Sigurno si čuo za takva vađenja noktiju, zubi i slično, na selu, nekad i ne tako davno prije. Tzv. “kućna radinost” rješenja. I da je rakija za hrabrost, ali i kao analgetik i antiseptik uvijek negdje pri ruci. Svi smo se naslušali takvih priča, a nemali broj nas je sličnima i svjedočio.

Dobro, nije to ništa toliko dramatično jer hej, nokat naraste, zub zamijeniš ili ne pa imaš rupu, umjesto nekog čudnog madeža draže ti je imati ožiljak i tako. Svega ima. Pogotovo u manjim i ruralnim sredinama. Što zbog lijenosti, neznanja ili jednostavno zbog nemogućnosti.

Ali, zašto a priori misliš da je to tako samo u manjim sredinama? Živim u najvećem gradu u Hrvatskoj, jednom od većih i stanovništvom brojnijih u regiji pa je prekjučer bratova susjeda čekala hitnu pomoć sat i pol. DEVEDESET MINUTA čekalo se na kola hitne pomoći. Par tjedana ranije, sat vremena za frendovu baku. Još koji dan ranije, sat vremena za sanitetski prijevoz moje bake. I tako u krug. Glavni grad, manje-više širi centar grada, a ne neka zabačena četvrt.

Svaki put ti čekaš, a zoveš nešto što se, ironično zove HITNA pomoć.

Prije par godina, brat mi je obolio. Nije mogao na noge, još nismo znali što je posrijedi, ali tinejdžer od 17 godina ne može, preko noći, samostalno stajati na vlastitim nogama. Zvali smo Hitnu, došli su nakon 10 minuta (sreća u nesreći) i vidjevši brata kako stoji uz pomoć oca izderali su se da zašto zovemo kad ovaj, citiram, ČOVJEK stoji?! Da jesmo li svjesni da smo njihovim dolaskom možda odgovorni za nečiju smrt?

Stajali smo i nismo vjerovali vlastitim ušima. Znači, trebali bismo se osjećati krivima jer smo zvali Hitnu za mlado biće koje je preko noći ozbiljno oboljelo? Brat je kasnije par tjedana proveo po bolnicama i završio s dijagnozom autoimune bolesti. Nismo zvali bezveze, brat mi je bio u nezamislivim bolovima. Ne znam zove li ikad itko bezveze Hitnu (osim možda mog bivšeg koji je zvao zbog jačmenca – nije ni čudno što je bivši).

Zamisli sad drugu situaciju, još neugodniju. Trudna si. Znaš kako se dogodilo, nisi glupa, to je dosta jednostavna stvar, ali dogodilo se. Neplanski. Može biti čak i da ti doktor nije rekao da će ti antibiotici za sinuse biti kontraindicirani s antibebi pilulama, pa eto, izliječiš sinuse i ostaneš trudna. Da, ima i toga. Nije ti palo na pamet biti sad u drugom stanju, ponašaš se odgovorno, veza ti je ok, ali možda ipak niste spremni još se povezati neraskidivom vezom zvanom “dijete” i zajedno, a nekada ostaneš sama u svemu tome, odlučiš pobaciti.

U glavnom si gradu, bolnica ima na svakom trećem koraku jer je na svakom drugom neka crkva, i uvjerena si da će tvoja situacija uskoro biti riješena na dobrobit svih upletenih. Saznaješ da ipak ne izvodi svaka bolnica zahvat koji ti je zakonski omogućen jer nismo u srednjem vijeku, odlaziš u jednu od te tri jer je državna i nije baš da imaš jednu mjesečnu plaću za zahvat. Uostalom, da imaš i da se kupaš u lovi, vjerojatno do te odluke ne bi niti došlo. Ni ovo ti nije besplatno i jako će ti osakatiti ne samo budžet, nego i tijelo i srce. Ali svejedno, donijela si nelaku odluku i pomoć bi ti prema svim pravilima ljudskosti trebala biti pružena, no ti nailaziš na more ružnoga.

Prvo moraš proći pored molitelja ispred bolnice koji su oboružani fotografijama koje nemaju veze s mozgom jer su i oni otkrili internet i teorije zavjere pa su uvjereni ili barem pokušavaju druge uvjeriti da je abortus maltene sakaćenje fetusa veličine manje mrkve. A to veze s vezom nema.

Zatim dođeš na odjel i saznaješ da samo jedan liječnik izvodi taj zahvat što će reći da vjerojatno moraš malo dulje čekati jer i on je samo čovjek, a ako mu je stalo do svojih pacijentica želi biti odmoran i spreman za zahvate koji katkad mogu biti opasni po život. Njegovi kolege koji su donedavno izvodili isti zahvat odjednom su otkrili da imaju savjest i pozivaju se na “priziv savjesti“.

Pritom ti, vrlo vjerojatno, većina tih istih savjesnih doktora gura vizitku u ruku i zove k sebi u privatnu ordinaciju/ambulantu kako bi brže došla na red (jer, ponavljam, ovdje ih izvodi samo jedan liječnik) i kako bi sve što bezbolnije prošlo za tebe. I za njih jer će si osigurati barem jednu bolju plaću blagajnice bez da su to jutro morali do bolnice. Priziv savjesti??? Ne znam bih li se smijala ili plakala od muke.

U većini slučajeva savjest takvih liječnika ima svoju četveroznamenkastu cifru i ti liječnici umjesto da budu ovdje za dobrobit pacijenata, oni gledaju isključivo na svoju guzicu i novčanik. Nije da ti u tu cijenu uračunaju još i psihološku pomoć ili barem da te upute nekom stručnom jer nakon svega što prolaziš i što ćeš proći ti žudiš za razgovorom i zagrljajem. Bez osude. Samo da te netko sasluša i da isplačeš iz sebe što te život u ovu situaciju doveo.

Samo probaj zamisliti takvu priču. Ne možeš? Ne moraš jer ta i još deseci sličnih priča postoje.

Gotovo da su svakodnevica u Zagrebu. U glavnom gradu Hrvatske, u 21. stoljeću, desetljećima nakon što je abortus legaliziran. Dapače, ne pamtim kada se glasnije protivilo tome nego zadnjih nekoliko godina otkako su se na političkoj i društvenoj sceni pojavile neke osobe za koje nitko ne zna otkud su izgmizale. Ali imaju moć, iza njih stoje velike farmaceutske tvrtke, Crkva i odulji popis utjecajnih ljudi. Sve kako bi lažno predstavljali savjest većine i punili džepove na teret žena kojima pomoć treba više nego ikad prije.

Ukinuli su seksualni odgoj u školama i prije nego što su ga uveli pa kad neka djevojka slučajno zatrudni (jer ne zna bolje, nije educirana, nema internet, iz malog je mjesta, odgojena je tako da se o seksu u kući ne priča…) onda je ona razvratna, glupa, neoprezna i što sve ne, pa neka sad “za kaznu” ima dijete. Ili neka plati više nego što njena mama u lokalnom kafiću zaradi u mjesec dana služeći pivu stalnim mušterijama/pijancima. I još neka ode u Zagreb, jer nema previše izbora.

Kao da joj nije dovoljno teško? Ajmo joj otežat već u osnovnoj školi i osigurat da joj se ovo traumatično iskustvo dogodi. Kakva edukacija, kad je ikome to pomoglo? Educiranjem većine njihovi su novčanici sve tanji.

Gdje je tu priziv savjesti? Humanost? Dobronamjernost? Ljubav prema bližnjemu? Neke stvari ne možeš kupiti niti platiti ako nisi s njima rođen. I gle, svi oni bez srca sjetili su se brojati otkucaje srca zrnu graška jer tako im je lakše i to im puni budžet. Koga briga za otkucaje srca neke bespomoćne djevojke, silovane žene ili siromašne domaćice?

Uvijek se sve svede na novac. Pretužno.

Do idućeg puta, prestanite zamišljati, otvorite oči, reagirajte.

Zagrljaj,

A.

Tim rečima počinje izveštaj o tretmanu žena u ginekološko-akušerskim ustanovama advokatkinja Marine Mijatović, Jelene Stanković i Ivane Soković Krsmanović.

U pitanju je citat jedne od 200 žena koje su advokatkinjama poslale svoje svedočanstvo sa porođaja. U samom izveštaju, citirano je 110 žena i utvrđeno da su doživljavale 16 vrsta nasilja tokom različitih medicinskih tretmana u ginekološko-akušerskim ustanovama.

Izveštaj je prikazao koliko je akušersko nasilje u Srbiji rasprostranjeno i brutalno, kao i da je u pitanju sistemski, gorući problem naše zemlje, koji mora hitno da se rešava.

Advokatkinje Marina Mijatović i Jelena Stanković, koje su osetile dužnost da ukažu na notorno kršenje ljudskih prava, za naš portal govorile su o problemima na koje je ukazao izveštaj, ali i o tome šta možemo da uradimo da zaštitimo buduće porodilje.

Šta je pokazao izveštaj?

U Republici Srbiji žene su doživljavale 16 vrsta nasilja tokom različitih medicinskih tretmana u ginekološko-akušerskim ustanovama. Žene su doživljavale medicinske tretmane kao nasilje (Kristelerov zahvat, epiziotomija i slično) kada su oni izvršeni bez pristanka pacijentkinje, uz njeno protivljenje, pritom izazivajući veliku patnju i bol, kao i uzrokujući ozbiljne negativne posledice po zdravlje i život.

Najviše prijava akušerskog nasilja bilo je za četiri zdravstvene ustanove: Ginekološko akušerska klinika „Narodni front“; Univerzitetski klinički centar Vojvodine, Klinika za  ginekologiju i akušerstvo „Betanija“; Univerzitetski klinički centar Niš, Klinika za  ginekologiju i akušerstvo; Univerzitetski klinički centar Srbije, Klinika za ginekologiju i  akušerstvo „Višegradska“.

Prijave za akušersko nasilje se odnose na postupanje lekara i medicinski hsestara/tehničara.  Prema prijavama za akušersko nasilje, lekari su bili izvršioci nasilja u najvećem broju  slučajeva, osim u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije, na Klinici za ginekologiju i  akušerstvo „Višegradska“, gde je broj ujednačen.

“Kad smo pokrenule inicijativu, nismo mislile da ima toliko negativnih primera i slučajeva. Tada, kad dobijete primere kršenja prava, kad vidite nehumano ophođenje, jasno je da se radi o akušerskom nasilju, torturi, nehumanom postupanju u ustanovima koje treba da pruže punu pažnju, zaštitu, brigu, negu”, govori Marina Mijatović.

Verbalno nasilje

Izveštaj je pokazao da žene na porođaju najčešće doživljavaju verbalno nasilje: vređanje, psovanje, ponižavanje, urlanje, nazivanje pacijentkinja pogrdnim imenima.

“Kad smo razgovarale sa ženama i analizirale slučajeve, mogle bismo da zaključimo da su žene u sukobu sa zdravstvenim radnicima, odnosno da postoji strah kod žene kada treba da uđu u zdravstvenu ustanovu od maltertiranja jer ih tretiraju kao objekat – umesto da, na primer, porođaj bude lep događaj bez traume. Kod žena se razvio osećaj da kad ulaze u zdravstvenu ustanovu kao da se spremaju za borbu sa nekim ko bi trebalo da im pomogne da očuvaju svoj i bebin život i zdravlje”, govori Marina Mijatović.

Pacijentkinje se negativnom i osuđujućom komunikacijom stavljaju u podređeni položaj, dodaje Jelena Stankovć.

“Kao da im se takvom verbalnom komunikacijom stavlja do znanja da one zavise od zdravstvene ustanove i da one možda neće kasnije dobiti uslugu ako se ponovo obrate zdarsvtvenim radnicima u toj ustanovi, kao i da mogu da dožive gore iskustvo”, objašnjava Stanković.

Zloupotreba prava na pristanak na medicinske zahvate

Ženama je povređeno pravo na informisani pristanak na medicinske procedure – to je bio veliki problem koji su advokatkinje uočile dok su čitale o iskustvima žena.

“Praksa je pokazala da su žene dobijale papir na kojem je bila saglasnost koju je trebalo da potpišu da pristaju na sve intervencije i sve medicinske usluge koje mogu biti pružene u zdravstvenoj ustanovi. Međutim, kada one traže pojašnjenja, uglavnom dobiju odgovor da ako ne potpišu saglasnost neće moći da se porode u toj ustanovi ili da mogu da izaberu neku drugu ustanovu za porođaj”, govori Jelena Stanković.

Jako je diskutabilno u kojem se trenutku od žena traži saglasnost.

“Postoje primeri kada su žene potpisale blanko papir i ušle u porođajnu salu, a ne znaju šta je sve obuhvaćeno tom saglasnošću. Neke su saglasnost potpisivale u trenutku velikih bolova prilikom porođaja, a tada žena nije u mogućnosti da racionalno odluči, kao i da razume šta potpisuje”, dodaje Stanković.

Tortura prilikom medicinskih zahvata

U velikom broju slučajeva zdravstveni radnici preduzimaju medicinske mere protiv volje pacijentkinje, kao što su Kristelerov zahvat, primena vakuuma, epiziotomija, uključivanje indukcije, nasilno probijanje vodenjaka i klistiranje.

“Postoje brojni primeri da da se primenjuju metode koje negativno utiču na zdravlje žena. Na primer, izvođenje Kristlerovog zahvata dovodi do teških posledica kao što je pucanje rebara, ili kada se carski rez ne uradi u pravom trenutku”, govori Marina Mijatović.

“Često vakuum ostavlja više štetnih posledica nego što ima koristi prilikom porođaja. Kod mnogih žena došlo je do rupture materice, ali i hematoma na glavama bebe i slično. Takođe, epiziotomija ne bi smela da predstavlja uobičajenu metodu jer se njom narušava zdravlje žene. Istraživanja su pokazala da epiziotomija predstavlja nasilnu metodu, a da su mnogo manje posledice kada do pucanja krvnih sudova i mišića dođe spontano”, dodaje Jelena Stanković.

Dok je u Srbiji epiziotomija rutina, mnoge evropske zemlje su usvojile preporuke Svetske zdravstvene organizacije da se vrši samo kada za to postoje određene indikacije. Takođe, postoji istraživanje lekara iz Bolonje koji su posmatrali žene koje su se prvi put porađale – 134 porodilje kod kojih je  primenjen Kristelerov zahvat i 128 žena kod kojih nije primenjen.

Rezultati pokazuju da čak 28,4% žena kod kojih je primenjen Kristelerov zahvat ima posledice u vidu rupture mišića, u odnosu na 14,1% žena kod kojih nije primenjen ovaj zahvat, navodi se u izveštaju.

“Kod svih medicinskih zahvata, zakonska regulativa je takva da, ako vam lekar nešto predloži, vi morate da imate punu informaciju da biste doneli odluku. Pacijentkinja može da kaže da ne želi određeni medicinski zahvat. Međutim, takva komunikacija ne postoji, a pacijentkinje uglavnom ne dobijaju informacije na osnovu kojih bi odlučile o tretmanu”, podvlači Mijatović.

Fizičke povrede, ponižavanje i nasilje

Pacijentkinje se tokom porođaja vežu kaiševima u slučaju da se žale na bolan porođaj, a nakon porođaja bivaju izložene ušivanju bez anestezije (argument – „da budu kao nove za muža“, „da se muž raduje“, „da bude mužu lepa“ i slično).

Medicinski tretmani se primenjuju tako da se pacijentkinje izlažu dodatnoj patnji i bolu, a ne preduzima se nijedna mera koja bi dovela do olakšanja patnje i bola.

Kod pobačaja je uočeno da su pacijentkinje ostavljene same, bez nadzora zdravstvenog radnika, odnosno prinuđene su da pobace u krevetu pred drugim trudnicama/porodiljama ili u kupatilu, tako što izbace plod u wc šolju ili lopatu.

Pacijentkinjama se preporučuje da ne uzimaju hranu i vodu „za njihovo dobro“, a često im se potpuno zabranjuje uzimanje hrane i vode. Mnoge pacijentkinje su gladovale i bile su žedne za sve vreme porođaja, iako je porođaj trajao duže od 12 časova, navodi se u izveštaju.

Koreni alarmantne učestalosti akušerskog nasilja

Iz izveštaja advokatkinja, jasno je da je akušersko nasilje u Srbiji sistemski problem, koji postoji u gotovo svakoj ginekološkoj-akušerskoj klinici u zemlji.

Advokatkinje ističu da koreni problema leže u samoj strukturi zdravstvenog sistema.

“Jedan od značajnijih problema je što nam se zdravstveni sistem predstavlja kao potpuno dostupan, a praksa pokazuje sasvim drugačije. Opšte je poznata činjenica da većina žena vodi trudnoću privatno, van sistema za koji postoji zdravstveno osiguranje, ali da se veći broj njih porađa u javnim zdravstvenim ustanovama. To su odlike loše strukture zdravstvenog sistema što duplo košta pacijente”, govori Marina Mijatović.

U zdravstvenom sistemu je uočljiva velika korupcija što dovodi do opšteg nezadovoljstva pacijenata i zaposlenih u zdravstvenom sektoru, dodaje.

“Urušavanje zdravstvenog sistema je konstantno jer za greške koje se prave ne postoje sankcije. Nadležni organi ne ne postupaju po prijavama, a jasno je da postoji spisak problema koje treba rešiti – a za to nema volje, ni političke, ni u sudovima”, kaže Mijatović.

Predviđeno je da postoji i unutrašnji i spoljni nadzor kvaliteta stručnog rada zdravstvenih ustanova, koji ne funkcioniše u praksi.

“Često smo se i mi u okviru našeg posla podnosili zahteve za proveru kvaliteta i predlagali nadzor, ali u najvećem broju slučajeva nisu pronašli da postoji neki problem u kvalitetu, čak i kada je očigledno da on postoji. Tako da, možemo da kažemo da mehanizam ne funkcioniše”, kaže Jelena Stanković.

“U situacijama kada se utvrdi problem, što je možda u jedan odsto zahteva koje smo podneli, tada nema predloga šta uraditi da se to promeni. Takođe, ne postoje informacije da li je uopšte došlo do unapređenja i promena. U slučaju sistemskih kršenja prava u okviru zdravstvenog sistema mora da postoji vanredna kontrola koju bi iniciralo Ministarstvo zdravlja”, dodaje Mijatović.

Pacijentkinje nisu statistika

U izveštaju se od nadležnih tela zahteva: da se uradi nadzor, da se utvrde tačke koje su problematične i da se hitno napravi plan kako da se srede porodilišta – kao i da se vidi tačno koji su to zajednički problemi ustanova.

Pacijentkinja mora da zna da svaka zdravstvena ustanova ima interni akt koji predviđa kako se komunicira s pacijentima. Svaki zdravstveni radnik mora s poštovanjem da se ponaša prema pacijentkinji, ne sme da ulazi u rasprave, ne sme da povisi ton.

“Mnogo je bitna komunikacija ja i da se izbegava izjava da su ljudi statistika. Uvek je važno da se u okviru zdravstvene zaštite pokaže stepen empatije, a to bi trebalo da se uči i tokom studiranja. Razumem da lekari ne mogu da preživljavaju problem svakog pacijenta, ali zato se uči komunikacija. Ako bismo krenuli od toga, pa do organizacije rada, to je jedan ozbiljan posao, koji mora da se radi planski. Mislimo da je to neophodno i hitno”, kaže Marina Mijatović.

Ukoliko doživite akušersko nasilje, preporuka je da se pravovremeno reaguje, da žena čim se to desi odmah sve prijavi nadležnim institucijama, jer je onda lakše dokazivati.

“Obratite se savetniku za prava pacijenata,i pisanim putem inspekciji zdravlja, da imate traga. Za sve usmeno treba imati svedoke. A kad se ide kod savetnika za prava pacijenata, treba da znaju svi da to nisu pravnici ustanove. Neznanje pacijenata o svojim pravima se zloupotrebljava da bi im se uskratila mogućnost zaštite. Pacijenti nemaju svest o tome da pravnik ustanove ne može da štiti i prava zaposlenih i prava pacijenata. On štiti zaposlene u slučaju spora”, napominje Mijatović.

Prisustvo člana porodice na porođaju može da da neki rezultat, ali ne sme da bude rešenje da morate da imate stražara pored sebe. Treba da zdravstvene radnike naučimo da poštuju pacijente, kaže advokatkinja.

“Nijedna od žena koje su nam poslale svoje iskustvo nije zahtevala luksuz. Bile su svesne da dolaze u zdravstvenu ustanovu jer im je neophodna zdravstvena pomoć, kao i topla ljudska reč, da ih neko posluša, da im pomogne u olakšavanju bola, a ne da budu izložene akušerskom nasilju”, zaključuje Jelena Stanković.

Podsetimo, glavna i odgovorna urednica portala Zadovoljna, Dragana Pandurević Jovović, izašla je u javnost sa svojom ispovesti o torturi koju je doživela na porođaju u bolnici „Dragiša Mišović“. Nakon toga, pokrenuta je peticija „Stop akušerskom nasilju“, koju je potpisalo više od 80 hiljada ljudi.

Nakon toga, u zemunskom porodilištu su reagovali i započeli proceduru koja će omogućiti pratnju u porođajnoj sali.

Na portalu Zadovoljna.rs moći ćete da pročitate i užasne ispovesti žena iz Srbije o 16 vrsta akušerskog nasilja koje su preživele, koje su deo ovog izveštaja.

Preuzeto sa: zadovoljna.nova.rs