“Bravo”, promrmljala je Luiza Mandeli, sopran, koja je pevala sa Marijom Kalas u Milanskoj skali. Onda je zbunjeno nakrivila glavu. Dva sedišta dalje, lepo obučeni tenor je počeo da hrče. “Ima 98”, prošaputala je Luiza koja ima 95 godina. Nagnula se i pljesnula bivšeg kolegu po kolenu.

Luiza Mandeli je jedna od 60 starijih muzičara koji žive u Kazi Verdi, neogotskoj kući koju je u centru Milana podigao Verdi. Završena je 1899. i zamišljena kao utočište za siromašne stare muzičare.

“Stare pevače koje je sreća napustila ili one koji, kada su bili mladi, nisu imali vrlinu štednje”, napisao je Verdi u to doba.

Penzije i socijalna bezbednost smanjili su ekonomsku potrebu za ovakvim utočištima, kaže Roberto Ruoci, predsednik Fondacije Đuzepe Verdi. Fondacija koristi investicije od autorskih prava kompozitorovih opera da finansira dom. Stanovnici plaćaju kiriju u skladu sa svojim mogućnostima.

Kaza Verdi je svake godine preplavljena aplikacijama kompozitora, dirigenata, pevača, muzičara i učitelja muzike i svima kojima je “muzička umetnost bila profesija”, kako se navodi na veb-sajtu fondacije. Kada kandidati dokažu svoj CV, odbor Kaze Verdi bira one za koje misle da će se dobro uklopiti.

Oni koji prođu, svoje poslednje godine provode na mestu gde osim sobe i medicinskog tretmana, imaju i pristup koncertima, muzičkim sobama, 15 klavira, velikim orguljama, harfama, bubnjevima i društvu svojih kolega. “Sada većina naših klijenata nije u toliko lošoj finansijskoj situaciji, ali žele da nastave da sviraju i da se bave muzikom”, rekao je Ruoci.

Talentovana klijentela Kaze Verdi ima iste potrebe kao i ostali stariji ljudi, ali i neka dodatna očekivanja, kaže on. “Najpre, potrebna im je muzika. Pod dva, ne žele da ih tretiraju kao obične goste već kao specijalne goste – zvezde”, uzdahnuo je Ruoci i dodao: “Imamo 60 starih muzičara i 60 zvezda.”

Na spratu, u elegantnoj dnevnoj sobi, dvoje stanovnika kuće čeka na ručak. Pričaju o tome šta im se dopada u domu. “Ništa nam ne nedostaje”, kaže Anđelo Loforeze, 98-godišnji tenor koji je trenutno najstarija osoba u Kazi Verdi. “Možete da dobijete manikir, šišanje, brijanje.”

Loreno Sakomani (79) klima glavom u znak slaganja. On je objasnio da je neke od svojih prvih uloga ispevao na sceni sa Loforezeom – koji je u to vreme bio mnogo iskusniji. Za Sakomanija, Kaza Verdi je dom. “Pronašli smo neke naše kolege”, kaže.

Dirigent Armando Gato (89) upravo je ušao uz pomoć hodalice. Odeven je u vuneno odelo i ima tamne naočare, a dvojica pevača kojima je kao mlađi dirigovao pozdravljaju ga titulom “maestro”.

Pa ipak, nisu svi srećni. Klaudio Đombi, bariton, kaže da se njegove kolege u domu prečesto žale na sve šta ih boli. Otkako se preselio ovde pre šest godina, ovaj 80-godišnjak i njegova supruga su odustali od organizovanja muzičkih projekata sa drugim stanovnicima. “Uvek se pojavi neki otrovni jezik.”

Luiza Mandeli priznaje da sa godinama dolaze i ograničenja. Nedavno je počela da je boli leva noga i sada na koncerte u Skalu odlazi metroom svega četiri puta nedeljno umesto svako veče. “Ulenjila sam se”, kaže.