Da li se na taj način ova profesija čuva od prosečnosti ili je cena surovih standarda, koje nameće, ipak previsoka?

Svet mode decenijama je sinonim za luksuz, prestiž, talenat, lepotu, ali i rigoroznost, mizoginiju, seksizam. Svetski dizajneri uživaju status poznatih ličnosti, a nekada sebe čak stavljaju i na stepenicu iznad – nedodirljive, one koji su zaslužni za izgled diva na crvenom tepihu koji ostaje upamćen u večnosti.

Osamdesetih godina pojavio se termin “supermodel” – žene koje su izgledale kao da su sišle sa Olimpa, hodajuće boginje dugih nogu, simetričnih crta lica i proporcionalnih dimenzija tela.

Tragično preminula Džija Karandži je postavila standarde, ali njena priča upozorila nas je da svaka medalja ima dve strane, te da kada se spuste zavese ove žene često usamljenost leče porocima, glamur se pretvara u raskalašnost, a slava u osećaj beznađa.

Sa pojavom fenomena zvanog “Viktorija Sikret anđeli” i ovako poljuljana reputacija modnog sveta, koji je prožet promiskuitetom, diskriminacijom i seksualnom eksploatacijom, nastavila je da se srozava. Dok se društvo divilo savršenoj Adrijani Limi, stotine devojaka preživljavalo je teror zvan “poremećaj u ishrani”. Striktne, nehumane mere, neophodne za ulazak u industriju, prouzrokovale su mentalne poremećaje, a o tome se, naravno, vešto ćutalo.

Iako je porodica Kardašijan uvela politiku koja tretira ženska tela kao modne trendove, i samim tim je smatrana devijantnom prekretnicom u već toksičnoj kulturi, ne može se osporiti jedina dobra posledica koju je prouzrokovala – “body positivity” zajednica koja je postala globalni fenomen, dovoljno jak da promeni standarde i percepciju i u najvećim modnim kućama.

Odjednom, na bilbordima nismo mogli da vidimo samo žene slim figura, ne, odjednom je i naša drugarica koja se bori sa gojaznošću mogla da prepozna svoj oblik tela na nekoj reklami.

I to je bilo revolucionarno. Ali, da li postoji linija koja treba da se podvuče? Ako je sudeći Nedelji kupaćih kostima u Majamiju – ne.

Na ovim revijama imali smo priliku da svedočimo raznovrsnosti, kao i u stvarnom životu; pistom su šetali modeli sa trbušnjacima, ali i gojaznije devojke sa celulitom, iracionalnim ženskim “neprijateljem “.

Bio je to praznik za onaj dio komentatora na društvenim mrežama koji najviše vole analizirati nečiji izgled.

Doduše, većina komentara ovaj put se odnosila na činjenicu da Ivana Knoll svoje fotografije na Instagramu često obradi do neprepoznatljivosti pa su ove neobrađene pokazale kako zapravo izgleda kada ne izbriše svaki trag stvarnosti sa svog tijela.

E sad, dio kritičara osvrnuo se generalno na njen izgled, nezavisno  o vještinama provlačenja kroz filter, i tu dolazimo do malog problema. Ili možda ipak velikog s obzirom na to u kakvom su porastu poremećaji poput tjelesne dismorfije koji ljude dovode do iskrivljenog doživljaja sopstvenog tijela i opsesivne težnje fizičkom savršenstvu.

Uslovno rečeno savršenstvu jer ko od nas uopšte ima pravo definisati kako izgleda savršeno tijelo?

Gle kako je masna, kaže jedna komentatorica. Bezveze, celulitna, nikakva u licu i tijelu, nadovezuje se druga. Govore li svojim prijateljicama da su masne i nikakve? Vjerojatno ne. Draga, izgledaš top, reći će njima i zalijepiti im vatricu ispod fotke. Ali Ivani Knoll pobrojat će svaki “šlauf” i svaki milimetar celulita.

Da se opet vratimo na ono očito – komentarisanje njenog izgleda u kontekstu sadržaja koji Knoll svojevoljno obrađuje i objavljuje na društvenim mrežama je shvatljivo, ali  proglašavanje žene koja izgleda dobro i normalno masnom bezveznjačom šalje potpuno pogrešnu poruku svim drugim ženama koje, eto, nisu maksimalno utegnute i ne preziru loše ugljenehidrate.

Ruku na srce, živimo u svijetu u kojem i Jennifer Lopez, ovisnicu o tjelovježbi koja trenira svakodnevno, nazivaju salastom. Nedavno se na internetu povela velika rasprava o tome kako Margot Robbie izgleda prosječno i uopšte  nije velika ljepotica kakvom je predstavljaju.

Tko je uopće dovoljno dobar za sve te stroge kritičare koji su sigurno, svi od reda, isklesani fitness-treneri i misice sa savršeno simetričnim licem?

Stavit će se u ulogu kreatora javnog mišljenja i rezolutno osobu proglasiti ovakvom i onakvom samo zato što ne odgovara njihovim osobnim standardima, a poslije se iščuđavati količini filtera kojima pokušava prekriti sve mane koje su im nabrojali.

Zato nas uvjeravaju, čim progledamo, da je ljepota u oku posmatrača.
Pa pazimo kakve će nas posmatrati.

Od odjeće skrojene da sakrije nedostatke.
Od šminke napravljene da nas uljepša.
Od svih dodataka “potrebnih” ženskome tijelu da bi bilo posmatrano kao lijepo.

Toliko smo bolesni da smo toliko daleko otišli da u doba borbe protiv body shaminga , netko pravi nagradne igre i traži da se slikaju “ružne” guzice po plažama i evo, ne znam, kojim kriterijem se odabire pobjednik.

Onaj koji uslika najdeblju?
Najružniju? Najkoščatiju? Kakvu?

Evo vam moja, sama se prijavljujem.

Zamišljam kako je tim ženama, uslikanima bez njihovoga znanja, ismijavanima i, u najmanju ruku, zlostavljanima.
Zamisli, evo ti, da te sutra, dok si na plaži, uslika manijak i objavi na svojoj beauty stranici govoreći kako ne koristiš njihove tretmane za dupe, a trebala bi.
I pored fotka neke random guzice obrađivane kod njih.

Baš me uhvatila i tuga i ljutnja.

I mrš, ne dam celulit.
Dao Bog da vam i ono u glavi jednog dana bude tako zategnuto kao dupe.
Ovako, džaba.

Mjerite svoju vrijednost svojom guzicom.
Tuđe ostavite na miru.

Preuzeto sa: instagram.com