Broj knjižara raste, u glavnom gradu Timpu ih ima desetak. Butanski pisci objavljuju knjige. A svakog avgusta Butan je domaćin međunarodnog književnog festivala. Za daleku zemlju sa manje od milion stanovnika puštanje autsajdera u onolikoj meri da ih ne preplave je delikatan ples.

Istorijski, Butan je sam sebe izolovao. Bio je Šangri-la smešten na najvišem planinskom vencu na svetu. Pre šezdesetih godina prošlog stoleća retko koji putnik je tamo dolazio. Televizija je dozvoljena tek 1999. Stari načini nestaju – vide se u izmaglici Timpua i među mladim nezaposlenim muškarcima koji nose tradicionalne duge odore i koji su došli sa sela, zarobljeni između dva sveta.

Nova generacija butanskih pisaca sebe doživljava kao čuvare kulture zemlje. Mnogi su u tridesetim i četrdesetim i vole da se prisećaju odrastanja u selima bez radija ili puteva, gde se nosila tradicionalna odeća i jela tradicionalna hrana (sir od jakovog mleka). Tšering Taši, pisac i kodirektor književnog festivala “Planinski eho” kaže: “Naš glavni posao je da čuvamo od zaborava.”

Četrdesetpetogodišnji Taši je odlučan da nađe poslednje preostale tradicionalne šamane – čuvare legendi – i napiše njihove priče pre nego što umru. Dve nedelje je išao po planinama kako bi pronašao isposnika koji sam živi 70 godina.

Četrdesetogodišnji Gopilal Ačarja je pesnik koji kao i mnogi butanski pisci piše na engleskom jer ga je učio u školi. Napisao je knjigu dečjih priča koje slave ljude koji čak i danas rade u poljima a volovi vuku drveni plug.

Ačarva se smatra jednim od najtalentovanijih pisaca u zemlji, ali i dalje radi kao konsultant za sanitarna pitanja. “Ne želim da se bavim fekalnim menadžmentom”, rekao je on. “Živim za pisanje. Ali moram da zaradim.” Gotovo svi pisci ovde su samizdati i kažu da ih svaka knjiga košta hiljade dolara i da na kraju sve sami rade – urednički posao, opremu, distribuciju i prodaju.

Svakog avgusta desetak pisaca iz Sjedinjenih Država, Evrope i drugih delova Azije stiže na festival “Planinski eho”. Ove godine zvezda festivala je Sara Kej, uspešna američka pesnikinja. Butanski kontingent uživa u predstavi ali većina ne želi da ode preko. “Tamo je tako hektično”, kaže Taši o Zapadu. Proveo je tri meseca na Univerzitetu Prinston u Nju Džerziju. “Ne postoji vreme za razmišljanje i meditaciju.”

Čador Vangmo, koja je među omiljenim romanopiscima u Butanu, kaže da su njene najdraže uspomene one na duge zime kada je bila dete, kada su zbog snega škole mesecima bile zatvorene a deca bi sedela oko vatre, slušajući priče starijih. “Te priče su bile naš jedini izvor zabave”, rekla je ona.

Njene knjige se bave sujeverjem u kombinaciji sa savremenim temama. Njen roman Kyetse je dikensovska priča o mladoj ženi koju krijumčare preko Butana. “Živo se sećam divnih trenutaka iz detinjstva i već sada mi gubimo ovu ogromnu rezervu naše bogate usmene kulture”, rekla je ona. “Vreme sa porodicom i bliskost nestaju brže nego što smo mogli da zamislimo.” Kultura koju želi da sačuva vrti se oko budističkih verovanja u Butanu. “Kako sedimo, kako pričamo, naša odeća, naše poštovanje ne samo ljudi već i cele prirode oko nas.”

U poslednje vreme Čador Vangmo (38) ispituje svoju baku Pemu Demu o pričama koje su stari nekada pričali. Dema, koja je dobro zašla u sedamdesete, teško ih se seća i nije joj jasno zašto uopšte i treba da ih se seća. “Tada nije bilo ničega. Nikada nije bilo dovoljno hrane, bilo je tako hladno, nismo imali cipele, dugo smo išli po vodu. U poređenju sa time, današnje vreme je raj”, rekla je ona.