Rođen je u Njemačkoj, da bi se 1922. godine zajedno sa roditeljima preselio u Ameriku. Njegov otac je bio američki vojnik i podsticao ga je da krene istim putem. Kada je pročitao jednu od njegovih priča, izbacio je sve njegove stvari iz kuće. Čarls je odlučio da ode i od 1941. godine putuje Amerikom, živeći kao beskućnik. Pokušava da zarađuje od pisanja, ali ne uspijeva pa odlučuje da se vrati u Los Anđeles.

Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, sa kojom će provesti deset godina. Bila je starija od njega cijelu deceniju, te poput njega uživala u alkoholu. Tokom njihove veze Čarls je odustao od pisanja i potonuo u alkoholizam. Radio je sitnije poslove, da bi se na kraju uspio zaposliti u pošti, ali je napustio to mjesto 1955. godine kada je završio u bolnici zbog unutrašnjeg krvarenja u želucu, izazvanog opijanjem. Raskida sa Dženet, a ona umire od predoziranja alkoholom nekoliko godina nakon toga.

Čarls počinje da piše pjesme i ženi se bogatašicom Barbarom Frej, koja je imala časopis “Arlekin”. Brak je trajao dvije godine, a on je sve vrijeme radio kao novinar u časopisu. Nakon razvoda se ponovo zapošljava u pošti i tu ostaje 12 godina, što mu daje sjajan materijal za roman “Pošta”.

Njegova karijera se razvija tokom šezdesetih godina, kada objavljuje prvu zbirku pjesama i osvaja prve nagrade. Počinje i sa pisanjem kolumni, te napušta posao u pošti i posvećuje se pisanju. Njegova popularnost raste, ali i dalje važi za andergraund pisca. Zbog karakterističnog načina pisanja ignorišu ga veće izdavačke kuće, ali to ne staje na put njegovom peru. Pojavljuje se na brojnim festivalima u Americi i Evropi, te postaje sve popularniji.

U međuvremenu je imao nekoliko burnih veza i dobio kćerku. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, ženu mlađu od njega 25 godina, koju ženi 1985. godine i poprilično se smiruje. Preselili su se u San Pedro, gdje se druži sa glumcem Šonom Penom, a grupa U2 mu je posvetila pjesmu na koncertu u Los Anđelesu. Posljednju zbirku objavio je 1992. godine. Umro je od leukemije 1994. godine, a sahranjen je u memorijalnom parku “Grean Hills” u San Pedru.

Djevojke koje smo nekad pratili kući

Djevojke koje smo nekad pratili kući
sada su dame sa torbama,
ili je jedna od njih ona sjedokosa
stara vrana
koja te zveknula
štapom.
Djevojke koje smo nekad pratili kući
sjede na guskama u staračkim
domovima,
igraju šaflbord u
parkovima.
Ne rone više u
talase sa bijelim kapama,
te djevojke koje smo pratili kući
ne mažu više svoja tijela uljem
ispod sunca,
ne lickaju se više pred
lijepim ogledalom,
te djevojke koje smo pratili kući
te djevojke koje smo pratili kući
negdje su otišle
neke zauvijek,
a mi koji smo ih pratili?
Mrtvi u ratovima, mrtvi od infarkta,
mrtvi od neutoljenjih čežnji,
naši snovi su tv-snovi,
a nekoliko nas,
tako malo nas pamti
djevojke koje smo pratili kući
kada sunce kao da je uvijek
sijalo.
Kada se život kretao tako nov i
neobičan i prekrasan u
svijetlim haljinama.

Ja pamtim.

Čarls Bukovski

Samo neki od njih su:

Ljudi koje svi vole ne menjaju svet.

Svet se počinje spašavati spašavajući jednog čoveka, sve ostalo je ili grandiozna romantika ili politika.

Što čovek postaje jači to biva sve usamljeniji, to je čista matematika.

Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima. Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju. Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. Ništa tu nije ostalo da umre.

Naravno da je moguće da se voli ljudsko biće, ali samo pod uslovom da ga ne znaš dovoljno dobro.

Kad nema boli, to je kraj osećaja. Svako naše zadovoljstvo je trgovina s djavolom.

Pisci su očajni ljudi, i kada prestanu da budu očajni, prestanu da budu pisci.

Ja stvarno nemam ljubav kome da dam, ali i nemam nikoga ko to zaslužuje.

Da sam te upoznao, znam da bih te povredio ili ti mene, najbolje je ovako.

Smrt je ništa, brate, život je ono što je teško.

Postoje gore stvari od samoće.

Intelektualac kaže jednostavnu stvar na komplikovan način, umetnik kaže komplikovanu stvar na jednostavan način.

Ono što je najvažnije je koliko dobro hodaš kroz vatru.

Zaljubljeni ljudi često odlaze u krajnost, postaju opasni. Gube osećaj za perspektivu. Gube smisao za humor. Postaju nervozni, patološki gnjavatori. Postaju čak i ubice.

Oni su se smejali meni zato što sam drugačiji. Ja sam se smejao njima zato što su svi isti.

Ljudski rod preuveličava sve živo, svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj.

Ja smatram da pesnik nema ništa veća prava na mlada jedra tela od lokalnog mehaničara.

Prosečna devojka bi radije imala lepotu nego pamet, jer zna da prosečni muškarac bolje vidi nego što razmišlja.