“U redu, drugar”, kaže ona. “Ajde da vidimo možemo li da te spasemo.”

Makloski spasava leptirove otkako je jednog toplog septembarskog dana prošle godine pronašla nekoliko larvi leptira monarha u zadnjem dvorištu. Odgaja ih u ograđenom prostoru u dnevnoj sobi jer, zbog pesticida i parazita imaju manje šansi da prežive metamorfozu u divljini.

“Monarsi su prilično lepi. Jarko su narandžasto-crni sa malim tufnama, prelepim crnim paperjastim telom, gotovo kao da nose malu bundu. Prilično su krhki, ali veoma nestašni”, kaže ona za BBC.

Njena velika privrženost leptirima korene vuče još iz detinjstva provedenog na roditeljskoj farmi organskog bilja u Konektikatu. Seća se kako se sa sestrom igrala po ambarima i poljima i učila o pticama, pčelama i zašto su neophodni na imanju.

“Sve što je moja majka uzgajala imalo je neku namenu. Na poljima koja su se koristila za seno imali smo poljsko cveće sa imenima kao što su Crnoooka Suzana, hajdučka trava, čipka kraljice Ane (divlja šargarepa) i mlečika”, kaže ona.

“Imala je predivne bašte, pune životinjskog sveta. To joj je bilo omiljeno mesto na svetu i moje omiljeno mesto na kom sam provodila vreme s njom.”

Deceniju kasnije, Makloski je odlučila da studira kostimografiju u Savani, u državi Džordžija. Ali kad je bila na prvoj godini studija, njena majka Suzan je napipala kvržicu u dojki i dobila dijagnozu agresivnog raka.

“Bila je jedna veoma brižna i strpljiva osoba. Oduvek je život posmatrala sa vedrije strane, čak i u njegovom najgorem izdanju”, kaže Makloski.

Ubrzo je postalo jasno da je Suzanin slučaj neizlečiv i, u njenim poslednjim danima, majka i ćerka su se poverile jedna drugoj.

“Rekla sam joj koliko sam nervozna zato što je više neću imati kraj sebe.”

“Rekla mi je: ‘Ništa se ti ne brini. Svaki put kad ugledaš leptira, znaj da sam i ja tu i da te mnogo volim.”

Suzana je umrla 1998. godine, pred 56. rođendan. Makloski je tada imala 24 godine.

“Sve se desilo veoma brzo, ali bilo mi je drago što sam mogla da joj se nađem pri ruci”, kaže Makloski.

Život je za Makloski išao dalje. Upoznala je i udala se za muža Džima i rodila dva sina, Henrija i Lajnusa. Porodica se preselila u Teksas, gde je Romi radila kao kostimograf i vezla. Radila je sve samo da bi podstakla bujanje životinjskog sveta u njihovom malom zadnjem dvorištu.

A onda je prošlog leta našla larve koje će se, prepoznala je, izleći u monarhe. Prisetivši se majčinih reči, Makloski je čvrsto rešila da im pomogne.

“Imala sam osećaj da je to kismet”, kaže ona.

“Na kraju nisam imala dovoljno hrane za njih, te sam otišla do lokalnog rasadnika po još – i, naravno, više bilja privuklo je više leptira, a odatle se sve zakotrljalo u pravu lavinu.”

Makloski je spasla osam jajašaca neposredno pre prvog mraza i stavila ih u inkubator. Gledala je kako svaka larva formira lutku zelenu kao žad za konačni stadijum preobražaja. Međutim, sve to motrio je i njen kućni mačak Floki.

“Moji kavezi napravljeni su od dve vrste mreže. Jednog dana sam uklanjala staru hranu i ostavila mrežu otvorenu, a Floki je odlučio da jednu lutku malo ćušne šapom.”

Ovaj susret završio se pukotinom u već očvrsloj lutki i Makloski je nestrpljivo čekala da vidi šta će se desiti.

“Kad je leptir izašao, gornji i donji deo njegovog desnog krila ostali su spojeni sa lutkom i otkinulo se jedno veće parče.”

“Na tom mestu ostala je velika rupa, gotovo kao da je neko bacio kamen i probušio papirnog zmaja.”

Da bi leteli, leptirima su potrebna izbalansirana krila, a Makloskijevoj se srce slamalo pri samoj pomisli da će možda morati da ga uspava. Prijatelj joj je, međutim, poslao link za video snimak o saniranju povređenog krila monarha. Makloski je više puta pogledala taj delikatni zahvat pre nego što se odlučila da se i sama okuša u njemu.

Pričvrstila je leptira za peškir oblikujući petlju od žičane vešalice i pažljivo potkresala oštećeni deo makazama, što je, kaže ona, kao da podšišavate kosu i ne nanosi bol.

“Imala sam ženku leptira koja je, nažalost, uginula tako da sam nju iskoristila za donatora krila. Preklopila sam gornji i donji deo desnih krila u milimetar. Srećom, moja profesija od mene zahteva rad sa sitnim, delikatnim vezom.”

Makloski je pričvrstila krilo donatora uz pomoć malo kontaktnog lepila na čačkalici. Na kraju je krilo zaprašila talkom da bi sprečila da dođe do slučajnog ulepljivanja.

“Stavila sam ga u kavez da malo odmori i dala mu nektar koji sam napravila od sirovog meda, vode i malo energetskog pića.”

Narednog dana izvela je rekonvalescenta napolje da vidi može li da leti.

“Vreme je bilo savršeno, sa blagim povetarcem, bez oblačka na nebu – stvarno prelepi teksaški dan.”

“Držala sam ga na ruci i rekla mu: ‘U redu, druže, želiš li da pokušaš?”, a on je uzleteo, obleteo moju baštu i sleteo na žbun.”

Makloski se navikla da njeni leptiri odlete pravo iz bašte i pomislila da je to znak da još nije spreman.

“Ali kad sam posegnula za njim, uzleteo je i poleteo visoko ka suncu. Bilo je to neverovatno iskustvo.”

Makloski misli da je malo verovatno da će morati da popravlja krilo još nekom leptiru.

“Takvo nešto desi se samo jednom u životu. Neki leptiri imaju deformisana krila zbog parazita, ali ih nikad ne biste pustili u prirodu jer morate da zaustavite širenje zaraze.”

Makloski je, međutim, rešena da nastavi da odgaja monarhe iz uspomene na majku. Prenela je svoja interesovanja i na sinove, koji sada žure kući iz škole da bi gledali poslednje stadijume metamorfoze.

“Pustila sam skoro tri desetine njih otkako sam krenula i već sam posadila semenje za uzgoj nove mlečike. Imam pet sorti ove godine”, kaže ona.

Nada se da će početi da ih obeležava malim nalepnicama kako bi sakupljala podatke koji će joj pomoći da sačuva vrstu.

“Žao mi je što nisam imala tu nalepnicu kad sam pustila leptira kog sam sanirala. Često se zapitam šta će neko reći kad ga nađe!”