„Mama, krv”, izgovorila je.

Jelena se seća tog trenutka jasno.

„Stajala je na pragu sobe zbunjena, uplašena i nesigurna kao da je uradila nešto pogrešno.

„Nisam očekivala da će se to desiti tako rano. Ni sama nisam bila spremna, iako sam mislila da jesam”, kaže Jelena Jocić za BBC na srpskom.

Devojčice ranije dobijaju menstruaciju nego prethodne generacije, pokazuju istraživanja.

Devojčicama rođenim između 1950. i 1969. godine obično su počinjale menstruacije sa 12,5 godina, dok su one rođene početkom 2000-ih to iskustvo imale sa u proseku 11,9 godina.

Mnogi uzroci mogu da utiču na pojavu ranog puberteta, a neki od njih su pesticidi, konzervansi koji se koriste u hrani, zagađenje i gojaznost.

Više od 390 miliona dece i adolescenata uzrasta od pet do devetnaest godina imalo je prekomernu telesnu težinu 2022, od kojih je 160 miliona bilo gojazno, pokazuju podaci Svetske zdravstvene organizacije (SZO).

Menstruacija je prirodan proces kroz koji prolazi svaka žena, a važno je da se o tome govori bez straha i srama, kaže psihološkinja Kristina Stanković za BBC na srpskom.

„Roditelji su ti koji treba da pokažu strpljenje, daju podršku i nauče ih praktične stvari – kako se menjaju ulošci, kako da vode računa o higijeni i odmoru”, dodaje.

‘Obe smo bile zbunjene’

Jelena je pomogla ćerki da namesti uložak.

„Zajedno smo to uradile, korak po korak.

„Htela sam da joj pokažem da je sve u redu, da je to deo odrastanja”, priseća se ona.

Bilo joj je važno da ćerka taj trenutak ne poveže sa stidom.

„Rekla sam joj da to znači da njeno telo raste i da nema ničeg sramotnog u tome”, dodaje.

Jelena je odrasla u porodici u kojoj se o telu nikada nije govorilo.

„Moja majka nikad nije pomenula reč menstruacija.

„Sve sam saznala od drugarica, to je bilo neko drugo vreme”, priča ova 45-godišnjakinja.

Zbog toga joj je, kaže, bilo teško da sa njenom ćerkom započne taj razgovor.

„Htela sam da joj sve objasnim, ali nisam očekivala da će taj trenutak doći tako rano.

„U meni se javio isti onaj stid koji sam osećala kao dete”, kaže ona.

Kako sa decom pričati o menstruaciji?

Razgovor o menstruaciji ne treba ostavljati za poslednji trenutak, kaže psihološkinja Stanković.

„Ne moraju da čekaju da menstruacija počne da bi se o njoj pričalo.

„Deca treba da dobiju informacije ranije, postepeno, onako kako pokazuju radoznalost”, objašnjava ona.

Treba ih uputiti i na „psihičke i telesne promene koje prate taj period”.

Bol i grčevi, neraspoloženje, razdražljivost, oticanje i osetljivost grudi su neki od simptoma koji prate menstruaciju.

U nekim zajednicama je i dalje sramota govoriti o menstruaciji, kaže Stanković.

Stid u vezi sa menstruacijom često potiče iz perioda kada su razgovori bili strogo rodno podeljeni – majke su sa ćerkama govorile o „ženskim stvarima”, dok su očevi ostajali po strani, dodaje.

„Zato je bitno da očevi pokažu razumevanje i znanje i tako budu uključeni u odrastanje njihovih ćerki”, kaže ona.

Pojava prve menstruacije može biti stresan trenutak, pa je potrebno vreme za prilagođavanje.

„Ako roditelji pokažu smirenost i bliskost, devojčice će mnogo lakše prihvatiti promene”, kaže ona.

‘Zajedno smo otišli do marketa po uloške’

Pre nego što je njegova ćerka dobila prvu menstruaciju, Miodrag Stanković je sa njom otišao do marketa da kupe uloške.

„Ostavili smo ih na polici u kupatilu, da budemo spremni.

„Pošto mi je supruga umrla kada je naša ćerka imala šest i po godina, morao sam da brinem o svemu”, kaže Miodrag za BBC na srpskom.

Nije znao mnogo toga o menstruaciji, pa je potražio savet od lekara.

„Rekli su mi kada otprilike devojčice mogu da dobiju prvu menstruaciju, kao i da bi to kod nje moglo da bude malo kasnije, jer je u to vreme bila fizički aktivna i trenirala je odbojku gotovo svakog dana”, priseća se on.

Tako je i bilo.

„Kada je bila osmi razred, dok se pakovala za polazak na zimovanje pozvala me je pomalo uznemireno: ‘Tata!’

„Pretpostavio sam da se tada pojavila menstruacija.

„Bila je malo uplašena, ali joj je sve bilo jasno, pričali smo pre toga mnogo puta”, kaže on.

‘Ulošci su uvek bili na vidnom mestu’

U povratku sa odmora Nevena Sarić Miletić primetila je da je njena tada devetogodišnja ćerka uznemirena.

„Uprkos tome što sam ja njoj objašnjavala šta je menstruacija, šta će joj se dešavati sa telom, bila je preplašena što joj je počela menstruacija i to uzbuđenje je trajalo čitav put”, kaže ona za BBC na srpskom.

Njena ćerka je ranije u odnosu na vršnjakinje ušla u pubertet, dodaje.

„Želela da sve bude prirodno i da o tome ne pravimo tabu u kući.”

Zato su ulošci uvek bili na vidnom mestu.

„Nikada nisam skrivala te stvari.

„Držala sam ih u kupatilu, na polici, kao bilo koji drugi proizvod. Kada je imala pet ili šest godina, pitala me čemu to služi”, objašnjava 43-godišnja Nevena.

Tada joj je objasnila, a kako su godine prolazile, razgovori o telu i odrastanju postajali su ozbiljniji.

„Sa drugaricama u odeljenju je pričala o menstruaciji, imala je taj momenat da je odrasla, da je ‘velika’.

„Ali i dalje joj je trebalo vremena da se privikne “, kaže ona.

Važno je da majke sa ćerkama podele njihovo iskustvo kako su one doživele prvu menstruaciju, kako su se osećale, i da im pokažu kako izgledaju ulošci, pre nego što zaista zatrebaju, objašnjava psihološkinja Stanković.

Koje promene se događaju pre prve menstruacije?

Prva menstruacija ili menarha pojavljuje se u pubertetu – periodu fizičkog i emocionalnog razvoja u kome se dešavaju promene u telu dečaka i devojčice, kada se razvijaju njihovi polni organi i oni postaju sposobni za reprodukciju.

Pubertet nastaje kada hormoni hipotalamusa i hipofize stimulišu jajnike da proizvode polne hormone, objašnjava ginekolog Milan Milenković za BBC na srpskom.

Traje oko četiri godine.

Uglavnom počinje između osme i trinaeste godine kod devojčica i devete i četrnaeste godine kod dečaka.

Hipotalamus je deo mozga odgovoran za regulisanje vitalnih telesnih funkcija, a hipofiza je žlezda koja kontroliše rad ostalih žlezda.

„U pubertetu jajnici luče estrogen, a testisi testosteron koji dovodi do stvaranja sekundarnih seksualnih karakteristika”, kaže Milenković.

Seksualne sekundarne karakteristike su promene na telu koje obuhvataju:

• rast dlaka ispod pazuha
• rast stidnih dlaka
• pojačava se miris tela
• širenje kukova kod žena
• rast grudi
• jajnici oslobađaju jajne ćelije tokom menstrualnog ciklusa

Dva hormona regulišu menstrualni ciklus – progesteron i estrogen.

Estrogen obnavlja i zadebljava zid materice.

Do povećanja nivoa ovog hormona dolazi neposredno pre ovulacije, trenutka u menstrualnom ciklusu kada jajnik oslobađa zrelu jajnu ćeliju, objašnjava Milenković.

Nivoi progesterona se povećavaju u drugoj polovini menstrualnog ciklusa.

Jelenina ćerka danas ima deset godina, a njena majka kaže da joj je sada sve „mnogo jasnije”.

„Obe smo naučile da se o svemu što prati odrastanje govori otvoreno.

„Sad o pričamo sa manje nelagode”, kaže Jelena.

Izvor: bbc.com

Gotovo da možemo bez imalo sumnje tvrditi da su mobiteli loši za djecu. Govorimo tu prvenstveno o društvenim mrežama, a na to su posebno osjetljive i poznate, slavne i javne osobe. S razlogom, iako ni nama anonimnima nije ništa draže niti lakše „pustiti“ dijete u bespuće društvenih mreža i beskonačnog interneta. Jedna od onih koje ne žele to priuštiti svom djetetu je i Scarlett Johansson, koja je odlučna u tom da drži svoju djecu podalje od društvenih mreža koliko god može.

Kad je ovih dana gostovala emisiji Today, progovorila je upravo o ovoj temi, a posebno o tome kako se bori sama sa sobom da svojoj 10-godišnjoj kćeri Rose nabavi mobitel. „Imam sina koji ima tri godine, pa nije na telefonu. Voli Lego kocke”, rekla je Johansson kroz smijeh i dodala: „Moja kći ima 10 godina i sada je pod velikim pritiskom, pogotovo ako je u društvu sa starijim djevojkama.” Ova slavna mama dvoje djece ispričala je kako joj je „teško prihvatiti“ ideju da djeci da telefone. „Ne znam, mislim da su društveni mediji teški za mlade”, objasnila je. „Teško mi je sve to shvatiti. Osjećam da se tehnologija kreće puno brže nego što naš ljudski ego može obraditi.” Zatim je priznala: „Radije bih da pričeka dok ne postane odrasla da može sudjelovati u tom.” Inače, Johanssen ima kćer Rose s bivšim suprugom Romainom Dauriacom, a 3-godišnjeg sina Cosma ima sa suprugom Colinom Jostom. U intervjuu je Scarlett govorila i o aktualnom novom filmu, „Wicked“, odnosno kod nas preveden kao „Zlica“, te priznala da ga „očajnički želi vidjeti”, ali istaknula da je njezina kćer Rose već gledala ovaj kino hit temeljen na Čarobnjaku iz Oza, i to bez nje. „Ne, očajnički želim to vidjeti”, rekla je Johanssen. „Moja kći je to gledala bez mene i jako sam uzrujana zbog toga! Sigurno ću je natjerati da ide opet. Sigurna sam da bi bila sretna.”

Izvor: miss7mama.24sata.hr

– Ljudi me često pitaju koliko ću još dugo da je dojim. Ja samo kažem sve dok ona ne završi. Postoje stigme oko svega: dojenje, hrana na flašicu, odlazak na posao i slično. Žene umeju da budu jako okrutne oko toga jedna prema drugoj i smatram to bizarnim – jasno je izjavila Tamara.

Ona smatra da je stvar svake žene kada će i šta nešto raditi u životu i da to što ona doji ćerku koja ima četiri godine, samo njena stvar i ne treba niko da se meša.

Izvor: ona.telegraf.rs

Ako bih počela ovaj tekst konstatacijom da je Tamara lepa mlada žena u muškoj industriji, bio bi to korak ka stereotipizaciji, a to nikako ne želim. Cilj mi je da posle ovog teksta pomislite: „Zaista naš spoljašnji izgled i pol ne određuju naše sposobnosti i domete“.

A ako bih počela ovaj tekst… iskreno?

Mnogo je uglova iz kojih njihova priča može da se predstavi, ali ja sam odabrala da sa Tamarom Stančev razgovaram o tome kako je to kada ćerka stane na čelo porodične firme i, bez pardona, govori o milionima evra u (vrlo!) muškoj industriji. I više od toga – unapređuje standarde starije od nje same.

Tamarini i moji putevi ukrštali su se različitim zgodama. Ono što bih na prvu rekla je: uvek doterana i negovana, a na drugu (mnogo važnije) uvek srdačna i saradljiva. Ali, istinski sam počela da obraćam pažnju na ono što radi tek kada je proleća 2022. promenila LinkedIn status i, mada kaže da „ti nisi tvoja poslovna titula“, na toj mreži se sada predstavlja kao: Mechanical Maintenance Components Seller in High Heels.

Posle dužeg korporativnog staža u retail i e-commerce industriji, sada je generalna direktorka Ljubex International, firme koju je 1990. osnovao njen otac Ljuben Stančev, sa već tada 15 godina ozbiljnog iskustva u industriji kotrljajnih ležajeva. Ljubex je uvoznik i distributer kotrljajnih ležaja i prateće opreme: semeringa, hilzni, kućišta, masti, ulja, kaiševa…

„Moj otac prodaje ležaje od 1975. Njegov prvi posao je bio referent za ležaje, u jednoj gigantskoj firmi bivše Jugoslavije. Kad je krenula kriza krajem osamdesetih i kad je bilo stani-pani, osnovao je svoju firmu – s jednim ležajem u džepu. Toliko je dobio kao otpremninu u svojoj prethodnoj firmi. Onda je taj jedan ležaj prodao, kupio dva manja, i tako je sve krenulo.

Dosta jasno se sećam tih početaka, iako sam tada bila baš mala devojčica. Tata koji vikendom ide na buvljak i kupuje ležaje (tada su bile sankcije i roba nije bila tako dostupna kao danas, pa se valjalo snalaziti), ja koja sam spremila jednu veliku A4 svesku da hvatam beleške kad je tata van kuće, a neko pozove da mu treba ležaj – da zapišem i prenesem mu.

Iznajmljena garaža, nekoliko ulaza dalje od zgrade u kojoj smo živeli, bila je naš prvi magacin. Sećam se i kako je tatina jakna uvek bila toliko teška da ja, kao klinka, jedva sam mogla da je podignem, jer su džepovi uvek bili puni ležaja – ako nekome, ne daj Bože, stane kamion – da tata može brzo da odreaguje i isporuči ležaj gde je potrebno. Toga se, možda, i najjasnije sećam – tih velikih, masivnih kožnih jakni, njihove težine i tatinog insistiranja da džepovi na jakni uvek budu ravno sečeni, ne koso – da bi ležaji mogli da budu u njima. Nije što je to moj otac, ali zaista je ovo priča od jednog ležaja (bukvalno!) do magacina sa preko 10.000 različitih pozicija u svakom trenutku, a komada još i mnogo više“, kaže Tamara.

Tokom odrastanja ni ona, ni njena sestra nisu bile previše uključene u dešavanja u firmi. Ljuben nije donosio posao na porodični ručak.

„I to je jako dobro za porodicu i nas kao njegovu decu. Kad bi se pričalo o firmi, ja sam samo znala da ne prodajemo krevete, da je ležaj strateški proizvod (u smislu da pokreće gotovo svaku industriju) i to je to, manje-više. Bavila sam se mnogo više hot industrijama prethodno: retail, e-commerce, radila u Ministarstvu omladine i sporta. Premda sam sebe uvek videla kao preduzetnicu i sve te prethodne pozicije kao stanice na putu do preduzetničke karijere, nisam jasno znala da li ću praviti nešto svoje ili doći kod oca u firmu.”

Taj transfer desio se vrlo spontano, objašnjava Tamara.

“Firma je dobila upit za saradnju od jedne firme iz Londona, tata ne govori engleski, samo nemački, ja sam se uključila da pomognem i -– desila se magija. Tata je počeo da me gleda kroz poslovnu prizmu i doživljava kao poslovnu ženu, a ja sam otkrila da je prodaja – prodaja, ma šta prodavali – kupus i papriku, belu tehniku, modu ili ležaje.”

Mi smo roditeljima zauvek deca

Možda sada očekujete priču nalik Velikom prasku, ali zapravo nije postojao jedan konkretan razgovor na kome su se ćerka i otac dogovorili da ona bude najpre direktorka razvoja.

“U jednom trenutku sam počela da govorim ‘’trebalo bi ovo da uradimo’’ ili ‘’završiču ja to, preuzimam to na sebe’’, a do tada je bilo ‘’treba to da uradite’’ ili ‘’mogla bi Ivana ( koleginica) to da preuzme na sebe’’. Mislim da je velika istina, a o njoj se možda nedovoljno priča – da smo svi mi svojim roditeljima zauvek deca.

Moj otac je oduvek mislio da sam ja pametna, uspešna, odlična u svom poslu – i duboko je verovao u to i pričao okolo na taj način, ali ipak dok nismo prošli ovaj period pregovaranja – i dalje je bilo prisutno, doduše prećutno, ali moglo se osetiti, ono ‘’ja znam bolje, pa imam više godina iskustva’’ ili ‘’pa, ja to radim tako već 30 godina’’. Mislim da je upravo to razlog zašto ti neki porodični transferi ne budu uspešni u meri u kojoj bi mogli. Jednostavno dođe do tog sudara generacija i onda je potrebno da svako malo popusti i objektivno sagleda onog drugog.”

Porodične firme najčešće funkcionišu “porodično”, pa čak i kada čelnu osobu zameni prvi srodnik, šarenolike su reakcije kako zaposlenih, tako i poslovnih partnera.

“Ako mene pitate, Ljubex je danas daleko bolja firma nego što je bila kada sam ja došla u nju – u smislu izgleda, atmosfere, radnih uslova, procedura, itd… Mnogo toga je izmenjeno, uvedeni novi programi. Baš nedavno mi je jedan kolega, koji je u firmu došao nekoliko meseci pre mene, rekao kako se gotovo više i ne seća prve postavke koju je zatekao – ali ne samo u smislu ljudi, nego i izgleda firme, načina na koji se radi, atmosfere, organizacije posla, itd…

Nekim zaposlenima je to baš bilo potrebno, a nekima je bio preveliki izlazak iz zone komfora. Sve to novo i dobro što je doneto, donelo je sa sobom i nova, drugačija očekivanja i standarde. Sasvim je prirodno da su i reakcije različite, ne nosimo se svi isto s promenama”, objašnjava Tamara i dodaje:

Hoćemo dobavljače kao što ste vi

“Reakcije ljudi iz industrije i partnera su sjajne. Mi smo sada u prilici da menjamo, praktično, celu industriju, donosimo jedan potpuno nov način rada, pristup poslu…

Bili smo pre nekog vremena u poseti jednoj fabrici hrane, i nekoliko sati kasnije, tata mi prenosi: ćerka jedne njegove prijateljice radi u HR-u te firme i zvala je da mu kaže da su, posle sastanka sa Ljubexom, kolege iz proizvodnje i nabavke išle po firmi i pričale o tome kako je sastanak bio kvalitetan i kako bi voleli da su im svi dobavaljači poput nas.

Toliko su nas hvalili, da je to stiglo i do HR-a, a onda nazad do nas. Ili, recimo, dešavalo se da mi kažu da šalju moje mejlove dalje, samo na čitanje, da vide kako se piše follow-up. Naša industrija još uvek dosta počiva na porodičnim firmama, mahom su to vlasnici poput mog oca, nema mnogo ili uopšte ljudi koji su došli iz velikih sistema, pa je onda takav pristup – neka vrsta egzotike.”

Tamara i Ljuben imaju različita viđenja kako je izgledao njeno profesionalno angažovanje u Ljubexu, ali su zahvaljujući dobroj međusobnoj komunikaciji oboje znali da je to zbog promena. Nije se mnogo preispitivala u trenutku preuzimanja posla, jer je iz pređašnjih iskustava izgradila samoefikasnost i taj iskorak u nepoznato za nju je samo značio da će odmah krenuti da čita i istražuje o tome, tragajući za najboljim praksama i rešenjima.

Nije prirodno da se tata ne meša

“Moj tata bi uvek rekao: ‘’Ona kad je dolazila, rekla je – nemoj da mi se mešaš, i ja sam rekao – u redu.’’ A nije baš tako bilo. Nije prirodno da se ne meša. Ja uvek ističem da je to, na kraju dana, ipak njegova firma, on ju je napravio, on ju je negovao više od 30 godina, prirodno je da se i dalje pita i uključuje.

Rekla sam jednu drugu stvar: “Ako nećemo da menjamo stvari, bolje da ne dolazim”. Mi smo, kao porodica vrlo bliski i imamo divan odnos. Ja nikad ne bih bila spremna da taj odnos narušim zbog posla i zato mi je bilo važno da se usaglasimo oko načina rada pre nego što i zvanično dođem.”

Tamara svedoči da su od njenog dolaska uradili mnogo toga: od bazičnih stvari, kao što je sređivanje svih kompjutera, novi paketi programa, nov ERP, nov sajt, izrada B2B portala, do postavljanja zvaničnih procedura i pravila.

“Baš skoro sam bila na sastanku s kolegom i jednim spoljnim saradnikom, on je između ostalog, u nadzornom odboru firme koja pravi 100 miliona evra prometa. I pokrene se priča: koja je firma, šta rade… A kaže taj čovek: ‘’Pa, ozbiljna firma – ima postavljene sve procedure, za sve različite scenarije, komunikaciju, ko šta rešava, itd.’’ Počnem na to da se smejem, kolega isto. Jer od kada sam došla u firmu – to su stvari na kojima ja insistiram – da postavimo sistem, ali to su stvari i zbog kojih sam naišla na najveći otpor. Ljudima je bilo teško da nešto stavimo i formalno na papir, okačimo na server…

Pored toga, ja stalno govorim i da ćemo porasti barem duplo. Posle tog razgovora kažem kolegi: “Je l’ vidiš o čemu ja sve vreme pričam? I duplo će nam biti malo, mi sad radimo tako da ćemo moći i 100 miliona da pravimo!”

Osim što je u ovoj industriji neobično da porodičnu firmu vodi neko sa višegodišnjim iskustvom rada u velikim korporacijama, još je “egzotičnije” da to bude mlada žena.

“Nedavno sam bila na poslovnoj večeri. Na večeri je bilo jedno sedam-osam muškaraca i ja sama. Jedan od tih ljudi je vlasnik nekoliko fabrika, divan gospodin, i tokom večere je, rekao kako je firmu sada tako organizovao da on ide na posao svega 2-3 sata nedeljno. Kažem ja: ‘’Hoćete, molim Vas, da mi kažete kako Vam je to pošlo za rukom – volela bih da jednog dana i ja budem vlasnik biznisa, da nisam više samo izvršna funkcija, i da radim ovoliko?’’

Kaže on: “Gospođice, da sam ja tako lep kao Vi, ja bih to već napravio.” A onda se ubaci drugi: “Da sam ja tako lep kao ti, ja bih to već iskoristio”. Odgovorim im: “Ali, ja nisam vaspitana tako.” Za stolom – tajac. Kažu: “Kako si nas ućutkala, jao.” To je zaista istina. Možda je staromodno, ali je tako: ja sam naučena da treba vredno da radiš, da treba da znaš to što radiš, da treba da poštuješ, budeš marljiv, pažljiv. I da onda i sreća i uspeh dolaze s tim.”

Mediji su veliki dio naših života, ali zar to nije oduvijek bilo tako? Tinejdžerke postavljaju selfije jer misle da bi trebale da budu,,seksi“, ali zar nisu mlade djevojke objektifikovane vijekovima? Veliki prodor plastične hirurgije je nova pojava, ali zar nisu žene nosile korzete i u viktorijansko doba i padale u nesvijest od gubitka daha?

Zar nismo u 1950-im težile ka uskom struku i čvrstim grudima i ugledale se na Marilyn Monroe i Gretu Garbo? Da, i sada vidimo mnogo ženskih tijela i da, ovo izaziva pritisak kod mladih djevojaka. Standardi ljepote su se promijenili, ali oni su oduvijek bili tu. Ovo me neće spriječiti da govorim svojoj djevojčici da je lijepa.

Na šta god da kliknem, tu je iza ćoška novi post o tome kako ne treba da govorimo kćerkama da su lijepe.

,,Ne komentarišite lice ili tijelo vaše kćerke“, ,,Biti snažna je novo biti lijepa“ i ,,Ignorišite fizički izgled i usredsredite se na uspjehe“.

Jasno vam je u o čemu je riječ. Ja se ne protivim ovoj logici. Ja smatram da moja kćerka treba da se fokusira na svoje strasti i svoje kvalitete. Treba da razvija saosjećajnost i ljubaznost. Da, da, da. Ali da li ću prestati da joj govorim da je lijepa? Ne, ne i ne.

Zašto je ljepota prestala biti dobra stvar? Kada smo odlučili da je loše ukazati na snagu nečijeg prisustva i jedinstvenost ? Kada smo zabranili mamama da misle da su njihova djeca najljepša na cijelom svijetu?

Prvi put kada sam držala Willow, osjetila sam kako mi ova riječ pulsira kroz tijelo. Bila je tako malena i savršena i lijepa.

Moja djevojčica je najljepša osoba koju sam ikad vidjela u životu. Ona ima posebno lice koje je odraz njene posebne duše. Sigurna sam da se mnoge majke slično osjećaju. Zašto nam nije dozvoljeno da to i kažemo?

Svijet nikada neće prestati suditi žene na osnovu izgleda. Srednja škola nikada neće biti jednostavna za one koje se ne uklapaju u standard ljepote. Ljubavni život nikada neće biti jednostavan. Suočimo se s ovim. Svakoj od nas je potrebno da čujemo da smo lijepe.

Ako nas procjenjuju svaki put kada izađemo iz kuće, zar ne bi trebale da se u našoj kući uvijek osjećamo lijepo? Zar moja kćerka ne bi trebala da čuje ohrabrujući glas svoje majke kada je nesigurna u vezi svog izgleda? Kada joj neko slomi srce, zar ne bi trebala znati da će uvijek biti najljepša za svoje roditelje?

Osjećati se lijepom je divan osjećaj. Možda nikada nisam bila najljepša žena u prostoriji, ali sam uvijek znala da za moje roditelje nema ljepše. Posebno se sjećam riječi svoje majke: ,,Nisam ponosna na tebe zbog tvoje ljepote. Ponosna sam na tebe jer si vrijedna i velikodušna. Ponosna sam na tvoje ocjene i na tvoju predanost baletu. Ali si i lijepa, naravno.“

Willowina ljepota nije najvažnija stvar u vezi nje i nije centar mog fokusa, ali to je dio mog viđenja nje i ona zaslužuje da to zna.

Sa 5 mjeseci, moje malo pile ne zna šta je čeka u životu. Ona je nevino nesvjesna selfija, takmičenja ili činjenice da će boja njenih očiju biti povod za ljubomoru. Ona ne zna kakav je osjećaj kad te kinje zbog izgleda ili kad se izgladnjuješ kao što je to nekad radila njena mama.

Svaki dan se molim da je ne slome okrutni standardi ljepote u ovom svijetu.

Ali želim da zna da će za mene uvijek biti prekrasna, bez obzira na to što neće svi uzdisati kad je vide. Naše misli o nama samima potiču iz kuće, a ona uvijek mora da zna da će za mene uvijek biti najljepša djevojčica na svijetu.

Prevela: Iris Janković

Razmislila sam o tom pitanju. I na trenutak sam kontemplirala to- “zašto” u rutini i njezi kože kod žena, koja želi da je se vidi na određen način.

Zašto čupam dlake na mjestima na kojima društvo tvrdi da ne treba da rastu?

Zašto na kožu stavljam nešto grubo poput pilinga?

Zašto tako grubo štipam trepvice?

Utjehu nalazim u poređenju i kontrastu koji to ima sa mekanim kremastim rumenilom. Meditivno svojstvo ovog vraškog seruma omogućava mi da isključim glasove u svojoj glavi, koji vrište zapravo- o rokovima, registraciji za vrtić i sl. Redovno razmišljam o beneficijama njege kože, zapravo. Ali kada moja ćerka prisustvuje mojoj dnevnoj rutini smanjivanja pora, i pokušaja da načinim svoje obraze rumenima kao da sijam iznutra, i pita zašto, teško pronalazim odgovore.

“Mama, zašto to radiš?”

Okrećem se prema njoj, ona gleda začuđeno u uvijač za trepavice. Njena kosa sija podrazumijevanom radošću djetinjstva; i već vidim kako se okreću točkići u njenom mozgu, i hvata me panika. Još je nevina, i nosi tri suknje odjednom, jer voli da nosi suknje, a ne zato što joj je neko rekao da će to poboljšati njen izgled.

U blaženom je neznanju da joj polako počinju rasti dlake na nogama.

“To ti je kao slikanje”, odgovorila sam joj, “Zabavno je, i mama se tako izražava.” Ali prije nego što stižem da dovršim, čelo moje ćerke se naboralo, njena sumnja je bačena, i ne uspijevam, ni nju ni sebe, da ubijedim da će šminkanje, ili njega kože, ikada biti potpuno odvojeno od ukorijenjenog patrijarhat.

Zašto uvijam trepavice? Koji je moj iskreni, pravi odgovor?

Da li trepavice mogu načiniti moje oči većima; što me, mislim, čini budnijom, što me opet čini mlađom i ljepšom, što nadalje čini da me svijet više cijeni.

Jer je to urezano u moju svijest; osjećam se smirenijom i imam više samopouzdanja kada svijetu pokažujem svoje uvijene trepavice. Nije zabavno prisloniti taj instrument mojim očima, niti je zabavno uklanjati maskaru svako veče. Stoga, da li je zabavno izgledati lijepo? Valjda. Da li bi trebalo? To ne znam.
Za mene, neki aspekti njege kože i šminkanja jesu zabavni. Čitati razne čla

nke, čavrljati sa prijateljicama o nevjerovatnim korektorima ima trenutni efekat. Ležati na mekanom stolu dok neko nanosi magični eliksir na moje lice sa umirujućim mirisom esencijalnih ulja- osjećaj je nebeski. Tako da, moj odgovor o umjetničkom aspektu šminke je djelimično tačan. Osjećam zadovoljstvo kada gledam transfrmaciju svog lica, od ispranog do onog koje naprosto sija.

Ali,

Moje uživanje u njezi i šminkanju se ne može odvojiti od činjenice da imam udio u mladalački-opsjednutom društvu, koje je u mnogome i namjerno oblikovano od strane muškaraca, ili od činjenice da je većina tih linija u vlasništvu muškaraca. Novac koji potrošim na bronzer ide direkt u muške ruke, i ova činjenica ubija zabavu koju mi pričinjava spremanje pred ogledalom.

“Zašto, mama?”

Spuštam uvijač i okrećem se ka njoj.

Želim da budem dobra majka, feministkinja i odgojim ćerku da bude takva, feministkinja; da cijeni sebe, svoju snagu, ono što je raduje.

Želim da bude ponosna kada nauči da vozi biciklo, srećna kada se igra sa drugarima, ili nacrta žabu; i da joj ostane to- da je dovoljna baš takva kakva jeste. Da li želim da se osjeća lijepom?

To, valjda zavisi od toga šta to tačno znači. Ako to znači voljena, poštovana i jaka, onda da, želim da se osjeća lijepom. A ako to znači trenutno zadovoljstvo, jer joj je koža glatka zbog ulja, i to je u redu. Ono što ne želim je da bude vođenja nemogućom željom za fizičkom ljepotom bez pozadinskog razumijevanja problematičnosti tog standarada. I definitivno ne želim da se njena percepcija lijepog temelji isključivo na industriji kojom dominiraju muškarci.

Nemam sve do detalja isplanirano, mislim da niko od nas nema.

Patrijarhat nas je zarobio, zbog čega se nekad osjećam bespomoćno, ali nastavljam da se edukujem, ako težim ka tome da imam iskrene razgovore sa sobom, i svojom ćerkom, te u najmanju ruku da podržim kozmetičke linije koje vode žene, onda ću, nadam se, utabati stazu za svoju ćerku da odraste u ženu koja voli sebe, i svoju kožu.

Da nosi tri suknje koliko god želi.

Ni veće istine ni češće fraze u srpskom jeziku.

Kad objavite da čekate bebu – samo nek je živo i zdravo.

Kad se žalite što ne spava noću, što neće da jede, što ne voli vrtić, što hoće samo kod mame – ma nek je samo živo i zdravo.

Kad ste trudni prvi put pa vas pitaju čekate li devojčicu ili dečaka, a vi kažete dečaka – “Ooo, prvo, pa muško!”. Ali, ako kažete devojčicu? Nek je živo i zdravo. Ko veli, pa šta sad, to je što je, nek je BAR živo i zdravo, ako već nije muško.

Duboko, preduboko ukorenjene tradicionalne vrednosti (a kad kažete tradicija to je obavezno sinonim za nešto dobro) u našem društvu stvorile su tu podelu. Fraza “prvo, pa žensko” ne postoji. Ako bi je neko i izgovorio, možda bi bila shvaćena kao šala, teško kao čestitka.

Ali je zato tu druga. Žensko dete, tuđa kuća. Još jedna tradicionalna “mudra” misao. Ćerka će otići, napustiti roditeljsku kuću i brinuti o nekom drugom. Samo što to, odavno već, nije tako. Ali je opet nekako to muško dete san većine očeva, a usudiću se da kažem i mnogih majki. Ta potreba za produžetkom vrste, ali one koja će nastaviti lozu noseći isto prezime može se pripisati samo nekoj egoističnoj potrebi da moje ime nastavi da živi i kad mene ne bude.

Kad govorimo o prezimenu, tradicija nalaže da se žena odrekne svog prezimena koje joj je na rođenju s ljubavlju dato. Da kaže – to mi prezime više ne treba, nije mi važno, uzeću drugo, kao svaka dobra žena. Ako, pak, odluči da učini drugačije, onda je ona feministkinja (što je, naravno, loše), “izigrava” neku modernu ženu umesto da poštuje tradiciju i često na leđima nosi breme osude nove porodice koju je udajom dobila.

Deca će, takođe, razume se, nositi očevo prezime. Majka će ih nositi, roditi, dojiti i, nećemo se pretvarati da nije tako – brinuti o njima u 90% slučajeva, ali će oni poneti samo očevo prezime. I to je, pobogu, tradicija.

A tradicija se mora poštovati jer su to, valjda, jedine prave vrednosti. Zamišljam pakao kroz koji bi prošao muškarac koji bi uzeo ženino prezime. A onda pomislim na one koji tvrde da su muškarci i žene danas ravnopravni.

Biti žena, čak ni u ovom modernom društvu, nije privilegija. Jer i u 21. veku, ako u stomaku nosite ili ste tek rodili devojčicu, možete očekivati da čujete:

• Drugo će biti drugo (ako je prvo dete)
• Sad morate treće (ako imate dve devojčice)
• Biće treće muško
• Sad moraš na popravni
• Nema veze, SAMO NEK JE ŽIVO I ZDRAVO

Nastavi niz. Ili bolje nemoj. Dovoljno će biti da svoju ćerku odgajiš tako da, u društvu naklonjenom muškarcima učini makar jedan mali korak koji će tu razliku smanjiti.

• Da bude samostalna.
• Da ne pristaje na “ćuti, dobar je kakvih ima”.
• Da veruje da može sve. Isto kao i muškarci. Da zaslužuje istu platu, isti tretman, isto poštovanje.
• Da slobodno zadrži svoje prezime, ako joj je tako draže.
• Da ne pristaje na bilo šta što joj ne prija.
• Da niko nije vredan toga da se odrekne sebe.

I to će biti veliki korak. I za nju i za čovečanstvo.

Autorka:

Imam dugoročan i jednostavan plan.

Naučiću te: da budeš neustrašiva. Da osetiš sve što misliš. Da misliš sve što osetiš. Utisni u svoju belu dušu još beline. Rasti do nezabeleženih visina.

Budi uvek sebi dete kao što si meni dete.

Nemoj da se plašiš točkova na biciklu.

Nemoj da te štrecaju deca u vrtiću.

Nije strašno kad poderaš kolena.

Zbog te vožnje rolerima ogrebotine se isplate.

I nije kliše: svaka ocena je za đaka. (To važi od 1 do 10).

Naučiću te: da čitaš knjige i ljudska srca. Da slušaš muziku i noć. Da razumeš jutra i kišu. Da pratiš svoje oblake. Da budeš gladna znanja. Da budeš sita fraza. Da kusaš život. Velikom kutlačom.

Nacrtaću ti mapu za brzo snalaženje. Budi pametna i docrtavaj svoje stazice. U životu su jednako vredne i prečice i zaobilaznice. Treba samo da se zabavljaš dok njima ideš.

I znaš ono: ljubav je sve, ljubav je velika?

E, pa, to je tačno. Samo, nemoj da se smrtno zaljubiš u sedamnaestoj. Smrtno se zaljubi svaki put. U knjigu, u dečka, u more. Smrtno se zaljubi u sebe.

Budi uvek sebi dete kao što si meni dete.

Pokušaće da te nagovaraju, nadgovaraju i da s tobom pregovaraju. Ne nasedaj na naklapanja, na preklapanja, na propovedanja. Nasedni na ljubav. Nasedni na sreću.

Od mene nasledi osmeh. I narav. (To je narav budale koja brzo zaboravlja loše stvari. Ali budale koja ume da uživa u onim dobrim.)

Ne komplikuj ovaj jednostavan plan. Treba samo da budeš zdrava i srećna.

I da slušaš majku.

Budi uvek sebi dete kao što si meni dete.

Izvor: Blacksheep.rs

Posmatrala sam ih neko vreme, a onda je njena beba počela neutešno da plače. Žena je pitala majku: „Šta da radim?” Majka je smireno prišla, podigla dete i rekla ćerki da ode da se poigra sa sinom. „Jesi li sigurna?”, upitala je mlada žena. „Sasvim sigurna.”

Priznajem, osetila sam kako me steže ljubomora prema toj ženi. Ja nisam imala nikog ko bi to učinio za mene. Moja majka je umrla pre nekoliko godina. A tako bih volela da je sada tu, iz milion razloga.

Volela bih da moja majka zna da je dobila unuka. Posle godinu dana u bolnici, umrla je kad je moj sin imao samo šest nedelja. Znam da bi bila tako srećna da ga je upoznala. Jednom sam ga odvela kod nje u bolicu, par dana pre nego što je umrla, ali nisam sigurna da je ona to uopšte razumela.

Volela bih i da je moja majka znala da ima unuku. Moja mala devojčica već se ponaša kao prava dama. Mnogo liči na svoju baku. Svaki njen osmeh je nežan, a razoružava. Sećam se da mi je majka jednom rekla da je samo osmehom mogla da pridobije ljude oko sebe. Obožavala bi moju ćerku, samo da je dobila priliku da je upozna…

Volela bih da je moja majka mogla da mi donese hranu kad sam se porodila. Bila je najbolji kuvar kog sam znala. Mogla je da otkrije recept za neko jelo samo tako što bi ga probala. Znam koliko bi bila srećna da je mogla da mi pomogne – da spremi nešto što volimo i donese nam da ručamo.

O, kako bih volela da sam mogla da pozovem moju majku kad izgubim strpljenje sa decom. Ona bi tačno znala šta treba da kaže da bi me smirila i uverila da će sve biti u redu. Umesto toga, oslanjala sam se na drugarice, internet i knjige o roditeljstvu.

Volela bih da sam imala njeno rame da se isplačem u trenucima kad osetim da nisam dobra majka svojoj deci ili kad sam jednostavno tužna i izgubljena. Ona bi me saslušala i, još važnije, razumela. Niko ne može da vas razume kao majka. Baš niko.

Volela bih da moja deca imaju još jednu osobu u životu koja misli da su savršeni. Nekog ko njihove nestašluke smatra neodoljivim i ko je u stanju da igra istu igru satima i da mu ne dosadi. Moja majka bila je umetnik, volela je da slika. Bila bi tako ponosna na svog talentovanog unuka. Kad zatvorim oči i maštam, vidim svog sina za stolom, sa papirom i bojicom u ruci i moju majku kako sedi pored njega i vodi njegovu ruku, učeći ga da crta zmaja.

Ali više od svega, volela bih da sam imala priliku da kažem svojoj majci koliko sam joj se divila i koliko sam je poštovala. Nikad nisam shvatila koliko je bila snažna i divna, dok nisam i sama postala majka. Uspevala je da podiže dvoje male dece, vodi domaćinstvo i radi. Svoj život je posvetila pomaganju drugim ljudima – na poslu, kod kuće, svuda gde je imala priliku.

Svaka mama koja nema mamu razumeće o čemu govorim. To je praznina u srcu koju ništa drugo ne može popuniti i koja se vremenom ne smanjuje. Ali, svakog dana, dok gledam svoju decu, osećam prisustvo moje majke i to me teši. Vidim njenu nežnost u osmehu moje kćeri i njenu energiju u očima svog sina.

Nadam se da je duboko u svom srcu znala koliko sam ponosna što sam njena ćerka.

Izvini što sam galamila na tebe, jer ti se ručak nije dopao. Priznaću ti, evo sad, jer svakako ovo dugo nećeš moći pročitati, ni meni se nekad ručak ne dopadne. Ali ja sam velika pa na mene niko ne galami. Kao da je ta “velikost” nešto.

Izvini što sam galamila na tebe iz svih onih razloga kojih se više ni sjetiti ne mogu, a ti ih se sigurno sjećaš, jer kad galamim na tebe ti me gledaš onim bambi pogledom i kažeš mi: Neću više nikad.

A znaš šta? Znam da hoćeš. I neka ćeš.

I znaš šta još?

Ja ponekad galamim na tebe jer sam prosto nemoćna, jer bih umjesto da smislim i izbalansiran i ukusan i zdrav obrok, dok me ruke moje bole, možda voljela da čitam knjigu, ne o roditeljstvu, već o nekim dalekim svjetovima. A za to ti nisi kriva.

Ponekad galamim na tebe, jer ako zagalamim na tvog tatu on će učiniti da se osjećam kao vještica koja “nešto bronda”, a često mi se to ne da. Pa mi ti naletiš s nekom sitnicom i to prosto izleti iz mene.

Ponekad galamim na tebe, jer ne mogu više. Jer bih nekad voljela da živim u pećini. Znam, dovela bih i tebe u tu pećinu.

Izvini što galamim na tebe kad me naljute drugi ljudi, kad naljutim samu sebe, kad dozvolim da očekivanja koja imam od tebe budu potpuno nerealna.

Istina je, ponekad nisam baš neka drugarica, kako mi ti kažeš.

Ali se trudim. Trudim se da uvijek imam na umu da bi trebalo, ne samo ja, već svi, da od vaših malih glava, čupavih i blesavih, prestanemo da imamo očekivanja koja ni sami ne bismo mogli ispuniti. A gle koliko smo stariji.

Pa ni meni se ne jede uvijek!

Ne bude mi se na nekim mjestima, iako to situacija zahtijeva!

Ne ustaje mi se ujutru odmah iz kreveta.

A i ti i ja smo – ljudi.

Trudim se da u trenutku, u dijeliću sekunde, prepoznam da za moju živčanost nisi kriva ti, iako ponekad i jesi, ali galama svakako ne riješava ništa.

Neoblačenje jakne, manjak apetita, sporije spremanje za igralište, želja za još jednom epizodom Patrolnih šapa – pa ništa to nije za ljutnju, zar ne?

Daću sve od sebe da uvijek budem ona tvoja majka koja u 95% situacija razgovara s tobom kao jednakom sebi, sa svom onom odgovornošću koju svaka moja riječ, svaki moj potez, svaka moja akcija ima na tvoj predivni, bujni um.

Popraviću i onih 5% pukotina, zalijepiti ih tvojim osmijehom, i neću dozvoliti da visok ton kroz njih prođe.

Jer nas dvije se svakako čujemo, čak i kad samo jedna kraj druge dišemo, zar ne?

Jer, kako ti kažeš, moje trogodišnje čudo: Mama, to se svakome može desiti.