Evo kojih su šest stvari izdvojili stručnjaci iz različitih područja medicine:

Nema skakanja na trampolini

Iako su omiljena dječja zabava, liječnik za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju bio je jasan – svojoj djeci ne bi dopustio igru na trampolini. Upozorava kako takva aktivnost može dovesti do ozbiljnih posljedica poput ozljeda leđne moždine, traumatskih ozljeda mozga i potresa mozga.

Daleko od električnih bicikala

Ljekar sa odjela intenzivne njege ističe opasnost električnih bicikala. Objašnjava da se, iako ih smatramo biciklima, kreću brzinom motocikla, a bez adekvatne zaštite posljedice mogu biti ‘razorne’.

Oprezno s lijekovima protiv bolova

Nefrolog, stručnjak za bubrežne bolesti, savjetuje poseban oprez s nesteroidnim protivpalnim lijekovima poput onih koji sadrže ibuprofen ili naproksen. Njegove su riječi bile direktne: ti lijekovi će “ubiti vaše bubrege”.

Bez zaštite od sunca nema na plažu

Dermatološkinja je naglasila da svoju djecu nikada ne bi pustila na plažu bez kreme za sunčanje, šešira i zaštitne odjeće. Podsjeća da i Američka akademija za dermatologiju potvrđuje kako zaštita kože od sunca značajno smanjuje rizik od raka kože, opeklina i preranog starenja.

Zabrana vožnje motora

Ljekar iz hitne službe podijelio je svoj najveći strah – motore. Kaže da svakodnevno svjedoči teškim ozljedama uzrokovanim nesrećama na motorima i zbog toga svojoj djeci nikada ne bi dopustio da ih voze.

Nikad spavanje sa sočivima

Za kraj, sama autorica videa, oftalmološkinja dr. Rupa, otkrila je svoje pravilo: nema spavanja s kontaktnim sočivima. Objasnila je kako je ta navika povezana s povećanim rizikom od ozbiljnih infekcija oka, upala i čireva na rožnici.

Ono što ove savjete čini posebno zanimljivima jest činjenica da se ne odnose na neke dramatične ili prolazne trendove. Riječ je o svakodnevnim, uobičajenim stvarima koje smo kao društvo većinom normalizovali, ne razmišljajući o potencijalnim opasnostima.

Izvor: Index

Pričali su mi da se od ljubavi ne živi sa sve usputnim savjetima o hvatanju bogatih, osiguranih, zbrinutih. Pričali su mi da onog momenta kad sirotinja uđe na vrata, ljubav se da u trk kroz prozor. Vele da prhne k'o uplašena sjenica pred zvukom ili pucnjem. A ja ih pitam šta je onda ono što viđam u jednosobnim stanovima, u žuljevitoj ruci koja nosi kesu da prehrani obitelj, u samohranoj majci koja radi na 3 posla da djeci napravi ručak, osigura odjeću i školovanje ili u muškarcu koji zadnju paru da da kupi dragoj knjigu koju je, eto, dugo tražila.

Šute.

Pričali su mi kako ljubav iščezne s vremenom, kako izgubi na sjaju, na jačinu, na boji, zaturi se negdje između primopredaja djece u hodniku i istrčavanja iz kuće za obavezama, između „kasnit ću danas“, i prebacivanja odgovornosti, pranja i čišćenja i rondanja. Između godina proživljenih zajedno. Ili pretrpljenih zajedno. A, ja gledam starce koji grčevito drže jedno drugom ruku, grčevitije nego što mladi znaju da je moguće. Pa ih pitam šta je onda ono kad odem kod amidže i strine, ona ima šećernu bolest i bolne noge, teško se kreće, a on sa osmijehom kuha kafu, iznosi poslastice i gledaju se i šale nekako tako da te toplina obuzme. I smiješi joj se i zadirkuje je i ponaša se kao tinejdžer zateleban preko ušiju.

A ja ih pitam šta je onda ono što viđam u jednosobnim stanovima, u žuljevitoj ruci koja nosi kesu da prehrani obitelj, u samohranoj majci koja radi na 3 posla da djeci napravi ručak, osigura odjeću i školovanje ili u muškarcu koji zadnju paru da da kupi dragoj knjigu koju je, eto, dugo tražila.

Šute.

Pričali su mi da ljubav pobjegne pred bolešću. Skrije se k'o upišano dijete i čuči, čeka da prođe, da se zaboravi. Ali, nigdje toliko ljubavi nisam vidjela kao u bolnicama i bolničkim posteljama. Pitam ih šta je onda ono kad je pazi i tetoši, obilazi i presvlači i izdržava kad je zaista teško, preteško i zna da najteže tek dolazi. I sve to radi sa osmijehom uz šalu, ne bi li prikrio izdajničke suze koje se kao u inat sakupljaju u kutu oka. I teku prema unutra, teku nepovratno.

Šute.

Pričali su mi da je ljubav ograničena bojom, vjerom i nacijom. Pitam ih kako onda ne viđoh da je iko s toliko žara brani i bodri kao baš takvi, različito obojeni, sa različitim molitvama, privjescima na lančićima, držeći krst i polumjesec i moleći Boga, njenog ili njegovog da ih sačuva, štiteći je od očeva, majki, komšija i osuda i neshvatanja.

A ja gledam starce koji grčevito drže jedno drugom ruku, grčevitije nego što mladi znaju da je moguće. Pa ih pitam šta je onda ono kad odem kod amidže i strine, ona ima šećernu bolest i bolne noge, teško se kreće, a on sa osmijehom kuha kafu, iznosi poslastice i gledaju se i šale nekako tako da te toplina obuzme. I smiješi joj se i zadirkuje je i ponaša se kao tinejdžer zateleban preko ušiju.

Šute.

Pričali su mi kako i ljubav umre sa smrću ili odlaskom voljene osobe. Kao daleko od očiju, daleko od srca. Pitam ih šta je onda ono što vidim u pogledu onih koji su ostali i čekaju. Čekaju po 25 godina. Gledaju kroz prozor u nepreglednu daljinu i skaču na svako kucanje na vrata. Koji sa suzama u očima posmatraju izblijedjele fotografije, izgužvane i po stoti put izvađene iz kante za smeće i ispravljane i peglane dlanovima, prekorijevajući se i pitajući gdje im je pamet bile pa je baciše. Ljube fotografije i uzdišu. Miluju drugu stranu kreveta, još uleglu od tijela koje je nekoć tu ležalo i ne mogu da bace nošenu odjeću od straha da neće više nikad osjetiti miris koji se uvukao u svaku poru džempera. Koji stavljaju peti tanjir prilikom služenja ručka, pa se pogledaju i rasplaču kad se sjete da ih je četvero za stolom.

Šute.

Zbog silne i materinske ljubavi prema sinu, daruješ mu bubreg.

Iz nesebične ljubavi prema majci, odrekneš se svega što je unosilo radost i kvalitet u tvoj život i svaki svoj dan posvetiš tome da uneseš radost u njene posljednje dane.

Iz ogromne ljubavi prema ocu, čak i 15 godina poslije njegove smrti ti fali istim žarom i potrebom.

Iz čiste ljubavi prema partneru, opeglaš mu košulju ili ti on skuha večeru, kad je sebi ne bi opeglala, a on kuhao ni za sva blaga svijeta.

Iz neopisive ljubavi te snenu i uspavanu zagrli onim najjačim, što kosti lomi i dušu hrani, zagrljajem, pa ti u polumraku i tišini noći šalješ još tišu zahvalnost Bogu na tome što ti je podario.

Pričali su mi kako i ljubav umre sa smrću ili odlaskom voljene osobe. Kao daleko od očiju, daleko od srca. Pitam ih šta je onda ono što vidim u pogledu onih koji su ostali i čekaju.

I džaba ti bankovni računi sa 5 cifara, nakvarcani osmijesi, poršei, ajfoni, tableti, trice i kučine, kad uđeš u stokvadratni stan poslije posla, a nema ko da te dočeka, zagrli, shvati i opravda.

Džaba ti kese pune markiranih stvari kad nema ko da ih skine i razbaca po podu u neznanju i strasti.

Džaba ti klišejizirani korzeti ako te nije vidio u stanju tasmanijskog čudovišta u PMS-u, u prevelikoj majici, s repom na vrh glave i na WC šolji. I nekim čudom te opet i želi i voli i grli.

Kažu da novac pokreće svijet. Nije. Ljubav pokreće svijet. Raznolika. Prema ribolovu, knjizi, cvijeću, sportu, kafani, psima, hrani, planini, vodi, adrenalinu, ljudima. Ili novcu, jer je i to ljubav, makar opsesivna.

I džaba ti bankovni računi sa 5 cifara, nakvarcani osmijesi, poršei, ajfoni, tableti, trice i kučine, kad uđeš u stokvadratni stan poslije posla, a nema ko da te dočeka, zagrli, shvati i opravda.

Meni vala nema pare koja bi mogla zamijeniti momenat kad sam tjeskobna i luda i suze liju k’o novembarske kiše, život me otres’o i razlijepio k’o palačinku, pa me On zagrli zagrljajem koji traje pola sata i poslije toga sam izliječena, jeb’o Leksilijum i Torabijevu vodu. MI je uvijek bolje nego JA.

I sve mi je jasnije da je istina ono što su govorili da se od ljubavi ne živi.

Od ljubavi se preživljava.

Prema Američkom udruženju psihologa, jedna trećina ispitanih u anketi koja se bazirala upravo na tome, izjavilo je da su većinu dana preopterećeni.  Neke od briga koje muče ljude širom zemlje su vjerovatno opravdane. Troškovi života su apsurdno visoki, zdravstveni problemi (pandemija?) mogu izazvati intenzivnu anksioznost, a sukobi, svađe i nesuglaisce  mogu biti izuzetno bolni.

Međutim, postoji mnogo drugih scenarija o kojima često razmišljamo, a koji jednostavno nisu vrijedni brige ni razmišljanja. Kao što stara poslovica kaže, „većina stvari o kojima brinemo se ne dese“.

Kako bi provjerili koliko ima istine u toj poslovici, HuffPost je razgovarao s ljudima u njihovim 80-im, 90-im i 100-im godinama kako bi saznao njihova razmišljanja o stvarima o kojima su brinuli kada su bili mlađi. I, ispostavilo se da su gubili vrijeme brinućise.  Evo šta su rekli:

Voljeli bi da ih nije bilo briga šta ljudi misle o njima.

Jackie Stricker, koja ima 100 godina i živi sama u St. John's Meadows u Rochesteru u New Yorku, rekla je, “pretpostavljam da mi je bilo važno šta ljudi misle o meni”.

Iako je to bila njena velika briga tokom njenih mlađih dana, ono što ljudi misle o njoj postalo je manje važno kako je starila.

„Ponekad te ljudi ne vole i zaista ne možeš ništa da uradiš povodom toga“, objasnila je za HuffPost. “Ni sami ne znaju zašto, tako da se ne brinem o tome.”

Voljeli bi da se nisu opterećivali oko ishoda nekih situacija.

Na pitanje o čemu bi mladi trebali manje brinuti, Kenny Vance, 80-godišnji muzičar koji vrijeme dijeli između New Yorka i Floride, rekao je za HuffPost da bi ishod nekih situacija trebao biti manje zabrinjavajući.

“Ako idete na rezultat prije nego što ste prošli kroz proces, to je samo nešto što je u vašoj mašti ― nije povezano sa stvarnošću,” rekao je Vance, koji je pjevač doo-wop grupe ”Kenny Vance and the Planotones” i ima dokumentarni film “Srce i duša: Ljubavna priča”, koji je premijerno prikazan na PBS-u ovog juna.

„Umjesto da previše razmišljate o situaciji ili dozvolite svojoj negativnosti da vas spriječi da nešto učinite, samo krenite, uradite to“, rekao je Vance.

“Garantujem vam da će se, ako se odvažite, dogoditi nešto što niste očekivali. Nikada, nikada se ne desi ono što očekujete“ – rekao je. ‘Ne očekujte ono što očekujete’ – mislim da je dobar aforizam.

Voljeli bi da nisu brinuli kako će im biti nakon odlaska u penziju.

Ruth Snyderman-Works, 87, rekla je da se mnogo brinula o svom slobodnom vremenu koje će imati kada ode u penziju. Snyderman-Works je bila suvlasnica umjetničke galerije u Filadelfiji sa svojim suprugom Rickom Snydermanom više od 50 godina.

“Bila sam veoma zabrinuta zbog zatvaranja galerije i šta ću raditi sa sobom po cijeli dan nakon što sam bila vezana za galeriju 52 godine”, rekla je Snyderman-Works za HuffPost. “Od tada se čini da dani lete. Živimo u stanu u ulici u kojoj ima toliko ljudi s kojima se možemo družiti.”

Par je rekao da ostaju zauzeti i društveni tako što viđaju bivše osoblje, bivše klijente, prijatelje, umjetnike, mlade i stare ljude sa drugačijim uvjerenjima od njih.

“Postoji toliko načina na koje možete razgovarati sa ljudima kako biste pronašli neku zajedničku tačku”, rekla je Snyderman za HuffPost. “A ako pričate samo sa onima sa kojima dijelite identična mišljenja i stavove, to je prilično tužan i prazan život, a mi nikada nismo živjeli takvim životom.”

“Dakle, više nismo zabrinuti za naše vrijeme”, dodala je Snyderman-Works. “Taj najveći strah je nestao.”

Voljeli bi da nisu vodili toliko računa o izgledu.

“Puno sam se brinula o izgledu o kojem sam prestala brinuti u svojim 40-im i 50-im godinama”, rekla je za HuffPost Naomi Goldrich, 91-godišnjakinja koja živi u Kaliforniji. „Jesam li bila dobro obučena? Jesam li izgledala OK? Bila sam veoma visoka i veoma mršava, i uvijek sam se brinula da izlgedam kao štreber.”

Ona je dodala da je izgled postao veoma važan, posebno u srednjoj školi kada su devojke bile robovi određene vrste džempera ili određene vrste cipela. “A ja dolazim iz siromašne porodice. Nismo imali novca da kupimo te cipele i taj džemper“ – rekla je.

Kako je vrijeme odmicalo, Goldrich je shvatila da izgled zapravo nije toliko važan, rekla je.

“Sve dok sam bila čista i njegovana, moj izgled nije bio važan”, rekla je Goldrich. „Ono što je zaista bilo važno je ono što radim – i zato sam krenula da aktivno preusmjeravam svoj život. Upisala sam se na pravni fakultet i počela živjeti svoj život daleko od izgleda.”

Voljeli bi da nisu ozbiljno shvatali smak svijeta.

„Sjećam se možda kad sam imala 5 godina… odrasli su pričali o smaku svijeta“, rekla je Diane Johnson, 85-godišnjakinja koja živi u Connecticutu. “Sjećam se da sam dugo čekala da se to dogodi.”

Za Johnson, to je bio period tokom ranih 1940-ih kada je trajao Drugi svjetski rat i kada su se Sjedinjene Države oporavljale od bombardovanja Pearl Harbora. Ljudi su tada mogli biti zabrinuti zbog političkih sukoba, rasnih tenzija ili efekata klimatskih promjena. Sve su to stvarne brige i, slično kao tada, mnogi ljudi ni danas u svijetu nisu sigurni od ovih situacija.

Ali, za one koji su fizički sigurni od ovih prijetnji, postoji razlika između brige i paranoje, a to je kada upadnete u zamku “šta ako” i vaš um pređe u način preživljavanja bori se ili bježi kada ne treba. To dovodi do stresa, anksioznosti i mnogo brige oko situacije od koje ste fizički sigurni.

Voljeli bi da nisu brinuli o uzvraćanju/osveti.

Bob Wheeler, 82-godišnjak iz Konektikata, rekao je da nije bio previše zabrinut ni u jednom trenutku svog života, ali vidi da se mnogi ljudi oko njega brinu o jednoj stvari koja je gubljenje vremena: osveti.

“Neki ljudi… osjećaju da se trebaju osvetiti. Ako dobiju neželjeni telefonski poziv ili mail ili bilo šta drugo, moraju se osvetiti i pokušati uzvratiti osobi koja im je to uradila, a to nikada ne funkcioniše”, rekao je Wheeler. “Morali biste jednostavno ignorisati te stvari… i živjećete duže ako to učinite.” (Osjećaj kao da trebate nekome uzvratiti stvara stres, a stres je loš za vaše srce, zdravlje crijeva i još mnogo toga.)

A neki se uopšte ne brinu, i dobro im je.

Jerry Spoerl, 87-godišnjak koji živi u New Jerseyu, rekao je da umjesto da se brine o situaciji, on je istraživao kako bi mogao napraviti neophodne promjene. Kada je zabrinut, onda se moli.

„Briga samo stvara smetnje“, rekao je. “Izbacite mrave iz glave – koncentrišite se na prave stvari, a ne na ono što bi se moglo dogoditi”, rekao je Spoerl.

„Dio mog mentalnog pristupa, ako imam neku lošu misao ili nešto slično, reći ću sebi: ‘Džeri, ti si zgodan starac i trebalo bi da imaš samopouzdanja’, i to mi pomaže da si pomognem”, rekao je Spoerl.

Za Jerryjev 80. rođendan, njegova djeca su napravila majice s jednim od njegovih popularnih slogana „75% ovog života je čisto sranje“. To je dobra mantra: Ko želi potrošiti svoj život brinući o tome?

Kad se tome doda neprestano kritikovanje svoje dece, deljenje saveta kad ih niko ne traži, zapanjenost pred idejom da odasli sin ili ćerka idu sa društvom na more, jer je put dug a opasnosti vrebaju iza svake okuke, kao i sitne kritike –„mogla si da se očešljaš“ , „bolje ti stoji onaj drugi karmin“, „suviše ti je kratka suknja“ ili „zašto si, dođavola, pustio tu bradu“, i tome slično iz opusa stiliste amatera koji gaje mnoge majke, logično je pretpostaviti da njihova deca često pomisle kako su dosadne i naporne.

Briga, naime, jeste ubica svake životne radosti.

Milslila sam godinama da je moja majka takva, a onda sam, jednog dana, kad sam se pošteno pogledala u ogledalo shvatila da i sama pripadam toj drevnoj autohtonoj domaćoj vrsti. Malo je falilo da postanem slika i prilika klasične majke gušiteljke.

I, onda sam došla do zaključka da, ukoliko ne naučim da se opustim, ukoliko mi ne pođe za rukom da se zaustavim i da svoje odraslo dete u svakom trenutku tretiram kao odraslu, autonomnu i sebi ravnu osobu, od koje imam toliko toga da naučim – da ću ne samo da babnem pre vremena, nego da ću da joj postanem kamen oko vrata.

A, ko normalan bi tako nešto želeo?

Kao što mi želimo nasmejanu, opuštenu i veselu decu, a ne mrgude, tako i naša deca žele nasmejane i opuštene majke, a ne doživotne vrhovne sudije i tužioce. Žele, kad smo ih već vaspitali i odgajili, da im budemo prijatelji i sagovornici, žele opuštene trenutke koje obeležava prijateljstvo, razumervanje i uzajamno poštovanje.

Žele da se prema njima ponašamo kao što se ponašamo prema svojim prijateljima. Žele slatko ćaskanje, humor, žele da im budemo, nekako, mladi. To nema veze sa godinama, ni sa borama, to ima veze sa poštovanjem. Da im kažemo da su u pravu, i da nešto ne znamo, i da ne kukamo i ne kritikujemo , nego da ih pohvalimo i podržimo.

Ko voli gunđala? Ko voli svađalice? Ko rado ide da se vidi sa onim ko neprestano kritikuje?

Mislim, na tome mora da se radi – majka uvek može da bude bolja. A kad je majka bolja, sve je bolje.

Ja i dalje, pravo da vam kažem, učim da moja ne mora da bude zadnja, i da ne samo da nije važno da budem u pravu, nego da je veoma lako reći da nisi u pravu.

Kad mi je posle jednog ručka u lokalnoj kafanici, na moje pitanje, kako se provela sa mnom, moja ćerka opušteno rekla da joj je bilo baš divno, shvatila sam, po ko zna koji put, da je život genijalan samo za one koji su spremni da uče, ali ne i za one koji misle da sve znaju.

Preuzeto sa: detinjarije.com

“Ti nisi moj biološki otac, ja nemam tvoje prezime i nimalo ne ličim na tebe. Svaki muškarac može napraviti dijete i staviti svoje ime na rodni list, ali samo pravi čovjek poput tebe može da brine za dijete koje nije njegovo. Mom bratu i meni si bio veliki uzor. Moj biološki otac mi je nekoliko puta slomio srce, ali ti si uvijek bio tu da sastaviš te slomljene dijelove. Svakim zagrljajem si popravljao te polomljene komadiće moga srca.

Znam da sam u prošlosti bila buntovnica zbog izbora momaka sa kojima sam se zabavljala, ali ti si me naučio šta znači biti pravi čovjek. Znam da me pravi muškarac neće varati, neće izabrati drogu i alkohol umjesto mene, neće me ni fizički ni verbalno zlostavljati i nikada neće učiniti da se osjećam kao da nisam dovoljno dobra.

Srce mi je nekoliko puta bilo slomljeno, ali ti si uvijek bio tu da mi pomogneš. Učinio si da osjećam da sam zaslužila da budem srećna tako što si imao snažan, zdrav i predivan brak sa mojom mamom. Tretirao si je onako kako ona zaslužuje. Godinama sam gledala kako vaša veza raste i nadam se da ću jednog dana naći nekoga ko će me voljeti i podržavati kao ti moju majku.

Nikada me nisi tjerao da budem nešto što nisam. Čak i kada sam milion puta mijenjala mišljenje o tome šta želim da uradim ti si podržavao svaku moju odluku. Kada sam griješila ti si mi pomagao da to popravim. Nekako si uspio da preživiš moje tinejdžerske godine i to mi sve govori o tvom strpljenju. Ti si zaista jedno predivno ljudsko biće i kada me ljudi pitaju ko je moj tata ja s ponosom izgovaram tvoje ime.”

Katelyn je na Dan očeva ove godine iznenadila svog očuha kada mu je rekla da želi da uzme njegovo prezime. Bio je jako dirnut, oči su mu se napunile suzama i jedva je uspio da je pita: “Da li ti zaista postojiš?” Bio je presrećan zbog njene odluke, a Katelyn je to samo jedan od načina da mu zahvali zato što joj je oduvijek bio divan tata.

“Hvala ti od sveg srca na tome što sam postala žena kakva jesam. Znam da bez tebe ne bih bila ni blizu da budem osoba kao što sam danas. Hvala ti što si se uvijek brinuo za našu porodicu. Iako me nisi napravio ti si me oblikovao sa 11 godina brige i nikada me nisi naveo da posumnjam u samu sebe. Svaki put kad pričam o tebi ja se rasplačem zato što me ti nikada nisi razočarao kao drugi muškarci u mom životu. Kada oni odu ili me ponize ja ću uvijek imati tebe. Hvala ti na svemu što činiš za mene. Jako sam ponosna što sam tvoja kćerka.”

Sa tim problemom se suočila i Katie Smith, samohrana majka troje djece.

“Mislim da je ljude sramota da pričaju o razvodu. Osjećaju da su slabi, ranjivi i kao da se ne mogu srediti. No, budimo realni, to utiče na vaše finansijsko stanje bez obzira na to kolika su vam primanja i izaziva stres koji vas dodatno emotivno iscrpljuje”, otvoreno priča Katie.

U braku ljudi obično dijele troškove na pola, a sad odjednom imate dvije hipoteke ili račune za dva iznajmljena stana.

Kada su Katie i njen bivši muž prvi put razgovarali na temu razvoda, nju je ta tema potpuno šokirala i veoma često bi se zatvorila u samu sebe. Bilo joj je veoma teško da vlada svojim emocijama. Željela je biti jaka zbog svoje djece kako bi im pokazala da može brinuti za njih i samu sebe. Htjela je da ostanu u kući u kojoj su oni odrasli. Toliko toga joj je prolazilo kroz glavu da bi se često razboljela. Katie naglašava da ne želi uljepšavati stvari jer prava istina je ta da samohrane majke osjećaju poraz i strah.

“Ako ste naučile sve rješavati udvoje, kao tim, prijelaz u situaciju u kojoj sve radite same je jako težak teret. Znam da to važi za obje strane i da razvod pogađa i muškarce, kako u emotivnom, tako i u finansijskom smislu. I oni se suočavaju sa velikim gubitkom bez obzira na to da li su htjeli razvod ili ne. No, činjenica je da žene trebaju više povući kako bi stvorile i sačuvale dom i doprinijele domaćinstvu. Na nama je da to očuvamo zato što želimo da stvari ostanu što normalnije za našu djecu, a pored toga tu je još i nošenje finansijskog tereta”, objašnjava Katie.

Katie smatra da su ljudi mirniji ako imaju partnera u svom životu zato što znaju da se mogu osloniti na njega. No, nakon razvoda, kada se suoče sa problemom, više nema nikoga sa druge strane stola u koga možete pogledati i znati da niste sami u svemu tome. Ne možete udružiti snage i smisliti nešto u hitnom slučaju koji se desi potpuno neočekivano i iziskuje veća novčana sredstva.

“Sami ste. I to je užasno. Ako živite razdvojeni, čak i ako se vaš bivši muž i dalje brine o djeci i svemu ostalom, svako jutro kada se probudite osjećate da ste same. Ako vam se pokvari auto vi se morate pobrinuti za to da bude popravljen na vrijeme i da platite majstora. Ne možete nazvati svog partnera da mu se izjadate. Nemate nikoga ko bi taj teret podijelio s vama ili vam pomogao da riješite problem”, otvoreno priča Katie i dodaje da isto tako morate sami voditi računa oko popravki u kući, pronalaženju dobrih i pouzdanih majstora i da će vam biti veoma teško da uštedite novac za neočekivane troškove zato što sada vi većinom finansirate cijelu porodicu.

Kako sama Katie kaže, samohrane majke postaju banke, investitori, štediše, škrtice i uvijek su bolno svjesne potreba svoje djece. Tačno je da je sve to veoma stresno, no Katie svim ženama poručuje da nije nemoguće sve to podnijeti bez pomoći bračnog partnera.

“Ako ste u braku samo zbog finansija, onda vam moram reći da vi ovo možete i same. Sposobnije ste nego što mislite i zaslužujete da budete srećne. Ovo novo poglavlje u vašem životu može biti zastrašujuće i previše za vas, ali isto tako vas može osloboditi i ojačati”, naglašava Katie i dodaje da je isto tako sasvim u redu potražiti pomoć zato što djeca ne trebaju super-mamu već majku koja se svakog dana trudi da radi najbolje što može.

Koliko god zvučalo strašno to što ste odjednom potpuno same i da samo od vas zavisi vaša finansijska situacija, to nije nemoguće. Pogledajte samo sve te samohrane majke koje su ponosne na sve što su postigle! Vjerujte nam, ima ih dosta takvih, a sigurno i vi znate neku hrabru i snažnu samohranu majku. Neka vam one budu inspiracija da shvatite da možete i same postići sve što treba.

Izvor: Scary Mommy

Budimo se ujutru i vidimo more. I sada mogu da osetim radost koja se javljala kada izađemo iz auta i osetimo miris mora, smokvi, vrućeg hleba iz pekare jer znamo da ćemo na njega mazati Fineti krem i piti čokoladno mleko iz plastične flaše. Uvek mi je mleko u flaši delovalo nekako ’uzvišeno’. To smo viđali u crtanim filmovima, a mi smo uvek imali samo ono iz kese koje je bilo potrebno da se prvo skuva.

A kupovina opreme za školu..Ee, to je bilo ravno nirvani. Najšarenije sveske, nanjeobičnije gumice, najlepši lenjiri, futrole/pernice (kako ih već ko zove). Birale su se jakne, trenerke, patike. Mama bira zavesu sa volanima, komplet najlepših tanjira od 12 , da za slavu budu svi isti. A, tata..Paa, ne sećam se šta je on kupovao ali znam da je bio podrška svima za sve, organizator, realizator, neregistrovaninosač, vozač.

U Grčkoj sam se prvi put zaljubila. Bilo je obostrano. Pisali smo jedno drugom pisma po povratku kući. Kasnije je usledila i apsolventska ekskurzija. Nirvana je tada bila prkositi opšteprihvaćenim obrascima i pravilima koja jednostavno nisu bila primenljiva na svakoj duši. Tada se čitalo puno, uživalo u muzici, kupovale skulpture Afrodite, Apolona.

Stajati na Akropolju dok vetar mrsi kosu i znati i osećati da je život tek počeo da se odigrava i da vi znate da možete i da želite sve.
Those were the days my friend. We thought they’d never end. To su bili dani, prijatelju moj.
Mislili smo da nikada neće proći. Puštam to sada.

Mogla bih vraćati te slike, mirise i zvukove dugo, dugo jer u ovim trenucima, posle toliko godina zaista sve to mogu proživeti i mogu osetiti taj impuls koji mi iz srca kreće, pali neku vatru u grudima, koji dalje pokreće moje telo u ritmu neke melodije, u ritmu sreće.

Bilo je Grčke i u kasnijim godinama i svaka je imala svoje nirvane ali to nije sada najvažnije. Sada je nešto drugo bitno, ali je Grčka važna.

Sada je Nova Normalnost, tako se zove. Danas , posle toliko dana, nedelja, meseci, evo i već godine, ko je uopšte mogao da pretpostavi da će sve ovo oko virusa toliko dugo da traje.
Ko je smeo tada nekad i ko sme sada da zastane u ovome što se zove Nova Normalnost i da se zapita ili kaže- Hej, šta se to desilo? Šta mi se desilo? Jesam li dobro? Zaista dobro? Kako ja ovo podnosim?
Da li podnosim? Ima li posledica? Ne želim da razmišljam o posledicama! Idem napred sa onim što
imam! Šta mogu, idem dalje..

Ko je sve upao u začarani krug zebnje, straha, sumnje i još uvek se vrti u njemu možda nesvestan da je sve vreme u vrtlogu?

Toliko pitanja i toliko mogućih odgovora i toliko, možda, ćutanja i prećutkivanja. Ali pitanje koje se sada bori da ga čujete, da ga osetite jeste- Šta vas raduje ovih dana?

Da moji najmiliji budu zdravi! Da ja budem zdrav! Da zadržim posao! Da, to jesu radosti i to one najveće u ovoj Novoj Normalnosti. Ali čemu se radujete a da nije proizašlo iz zebnje, straha da postoji realna mogućnost da ishod bude suprotan?

Ako osećate da ste u tom začaranom krugu ili ako u njega povremeno upadate kako uspevate da iz njega izađete? Ko je predugo tu i ne uspeva da iskoči, a ko je rekao- Dosta je, nemam više ideja, snage,volje..

Kada kažemo- Dosta je! da li smo sto posto sigurni da jeste? Kako to znamo? Da li vredi još jednom zaroniti u taj poznati vrtlog prepun osećaja nelagodnosti i pitati sebe da li sam zaista sve pokušao?

Kada zažmurimo, odstranimo sve zvukove, nestanu svi ljudi oko nas, kažemo stop mislima, na trenutak prestamo da dišemo, da li osećamo srce da nam kuca? Jer ako osetimo jedan otkucaj, pa drugi, pa još jedan.., razlika postoji. Postoji sigurno još nesto što možemo da uradimo.

Ostanite tako, ispravite glavu i samo slušajte ritam svog srca jer nije dosta. Nije dosta jer srce i dalje kuca, a vi ga i dalje čujete. Taj osećaj pulsira, širi se kroz vašu krv, pulsira u ramenma, prstima na ruci, spušta se niz stomak, pa dole u kolenima, spušta se niz noge sve do prstiju ..

Osećajte malo to pulsiranje, a onda se zapitajte šta vas raduje ovih dana.
Ako dovoljno puta nađemo to čemu se radujemo, ono čisto, ono koje nije izazvano strahom od njegove suprotnosti..samo osecaj.. da li će to doprineti našem sveukupnom radovanju u životu?

Hoće li sveukupno radovanje u našem životu njega učiniti srećnijim?
Moja radost koja nije izazvana zebnjom je Vero. U Veru čujem grčku muziku, iz vitrine se širi miris musake i drugih jela koja isto mirišu na grčkim šetalištima, vidim voće, masline, etikete na grčkom, natpise- Proizvod iz Grčke.

Iz Vera izađem nekako poletna. Izađem i nekako verujem. Nekad me to drži samo tog jutra, samo jedan dan ali tog jutra i tog dana ja sam osetila nevinu radost, nešto je u meni
zaigralo, osetila sam plamen u grudima, telo se zanjihalo.

Tog jutra i tog dana sam pronašla sebe u sebi. Ima me ! Još uvek sam ja Ja, bez obzira u kojoj ili čijoj Normalnosti se nalazim. Tog jutra i tog dana ja sebi kažem- Biće to sve ok.

Pitam ja vas sada -Imate li vi svoj Vero? Razmišljajte često šta vas raduje ovih dana.

Razmislite kada vam to srce zaigra, osmeh se razlije preko usana makar i na trenutak jer i te najmanje radosti povećavaju našu sveukupnu radost u životu i njega čine srećnijim i što je još važnije pomognu nam da se odupremo osećanjima zebnje i straha u krugu u kojem se nalazimo.

Proživite svaku sliku, miris, zvuk. Opišite do detalja. Vratite vatru, neka vam srce bije od radosti, jer danas želite noge koje poskakuju, prste da njima pucketate, usta da iz njih izađe pesma..

Imate li vi svoj Vero? Opišite ga i osetite radost.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

Ne sporim ja da nas nisu učili to samovoljenje i samonježnost. Samo uzmite u obzir da smo kao i počeli da normalno razgovaramo o seksu.

Masturbaciju zagrebali nismo. No nije to tema.

Htjela sam reći: BRINITE MALO I O DRUGIMA.

Empatija je božanska stvar, eliksir života, teret težak kao slon, ali od njega jača onaj najvažniji mišić.

Ne bukvalizujte: Nisam rekla:
Prostri se po podu da te gaze.

Nisam rekla:
Zaboravi sebe, sva se daj svima i onda pričaj i kukaj kako si sva tudja.

Rekla sam: budi tu za druge.

Ne samo deklarativno. Već rukama, kutlačom, mozgom, konkretnom akcijom, vremenom.

Budi.
Tu.

Briga nije samo izgovoreno: “Znaš, mislim da bi trebalo da odmoriš.” Umorni ljudi to znaju.
Briga nije samo gomila opštih mjesta u rečenicama izgovorenim malo tišim tonom.

Briga je i akcija. Zagrljaj. Skuvan ručak. Omiljeni cvijet. Poziv u bioskop. Čuvanje djeteta. Odlazak zajednički po nalaze. Otkazano šta god treba ako si u trenutku nekom potreban.

Briga je topao kolač s višnjama.
Domaći med.
Plaćen trening.
Plaćen sat kod terapeuta.

Briga je kad samo slušaš, bez da imaś savjet.
Briga je kad ne podsjećaš na ono što boli, već pokušavaš da nadješ ono što olakšava.

Ne dajte na sebe.
Ali dajte sebe onima koje volite i koji vole vas.

U potpisu: Brankica x 12 vidjena Lolinim pogledom kroz kameru.