Mi smo ono što je svaka godina učinila od nas, a tačno onako kako smo joj dozvolili. Mi smo ono što smo sebi dozvolili da osjećamo i formirali su nas ljudi koje smo primili na svoju životnu parcelu. Mi smo imali jedan početak i imaćemo jedan kraj. Sve ono izmedju je jedna ogromna priča s poglavljima. Žanr odredjujete sami.

Jer kako mislite da nešto može da počne ispočetka, kad vas je svako iskustvo oblikovalo, ne možete odjednom postati okrečen zid. Čak se i na njemu uvijek vide tragovi prethodnih majstora.

Zato, bilo bi lijepo kad bismo ovako, natrpani lijepim željama, razmišljli stalno. Kad bi nam nada bila pogon, ma koliko da glasovi mase govore da nikad gore nije bilo. Kad bismo iznenadjivali svoje najdraže jubavlju i sitnicama, neobojeno nikakvim danima, obojeno samo potrebom da znaju da nam znače.

Teška su vremena. Neizvjesna. Iskušenja na svakom ćošku. Teško je odrediti prioritete, jer nam odvlače pažnju na sve strane.

Nikad nije bilo potrebnije biti dobar čovjek, a nikad to nije bilo tako malo cijenjeno. Mood preživljavanja uključen davno. Malo nam vremena ostaje da budemo radosni.

Ali zato, kad ste radosni, budite radosni za sve pare. I svaki dan budite radosni bar 5 minuta. To je kiseonik za duh.
I budite zahvalni.
Sebi, jer ste dobar čovjek koji voli život.
Njima, jer su tu i uče vas.
I njima drugima, jer bacaju kamenje pa tačno vidite gdje ne treba da stojite.
Prirodi, jer ste vi i vaši najdraži zdravi.
I vjerujte. U sebe i sve ono što jeste ili ćete tek postati.

I volite. Jer samo će ljubav spasiti svijet. I ništa drugo.

Srećno vam novo poglavlje.

Jer šta je doček bez krkanluka. I bez paketića. I to sam obavila, za od svih koji se godinama tradicionalno ne sete da imam dete u kući. Znači sve pokriveno, da se u miru i punog trbuha isprati stara i dočeka Nova godina.

Samo ima jedna stvar, meni je ova 2016. bila baš super i ne bih da ide. Kapiram da je ovo sad na papir stavljeno najveće svetogrđe moguće, ali eto, meni je bila fenomenalna.  Putovala sam tamo gde ranije nisam, tamo gde sam davno praktično živela, bili smo zdravi, moje pisanje je izašlo iz mraka, štampana mi priča u pravoj knjizi i sad sam „slavna“ (što bi rekla jedna moja drugarica) među svih svojih 294 facebook prijatelja, dobila sam i dugo očekivano unapređenje na poslu. A da, mal’ ne zaboravih najvažnije, posle skoro decenije, izgleda da sam se ponovo zaljubila. Ehej, pa 2016-ta je najbolji emotivni rolokoster koji nisam mogla ni da sanjam.

Globalno…hm, pa to ste već sve pročitali u novinama.

Šta je tu je, moramo u Novu godinu ući , je l’, u veselom tonu, punom radosti i novogodišnjih želja, lažnih obećanja i rezolucija.

Ja neću da ne bih da se ovde lažemo i pričamo bajke, nego daj poželimo jedni drugima ono najpotrebnije:

• Da budemo bolji, u svemu, svi, prema svima i prema sebi
• Da nas ništa ne boli nikad više, a da ako već mora da boli prosto može poljupcem da se izleči
• Da se ljubimo više a lažemo manje
• Da su nam deca nasmejana, da budu što više napolju, da zavole da čitaju knjige
• Da bebe više spavaju noću
• Da imamo vreme za prijatelje, za predahe, za šetnju
• Da imamo vreme za sebe
• Da se grlimo jer zagrljaji leči
• Da izmislite novu ljubavnu reč sa nekim koga volite i da je šapućete jedno drugom, kad god biste se svađali
• Da izađemo iz kolektivne apatije i napravimo revoluciju – makar u svom ormanu

Sreće će nam trebati u narednih 365 dana, a bogami i nadalje. Zato hajde da želimo skupa dobre stvari za sve nas.

Neka ste mi živi, zdravi i veseli! Čitajte Lolu i u 2017. godini, jer eto vam sreće na pretek na jednom mestu.

Sugrađani vole reći da je “Una jedino lijepo u Novom Gradu”. Iako joj i ime znači jedina, ipak postoje i druga lijepa mjesta. A priznaću da je ona ipak kraljica pa ćemo prošetati njenom obalom.

Krenimo nizvodno.

Na ulazu u grad dočekaće vas izvor sa natpisom “Za svakog putnika namjernika”. Na početku grada, uz rijeku dočekaće vas nekoliko turističkih objekata koji imaju šta da ponude, kafić, otvoreni bazen, prenoćište. Zatim možete upoznati mnoge divne plaže i dolazimo blizu centra grada, tu vas na obali čekaju ljetne bašte sa uglavnom ekektronskom muzikom.

Ne zaboravimo i staru gradsku vijećnicu koja je adaptirana prije nekoliko godina tako da i tu možete sjediti u piceriji i posmatrati rijeku. A ako poput mene ipak više volite bajkovitu tišinu, napravite samo nekoliko koraka, prođite pored mosta koji je granični prelaz sa Hrvatskom i “zalutaćete” u bajku u kojoj se lipe ljube sa kejom dok tišinu prekida samo blagi žubor rijeke.

Ova etapa se završava divnom pješčanom plažom na kojoj će vas dočekati dječiji osmjesi. Tu je i kafić u kojem se možete osvježiti sladoledom ili pivom po povoljnoj cijeni. Noću kej u blizini postaje “najveći šank na svijetu” i mnogo mladih ljudi tu se zabavljaju. Šetnju ćemo završiti na samom ušću Sane u Unu gdje vas takođe čeka zanimljiv ugostiteljski objekat u kojem možete odmoriti, ručati, pa čak i prenoćiti.

Kada smo dobro odmorili, posjetimo “zeleno srce grada”, šumu u kojoj se istorija prepliće, gdje u hladu borova spavaju biste narodnih heroja i muslimanski grobovi još iz Osmanlijskog perioda, a sa vrha brda na sve to, i na grad gleda Majka Partizanka, kip po kome park i šuma nose ime. Ispod brda je Trg Mladena Oljače na kojem je nova betonska pozornica na kojoj se događaju sve bitne kulturne stvari, a i one političke kada je vrijeme za to.

Ako krenete lijevo preći ćete most i uz malo truda popeti se na brdo Kula odakle imate pogled na Unsku dolinu od kojeg zastaje dah. Ako ste krenuli desno idemo u šetnju po naselju Jablanica. Vidjećete mnoge vrijedne ljude u dvorištima koja krasi šareno cvijeće. A kada malo odmaknete, tu je rijetko naseljeni dio grada na kojem je jedna visoravan, i pogađate-veličanstven pogled na grad. Još malo pa ste stigli do cilja.

Prije toga malo odmorite na staroj drvenoj klupi i iz daljine se divite nestvarnoj drvenoj kućici koja je sama i napuštena u šumi. Kako god vam to djelovalo, većina šetača šetnju završava kod groblja. Valjda u tome ima i neke simbolike. A oni izdržljiviji idu dalje, uživaju u divljini Novske Planine, privlačne i zagonetne.

A oni koji se vraćaju u grad, mogu odlučiti recimo da idu preko naselja Gračani. Još jedno brdo i treće mjesto sa kojeg ćete grad gledati iz ptičije perspektive. Kada ste se spustili u grad, birate gdje ćete. Možda želite upoznati arhitekturu , ili duhovnost. Sakralni objekti su jedan blizu drugog. Pravoslavna crkva i gradska džamija. A preko puta “zelenog srca grada” nalazi se i nedavno obnovljena Katolička crkva. Vjerujem da smo zato bogat grad. Još bih vas upoznala sa zgradom gradske biblioteke, objektom iz doba Austrougarske.

Lijepa i zanimljiva građevina, a postoji još nekoliko sličnih. Nedaleko od te zgrade je bivši privredni gigant iz prošlih vremena, Sana koja “teče prema vama” koja je sada uglavnom ruševina, ali govore moćnici da će “cvjetati privreda”, već dvadeset godina obećavaju mnogi.

Valjda zato što nam je tako “dobro” sve više mladih ljudi odlazi. Ne znam, ne snalazim se kada pišem o ljudima. Plašim se da bih vam pokvarila sliku o gradu koji spava izneđu dvije zelene ljepotice. Zato je ljepše da nas pamtite po slici nekog slapa sa nemirne Une ili po mnogim ribololovcima sa obale njene mirnije drugarice Sane, nego po slici nekog čike sa bilborda kome su sugrađani nacrtali brkove.

Zauvek.

Želim da ova rođendanska želja postoji zauvek. Prvo kao želja. Moja za tebe. Onda kao želja koju ti ostvarujem. Ja mama, tebi detetu. Onda kao želja koju sama docrtavaš. Ti sebi. Onda kao san koji živiš i plešeš. Ti svetu. I svet tebi.

Zauvek.

Zdrava. Srećna. Lepa. Nasmejana. Hrabra. Oprezna. Slobodna. Bistra. Radosna. Spremna. Otporna. Borbena. Snalažljiva. Nežna. Radoznala. Svoja. Ogrnuta snovima koji postoje da bi se ostvarili.

Zauvek.

Zauvek je vanvremenska kategorija. Ona obuhvata vreme kad smo taja i ja na poslu. Kad spavamo na plaži kao na papiru nacrtane čiča Gliše. Kad se smejemo i kad se mrštimo. Kad ponavljamo magične reči: „Volimo te“. Kad ponavljamo ono glupavo, a tako korisno „ne“. Ona znači svako veče koje ćemo načeti palačinkama, a završiti izmišljanjem nove priče za laku noć. Ona obuhvata ono popodne kad ćeš nam reći „Tajo, diplomirala sam!“ I ono jutro kad ćeš me probuditi šapatom: „Mama, trudna sam.“

Konačno, u zauvek staje sve ono kad mene više ne bude tu da te držim za ruku. Kad budeš mislila da me stvarno nema i da ne postojim. Da postoji nešto tako glupo što može da me odvoji od tebe.

Tad će ovo ZAUVEK tek nešto posebno da znači. Jer kažu: kad jednom nešto objaviš na netu, to ostaje tu zauvek. Zauvek je reč koju tražim.

Zauvek je kosmička kategorija. Ona upija prostor odavde do australijskog sunca i sibirskih snegova. Pokvašena je Indijskim okeanom i tvojim zagrljajima. Njome se pokrivaju kanadska jezera. Kroz nju odzvanja tvoj smeh. Zaronila je u Mlečni put. Zakačila se za tvoju svilenu kosu.

Zauvek.

Zauvek ću da ti želim divan dan svaki dan. Ne samo sutra kada ti je prvi rođendan. I ne samo nekog tamo 1. septembra kad budeš polazila u školu. Magija kod zauvek je što je zauvek.

Moja ljubav za tebe je kosmička garancija za ljubav. Bezvremenska i naša. U njoj iscrtavam ovu rođendansku rapsodiju, jer u čestitku ne može sve da stane.

Zauvek – internet to mora da prihvati i sačuva.

A za svaki slučaj i ti sačuvaj ovu simfoniju želja. Ušij je u unutrašnji džep svog srca.

Za zauvek.

Srećan rođendan, devojčice moja.

Voli te mama!