava istinska ljubav i gdje je osjećate?

Stalno naglašavam da ja kad govorim o odnosima, govorim o ljudskim odnosima, a ne o muško-ženskim. Ljubav je svuda oko nas, ali kao i sve u životu nailazi na ispite. Ukoliko ih ne preživi, nije bila ljubav već samo ideja. Prave i istinske ljubavi preživljavaju sve ispite, umeju da praštaju, da kreću ispočetka, da budu bezuslovne i po tome se razlikuju od ostalih koje su samo zasijale i ugasile se.

Kada ste napisali prvu priču i hoće li Blogdan možda u budućnosti dobiti i korice neke knjige?

Prvu priču sam napisao pre 10ak godina, sa svojih 18. Što se tiče knjige ja je pišem jer verujem da će je biti. Ona već postoji, ima i naziv, znam kako joj izgledaju korice, osećam miris njene hartije dok je listam… ali za sad postoji samo u mojoj glavu. Na meni je da je pišem, što i činim, a dobiće korice onda kad naiđem na izdavača koji bude imao ponudu koja ne vređa dostojanstvo pisaca. Na blogu ima više od 200 tekstova a to je već za tri knjige. Imam mnogo neobjavljenih priča po raznim folderima u kompjuteru, i roman na kom radim.

Koliko su mediji uticali na Vaš rad i u čemu uviđate prednosti, ali istovremeno i mane društvenih mreža?

Prednosti su definitivno to što su nam sadržaji i informacije dostupniji nego ikad. Mana je isto to. Jer, na nama je kakve draži iz spoljašnje sredine ćemo puštati u naš život.

Pišem dugo a blog je počeo da bude više čitan otkad sam napravio stranicu Blogdan na Fejsbuku, tako da su socijalne mreže uticale na to da vi danas znate za neke moje priče, za moj blog i da me pitate ovih nekoliko pitanja. Prednosti blogova koji su usko povezani sa socijalnim mrežama su u tome što stalno držiš svoje čitaoce na okupu, što si nezavistan i možeš da pišeš onako kako želiš i misliš da treba i što imaš priliku da stalno objavljuješ nove sadržaje.

Koliko Vam je važna povratna informacija onih koji Vas čitaju i mijenjate li nekada smjer pisanja kada dobijete komentare?

Nikad ne menjam smer, jer biti snishodljiv ka onima koji te čitaju znači biti neiskren. Meni nije cilj da se ikome dopadnem, niti sam zbog toga počeo da pišem, niti zbog toga nastavljam sa pisanjem. Čitanost je posledica iskrenosti, a ne pisanja onog što ljudi žele da čuju. Tako se stiče integritet. Vremenom sam naučio da preciznije napišem ono što mislim, tako da se smanjuje mogućnost pogrešnog tumačenja. Pogotovo kada pišem o društveno aktuelnim temama, političkim ili socijalnim. Ne verujem u ono „ubi me prejaka reč“ već sam preformulisao u „ubi me neprecizna reč“. To je odgovornost koju osećam prema onima koji me čitaju – da stojim iza onog što napišem i da živim onako kako pišem.

Ono što mnogima ne polazi za rukom jeste raspetljavanje čvorova iz prošlosti, samim tim i izbjegavanje popravljanja grešaka svojih roditelja. Međutim Vi o razvodu svojih roditelja govorite u kontekstu donošenja mnoštva dobrih stvari, prvenstveno unutrašnjeg mira. Na koji način takvu poruku prenijeti djeci razvedenih roditelja?

Roditelji koji zaslužuju beskrajno kritikovanje su samo oni koji svojoj deci ne daju ljubav. Sa druge strane vrlo često se ni deci se ne može ugoditi, jer i najbolji roditelji su uvek mogli za nijansu biti bolji. Shvatio sam da dokle god sa sobom vučem repove ogorčenosti i bola iz prošlosti, neću biti spreman da jednog dana svojoj deci budem dobar otac. Zato sam odlučio da iz tih začaranih krugova koji vuku samo na dno spasim sebe. Svi roditelji se trude da budu što bolji mogu, neki u tome uspeju više, neki manje – a niko potpuno. Shvatanjem toga, približimo se tome da im neke stvari lakše oprostimo, a sebi damo slobodu da sutra kao roditelji i mi nekad pogrešimo jer ne postoje bezgrešni ljudi.

Kažu da je nesreća veći okidač za pisanje nego sreća, kakvo stanje navodi Vas da u jednom dahu iskuckate tekst?

Ne bih rekao da me navodi nesreća, jer ne smatram sebe nesrećnim čovekom, ali teškoće – da. Ranije sam pisao o svom bolu, a onda sam shvatio da to ne vodi nikuda. Danas pišem o prevazilaženju bola. Ne pišem o nesreći, već o sticanju sreće. Ne pišem o zlu, već o borbi sa njim. Pisanje bez nuđenja rešenja je mlaćenje prazne slame, a ljudima to ne treba.

U moru misli koje pronalazim na internetu neizostavan je blog „PiSanje uz vetar“. Iza njega stoji spisateljica Milijana Barjaktarević. Stavom i čistim, ženskim mislima. Ona ruši stereotipe, ona opominje, ona se bori…

„Dugo sam pisala za razne časopise i portale, a onda otvorila stranicu gde sam htela sve da ih imam na jednom mestu. Počela sam da pišem opuštenokao da me čitaju prijatelji, ali je taj ležeran stil naišao brzo na širu publiku“, počinje priču za Lolu.

Opisujete neke stvarne, životne situacije, ali tako da čovjek ne može da se ne smije. Je li život u suštini humor?

Imam duhovite roditelje. Mama mi je, umesto bajki, čitala viceve. Uvek sam volela da budem okružena ljudima koji imaju smisla za humor i koji ne vide sve tragično, nego umeju da se našale i kad je teško.

Dirate u neke najintimnije dijelove života – brak, djecu, posao, porodične odnose… Na šta smo posebno osjetljivi?

Kako ko. Ljudi raguju burno na sve ako su takvi po prirodi. Ako su svadljivi. Takve ne volim da puštam puno da polemišu. Gledam da se dobro provodimo i da se maksimalno zezamo na stranici. Koliko se čitaoci smeju mojim objavama, toliko i ja njihovim komentarima. Generalno, izbegavam teme koje prave podele među ljudima, politiku naročito.

„Dugo sam pisala za razne časopise i portale, a onda otvorila stranicu gde sam htela sve da ih imam na jednom mestu. Počela sam da pišem opuštenokao da me čitaju prijatelji, ali je taj ležeran stil naišao brzo na širu publiku“.

Rušite predrasude, hrabrite žene… Čini mi se da, čitajući komentare ispod Vaših postova, nekada i nisu spremne da prihvate da se bore za sebe. Šta tada imate da im poručite?

Da, one se meni obraćaju za savet u porukama. I to su nekad njihovi veoma ozbiljni problemi. Uvek svima odgovaram i pokušavam da razumem kao čovek i kao žena i majka. Nekima sam uspevala da dam pravi savet i ponosna sam kada vidim da se emancipuju. Generalno, ljudi ovde još uvek jako vode brigu šta će drugi reći. Konzervativni smo. Ali bodrim ih, navijam za žene i, naravno, za ljubav. Kad god vidim da je žena potčinjena, reagujem. Ljubav je poštovanje i obostrana pažnja. Ravnopravnost na svim poljima. Nisam za dominaciju i mislim da egoizam kod bilo kog od partnera koči izgradnju dobrog odnosa i kvalitetne veze.

S obzirom na to da se bavite životom, koja situacija Vas je posebno dirnula kada su u pitanju ljudi koji Vas prate i vole?

Osetljiva sam jako na bolesne, hendikepirane, ugrožene, decu i životinje. Hipersenzitvna pa reagujem burno na nepravdu i nemoć slabijih i nezaštićenih. Svakakvih priča i susreta je bilo, ali najjači utisak su ljudi koji mi se javljaju iz bolnice sa teškim dijagnozama koji kažu da sam im ja (moje pisanje) svetlost u danu. To nema cenu. Takođe, kada bolesni ili utučeni zbog nekih teških životnih situacija kažu da su došli na moju promociju da se oraspolože i da me upoznaju. Srce mi bude puno.

Kad god vidim da je žena potčinjena, reagujem. Ljubav je poštovanje i obostrana pažnja. Ravnopravnost na svim poljima. Nisam za dominaciju i mislim da egoizam kod bilo kog od partnera koči izgradnju dobrog odnosa i kvalitetne veze.

Mnogi o Vama pričaju na društvenim mrežama. Kakvu energiju Vam šalju?

Ja ne znam šta pričaju, ali meni se obraćaju sa najvećom ljubavlju. To su na hiljade poruka, žao mi je što nekako nisam memorisala sve. Sad evo, setila sam se jednog dečaka Lazara od 15 godina koji je skupljao pare da kupi moju knjigu mami za rođendan, jer se leči od raka, a obožava me, i kaže jedino kad se smeje to je uz moje priče. Insistirala sam da poklonim knjigu, ali on nije hteo da čuje. Nedavno su mi se javili sa mora, majci je bolje.

Blog Vam je omogućio i da razvijete mnogobrojna prijateljstva. Gdje su prijatelji?

Da, najveće bogatstvo su prijateljstva koja sam stekla zahvaljujući svom pisanju. Ja ne mogu da vam opišem koliko sam srećna zbog toga. Ljudi me pozivaju u svoj dom da im budem gost. Tako je bilo u Čačku, Kostolcu, Banjaluci, Beogradu, Beču… Gde smo se prvi put videli u životu, a proveli kao da se znamo sto godina. Oni mene, a i ja njih doživljavam kao rod. Veliki broj ljudi su mi kao rod, najiskrenije, i ovim putem ih pozdravljam, i oni znaju da bih isto učinila za njih sve šta treba.

Svakakvih priča i susreta je bilo, ali najjači utisak su ljudi koji mi se javljaju iz bolnice sa teškim dijagnozama koji kažu da sam im ja (moje pisanje) svetlost u danu. To nema cenu. Takođe, kada bolesni ili utučeni zbog nekih teških životnih situacija kažu da su došli na moju promociju da se oraspolože i da me upoznaju. Srce mi bude puno.

Napisali ste tri knjige „Samo ti piši“, „Pisanje uz vetar“ i „Samo se ti smej“. Šta volite da čitate?

Volim svašta da čitam. Nekada sam čitala filozofiju i psihologiju, poeziju, biografije, a volim pisce iz regiona. Volim dobre kolumne, iskupljala sam tekstove i knjige naših najboljih kolumnista. Mihailo Medenica mi je već dugo omiljeni, a imala sam čast da bude i recenzent moje knjige, mada on više voli da kaže da mi je brat i prijatelj nego kolega. Čovek velikog srca i intelekta.

U vrijeme stereotipa kako se opušta žena „bez okova“?

Hm… Budući da sam sada samohrana majka, nemam puno vremena za opuštanje, ali putovanja su nešto što obožavam. Ne mora to da bude daleko i skupo putovanje. Nekad uživam i u šumi ili pored reke. Ako ne mogu da putujem, onda maštam. Jedan san mi se upravo ostvaruje. Uskoro idem u Beč gde su mi dragi ljudi organizovali promociju.

Nekada sam čitala filozofiju i psihologiju, poeziju, biografije, a volim pisce iz regiona. Volim dobre kolumne, iskupljala sam tekstove i knjige naših najboljih kolumnista.

Godina je na izmaku. Kakva Vam je bila?

Da, meni je 2016. godina najburnija u životu. I razvod i poslovni uspeh i nova ljubav i putovanja… U svakom slučaju najintezivnija godina u mom životu.

Želja za 2017. godinu…

Osim zdravlja za sve ljude koje volim, naravno, da me ne napusti pozitivan duh i stvaralačka energija.

Ovaj put vam donosimo priču o tri sasvim različite, a opet na neki način povezane žene. Priča o Aleksandri, Alexandri i Nataliji – tri mame koje su svoje živote odlučile da dijele sa stotinama pa čak i hiljadama drugih žena. I hvala im, jer su često pomogle i nekim majkama koje poznajemo.

Alexandra sa bloga Mama Blogerica nam je otkrila kako i zašto je počela da piše, koliko je okolina podržava i razumije i koliko joj znači pisanje na blogu.

“Ideja za bloganje je počela odavno, zapravo uvijek sam pisala dnevnike pa čim su izašli iz mode i počeli se pisati u obliku blogova, željela sam i ja isprobati i tako sam zapravo na blogu oduvijek. Pisala sam u svojim blogovima o svemu. Pišem za razne portale o kuhanju, kozmetici, roditeljstvu, djeci… Mama blogerica je nastala kada sam saznala da sam trudna i na taj način sam željela zabilježiti svaki važan trenutak u obliku posta i tako pomoći drugim mamama u istim situacijama sa savjetima, idejama…”

Alexandra trenutno nije zaposlena i kaže kako je blog još uvijek sam hobi, od njega ništa ne zarađuje, ali to joj i nije bio primarni cilj kada je pokrenula blog. Željela je jednostavno svoj mali ćošak internetskog neba u kom može da dijeli misli.

“Mama blogerica kao blog raste iz dana u dan i sve je više sponzora koji se javljaju za suradnju tako da možda sav moj trud uradi plodom. Za sad me vesele sitnice koje dobijem i sa guštom ih testiram i radim recenzije. Pišem iz gušta i zabave i zapravo sam zadovoljna tako, jer nemam nikakvih pravila oko pisanja, nisam dužna objavljivati određene postove do određenog datuma, već pišem kad za to osjetim potrebu”.

Kaže da joj je podrška, kako s druge strane monitora, ali tako i ona njenog okruženja jako bitna i da uživa u svakom pročitanom komentaru ili mejlu. Upravo na pitanja za Lolu je odgovarala dok je suprug bio sa djecom i kaže da stiže sve, čak i sa dvoje djece, bitno je rasporediti prioritete i organizovati svoje obaveze i ništa nije problem. Za kraj razgovora nam je rekla kako se raduje pisanju svakog novog posta, ali i upoznavanju drugih mama koje imaju svoje blogove.

“Reagiranje mama diljem Hrvatske koje jednim komentarom mogu natjerati osmijeh na lice mi daju do znanja da se moj trud isplati pa pišem sa još više ljubavi”.

Još jedna Aleksandra, mama i autorka na blogu CreActive je podijelila sa nama svoja iskustva o prisutnosti u medijima i na društvenim mrežama, kako to utiče na njen život i ko joj je najveća podrška u bloganju kao hobiju, ali i poslu te ko je Aleksandra kad nije CreActive.

“Kada nisam blogerka, ja sam pre svega majka, ali i žena, ćerka, sestra, drug, psiholog. Ovo sve pobrojano posle majke je trenutno podređeno mom malom zvrku, ali svaki dan učim kako da sve te uloge balansiram tako da svi budemo zadovoljni. Nije uvek lako, priznajem, ali volja i dobra namera su tu.

Blog je nastao pre neke 4 godine kada sam dobila potrebu da u svoj život unesem neki hobi. Svakodnevno sam vodila razgovore sa mladima sa problemima u ponašanju sa kojima inače radim i jedno od pitanja koje sam im postavljala bilo je kako provode slobodno vreme. U jednom trenutku je to pitanje počelo da mi odzvanja u glavi. “A kako ti provodiš slobodno vreme, Aleksandra?” pitala sam sebe u jednom trenutku, i shvatila sam da osim posla, filmova, knjiga i druženja, ja već dugo nemam nikakav hobi, nikakvu aktivnost koja je samo za mene i koja mi daje mogućnost da ispoljim svoju kreativnost i inventivnost. Spontano mi je na pamet pala ideja da krenem da eksperimentišem sa različitim DIY (uradi sam) projektima, receptima i tekstovima o inspirativnim događajima i ljudima oko nas i da to beležim na svom blogu. Vremenom se rodila potreba da više pišem o životu, ličnom razvoju i roditeljstvu te su to postale i osnovne teme bloga danas. Ime CreACTIVE sam zadržala još iz tih prvih dana jer je primenljivo na sve pobrojane faze rasta bloga – sve one se odnose na proaktivan pristup svakodnevnom životu, uz kreativno pronalaženje i isprobavanje novih rešenja. CreACTIVE (ili KreAKTIVA) je znači mesto gde se kreativnost i proaktivnost spajaju u jedno – u KreAKTIVNOST.

Suprug i roditelji su njena najveća podrška u životu pa i u situacijama kad želi da se posveti bloganju i pisanju i to je jako bitno. Kaže da stiže apsolutno sve, možda ne istom brzinom kao prije, ali na kraju dana ipak sve što je trebalo – bude završeno. Blog bi mogao da bude, ali još uvije nije njen posao već prvenstveno hobi i izvor pozitivnih misli, virtuelnih drugarstava, ali i onih koji su se preselili u stvarni život.

“U Srbiji se polako popločava put za mogućnost zarade od pisanja, ali je to ovde još uvek privilegija jako malog broja ljudi. Mnogi još uvek ne vide dovoljno važnost pisane reči i blogera kao “osoba od uticaja”. U svetu su upravo blogeri ti koji su ključne osobe u marketingu mnogih poslodavaca, bilo da je to u vidu pisanja, fotografisanja ili pojavljivanja na nekim događajima. Mnoge blogere prati veliki broj ljudi, njih pitaju za mišljenje i generalno cene ono što oni imaju da kažu o nekom fenomenu ili proizvodu, te je to najbolji način da plasirate neki svoj proizvod do velikog broja ljudi. No, polako se takva situacija menja i kod nas, pa se tako rađa sve više aktivnosti u kojima se promoviše blogovanje kao mogućnost zarade”.

Nikad ne piše ako nema inspiraciju, a na društvene mreže gleda kao veliku prednost i to ne samo kao platformu za promociju bloga već kao savršen način za upoznavanje novih ljudi.

“Ja sam neko ko uvek ima okvirne ciljeve u životu, jer bez njih sve moje aktivnosti gube smisao. Oni su naravno fleksibilni i menjaju se kako i ja “rastem”.

Natalija Todorović, mama koja ne bloga već je otišla korak dalje i odlučila da svoje lične strahove, ali i male pobjede kao novopečena mama podijeli sa hiljadama drugih žena koje mogu da je gledaju subotom u 18:00h na programu Elta televizije. Emisija “Prvi korak” je za sve mame – one koje bi pitale, a ne znaju koga ili bi rekle, a ne znaju kome, evo – Natalija! Emisija promoviše porodicu kao stub društva, porodične vrijednosti i odgovorno roditeljstvo.

“Ni kada sam ostala u drugom stanju, ni kada sam rodila svoju curicu Unu, nisam, u potpunosti, bila svjesna šta me sve očekuje. Znala sam da neću moći puno da spavam (što obožavam), da će mi to malo biće “ukrasti” svakodnevicu i rituale, ali nisam znala kako da na pravi način odgovorim na izazove koji su se ispred mene postavljali iz minute u minutu. Bejbi bluz, rep na vrh glave, mlijeko koje iz grudi neprestalno curi (a vani + 40) ni na koji način mi nisu djelovali primamljivo. Ali zato mi je to malo biće, svaki dan, svaki sat, svaki sekund, polako, ali sigurno počelo da krade srce. E, od tog trenutka se u mojim mislima lagano počela stvarati želja da jednog dana, koristeći  svoje dosadašnje iskustvo i rad u medijima, pokušam da stvorim projekat, emisiju koja će biti podrška svim roditeljima, ali i onima koji će to tek postati. Željela sam da pričam o stvarima koji drugi guraju pod tepih, da porodicu ponovo vratim na prvo mjesto te da uz pomoć savjeta stručnjaka i gledalaca pomognemo i uljepšamo dane svima onima koji prolaze svoje prve korake kroz roditeljstvo. Prva u BiH sam na Elta televiziji pokrenula emisiju tog tipa i na to sam više nego ponosna”.

Porodica joj je podrška u svakom pogledu, a naročito u trenucima kada je potrebno pričuvati ćerku, jer posao mora da se obavi. Za sada uspješno balansira između obaveza da bude majka, supruga i urednica emisije.

“U moru brojnih obaveza na poslu koji uključuju traženje zanimljivih i edukativnih priča, pronalazak sagovornika, pripremanje tekstova i vođenje, ali i uređivanje emisije nekad zaboravim da sam TV lice, ali me na to najčešće podsjete mame koje srećem po cijelom gradu”.

Dijeljenje ličnih iskustava sa nepoznatim ljudima često može izgledati kao gubljenje vremena, ali i vi baš kao i naše sagovornice možete pronaći način da to kanališete i napravite lijepu, inspirativnu priču. Pokrenite svoj blog, podijelite misli i strahove, predložite rješenje za neki problem i jednostavno komunicirajte – nikad ne možete znati, možda se baš sutra rodi nova ideja, upoznate nekog, steknete drugaricu ili pronađete posao.

Sve je u vama, imate sva prava i mogućnosti ovog svijeta, stavite žute ako već ne volite roza naočale – sve je inspiracija i motivacija za napredak ako to zaista želite.

Razgovarali smo sa nekoliko blogerki iz regiona, a koje su od svojih blogova stvorile ne samo mali internetski ćošak za kanalisanje loše i promociju dobre energije već su od toga uspjele i da zarade. Lole vam predstavljaju Hanu, Dajanu i Jovanu.

Hana Kazazović, poznatija kao Cyber Bosanka kaže da je blog za nju i dalje nešto što gleda kao hobi koji joj rijetko, ali ipak ponekad donese i neku zaradu.

“Ja sam blog počela pisati neke 2005. godine, jer sam bila u tom periodu jako usamljena, nakon dugogodišnje veze iz koje kad izađeš ne znaš ni ko si, ni kako dalje. Čitala sam druge blogove na blogger.ba tada i poželjela da i meni neko u komentarima napiše nešto, da bar imam takav, virtuelni kontakt sa ljudima, jer nisam tako rasuta imala neke snage a ni hrabrosti za neke druge, oflajn kontakte. I tako sam počela, prvo anonimno, pisati. I stekla naviku i osjetila sve čari pronalaženja istomišljenika bez obzira na lokaciju.

Kasnije, 2009. godine kad sam već bila ‘normalna’ i ok sa sobom u glavi, prešla na blog pod mojim imenom. Nisam imala nikakve planove niti želje, samo sam uživala u procesu pisanja i komuniciranja sa ljudima i to se polako razvijalo dalje do danas kad još uvijek isto uživam. Ne mislim ni danas da sam nešto velika niti znam kako to izgleda pa da tome težim. Meni je samo želja da ovo radim dok god mi predstavlja zadovoljstvo, a za to zadovoljstvo meni uglavnom bude dovoljno da se u tekstu pronađe jedna osoba i ja smatram svoje pisanje tad uspjelim.

Negativna strana je to što svi znaju šta misliš. U sredini u kojoj mnogi svoje mišljenje samo iznose kad su sigurni da je u skladu sa onim što misle i ostali oko njega, to baš i nije najpopularnije. Međutim, neki smo takvi i ne znamo drugačije. Negativna strana je i to što tako ‘javan’ postaješ meta mnogim koji smatraju da imaju pravo da pljunu na tebe, jer eto tako, oni misle da je to njihovo pravo, ali to je meni opet nedovoljno da bih odustala od pisanja. Jako vjerujem u karmu i u ono da u životu dobijamo sve ono što i sami radimo ili mislimo drugima, tako da se trudim ne brinuti previše o tome šta drugi rade ili govore meni, jer opet to najviše govori o njima”.

Hana dodaje: “Blog je u suštini najviše uticao na mene u životu, jer me stalno tjera da se preispitujem, pisanje ima takav efekat na mene. Drugo, upoznala sam toliko fantastične ljude pišući ga, kroz komentare i putovanja na koja sam pozivana kao bloger, a svi oni su dodali nešto ovom kakva sam sad i prosto ne mogu da zamislim gdje bih bila i kakva bih bila da ga nisam pisala.

Ne znam zašto se malo ljudi odlučuje da proba, možda zbog očekivanja. Meni je uvijek u pisanju taj proces pisanja i komunikacije bio dovoljan i nisam nikada imala neka očekivanja ni ciljeve i možda je to prednost. U svakom slučaju vjerujem da bi mnogima pomogao u ličnom brendiranju i gradnji sebe, ali je poenta u tome uživati pa ga ne bih ni preporučivala ljudima da pišu ako se u tom procesu ne pronalaze.”

Dajana Šipraga Zlojutro odnosno Cara Dara jedna od onih blogerki koje ili volite ili mrzite. Piše o svemu što joj padne na pamet i kaže da je u stvari tako i nastao njen blog – iz dosade. Više o njoj možete pročitati u lolinom prethodnom tekstu.

“Imala sam vremena, a pisanje oduvijek voljela i htjela da vidim šta drugi misle o tom. Poklopilo se to troje i iza sebe imam dva bloga spojena u ovaj sadašnji, treći i tako je već pet godina. Ljudi vole blogove, čitaju ih iz jednostavnog razloga, jer su korisni. Neki više, neki manje, ali to je suština blogovanja – prenijeti ljudima ono što (misliš) da znaš i imaćeš publiku. A u BiH ima ljudi koji imaju razna znanja i želju da se čuju.

Možda neki nisu istrajni i uporni, jer je to presudno za blogovanje, ali ih ima. Treba biti u svom vremenu i prostoru. BiH kasni u svemu, pa tako i blogovanju. Sjajni blogovi su se pojavili zadnjih par godina i potvrđuju da publike ima.  Blogovanje primarno donosi uživanje i zadovoljstvo koje nastaje interakcijom sa drugim ljudim. Primjećujem da su ljudi u mom okruženju počeli da bloguju, ali neki poneseni pričama i očekivanjima kao da nemaju realnu sliku i očekuju ogromnu čitanost preko noći. Razočaraju se ako na početku ne dobiju ono što se htjeli rijetko ko to uspije preko noći.

Blogovanje zahtjeva vrijeme i istrajnost, naravno, pored kvaliteta. A neko se ne vidi u toj priči bez obzira na sve što blogovanje donosi i to je sasvim ok s tim da nekad blogovanje u startu može biti shvaćeno kao neka vrsta samopromocije, “vidi mene da ti ja nešto kažem”.

Neko je imao sreće, ali blogovanje je rad, koliko god na prvi pogled izgledalo drugačije”.

Dara je bila i jedna od učesnica u Coca Cola Networks Adria programu koji širom regije okuplja blogere i kratko i jasno – podržava ih. Kako? Sve što je potrebno je da aplicirate za neku od ponuđenih kategorija sa tekstom na svom blogu i nadate se da će u moru kvalitetnih tekstova i blogova izabrati baš vas. I onda pišete. Jednom mjesečno, tekst po vlastitom izboru, na temu koja vam se sviđa i za to vas plate. Koliko? U visini minimalne plate u zemlji iz koje dolazite, odnosno pišete. Da, to je podrška razvoju blogerske scene.

Jovana Miljanović koju možete čitati na jovanamiljanovic.com je Lolin šlag na kraju. Jovana je iz Srbije i jedna je od blogerki Coca Cola Networks Adria programa za 2016. godinu. Otkrila nam je kako je ušla u svijet bloga i bloganja i kako, generalno gleda na sve to kada je u pitanju region.

“Počela sam blog 2013. godine. Od detinjstva sam puno putovala i prijateljima pravila razne liste mojih omiljenih mesta u inostranstvu. Onda sam počela da pravim Foursquare liste po gradovima koje sam obilazila i u kojima sam živela pa se iz toga rodio blog kao kompletnije mesto da ispričam svoju priču. Inspiracija dolazi samo iz iskustva koja sam proživela, nikada ne pričam i ne pišem napamet.

Sve što o čemu sam pisala prošla sam iz prve ruke.

Od prošle godine pišem više za domaće tržište o tome kako da ljudi nađu online posao iz Srbije, kako da besplatno putuju svetom, kako da dobro organizuju svoje vreme itd. Blogerska scena postoji kod nas godinama, samo zavisi koga pitate i ko šta prati. Mene zanima tehnologija, marketing, čitanje pa takve blogove pratim već preko deset godina.”

A zašto trebate poslušati Jovanu? Zato što ta žena zna ša radi. U svakom trenutku.

“Spajam iskustvo iz high tech marketing konsaltinga, pokrenula sam tri startupa, uređujem lajfstajl sekciju u Kosmpolitanu i pišem blog o putovanjima. Živela sam u pet zemalja, obišla preko trideset. Imam zanimljivu životnu priču, ne tako tipičnu za Srbiju i rado delim sve što sam naučila uz put pa zato ljudi uživaju da čitaju i dele tekstove, jer ih pišem iz srca i iz iskustva.

Ne pišem na silu, već samo kada imam šta pametno da kažem i podelim.

Mnogi blogeri pišu na mišiće i to se oseti u tekstu. Coca Cola Bloggers Network Adria je jedan od najboljih programa u regionu za blogere, ljudi znaju šta rade, saradnja je na nivou. Zaista imam samo reči hvale i regija će rasti – to je jedino sigurno”.

Da li je u Bosni i Hercegovini malo teže? Jeste. Kompanija Mtel je nedavno raspisala konkurs i u potrazi su za novim, ali i starim blogerima. Prva su, ako ne i jedina domaća kompanija koja se odlučila za takvu vrstu podrške blogerskoj sceni. Za blogere je obezbijeđen novčani, nagradni fond, mogućnost dugotrajne saradnje te obuka i prilika za upoznavanje najuticajnijih blogera iz regiona.

Da li možete uspjeti i raditi zaista ono što volite? Možete. Ne možemo vam obećati da je lako, niti vam možemo garantovati kad će to tačno da bude, ali ako stvarno želite biti bloger – zašto ne?

Možda nećete postati velika, slavna i bogata blogerka i to vam naše sagovornice nisu obećale, ali vjerujte i njima i Loli na riječ – ljudi koje upoznate kroz proces pisanja su najveće bogatstvo koje možete steći, veće od bilo kojeg drugog, a kada nešto radite iz ljubavi, ulažete trud i zaista vjerujete u to, uspjeh će doći. Radite nekad i želucem, ne mora glava uvijek i prva da odluči. Možda bloganjem nećete platiti ratu kredita ili račune za domaćinstvo, ali možda se nećete morati odreći onih lijepih cipela sa izloga zbog toga. Možda vam pravi posao i plata plaćaju račune, a blog kupuje cipele.

“Na svjetskoj blogerskoj sceni došlo je do kulminacije 2012. godine. Tada je nekako i počela intenzivnija priča sa mojim blogom. U BiH su tek počeli modni blogeri da se pojavljuju, a ja sam odlučila pratiti stranu blog scenu kako bi vidjela šta su trendovi. U tom trenutku nisam nikoga poznavala ko se bavi time. Bila sam laik, nisam imala čak ni profi fotografa. Nisam bila svjesna svijeta u koji sam ušla”.

A onda je otkrila da postoji još nekoliko djevojaka, koje su takođe blogale, a sa njom išle na razne ivente gdje su razmjenjivale iskustva i znanja. Nakon višemjesečnog rada, dobila je poziv za saradnju na šta je ostala šokirana, jer nije imala predstavu šta je sve očekuje.

Mnogo blogera danas počinje da se bavi bloganjem, jer znaju konačni ishod, odnosno šta mogu dobiti. Ja to nisam znala. Bila sam presretna kada sam prvi put radila recenziju za proizvode.

Onda se ozbiljnije posvetila tome i krenula na blogerska druženja. Tako je krenuo ozbiljnije njen blog. “Blizanac sam, u podznaku strijelac i veliki perfekcionista, a i individualista. Ne dozvoljavam nikome da se miješa. Bila sam najbolji bloger 2014. godine, što je bio presedan u dodjeli za najbolji blog upravo u ovoj oblasti. Sve sam radila sama”.

Biti bloger nije samo ono što se vidi. Ja sam stilista, dizajner, PR menadžer, fotograf, frizer, million profesija. Ne želim jedan jedini detalj da bude pogrešan, a takva sam i u životu.

Tačka kulminacije je bila 2014. godine kada je radila i kao zaštitno lice za kampanje, kod nas i u svijetu, a onda se desio maksimum 2015. godine, nakon čega je došla do kraja tog dijela karijere. Shvatila je da je postigla sve što je trebala postići. “Promijenila sam stil od damskog do klošarskog. Nisam željela dalje. Već tad se osjetilo da se dobri blogovi zatvaraju. Tih pet, šest blogerica su bile najbolje, a danas je došlo do izvikanosti ovog poziva, jer su svi neki fešn i bjuti blogeri, a zapravo ih je veoma malo kvalitetnih”.

Midheta ističe kako je BiH mala zemlja gdje blogeri nisu razvijeni. U svijetu su oni na mjestu, dizajneri, gdje koriste medijsku pažnju i zarađuju od toga. Jako malo ljudi se posvećuje maksimalno blogu. A to je potrebno za konkretne rezultate. O konkursima za bloganje ističe kako ljudi često nemaju material za ponuditi, jer se površno bave time.

“Eksperimentisala sam i sa androgenom modom, muškom odjeća koju i dan danas nosim. Pronašla sam se sada u minimalizmu, jer sam osjetila zasićenje. A sve te godine sam se tražila u svim sferama života. Čitala sam psihološke analize koje ističu da samo psihički stabilni ljudi mogu svijet izraziti kroz crnu i bijelu. Ne moraju skretati pažnju na sebe nekim ekscentričnim detaljima”.

Za Midhetu vrijedi ona: “Intelligence is sexy”, jer ne smatra da su današnji ideali ljepote ispravni. Prema njenom mišljenju živimo u vremenu Kardašijanki, koje u prvi plan stavlja ženske atribute, a ne jednostavnost i pravu eleganciju. Njen savjet svim djevojkama i ženama jeste da sagledaju svoju unutrašnju ljepotu i shvate da ona dolazi iznutra, a ne podliježu uticaju društva i trendovima. Upravo kao što je i njen stil jednostavan, a upečatljiv, tako i ženska ljepota može biti svedena u minimalizam, ali sa maksimalnim efektom. Nas je ova insta žena osvojila.

Vjerujemo da vam se to desilo barem jednom u životu. I naišli ste na blog. Jedan, drugi, treći… Neki su bili više, neki manje dobri, ali često ste došli do tražene informacije upravo tako. Blog i blogovanje su doživjeli ekspanziju posljednjih nekoliko godina i sve više ljudi se bavi bloganjem ne više kao hobijem već im je to posao.

Biti bloger je u jednu ruku lako, a u drugu nije baš tako jednostavno kao što se čini te kao svaki posao ima svoje prednosti i mane. Ako pitate koje su to mane, one su individualne, a zavisno od toga o kakvom je blogu riječ. Da li je modni, kozmetički ili se bavi pitanjem tehnologije…

Blogeri koji zarađuju od pisanja bloga često navode rokove kao najveći problem, jer se često očekuje kvalitet i kvantitet, a nerealno malo vremena im se ostavlja da završe posao. Većina blogera sami rade na fotografijama, obrađuju ih i vode računa o domenu, hostingu i sadržaju. Da, kad malo bolje razmislite biti bloger nije lako.

Ali, ako pitate koja je to prednost, većina će da vam priča o slobodi koju taj posao nosi, mogućnost dobre zarade dok radite iz udobnosti vlastitog kreveta i širini koju pruža pisanje i ono glavno – ljudi. Da, ljudi. Blogujući imate priliku upoznati različite ljude, steći virtuelne, ali i prave drugare. Imate priliku svakodnevno upoznavati nove, različite ljude, razgovarati i razmjeniti mišljenje sa nekim na drugom kraju svijeta. Možete pisati, razgovarati, putovati i upoznavati drugo i drugačije i iz dana u dan obogaćivati svoj život novim informacija. Širite krug ljudi, stvarate svoju mrežu poznanika, dijelite emocije i znanje da bi dobili isto, a onda vas na kraju mjeseca neko plati. Dajte nam samo jedan dobar razlog – zašto još uvijek ne pišete blog?

Evo, Lola za vas ima još jedan veliki plus zašto bi trebalo da se otisnete u svijet blogovanja – zbog zarade. Naime, od 01.jula pa sve do ponoći 31.avgusta 2016. godine možete da se prijavite na konkurs koji je raspisala kompanija Mtel pod nazivom “m:bloger“. Na kompanijskom blogu možete saznati više detalja, ali ukoliko želite da se prijavite potrebno je da imate svoj vlastiti blog sa najmanje pet napisanih tekstova, odgovarajuću Fejsbuk fan pejdž stranicu ili profil, da ste državljanin/ka Bosne i Hercegovine i imate više od osamnaest godina. Tematski okvir tekstova kojim autori i autorke mogu da se prijave su:

• Tehnologija – tekst na temu modernih tehnologija i telekomunikacija,
• Heroji iz komšiluka koji treba da se tiče humanitarnih incijativa i
• Promocija pravih vrijednosti –  gdje se mogu obraditi teme iz kulture, umjetnosti, obrazovanja, sporta i ekologije.

Najbolji će imati priliku da ostvare saradnju sa kompanijom Mtel i to na period od godinu dana, a što podrazumijeva novčane nagrade u iznosima od 3.000 BAM za osvojeno prvo mjesto, 2000 za drugo i 1000 za treće mjesto. Pored tri glavne nagrade, svi autori koji pošalju tekstove na konkurs, imaće priliku da učestvuju na predavanju u organizaciji Mtela, a gdje će moći da saznaju više o blogovanju od uspješnih ličnosti iz regonalne blogosfere.

I, blogujemo li?