Kada saopštite nekome da vam je dete alergično na određene namirnice, svi na prvu odmah pomisle jao, šta to dete uopšte jede, ili jadan, ne može da jede čokoladu. Ali nije sve u jelu, a kamoli čokoladi.

Ne postoji na tanjiru toliko problema koliko ih ima u duši.

Prvi put kad sam se suočila sa alergijskom reakcijom mog deteta, je bio dan kada sam ušla u helikopter, krenula da upravljam, a da pojma nisam znala kako. Kao i svaki sledeći put, ponašala sam se kao da znam šta radim i da je sve u redu. Kao jaka i naizgled vrlo stabilna, hladne glave sam radila sve ono što sam mislila da će mu pomoći: zvala doktora, dala antihistaminik, mazila i tešila, ljubila i nosila dva sata dok crvenilo nije nestalo i svrabež prestao.

Kada se stanje smirilo – ušla sam u kupatilo da se smirim i duboko udahnula. Sa izdahom su krenule nezaustavljive suze, nekakav bol u grudima ispunio je prazninu koju sam tada otkrila u ljušturi moga bića. Nisam ni bila svesna da ću morati sa tim da se nosim svakog dana, celog života, a da će plakanje postati neizostavan detalj mog osobađanja od stresa.

Zamislite dečije rođendane, gde dete sedi na maminim krilima da ne gleda kako se deca zabavljaju u omaž nedozvoljenoj torti. Zamislite dete, sa godinu dana svesno da ne sme da dodirne obojeno, šareno i vrlo primamljivo u činiji na stolu dok okicama ne zatraži potvrdu.

A sad zamislite da ne spavate dve godine jer vas svrabež ekcema budi i sve vas boli od češanja i zamislite krvavu posteljinu koju ugledate ujutru kao posledica otvorenih rana.

Zamislite da vam u snu drže ruke, da bi sprečili dalje češanje. I zamislite da jedino možete da zaspite na grudima svoje mame, jer otkucaji njenog srca kucaju za mene. I jedino me njen glas može umiriti, a ona mora tako nenaspavana sutra da sredi, opere, postavi, kupi, ispegla, skuva, obuče, presvuče, namaže.

Ali, ja sam sada porastao, pravim kolut napred u letu sa dve i po godine i igram futsbal sa batinim velikim drugarima. Mogu da odem i kod bake, a da ne tražim mamu. Ponekad mi se samo pojavi nešto crveno na nogicama, ne znam zašto i to me jako svrbi, sve dok me mama ne namaže i ne poljubi. Ja ne smem da pijem ovo mleko što svi piju, mada je moje isto belo, a nije od životinje.

Ja ne smem da jedem hleb koji moji drugari u vrtiću jedu; kažu da to brašno, ono što vuk prospe na sebe da prevari jariće, nije dobro za moj stomak i moju kožu. Kažu i da ta jaja što nam daju koke nikako ne smem da jedem. Ali volim čvarke, veličine kokica. I znam sve boje, čak i sivu i ljubičastu. Samo moram da pazim gde i šta jedem.

Brzina života koji vodimo natera nas da neke stvari radimo rutinski. Tako sam se se ponašala i u rešavanju problema sa alergijama, kao robot: samo da smirim reakciju, pronađem uzrok i kao da će biti gotovo onog momenta kad se posledice umire. Ponašala sam se kao da nije ništa strašno i kao da se neće ponoviti.

Čudo kakav odbrambeni štit čovek može sam sebi da napravi. Takvu moć nemaju ni oni likovi u Ratovima zvezda. Koliko je to dobro, jer trezveno možeš da rasuđuješ u stresnim situacijama i da „radiš pod pritiskom“, toliko nije zdravo za čoveka samog. Jer, stres me, svaki put, kao bumerang, dočekao.

Nobel čeka mnoga izlečenja, a roditelji spas. Jer dešava se često. Ustvari, dešava mi se svaki dan. A onda čovek proizvodi novu moć stvarajući omotač od ljubavi, toliko snažne, da ni univerzum ne može da je prelomi.

Tea Gašpar Kovačić: Bezglutensku dijetu treba shvatiti kao nešto dobro jer mi ne moramo da pijemo lekove svaki dan, primamo terapije, ležimo u bolnici… Sve šta treba da uradimo je da promenimo način ishrane i neke životne navike.

Celijakija je, čini se sagovornici eKlinika portala Tei Gašpar Kovačić, u životu od kako zna za sebe. Danas se trudi da bude od pomoći i drugima sa tim problemom, a jedan od motiva je svakako situacija sa kojom su se suočili njeni roditelji pre 30 godina, kada informacija o ovoj dijagnozi nije bilo gotovo nigde.

Zahvalnost roditeljima: Zašto je celijakija je pre 30 godina bila mnogo veći izazov nego danas

Upravo roditeljima je Tea Gašpar Kovačić najviše i zahvalna. Nema dilemu da su oni najzaslužniji za to što su njena sestra i ona danas žive i zdrave.

– Celijakija je prvo bila dijagnostikovana mojoj mlađoj sestri dok je bila još beba od godinu dana, a ubrzo nakon toga i meni. Imala sam 6 godina kada mi je dijagnostikovan Dermatitis herpetiformis – During, danas ljudima poznatiji kao kožni vid celijakije.

Nažalost, nakon dijagnoze nije mi prepisana i bezglutenska dijeta i moji roditelji su 4 godine lutali dok nisu došli do saznanja da je i za mene, kao i za moju sestru jedini lek bezglutenska dijeta, jer During je jedan vid celijakije – upoznaje nas Tea sa ulaskom celijakije u njenu porodičnu istoriju.

Na sreću, kako kaže, njeni roditelji su i pre 30 godina ovu bolest shvatili ozbiljno, bez izuzetka. U vreme kada nije bilo interneta i raznih drugih izvora informacija, to je zaista bio izazov.

Celijakija: Život sa tipičnim i atipičnim simptomima

Sagovornica našeg portala je Master teoretičar umetnosti. Završila je Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, master teorije muzike i SAE intitut (odsek Audio inžinjering). Neko vreme je radila u struci, ali je ubrzo shvatila da je ono čime više želi da se bavi u životu upravo celijakija i bezglutenska dijeta, jer je to nešto sa čim, htela ili ne, mora da živi do kraja života. A kako život sa celijakijom može da izgleda kroz simptomatologiju?

– Simptomi celijakije se najčešće vezuju za gastrointestinalne tegobe kao što su dijareje, bol u stomaku, nadimanje, konstipacija (zatvor). Ali, ova bolest se može manifestovati i brojnim drugim netipičnim simtomima kao što su: glavobolje, anemija koja se ne poboljšava uzimanjem terapije, loša koncentracija, zastoj u razvoju kod dece, oštećenje zubne gleđi, neredovne menstruacije kod žena, neplodnost, epilepsija, ataksija, psihijatrijski poremećaji, aftozni stomatitis, dijabetes, poremećaj rada štitne žlezde, osteoporoza, dermatitis herpetiformis i mnogi drugi – objašnjava ova lepa, mlada žena, za koju na prvi pogled nikada ne biste rekli da ima vrlo složenu, autoimunu genetsku hroničnu bolest.

Izazovi prelaska na bezglutensku ishranu: Zahtevno za svaku životnu dob, najteže u pubertetu

Teino iskustvo kaže da ni jedan period života nije idealan za tako velike promene kao što je prelazak na bezglutensku ishranu.

– Iz mog ugla, najteže je kada se to, kao meni, desi u pubertetu. Sećam se da sam bila 5. razred osnovne škole kada mi je mama saopštila da i ja, kao i moja mlađa sestra, moram da pređem na bezglutensku ishranu.

Bila sam umorna od rana na kolenima, laktovima, bradi koje sam imala zbog Duringa i bezglutenska dijeta se u tom momentu činila kao spas – što na kraju i jeste bila. Međutim, kada si tinejdžer, stidiš se i najbanalnijih stvari na sebi, sve te dodatno pogađa i nervira, a bezglutenska dijeta svakako nije bila nešto što bi to stanje olakšalo, već mi je u mnogome otežala taj period odrastanja. Danas je malo lakše preći na ovaj način ishane nego pre 25 godina, ali i dalje su uslovi za takav način života daleko od zadovoljavajućih – konstatuje sagovornica našeg portala.

Šta smeju da jedu celijakičari

Kada nam neko kaže da ne sme da jede gluten, često pomislimo: „Pa dobro, ne smeš samo hleb ali sve drugo smeš, jel tako?“. Nažalost, bezglutenska dijeta kod celijakičara je nešto mnogo kompleksnije i ozbiljnije. Tea Gašpar Kovačić je nesumnjivo osoba koja može da objasni i onima koji su edukovani i onima koji nisu zašto je to tako:

– Da, mi smemo da jedemo voće, povrće, meso, mleko, jaja, druge žitarice koje ne sadrže gluten u sebi, ali ono šta je naš najveći problem je kontaminacija koja se može desiti na svakoj od gore navedenih namirnica. Osoba obolela od celijakije ne sme da unese više od 20ppm glutena na jedan kilogram, to je oko 10mg glutena za ceo dan. Kukuruz koji se melje u istom mlinu kao i pšenica je 100 odsto kontaminiran, a onda i svi ostali proizvodi napravljeni od njega. Kontaminacija se može desiti već na samom polju gde se žitarice sade, ukoliko su zasađene direktno pored glutenskih, u kamionima koji prevoze sirovine, u fabrikama, skladištima…

Kako dolazi do opasne kontaminacije koja može da ugrozi ljude sa celijakijom

Prema Teinim rečima, tako i dolazimo do toga da sve one sirovine koje bi osobe sa celijakijom smele da jedu postaju za njih zabranjene, kao i svi proizvodi napravljeni od njih. Naime, gluten se koristi u emulgatorima, zgušnjivačima, jestivim bojama i tako se širi na mnoge proizvode za koje nikada ne bismo pretpostavili da ga sadrže, poput jogurta, sira, sokova, salama, pašteta, bombona… Kontaminacija se dešava u kuhinjama kako privatnim tako i onim u restoranima, bolnicama, školskim menzama, vrtićima, pa osobe obolele od celijakije na tim mestima nemaju opciju sigurnog obroka, upozorava sagovornica eKlinika portala.

Celijakija nije bolest novog doba, ali…

Tea Gašpar Kovačić kaže da utisak da je celijakija bolest novog doba nije ispravan, jer prvi zapisi o pacijentima sa dijagnozom celijakije datiraju s kraja 19. veka. Međutim, ono što je definitivno slučaj jeste da je dijagnostikovanih iz dana u dan sve više, prenosi nam Tea i pojašnjava:

– Smatra se da preko jednog obolelog može da se dođe do još 8 do 10 novodijagnostikovanih, samo ako bi lekari želeli da se potrude da ih nađu. To bi se veoma lako moglo sprovesti skriningom cele porodice obolelog. Budući da je celijakija genetska bolest i da se prenosi genetskim putem, ako imamo jednog obolelog u porodici, vrlo lako putem genetskih testova možemo da otkrijemo ko još u toj porodici ima gen i da ga daljim ispitivanjem redovno kontrolišemo i pratimo. To kažem, jer nije obavezno da svako ko nosi gen za celijakiju istu i razvije tokom života. Ali, osobe koje u svojoj užoj porodici imaju celijakičara imaju 10 puta veće šanse da se i kod njih celijakija razvije.

Doživotna bolest: Život sa bezglutenskom dijetom zahteva ozbiljnu podršku najbližih

Poruka sagovornice eKlinika portala svim obolelim je da shvate bezglutensku dijetu kao nešto dobro.

– Mi ne moramo da pijemo lekove svaki dan, primamo terapije, ležimo u bolnici… sve šta treba da uradimo je da promenimo način ishrane i neke životne navike. Shvatite bezglutensku dijetu ozbiljno, striktno, bez kompromisa. Celijakija je doživotna bolest. Bezglutenska dijeta mora postati vaš jedini način života, ali ono šta je najvažnije od svega je da niste sami.

Takav način života nije ni malo lak pogotovo ako živite u društvu koje vas veoma malo ili uopšte ne razume i ne podržava. Moja najveća podrška danas je moj suprug Rok, koji je veoma ozbiljno shvatio celijakiju, bezglutensku dijetu i sve ono šta ovakav način života nosi sa sobom. Neprocenjivo je kada pored sebe imate osobu koja vam ni u jednom trenutku nije pokazala da je to po čemu ste dugačiji problem ili prepreka za bilo šta – još neke su od važnih Teinih preporuka za funkcionalan život sa celijakijom.

Kako Tea pomaže saborcima sa celijakijom

Pre deset godina pokrenula je blog na kom je pored bezglutenskih recepata počela da deli korisne informacije za celijakičare i ljude koji sumnjaju da imaju celijakiju, putopise i mesta gde sve celijakičar može da jede sigurno kada otputuje, savete i lična iskustva u životu celijakičara.

– Kako je Instagram vremenom postao dosta dostupniji i privlačniji publici, svoj rad sam malo više preusmerila na profil @glutenfreetea gde sve to isto radim, ali kroz video zapise koji su mnogo živopisniji i privlačniji ljudima. Tu sam svakodnevno u kontaktu sa svojim pratiocima gde ih putem privatnih poruka savetujem i pomažem da dođu do dijagnoze ili započnu svoj bezglutenski život – ispričala je za eKlinika portal Tea Gašpar Kovačić.

Puno je ljudi pokušalo da se okoristi o ovu bolest na uštrb obolelih. Smatram da nas je to u mnogome unazadilo u odnosu na svet gde celijakičar zaista može da živi normalno.

Pojavila se gomila obolelih koji dele savete i pričaju javno u ime svih nas i celijakiju predstavljaju kao nešto lako i “kul”, ali ona to ni u kakvom slučaju nije, kaže za portal N1 Tea Gašpar Kovačič, koja od svoje desete godine ima dijagnozu celijakije, iako je prve simptome imala čak četiri godine ranije.

Tea je po struci master teoretičar umetnosti, ali je u svetu celijakije poznatija kao Glutenfree Tea koja vodi blog o celijakiji, bezglutenskoj dijeti i životu, organizuje kulinarske radionice i aktivno učestvuje u širenju svesti o ovoj bolesti. U razgovoru za portal N1 ukazuje na ozbiljnost problema koje imaju oboleli od celijakije koje često ne prepoznaju ni njihovi najbliži – članovi porodice.

„U poslednje vreme se sve više srećem sa mladim roditeljima čija deca imaju celijakiju, a da oni nisu svesni ozbiljnosti problema. Oni svesno ugrožavaju živote svoje dece dajući im kako oni kažu ‘pomalo glutena’ ne bi li im ‘ojačali imunitet’. Čak mi je i pedijatrica moje dece rekla da ne može dopreti do svesti pojedinih majki čija su deca celijakičari“, ukazuje naša sagovornica.

Ona ističe da je za nju to – tragično i nedopustivo u vremenu kada je do informacija mnogo lakše doći nego pre.

„Apelujem na roditelje obolele dece i same obolele da se edukuju i da šire svest o problemima sa kojima se svakodnevno srećemo, kako bi svojoj deci i sami sebi obezbedili bezbedan i zdrav život“, navodi ona.

Tea Gašpar Kovačič ističe da u Srbiji postoji samo jedan (za celijakičare bezbedan) restoran bezglutenske hrane – i on se nalazi u Beogradu.

„U prodavnicama izvan Beograda na policama možete da pronađete dva do tri proizvoda bez glutena, gde su pritom cene basnoslovne. U vrtićima i školama ne postoje menze koje nude siguran bezglutenski obrok.

U javnim bolnicama ne postoji siguran bezglutenski obrok, pa tako osobe obolele od celijakije ukoliko bi morale da ostanu u bolnici na neko određeno vreme, moraju da angažuju porodicu ili rodbinu da im svaki dan donose hranu“, ukazuje Tea.

Ona ističe da je celijakija ozbiljna sistemska bolest i da svako konzumiranje i najmanje mrvice glutena – čak i u tragovima  – može da ima teške posledice po zdravlje obolelog od celijakije.

„Svaki oboleli je priča za sebe jer svaki organizam je drugačiji i drugačije reaguje na određeni nivo glutena, na određeni način tj. određenim simptomom. Nekada konzumacija glutena prilikom bezglutenske dijete neće izazvati vidljiv simptom, ali će trajno poremetiti organizam obolelog kojeg on neće biti svestan u tom trenutku.

Ukoliko oboleli nastavi da upražnjava konzumiranje i najmanje količine glutena s vremena na vreme, sistemski će oštetiti svoj organizam tako da mu bezglutenska dijeta više ne može pomoći. Bolest tada napreduje i izaziva najteže posledice po organizam, a to su refraktorna celijakija (kada obolelom više ne pomaže ni ishrana bez glutena) i limfom tankog creva“, upozorava Tea Gašpar Kovačič.

Ključni problemi obolelih od celijakije u Srbiji

Neupućenost društva, javnih institucija, lekara, prosvetnih radnika, ugostitelja itd, neznanje o celijakiji, neznanje o životu obolelih nakon postavljanja dijagnoze, neozbiljnost i neodgovornost samih obolelih prema svom zdravlju i širenje neproverenih informacija o sigurnosti proizvoda koje bi oboleli smeli da konzumiraju su, kaže, samo neki od ključnih problema koje oboleli od celijakije imaju u Srbiji.

„Pre svega neupućenost, a nakon toga ono što je nekako uzročno posledičan sled događaja je loš kvalitet života obolelog, kako društveni tako i zdravstveni“, navodi Tea Gašpar Kovačič.

Programi posvećeni obučavanju zdravstva, prosvete i ugostiteljstva, kulinarske TV emisije koje bi imale i edukativni sadržaj kako voditi život i spremati hranu bez glutena, edukativne radionice za ugostitelje, informativna predavanja za prosvetne radnike, kampanje u saradnji sa velikim lancima marketa u zemlji, veći izbor proizvoda bez glutena, ukidanje poreza na hranu bez glutena i time smanjivanje cena koje su nerealne za običnog čoveka, samo su neki od predloga kako poboljšati život osoba obolelih od celijakije.

Nije lični izbor, već – lek

Celijakija i bezglutenska dijeta čine neraskidivi lanac kod osoba koje boluju od celijakije.

„Međutim dok bezglutenska dijeta može da bude kod nekih ljudi samo stvar ličnog izbora, kod osoba koje boluju od celijakije ona je jedini lek za zdrav i normalan život“, upozorava naša sagovornica.

Ove dve dijete bez glutena u tom slučaju ne znače isto, ukazuje ona.

„Kod osoba koje samovoljno pređu na ovakav način ishrane, iz bilo kojih razloga osim zdravstvenih, mnogo je lakši nego kod osoba koje imaju celijakiju. Razlika je u jednoj frazi koja celijakičarima u mnogome otežava život – mogući tragovi glutena. Kada ljudi sa celijakijom jedu gluten (protein koji se nalazi u pšenici, raži i ječmu), čak i u tragovima, njihovo telo pokreće imuni odgovor koji napada tanko crevo.

Tada dolazi do oštećenja crevnih resica koje oblažu unutrašnji zid tankog creva i podstiču apsorpciju hranljivih materija. Kada se resice oštete, dolazi do prekida apsorpcije hranljivih materija u organizam. Nivo glutena koji ove osobe ne smeju da unesu u organizam je manji od 20 ppm-a (parts per million), to znači da osoba obolela od celijakije sme da unese manje od 10 mg glutena u organizam kada se saberu sve namirnice koje pojede u toku dana“, objašnjava Tea Gašpar Kovačič.

Jedini lek je, dodaje – doživotna bezglutenska dijeta koja dovodi do oporavka sluznice tankog creva, smanjuje simptome i sprečava komplikacije te je potrebno njeno striktno sprovođenje.

„Ono što je zanimljivo jeste da je celijakija genetska bolest i da se gen prenosi s roditelja na dete. Skoro 40 odsto ljudi na svetu ima gen za celijakiju, ali se samo kod jedan odsto ljudi ona razvije u toku života. To znači da nije obavezno da svaki roditelj obolelog ima celijakiju i da će se celijakija razviti kod svakog deteta kome je roditelj preneo gen“, kaže naša sagovornica.

Tea kaže da je na bezglutenskoj dijeti 25 godina.

„Imam kožni vid celijakije, Duhring-dermatitis herpetiformis. Herpetiformni dermatitis predstavlja najčešću kožnu manifestaciju poremećaja povezanih s glutenom. To je hronična upalna kožna bolest s relapsima polimorfnih lezija koje izazivaju jak svrab (u daljem tekstu During). Majka sam dvoje dece, koji takođe nose moj gen za celijakiju, i zbog kojih dodatno svakodnevno strepim da će jednog dana i oni morati da žive ovakav stil života kao ja“, navodi ona.

Vodeni plikovi koji krvare

Svaka priča obolelog od celijakije je, kaže –  jedinstvena.

„Ali on što nas sve povezuje jeste mukotrpan proces otkrivanja bolesti i dobijanja konačne dijagnoze. Tako je i moj put do bezglutenske dijete bio trnovit, kako za mene tako i za moje roditelje.

Prve simptome su primetili kada sam imala šest godina, ali kako oni nisu bili tipični za celijakiju, ona mi nije dijagnostikovana naredne četiri godine. Vodeni plikovi na određenim delovima tela koji se iznova i iznova pojavljuju, pucaju i krvare, bili su moja svakodnevnica pune četiri godine. Najveća briga bila je moja krvna slika koja se pored lekova koje sam dobila da pijem protiv Duringa iz dana u dan pogoršavala“, priča naša sagovornica.

U tom trenutku, kaže, nijedan doktor nije njen During povezao sa celijakijom.

„Sve dok se nije pojavila jedna žena, po struci dermatolog, koja je mojoj mami na ulici, videvši mene, rekla da je During ustvari netipični oblik celijakije i da je neophodno preći na bezglutensku režim ishrane.

Moji roditelji su već odavno bili upoznati sa ovim režimom ishrane jer jer mojoj mlađoj sestri dijagnoza celijakije bila postavljena po rođenju. Međutim ono šta nisu znali jeste to da je nekada potrebno i do godinu dana da se organizam očisti od glutena i da telo počne da reaguje na bezglutensku dijetu. Tako sam ja tek iz drugog pokušaja bezglutenske dijete i ostala na istoj do danas“, kaže Tea.

Deca nose gen

Budući da su u njenoj porodici sa celijakijom upoznati još od 1993. godine, da je imaju i Tea i njena sestra, kao i da znaju da im je gen za celijakiju preneo tata koji ga takođe ima – u njenom slučaju se, kaže – skrining cele porodice podrazumeva.

„Celijakija je autoimuna, genetska bolest i veoma je važno da se, ako jedan član porodice ima celijakiju, genetika uradi svim ostalim članovima porodice, kako bi se ustanovilo ko je sve nosilac gena za celijakiju. Članovi porodice koji nose gen za celijakiju DQ2 ili DQ8, ne moraju da razviju celijakiju tokom svog života, ali je važno da jednom u dve godine provere antitela na gluten, kako bi bili sigurni da se celijakija nije razvila“, objašnjava Tea.

Kažu: „Jedva da ima brašna u jelu, neće ti biti ništa“

Problem celijakičara je i borba sa okolinom i često dobronamernim izjavama poput : „Proja je samo od kukuruznog brašna, tu nema glutena“ (a gotovo uvek ima jer se kukuruz melje na istim mlinovima na kojima i pšenica). Ili, na primer: „Ima samo mala kašičica brašna u celom jelu, neće ti biti ništa“…

Postoje i oni manje dobronamerni, što se obolelima od celijakije dešava kada u nekom restoranu naruče, na primer – „čisto meso,  samo posoljeno, ispečeno u čistom tiganju na kojem ništa nije prethodno pečeno“, a dobiju odgovor da je to upravo tako i učinjeno. A nije. Pa posledice po zdravlje obolelog mogu da budu velike.

Naša sagovornica, ipak, smatra da okolina nije kriva za neupućenost o celijakiji i ozbiljnosti bezglutenske dijete.

Bezglutenska dijeta celijakičara nije hir!

„Edukacija je ključni faktor u smanjenju ovakvih situacija koje mogu da zabole emotivno, ali i da ozbiljno ugroze zdravlje obolelog od celijakije. Kako neko ko nema nikakve veze sa celijakijom može da zna da se to kukuruzno brašno, koje po prirodi ne bi trebalo da sadrži gluten, proizvodi u istoj fabrici gde i pšenično i da sadrži preko 400ppm-a glutena u sebi?

Čuvena rečenica: ‘Bezglutenska dijeta je samo hir’ i dan danas se proteže na društvenim mrežama u komentarima osoba koje nemaju nikakvo znanje o celijakiji, koje nikada nisu videle posledice nelečene celijakije ili nepridržavanja dijete kod obolelog. Kada bi se bezglutenska dijeta više povezivala sa celijakijom, a ne sa ličnim izborom određenog režima ishrane poznatih ličnosti i sportista, možda bi ljudi shvatili da ona nije samo hir već ozbiljna terapija osobama obolelih od celijakije“, navodi Tea.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Tea Gasspar (@glutenfreetea)

Kontaminacija glutenom: Sočivo se seje sa ječmom

Gluten je protein koji se nalazi u određenim žitaricama.

Najpoznatije su pšenica, ječam i raž, ali ga ima i u drugim manje rasprostranjenim, hibridnim žitaricama poput spelte, kamuta, tritikale.

„Život obolelih od celijakije bio bi veoma jednostavan da se ova priča ovde završava. Najveći problem bezglutenske ishrane obolelih od celijakije je kontaminacija, prilikom koje svaki proizvod može da postane zabranjen.

Kontaminacija može da se desi već na samom polju gde se bezglutenske žitarice, povrće i voće seju, npr. sočivo koje je po prirodi bez glutena obično se seje zajedno sa ječmom i zbog toga je na svakom pakovanju sočiva naznačeno da su mogući tragovi glutena“, ukazuje naša sagovornica.

Kontaminacija se, dodaje, može desiti u kamionima koji prevoze sirovine, skladištima, mašinama u kojima su korišćene glutenske sirovine, ventilaciji, zamkama za miševe (obično se stavlja otrovana pšenica), prlikom pakovanja proizvoda, na samim policama u prodavnicama, ukoliko stoje sa proizvodima koji sadrže gluten….

„Kontaminacija se dešava u restoranima, ali i u privatnim kućama koje koriste istu kuhinju za pripremanje glutenskih i bezglutenskih jela. Npr. korišćenjem iste daske za sečenje glutenskih i bezglutenskih sastojaka, korišćenjem iste rerne za pečenje glutenskoj i bezglutenskog peciva, korišćenjem istog radnog prostora za izradu glutenskog testa i bezglutenske hrane, korišćenjem iste šerpe za kuvanje jedne i druge testenine, deljenjem kuhinjske krpe, sunđera za pranje suđa…“, nabraja ona.

Plus i minus društvenih mreža

Oboleli od celijakije se sve više povezuju na svim kontinentima, prave grupe na društvenim mrežama kako bi jedni drugima ukazali na to gde može bezbedno da se jede i nabavi hrana bez glutena u određenoj zemlji.

Ni Srbija nije izuzetak, ali, iako je povezivanje obolelih veoma važno za njihov društveni život, razmenu iskustava, saveta, i recepata, Tea Gašpar Kovačič ističe da je to istovremeno i mač sa dve oštrice.

„Zašto? Zato što je u svetu celjakičara dosta onih obolelih koji bezglutensku dijetu ne shvataju dovoljno ozbiljnom. Zato je jako važno dobro proceniti način razmišljanja drugih u tim grupama i pronaći osobe koje razmišljaju na isti način kao i vi kada su celijakija i bezglutenska dijeta u pitanju“, ukazuje ona.

Kažu: „Meni ne smeta, jedem to godinama“

U tim grupama celijakičari često postavljaju i pitanja uz sliku proizvoda: „Smemo li ovo“, tražeći odgovor na pitanje – ima li glutena u tragovima, a bar jedan odgovor bude sledeći: „Meni ne smeta, jedem to već godinama“.

„Verovati drugom obolelom na reč, tj. na osnovu njegovog ličnog iskustva sa određenim proizvodom koji na sebi nema znak precrtanog klasa pšenice ili na kom u sastavu piše da su mogući tragovi glutena, ali toj osobi nisu izazvalli nikakvu reakciju, ravno je tome da ste ušli u glutensku piceriju i zamolili kuvara da vam napravi bezglutenski obrok“, objašnjava naša sagovornica i ponavlja da je – svaki oboleli priča za sebe, jer je svaki organizam drugačiji i različitim simptomima reaguje na određeni nivo glutena.

Kada bolest napreduje, posledice po organizam su najteže – refraktorna celijakija i limfom tankog creva, podseća naša sagovornica.

Ima li glutena kad na proizvodu piše: „Bez glutena“

Kako se deklarišu proizvodi bez glutena? Je li bezbedan svaki na kojem piše da je „bez glutena“?

„Nažalost, danas je sve više proizvoda na kojima možete pronaći oznaku da su bez glutena, a da oni to zapravo nisu. Transparentnost i otvorenost proizvođača prema potrošaču su od ključne važnosti za obolele. Sertifikovani znak bez glutena je jedini znak kom celijakičar može zasigurno da veruje i da bude 100% bezbedan kada ga konzumira, ali živeći ovu bolest toliko godina shvatila sam da ne možemo da živimo samo na tim proizvodima jer je njih – premalo“, ukazuje Tea Gašpar Kovačič.

Šta da urade proizvođači

Kako dodaje – ono što proizvođač koji ne želi da se upušta u proceduru dobijanja znaka bez glutena, a garantuje da njegov proizvod zaista i jeste bez glutena, može da uradi jeste da redovno radi analize tog proizvoda koje bi dokazale odsustvo glutena i da te analize redovno ažurira na svom sajtu.

„Ono što je još više otežavajuća okolnost za nas obolele je ta što proizvođači masovno stavljaju na kraju sastava proizvoda da su ‘mogući tragovi glutena’, kako bi se na taj način ogradili od odgovornosti. Ovaj problem bi pored dobre volje proizvođača mogla da reši jedino regulativa postavljena od strane države, kojom bi svaki proizvođač morao da uradi analize na gluten i tako sa sigurnošću mogao da napiše da njegov proizvod sadrži ili ne sadrži gluten“, zaključuje naša sagovornica.