Neke žene u Sudanu odlučuju da se podvrgnu ženskom genitalnom sakaćenju (FGM) mesec dana pre venčanja kako bi se pretvarale da su device.

To rade uprkos tome što je većina njih već obrezana kad su bile devojčice – što se obično dešava između četvrte i desete godine.

„Noć ulaska“: Žene koje tvrde da im je prva bračna noć uništila brak

„Šta dokazuje čaršav posle prve bračne noći“: Kako prastari običaji i dalje progone žene

Pet stvari koje treba da zna svaka žena

Aseksualnost: „Seks je stvarno besmislen i nije produktivan“

U zemlji sa većinskim muslimanskim stanovništvom to može da podrazumeva odstranjivanje klitorisa i usmina, a često uključuje zašivanje kako bi se smanjio vaginalni otvor – postupak poznat kao infibulacija.

Ti šavovi se kidaju kad žena krene da upražnjava seks.

Ako se buduća nevesta odluči za još FGM-a, operacija, koju obično izvode babice, može da podrazumeva odsecanje još nekih delova usmina i ponovno zašivanje vagine.

„Nisam mogla da hodam danima”

„Bilo je toliko bolno da sam morala danima da ostanem kod prijateljice dok se nisam oporavila, zato što nisam želela da moja majka sazna”, rekla je Maha.

To nije njeno pravo ime, jer želi da zaštiti identitet.

„Mokrenje je predstavljalo veliki problem i nisam mogla lepo da hodam prvih nekoliko dana.”

Maha se podvrgnula operaciji dva meseca pre venčanja sa muškarcem „malko starijim” od nje.

„Nikad mi ne bi verovao kad bi saznao da sam imala seks pre našeg braka”, rekla je ona.

„Zabranio bi mi da izlazim ili čak da koristim telefon.”

Ova diplomirana studentkinja u dvadesetim godinama potiče iz države u severnom Sudanu u kom je zabranjen FGM.

Tipovi FGM-a:

• Tip prvi: Klitoridektomija – delimično ili potpuno odstranjivanje klitorisa
• Tip drugi: Izrezivanje – uklanjanje klitorisa i unutrašnjih usmina, sa ili bez spoljnih usmina.
• Tip treći: Infibulacija – odsecanje, odstranjivanje dela ili čitavih spoljnih genitalija i ušivanje ili sužavanje vaginalnog otvora
• Tip četvrti: Bilo koja druga vrsta namernog oštećivanja ženskih genitalija (spaljivanje, struganje, bušenje)

Ali ova se praksa i dalje naširoko primenjuje – 87 odsto sudanskih žena starosti između 14 i 49 godina uradilo je neki oblik FGM-a, prema podacima Ujedinjenih nacija.

I iako Maha radi u glavnom gradu Kartumu – koji zakonom nije zabranio obrezivanje – ona je odlučila da otputuje kući kako bi operaciju uradila tajno u domu babice.

Ona poznaje babicu, koja je pristala da izvede operaciju za naknadu od malo manje od 5.000 sudanskih funti (oko 110 dolara), što je cena koja se obično naplaćuje za taj zahvat.

„Sečem jer mi treba novac”

U mnogim kulturama u kojima je nevinost pre braka veoma važna, žene se odlučuju da urade operaciju rekonstrukcije himena, tankog sloja koji delimično prekriva vaginalni otvor, kako bi sakrile bilo kakav znak nekadašnjih seksualnih aktivnosti.

Ali „himenoplastiju”, kako se ova operacija naziva, mora da izvede hirurg i ona nije naširoko dostupna u Sudanu – a rečeno mi je da je nudi samo jedna klinika i to izričito udatim ženama.

I zato je ušivanje kako bi se suzio vaginalni otvor najbolja opcija. Neke babice vole i da odseku malo više usmina ili drugih vaginalnih nabora kako bi malo „napravile reda” tokom operacije.

Ginekološkinja doktorka Sosan Sed, koja zagovara iskorenjivanje FGM-a iz Sudana, kaže: „Svaka promena na ženskim genitalijama smatra se FGM-om, bilo da se radi o ušivanju ili bušenju.”

Međutim, nijedan zahvat ne može da se izvede u bolnicama, čak ni u Kartumu, jer ih Sudanski medicinske savet ne dozvoljava.

Svaka babica uhvaćena na delu dobila bi otkaz, a oprema bi joj bila oduzeta.

A opet, u tri bolnice koje sam posetila, babice su mi rado ponudile da izvedu razne zahvate.

Jedna je čak otvoreno pričala o tome pred drugim sestrama i pokazala mi sobe u kojima to može da se obavi.

„Da li želite da vam odsečem deo klitorisa? Ako ne želite da ga diram, neću. Ali načiniću vas savršenom, odseći ću deo spoljnih usmina i zašiti ih”, rekla je ona.

Druga babica rekla je da ne voli to da radi, ali ponekad mora jer joj treba novac.

„Uradila sam infibulaciju pre neki dan na osamnaestogodišnjoj devojci, koju je silovao njen rođak. Njena majka došla je kod mene u suzama, pa sam odlučila da im pomognem”, rekla je ona.

„Zarekla sam se Inicijativi Salima da nikad više neću seći žene ili devojke, ali radim to s vremena na vreme zato što odgajam unuke, čija je majka umrla, pa moram da platim njihovu školarinu.”

Program Salima je projekat Ujedinjenih nacija pokrenut 2008. godine kako bi se prekinulo sa praksom FGM-a u Sudanu.

Nova era?

Ali mora još mnogo toga da se uradi da bi se izmenili stavovi, naročito u jednom toliko konzervativnom društvu.

„Voleo bih da mi buduća žena bude devica”, rekao mi je jedan samac iz Kartuma, dodavši da bi je inače sumnjičio da ga vara.

To je veoma rasprostranjen stav širom Sudana, gde muškarci od žena očekuju da budu „ušivene”.

A opet aktivisti borbe protiv FGM-a nadaju se da će se stvari promeniti, budući da je prošlog meseca zemlja povukla strogi zakon o javnom redu koji kontroliše kako se žene ponašaju i oblače u javnosti, uključujući zabranu da nose pantalone.

Zakon je usvojen tokom skoro tridesetogodišnje vladavine Omara Al-Bašira, koji je početkom godine svrgnut s položaja predsednika državnim udarom, posle masovnih uličnih protesta.

Prema zakonu o javnom redu, vlasti su imale široka ovlašćenja da kontrolišu šta žene nose, sa kim pričaju i sa kim se viđaju, kao i gde rade – a navodnu prestupnicu moglo je da čeka bičevanje ili, u retkim slučajevima, kamenovanje, pa čak i pogubljenje.

Nahid Tubija, osnivačica Inicijative An Lan – grupe koja se zalaže za iskorenjivanje FGM-a iz Sudana – kaže da su mlade žene danas „mnogo naprednije” u odnosu na generacije njihovih roditelja.

„One su u konfliktu sa samima sobom – osećaju da imaju pravo da upražnjavaju seks, ali moraju i da prave kompromise tako što će se ponovo ušiti ili čak nositi hidžab.”

BBC

Pitanje “Kada ćete se konačno vjenčati?” Jean Owen (88) i Robert Thorp (97) često su čuli od svoje djece, no odgovor je dugo izostajao. Svojom iznenadnom odlukom ovaj je par pružio najljepši dokaz da za pravu ljubav nikada nije kasno.

Jean i Robert poznaju se već tri decenije. Njihove su porodice nekada bile bliske i provodile su zajedničke odmore. Nakon što su oboje ostali bez svojih bračnih partnera, zadržali su blizak kontakt, a tokom pandemije koronavirusa dugogodišnje prijateljstvo preraslo je u ljubav. Odluku o stupanju u brak donijeli su tek nedavno – i to u potpunoj tajnosti.

Krajem augusta, bez znanja svojih porodica, par se iz Londona zaputio u škotsko selo Gretna Green. Ovo mjesto na granici s Engleskom još od 1754. godine nosi status utočišta za zaljubljene, kada su zbog blažih škotskih zakona mladi parovi ondje bježali kako bi se vjenčali bez pristanka roditelja. Mit o romantičnom raju za vjenčanja opstao je do danas, bez obzira na godine mladenca.

Jean i Robert sudbonosno “da” izgovorili su na njegov 97. rođendan, iskoristivši tako dvostruki povod za slavlje. Svoju su porodicu odlučili iznenaditi vijestima tek po povratku kući.

Nakon ceremonije, mladenci su zaplesali u parku skulptura ispod poznatog spomenika isprepletenih ruku.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Gretna Green (@gretnagreen1754)

Oboje ističu da i danas uživaju u plesu jednako kao nekada, uz opasku novopečenog mladoženje: “Jedini je problem što Jean više ne mogu prebaciti preko ramena”, kroz smijeh je izjavio Robert.

Prema tradiciji Gretna Greena, vjenčanje ne prolazi bez fotografisanja ispod luka sreće ukrašenog potkovicama, gdje su i Jean i Robert zabilježili svoj poseban trenutak.

Klix

Naime, stručnjaci navode da su rezultati novog istraživanja pokazali da očevi koji imaju kćerke, takođe, imaju i jaču povezanost sa svojom suprugom, uključujući veće zadovoljstvo, predanost i povjerenje, prenosi b92.

Majke kćerki navode da im njihovi partneri pružaju veću podršku. Uz to, očevi su kroz istraživanje naveli da im se anksioznost nakon rođenja kćerki smanjila, a zadovoljstvo u vezi postalo stabilno, piše The Sun.

Autorka istraživanja dr Kristal Duarte sa Univerziteta Rutgers u Njujorku sugerisala je da se ovim istraživanjem želi ukazati na veće šanse za razvoj zdravijih veza i porodica narednih generacija.

“Očevi mogu da posluže kao najraniji model muškog primjera kćerkama, oblikujući očekivanja o pouzdanosti i dostupnosti muškaraca u dugoročnim vezama. Niskokvalitetno ponašanje oca i odsutnost često su povezani s dugoročnim problemima”, navela je.

Napomena: Tvrdnje iz ovog teksta zasnovane su na rezultatima istraživanja koje prenose strani mediji. One predstavljaju nalaze autora studije i ne treba ih tumačiti kao univerzalno pravilo ili naučno potvrđenu uzročno-posljedičnu vezu između pola djeteta i kvaliteta bračnog odnosa.

Nezavisne

„Ja sam, dete, mnogo pretrpela u tom braku.“

Uvek se malo zaustavim kada to kaže.

Ne zato što joj ne verujem, već zato što je slika koju ja imam potpuno drugačija. Moj deda je u mojim uspomenama bio čovek koji se smejao, koji je umeo da napravi šalu, često i na njen račun, bio je glasan, uvek okružen raznim ljudima, voleli su ga i ja sam se često šlepala na njegovim zaslugama. Nisu bili par koji pamtim po tišini za stolom, po napetosti u vazduhu ili po nekoj velikoj porodičnoj drami.

Naprotiv, izgledali su kao ljudi koji su se pronašli.

I baš zato mi je dugo trebalo da razumem šta zapravo znači kada žena kaže da je „trpela“.

Jer mi danas često tražimo jasne odgovore. Ako je neko loš – mora postojati dokaz. Ako je neko dobar – mora biti potpuno oslobođen svake krivice. Kao da ne postoji prostor između. Kao da jedan čovek ne može istovremeno biti nekome dobar otac, dobar deda, zabavan čovek, a da ipak u nečijoj životnoj priči ostane neko zbog koga su neke želje ostale neispunjene.

Moja baka nikada nije rekla da je moj deda bio loš čovek.

Ona samo kaže: „Nisam imala gde da odem.“ A u tu rečenicu možda stane više od svake svađe koju nikada nisam čula.

Moja baka nije odrasla u vremenu u kojem se ženama često govorilo da imaju izbor. Odrasla je kod tetke i teče, radila od malih nogu i rano naučila da život nije mesto gde se mnogo pitaš šta želiš, već šta moraš.

A ona je, ipak, imala jednu veliku želju.

Želela je da bude stjuardesa.

Kada priča o tome, u njenom glasu se i danas pojavi neka devojčica. Priča o jednoj ženi koju je gledala u Beogradu. Uvek je opisuje isto – prelepa, sa urednom punđom i malim koferom, kako odlazi na posao i odleće daleko.

Ta slika joj je ostala zauvek. Mislim da je moja baka maštala da odleti od svih problema. Služenja, potlačavanja i borbe za život.

Možda zato što nije gledala samo jednu stjuardesu. Možda je gledala život koji je mogla da ima.

Živela je na Novom Beogradu, kod Fontane. Imala je posao u centru. Imala je grad koji joj je pružao mogućnost da bude nešto više od nečije ćerke, žene ili snaje.

Ali onda je došao život kakav je tada većina žena poznavala.

Udaja. Porodica. Obaveze. Povratak u selo kod dedine majke.

Godinama je pokušavala da spoji dva sveta – da radi u Beogradu, da putuje, da zadrži deo sebe koji je pripadao gradu, a istovremeno da ispuni sve ono što se od nje očekivalo.

Kada je danas gledam, teško mi je da je zamislim kao ženu koja se ikada osećala nemoćno.

Moja baka je dama, a mangup.

Ima neku starinsku eleganciju koju ne možeš naučiti. I danas ima negovanije ruke, lepšu kožu i urednije nokte nego mnoge žene koje su ceo život provele pokušavajući da ostave utisak. Ima smisao za humor, britak jezik i sposobnost da od obične situacije napravi priču.

Zanimljivo je kako život nekada napravi paradoks.

Žena koja nije imala mnogo prostora da bude slobodna postane jedna od najslobodnijih osoba koje poznaješ.

Možda je baš zato moja baka oduvek bila moderna žena. Ne zato što je nosila nešto posebno moderno (iako su neki komadi koje danas i ja nosim upravo njeni i zovemo ih “ultra mega popularnim”)

Već zato što je, čak i kada su je okolnosti držale u okovima tradicije, u sebi imala onu ideju da žena mora da ima nešto svoje.

Svoj novac. Svoje znanje. Svoju sigurnost.

Zato me nikada nije čudilo što je mene toliko gurala da se obrazujem.

Moja baka nikada nije prešla preko toga da se ja „samo udam i snađem“.

Kada sam prolazila kroz razvod, nikada me nije pitala ono što su mnoge žene iz njene generacije pitale – šta će ljudi reći, da li sam mogla drugačije, da li sam trebala da trpim.

Nikada me nije prekorila zbog toga. Ali zato bi me prekorila za svaku lenjost.

Ako bih neki period zapostavila fakultet, ako ne bih izlazila na ispite, ako bih pomislila da mogu malo da odložim svoje obaveze, dolazila bi njena čuvena rečenica:

„Moraš da budeš svoj čovek. Moraš da imaš svoj dinar.“

I danas, kada imam posao, diplome i svoj život, ona me povremeno podseti da se ne opuštam.

Da završim master. Da predam rad. Da nastavim.

Neko bi možda pomislio da je stroga. Ali ona nikada u životu nije povisila ton.

To je njena ljubav prevedena na jezik žene koja nikada nije imala priliku da ostvari sve što je želela.

Moja baka bi volela da se obrazovala.

Možda bi bila odlična učenica (kao što kaže da jeste dok su je puštali da se školuje). Možda bi završila fakultet. Možda bi govorila jezike, putovala, imala karijeru.

Možda bi bila stjuardesa sa onim malim koferom koji je nekada gledala kod fontane.

Ali nije dobila taj život.

Posle dedine smrti, pre devet godina, kao da se moja baka ponovo rodila.

Ne u smislu da je prethodni život bio lažan. Nije bio. Ona je volela mog dedu. Imali su svoje trenutke, svoju bliskost, svoje šale koje ja pamtim.

Ali kao da je prvi put dobila priliku da upozna onu verziju sebe koju je dugo držala po strani.

Postala je glasnija. Manje spremna da prećuti. Više svoja.

I tu se često zapitam nešto što možda nikada neću moći da saznam.

Da je moja baka rođena danas, da je imala svoj novac, svoju karijeru, stan, prijateljice koje joj govore da ne mora da ostane tamo gde nije srećna – da li bi otišla?

Ne znam.

Možda bi.

A možda i ne bi.

Jer ljubav i odlazak nikada nisu bili jednostavne suprotnosti.

Postoje žene koje su ostale jer su volele. Postoje žene koje su ostale jer nisu imale izbor. Postoje i one koje su ostale jer nisu znale da postoji drugačiji život.

A često je jedna žena istovremeno sve to.

Možda najveća promena između generacije moje bake i moje nije samo u tome što danas žene lakše odlaze.

Možda je najveća promena u tome što danas više znaju da mogu da odu.

I to je velika razlika.

Jer ponekad nije najteže doneti odluku.

Najteže je prvi put poverovati da imaš pravo na nju.

Ona.rs

Proslava Dana zaljubljenih postala je poslednjih decenija nezaobilazni trend Srbiji, i dok mu se parovi raduju, kod ljudi koji nemaju partnere, a naročito kod žena, može izazvati preispitivanje vrednosti i kredibiliteta u društvu. Da je ovaj praznik ubačen u naš kulturni kontekst kao još jedan komercijalni proizvod, smatra dr Vasiljević.

“Donosi neku vrstu miksa između neoliberalne svetkovine potrošnje (srca, anđelčići, vecere, ljubavni filmovi) i patrijarhalne podloge – vrednovanja veze i braka kao ultimativnog pokazatelja vrednosti. Paradiranje, selfiji, storiji i slično su način kvantifikovanja svog socijalnog kapitala”, navodi psihološkinja i dodaje da je već veoma dugo i 8. mart, koji je izuzetno važan dan za radna prava žena, pretvoren u površno i puko formalno darivanje žena cvetom i kozmetikom, ispražnjenog značenja.

Šta “fali” singl ženama i kako se nose sa tim statusom?

Žene koje nemaju partnere u patrijarhalnom društvu i sistemu vrednosti, procenjuju se na skali od – nedovoljno dobre do “jadne” ili “nešto im fali”, a tačnija “dijagnoza” od strane društva sledi kada se uzme u obzir izgled, godište i ponašanje, kaže za N1 psihološkinja i psihoterapeutkinja dr Lidija Vasiljević.

“Što je žena starija i nekonvencionalnija, to je osuda veća. Posedovanje dečka ili partnera indirektno potvrđuje njenu vrednost i kredibilitet u društvu. Pritisak je ogroman, na oba pola, ali na žene je nešto veći, jer je u jednačinu uključen i ‘biološki sat’ te se žena tretira kao roba kojoj ističe rok trajanja kada zađe u četrdesete, tj. u period perimenopauze. Mnoge žene “pounutruju” te kriterijume i stavove i doživljavaju ih kao svoje, dok neke osvešćuju razlike između rodnih uloga i nametnutih normi i svojih stavova”, navodi sagovornica N1.

Vasiljević kaže da je u svojoj psihoterapijskoj praksi imala prilike da radi sa velikim brojem žena koje ovaj pritisak dovodi do depresivnih epizoda, anksioznosti, osećaja bezvrednosti ili pravljenja neadekvatnih izbora, da bi zadovoljile formu ili porodicu, koja se brine da će ostati same i bez dece, što se smatra “ultimativnim gubitništvom”.

Sociološkinja i savetnica u bračnoj agenciji Fortuna Ljiljana Lepšanović Živanović kaže da se iz njenog iskustva svaka žena odnosi individualno prema single statusu i da su reakcije na samački život drugačije – od očajanja, preko ravnodušnosti, do svesnog biranja samoće.

“One se različito odnose prema tome, od očajanja, velike tuge i praznine u duši, patnje zbog toga što su single, dok jedan broj devojaka i žena prosto budu ravnodušne prema tome, dugo su same i ne upoznaju odgovarajuću osobu i nekako to prihvate, nemaju osećanje neke tuge i očajanja – jednostavno, ravnodušne su. Treća grupa single žena prosto ‘izaberu samoću’, tj. na svesnom nivou izaberu da budu same i obično su to devojke i žene koje su možda doživele neko razočarenje ili imale loš brak, a onda kada se razvedu osete neku slobodu, da same mogu da uređuju svoj život i na svesnom nivou biraju da budu same. Onda, imamo jedan broj devojaka koje u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim, koje se opet na svesnom nivou ne upuštaju ni u kakve ozbiljnije veze jer su svoj život sredile po svojoj meri – dobro zarađuju, šopinguju, imaju drugarice sa kojima putuju i prosto njima je lepo”, kaže sagovornica N1 portala.

Kako na žene utiču pitanja “kad ćeš da se udaš” i “kad ćeš da rodiš”?

Pitanja “kada ćeš da se udaš” i “kad će deca”, kad se udaju, pa i – kada planirate sledeće dete, kada imaju jedno, ukazuje na činjenicu da se ženama konstantno uskraćuje sloboda izbora i samodefinisanja, smatra dr Vasiljević.

“Nekim ženama je teško da kažu ne, i moraju to da uče na adekvatan način. Osećaji koji one same opisuju je najčešće – neprijatnost i poniženje, zato što ih neko svodi na jednu ili dve dimenzije. Neke sa svakako i ljute, a kada odreaguju na tu vrstu zadiranja u intimu, često izazovu čuđenje ili negodovanje, jer se ta vrsta prelaženja granica smatra normalnom. S obzirom na to da je žena kroz dugu istoriju svog postojanja smatrana delom teritorije, posedom i cak i pravno nebitnom, ostaci takvog razmišljanja su veoma prisutni”, navodi Vasiljević.

Osamdesetih godina prošlog veka granica stupanja u brak za devojke bila 24-25 godina, a za mladiće oko 30 godina. Danas je to, prema studiji o bračnosti, za devojke u proseku 30-31 godina, a za muškarce 34-35 godina, kaže savetnica u agenciji Fortuna. U Beogradu su prosečne godine stupanja u brak sigurno još i veće, dok se u ruralnim sredinama i manjim gradovima u brak stupa ranije, navodi Lepšanović.

U manjim sredinama, navodi sociološkinja, još uvek postoji neka stigma kada devojka pređe godine u odnosu na to kakvo je društveno očekivanje kada bi trebalo da bude u braku, a deo te stigme su i pitanja poput “kad ćeš da se udaš” i “kad ćeš da rodiš dete”.

“Devojke koje dođu u agenciju Fortuna u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim navedu da im je već dosadilo da ih na porodičnim okupljanjima i ovako uopšte ljudi pitaju – kad ćeš da se udaš i rađaš decu. Devojke koje dođu kažu – neću da me više na sledećoj slavi to pitaju, hoću da dođem i da imam dečka i da dam sebi šansu za jedno kvalitetno poznanstvo”, navodi Lepšanović.

Pored pitanja koja zadiru u njihovu intimu, devojke i žene koje su same često se suočavaju i sa nazivima poput “baba-devojka” i usedelica”. Ovakvo pežorativno određenje smeta ženama, ali proces pružanja dubljeg otpora koji bi značio promenu vrednosnog sistema traži još više truda i upornosti, kao i mnogo više prostora u medijima, navodi Vasiljević.

Brak bi, kako navodi psihološkinja, trebalo da bude stvar ličnog izbora, a dete ili broj dece stvar isključivo regulisana u okviru para budućih roditelja.

“Problem je i velika vezanost supružnika za primarne porodice koje često odlučuju za i umesto njih. To govori o kolektivnom kulturološkom problemu sa puštanjem dece da odrastu, dozvolom za njihovu autonomiju i samostalno odlučivanje, a jedan od razloga za to je pak osporavanje vrednosti žena i u starijim godinama, jer se i dalje vrednuju isključivo u odnosu na doprinosu deci i unučićima, a ne prema svojim potrebama”, objašnjava dr Vasiljević.

Da li se promenilo tradicionalno – zna se ko kosi, a ko vodu nosi?

Prema poslednjem popisu i studiji o brakovima skoro polovina ljudi u Srbiji je “single”, odnosno čak 49 odsto tako su se izjasnili, dok 31 odsto njih nikada nisu bili u braku, kaže sociološkinja i savetnica u bračnoj agenciji Fortuna Ljiljana Lepšanović Živanović. Iako su po nekom tradicionalnom načinu ponašanja, kako kaže, znalo se “ko kosi, a ko vodu nosi”, odnosno uloga muškarca i žene u društvu – danas je to definitivno promenjeno i menja se.

“Mislim da je jedan od osnovnih razloga napuštanja tih tradicionalnih modela ponašanja u muško-ženskim odnosima, pre svega, ostvarivanje ekonomske nezavisnosti žene. Žena nije više podređena muškarcu zbog toga što ne radi ili što manje zarađuje. Danas imamo masu slobodnih žena koje zarađuju isto, ako ne u mnogim slučajevima, dosta više nego mladići. Transformacija ka ekonomskoj nezavisnosti žena poslednje dve, tri decenije je išla brže nego kod muškaraca”, smatra sociološkinja.

Osnaživanje u ekonomskom smislu utiče, međutim, na to da ima sve više singl žena koje su na tom polju praktično izjednačene sa muškarcima, a ako je muškarac tradicionalan i smatra da on treba da bude glava kuće, onda dolazi do neslaganja. Lek za to bi bio, smatra Lepšanović, da se muškarci menjaju i da prihvataju tu situaciju i da podela posla, odnosno da uloge koje muškarac i žena imaju u današnjem društvu, budu shodne situaciji.

“Kad muškarac radi neki posao koji ne donosi prihode koji su iznad nekog proseka, i bude u poznanstvu, vezi ili braku sa ženom koja napreduje što se tiče njenog posla ili dođe u situaciju da više zarađuje od njega – onda to utiče na njegov ego. U kolektivnoj svesti muškarca i dalje da je on lovac i da on obezbeđuje porodicu i onda, taj osećaj da on više nije, stvara kompleks niže vrednosti i inferiornosti. To onda na duže staze dovodi do neslaganja. Rešenje je da ako ona zarađuje više i u situaciji je da napreduje sa karijerom – da on to prihvati i da možda on bude više u kući i oko dece. Da to bude njihov ljudski dogovor i da kao tim, porodica napreduju. Oni muškarci koji pre shvate da je došlo do promene muško-ženskih uloga imaće šansu da zadrže kada upoznaju devojku koja zarađuje na primer više od njih”, dodaje.

Savetnica u bračnoj agenciji Fortuna kaže da je i jedan deo devojaka i žena prezahtevan u svom izboru, posebno ako su postigle nešto u životu i žele da upoznaju osobu koja je slična njima po statusu, vrednoći, ambicioznosti…

“Budući da sve manje ima tog društvenog pritiska, roditelji prihvataju svoju uspešnu ćerku i više ne presinguju kad ćeš da se udaš, ili ona to prosto postavi to je moj život – onda ona je u situaciji da čeka pravog i bira jer ne želi da bude sa bilo kime. Onda prolaze godine, a ona dođe i u te kasne četrdesete da je singl. Zahtevi takvih devojaka, koje su same ostvarene u ekonomskom i društvenom smislu i traže to isto od partnera, kada dođu u agenciju ja im kažem – vaši zahtevi jesu sa pokrićem, to razumem i podržavam, ali činjenica je da će to ići sporije jer treba naći takvog”, navodi Lepšanović.

Izvor: n1info.rs

Promjene su neminovne, kaže ona, ali način na koji im prilazimo pravi razliku. Umjesto otpora, potrebno je da razvijemo radoznalost. U ljubavni odnos unosimo sopstvenu prošlost, stare rane i obrasce ponašanja, pa je važno da ih prepoznamo kada se aktiviraju u kontaktu s partnerom.

1. Vodite računa o sebi

Dobar partner lakše postajemo kada smo fizički i emotivno stabilni. To znači dovoljno sna, kvalitetnu ishranu, kretanje i načine da se izborimo sa stresom. Kada smo iscrpljeni, obaveze prema porodici lakše doživimo kao teret, a ne kao nešto vrijedno.

Briga o sebi podrazumijeva i male radosti – kafu s prijateljima, knjigu, ples, hobi koji nas puni energijom. Nemoguće je davati drugima ako smo potpuno ispražnjeni. Kada osjetite da ste na ivici, bolje je napraviti pauzu nego reći nešto zbog čega ćete se kasnije kajati.

2. Održavajte bliskost dodirom

Dodir je jednostavan, ali snažan način da partneru pokažete da ste tim. On ublažava svakodnevne napetosti i vraća osjećanje povezanosti. Važno je da nije svaki kontakt uvod u seks.

Držanje za ruke, zagrljaj pri dolasku kući, sjedenje jedno uz drugo na kauču, sve to stvara sigurnost i podsjeća vas da ste bliski, čak i kada je dan bio naporan.

3. Ne odustajte od izlazaka udvoje

Kada imate djecu ili zahtjevan posao, lako je da veza sklizne u logistiku – ko vozi, ko kupuje, ko kuva. Zato je vrijeme nasamo dragocjeno. Podsjeća vas da ste partneri, prijatelji i ljubavnici, a ne samo organizatori domaćinstva.

Sastanak ne mora da bude skup niti komplikovan. Šetnja po kraju, film kod kuće, ručak u parku ili partija društvene igre mogu biti sasvim dovoljni da obnove bliskost.

4. Raspitajte se kako je partner

Male provjere tokom dana mnogo znače. Jednostavno pitanje: “Kako si?” pokazuje da vam je stalo. Kada znate šta partnera brine ili raduje, gradite most razumijevanja, prenosi B92.

Neki parovi ostaju povezani porukama, fotografijama ili šalama. Bitno je da komunikacija ostane živa, prenosi B92.

5. Govorite bez optuživanja

Ako vas je nešto povrijedilo, pokušajte da opišete situaciju umjesto da napadnete. Razdvojte činjenice od priče koju ste u glavi stvorili o njima.

Takav pristup povećava šansu da dobijete empatiju i odgovornost, umjesto odbrane i novih optužbi. A kada vi pogriješite, priznajte i izvinite se.

Nezavisne

Nakon godina rada s parovima, Linder je primijetio da ga najviše zabrinjavaju oni koji s osmijehom tvrde da se nikada ne svađaju jer su jednostavno “kompatibilni”, navodi Psychology Today.

Razlog je jednostavan. Što smo iskreniji, ranjiviji i autentičniji s partnerom, to je veća vjerovatnost da ćemo otkriti razlike. Ako se o tim razlikama nikada ne razgovara, one često nastavljaju postojati ispod površine.

Istraživanje Johna Gottmana i Lowella Krokoffa iz 1989. godine pokazalo je da dugoročno zadovoljstvo vezom nije povezano s izbjegavanjem sukoba, nego sa spremnošću partnera da se suoče s teškim temama. Slično tome, novija istraživanja povezuju izbjegavanje sukoba s većim nezadovoljstvom u vezi.

Kada partneri tvrde da se nikada ne svađaju, iza toga se često krije jedan od nekoliko obrazaca. Ponekad jedna osoba s vremenom prestane izražavati svoje potrebe jer je naučila da neslaganje vodi napetosti.

U drugim slučajevima postoji neravnoteža moći pa se manje moćan partner jednostavno prilagodi i odustane od rasprave.

Treća mogućnost je da oba partnera izbjegavaju sukobe kako bi “zaštitili” vezu, ne primjećujući da se pritom postupno udaljavaju jedno od drugoga.

Prema emocionalno usmjerenoj terapiji (EFT), sukobi su često izraz potrebe za povezanošću i potvrdom. Pitanja poput “Mogu li računati na tebe?” ili “Jesam li ti važan/važna?” često se kriju iza svađa. Kada partneri prestanu izražavati te potrebe, ono što nastupa nije nužno zadovoljstvo, nego rezignacija.

To, naravno, ne znači da je cilj više se svađati. Gottman je identificirao obrasce poput kritiziranja, prezira, odbrambenog stava i izbjegavanja kao posebno štetne za odnos.

Cilj nije sukob radi sukoba, nego iskrena komunikacija i osjećaj sigurnosti da možemo izraziti frustraciju bez straha da ćemo izgubiti povezanost.

Važan dio zdrave veze je ono što je Murray Bowen nazvao diferencijacijom sebe, sposobnost da ostanemo povezani s partnerom, a da pritom ne izgubimo vlastiti identitet. Prava intimnost ne znači odsutnost razlika, nego sposobnost da se s njima otvoreno i efikasno nosimo.

Zato vrijedi razmisliti o jednom pitanju. Ako se nikada ne svađate, je li to zato što zaista nema sukoba ili zato što je netko prestao govoriti što misli?

Kako zaključuje Linder, često brkamo tišinu sa sigurnošću. Međutim, prava bliskost ne nastaje izbjegavanjem sukoba, već sposobnošću da ih zajedno prebrodimo. Istinski mir nije odsutnost napetosti, nego osjećaj povezanosti koji ostaje nakon teškog, ali iskrenog razgovora.

Klix

Podaci ukazuju na to da se kriza u ljubavnim odnosima, pa i sama afera, kod mnogih parova javlja znatno ranije nego što se to ranije pretpostavljalo.

Prevara u braku jedan je od najtežih emotivnih udaraca koji partneri mogu da dožive, a proces oporavka i ponovne izgradnje poverenja često traje mesecima, pa čak i godinama. Terapeuti ističu da je za obnovu poverenja nakon neverstva u proseku potrebno između jedne i dve godine, što dodatno pokazuje koliko duboke posledice ovaj problem ostavlja na odnos.

Kritična sedma godina više nije pravilo

Iako je dugo važilo mišljenje da brakovi najčešće pucaju oko sedme godine, istraživanje pokazuje da tada zapravo počinje da vara relativno mali procenat ljudi. Podaci ukazuju da se prvi ozbiljniji problemi javljaju mnogo ranije, često već nakon prve tri godine zajedničkog života.

Oko sedam odsto ispitanih navelo je da je do neverstva došlo već u prvoj godini braka, dok je pet odsto priznalo da se to dogodilo nakon dve godine. Najveći broj onih koji varaju, čak trećina, počinje sa neverstvom upravo nakon otprilike tri godine, kada, kako stručnjaci objašnjavaju, nestaje početna euforija i ulazi se u rutinu.

Istraživanje pokazuje da gotovo polovina ispitanih koji su varali partnera kao glavni razlog navodi nedostatak intimnosti i emocionalne povezanosti u braku. Vremenom dolazi do udaljavanja partnera, što stvara prostor za nezadovoljstvo i traženje pažnje van veze.

Gotovo četvrtina ispitanika istakla je da je dolazak dece značajno promenio dinamiku odnosa, povećao pritisak i smanjio vreme za partnerski odnos. Takođe, 16 odsto priznaje da je jednostavno osetilo dosadu i potrebu za uzbuđenjem, što ih je navelo na neverstvo.

Stručnjaci upozoravaju da savremeni tempo života dodatno ubrzava ove procese i da parovi danas dolaze do kriza mnogo ranije nego ranije generacije, što dodatno menja sliku stabilnosti braka u savremenom društvu.

Superžena

Dugogodišnje veze imaju svoj ritam. Početni zanos i leptirići u trbuhu s vremenom se pretvaraju u mirnu luku, osjećaj sigurnosti i duboku povezanost. No, ponekad se ta mirna luka pretvori u zonu komfora iz koje se ne usuđujemo isploviti, a tanka linija između ljubavi i navike postane gotovo nevidljiva. Kako prepoznati je li odnos u kojem se nalazimo i dalje izvor rasta i sreće ili je postao samo dobro uhodana rutina?

Znakovi upozorenja

Prvi znak da je veza zapela u kolotečini često je tišina koja se uvuče u svakodnevicu. Razgovori se svode na logistiku – tko će u nabavku, što se dogodilo na poslu, koje račune treba platiti.

Duboki, intimni razgovori o snovima, strahovima i osjećajima postaju rijetkost. Zajedničko vrijeme često provodite jedno pored drugog, ali ne i jedno s drugim, svatko uronjen u svoj ekran. Spontanost nestaje, izlasci postaju stvar prošlosti, a seks se pretvara u rutinski zadatak prije spavanja, lišen strasti i bliskosti. Prema psiholozima, ovo su jasni pokazatelji da je veza postala previše udobna i da se partneri uzimaju zdravo za gotovo. Više se ne trudite impresionirati jedno drugo, komplimenti su iščezli, a male geste pažnje koje su nekoć održavale plamen sada su zaboravljene. Odnos funkcionira po inerciji, a umjesto osjećaja povezanosti, dominira osjećaj da ste cimeri koji dijele životni prostor i obaveze.

Ostajete li iz ljubavi ili iz navike?

Često korijen ostanka u nezadovoljavajućoj vezi nije ljubav, već strah. Strah od samoće, od promjene, od neizvjesne budućnosti. Mnogi se pitaju: “Što ako je ovo najbolje što mogu dobiti?” ili se osjećaju zarobljeno zbog uloženog vremena i truda. Taj fenomen, poznat kao “sunk cost effect” ili “zabluda o nepovratnim troškovima”, tjera nas da se fokusiramo na prošlost umjesto na buduću sreću. Ostajemo jer smo “već uložili deset godina” ili “kupili zajednički stan”, zanemarujući činjenicu da nas veza više ne ispunjava. Ponekad se iza toga krije i strah od društvene osude ili pritisak biološkog sata. Prema riječima stručnjaka, ključno je zapitati se jesu li naše odluke vođene ljubavlju ili strahom. Ako se neprestano brinete da ćete ostati sami, opravdavate loše ponašanje partnera (“imao je težak dan”) ili ste se prestali zauzimati za vlastite potrebe kako biste izbjegli sukob, vjerojatno je strah preuzeo kormilo. Gubitak vlastitog identiteta unutar veze, gdje se ne osjećate slobodno izraziti svoje mišljenje, još je jedan alarmantan znak.

Elementi koji čine pravu vezu

Za razliku od pasivne udobnosti navike, prava ljubav je aktivna i višedimenzionalna. Psiholog Robert Sternberg definirao ju je kroz svoj “trokut ljubavi” koji se sastoji od tri ključne komponente: intimnosti, strasti i predanosti. Intimnost je emocionalna bliskost, osjećaj povezanosti i povjerenja, spoznaja da partnera poznajete i da on poznaje vas. Strast nije samo fizička privlačnost, već i onaj osjećaj uzbuđenja, žudnje i fokusa na partnera. To je energija koja vas vuče jedno drugome. Naposljetku, predanost je svjesna odluka da ostanete zajedno, da na život gledate kao tim i da znate da si, bez obzira na sve, čuvate leđa. Ljubav zahtijeva trud i empatiju. To znači da aktivno brinete o emocionalnom stanju svog partnera, da vas zanima što ga čini sretnim, a što tjeskobnim, te da ga podržavate u njegovim ciljevima. Ne radi se o tome da pronađete “srodnu dušu”, već da zajedno stvarate odnos srodnih duša iz dana u dan, kroz male geste, razumijevanje i spremnost na oprost.

Sigurnost i poznatost su ugodni, no ne smiju postati izgovor za odustajanje od rasta, kako osobnog tako i zajedničkog. Funkcionalna veza nije nužno i sretna veza. Potrebno je hrabrosti za iskreno preispitivanje vlastitih osjećaja i motiva, ali i za otvoren razgovor s partnerom.

Žena.hr

Ne možete točno odrediti u čemu je problem, ali nešto jednostavno nije u redu. Pitate partnera: “Što se događa?”, a on brzo odgovara: “Ništa.” Ipak, ton mu je napet, govor tijela zatvoren i jedva da vas je pogledao cijeli dan. Ostajete frustrirani, isključeni i zbunjeni, pitajući se što se zapravo događa.

Ovo je čest scenarij u vezama u kojima se uvukla pasivna agresija – prikriveni oblik izražavanja ljutnje koji tiho, ali sigurno nagriza povjerenje, povezanost i emocionalnu sigurnost.

Što je zapravo pasivno-agresivno ponašanje?

Pasivna agresija je naučeni obrazac ponašanja u kojem osoba ne izražava negativne osjećaje poput ljutnje, frustracije ili nezadovoljstva direktno. Umjesto toga, koristi suptilne, neizravne metode kako bi iskazala svoje osjećaje i suptilno kaznila drugu stranu. Korijeni ovakvog ponašanja često sežu u djetinjstvo, u okruženje u kojem otvoreno izražavanje ljutnje ili neslaganja nije bilo sigurno ili prihvatljivo. Osoba je naučila da je direktan sukob opasan i da može dovesti do kazne ili odbacivanja, pa je potiskivanje i neizravno iskazivanje osjećaja postalo jedini način da se zaštiti. U odrasloj dobi, ovaj nekadašnji obrambeni mehanizam postaje destruktivna navika koja stvara napetost i emocionalnu distancu u partnerskom odnosu.

Suptilni znakovi

Znakove pasivno-agresivnog ponašanja nije uvijek lako uočiti jer su često maskirani lažnom pristojnošću ili izgovorima. Ipak, s vremenom se obrasci ponavljaju i postaju sve očitiji. Jedan od najčešćih znakova je tretman šutnjom, gdje partner odbija razgovarati satima ili čak danima, koristeći tišinu kao moćno oružje za kažnjavanje. Tu je i sarkazam ili dvosmisleni komplimenti, poput izjave: “Vau, napokon si se sjetio to napraviti”, koja zvuči kao šala, ali zapravo nosi žalac kritike.

Partner može pribjeći i namjernom zaboravljanju ili odugovlačenju s obavljanjem važnih zadataka koje ste dogovorili. Nakon svađe, možete primijetiti i naglo uskraćivanje nježnosti i fizičkog dodira. Posebno su zbunjujući miješani signali: partner tvrdi da je sve u redu, no njegovo prevrtanje očima, glasno uzdisanje ili lupanje vratima govore potpuno suprotnu priču. Često se koristi i nabijanje osjećaja krivnje kako bi vas se natjeralo da se osjećate loše, umjesto da se otvoreno razgovara o vlastitim potrebama.

Kako prekinuti destruktivni obrazac?

Prekidanje ciklusa pasivne agresije zahtijeva svjestan napor, strpljenje i promjenu komunikacijskih navika s obje strane. Cilj nije upirati prstom u krivca, već stvoriti prostor za emocionalnu iskrenost i direktnu komunikaciju koja gradi, a ne razara odnos.

Ako je vaš partner pasivno-agresivan

Ključno je ne reagirati impulzivno. Ako na sarkazam odgovorite ljutnjom, samo ćete pojačati negativni ciklus. Udahnite, saberite se i pokušajte mirno imenovati ono što primjećujete. Umjesto optužbe: “Nikad mi ne kažeš što ti je”, pokušajte s nježnijim pristupom: “Osjećam se zbunjeno. Kažeš da je sve u redu, ali djeluješ povučeno. Želim razumjeti što se događa.”

Koristite takozvane “ja” poruke kako biste izrazili kako se osjećate zbog partnerovog ponašanja, bez pripisivanja krivnje. Na primjer: “Osjećam se povrijeđeno kad mi ne odgovaraš na pitanja.” Jednako je važno postaviti zdrave granice. Jasno dajte do znanja što nećete tolerirati, primjerice: “Želim riješiti ovo s tobom, ali ne mogu dok se zatvaraš u sebe i odbijaš razgovor.” Na taj način ne nagrađujete njegovo ponašanje, već ga pozivate na zreliji pristup.

Ako prepoznajete pasivnu agresiju kod sebe

Promjena uvijek počinje samorefleksijom. Zapitajte se: “Koristim li i ja pasivnu agresiju?” Možda i sami izbjegavate reći što uistinu osjećate ili očekujete od partnera da vam čita misli. Preuzimanje odgovornosti za vlastitu ulogu u dinamici prvi je korak prema promjeni.

Vježbajte prepoznavanje svojih emocija u trenutku kad se pojavi poriv za pasivno-agresivnom reakcijom. Priznajte si da ste ljuti ili frustrirani. Sljedeći korak je učenje asertivne komunikacije – vještine direktnog i iskrenog izražavanja vlastitih misli, osjećaja i potreba, ali na način koji je pun poštovanja prema partneru. Umjesto da očekujete da partner pogodi što želite, recite to jasno i glasno. Asertivnost gradi povjerenje, dok pasivna agresija stvara emocionalne barijere.Popravak odnosa narušenog pasivnom agresijom je proces. Zahtijeva vrijeme, dosljedan trud i, najvažnije, predanost oba partnera. Svaki, pa i najmanji, korak prema iskrenoj i otvorenoj komunikaciji je pobjeda. Ne radi se o postizanju savršene komunikacije, već o postupnom građenju kapaciteta da kažete što je za vas istina, čak i kad je neugodno. Ako se osjećate da ste zapeli u začaranom krugu iz kojeg se ne možete sami izvući, potražite stručnu pomoć. Partnerska terapija može vam pružiti siguran prostor i alate za učenje novih, zdravijih načina komunikacije.

Žena.hr