Foto: Poznyakov / Shutterstock

Stručnjaci kažu da nijedna od ove dve reakcije nije korisna za mlade umetnike. Deca kojoj se preterano udeljuju pohvale postaju nervozna i pod stresom su da održe taj visoki nivo pohvala, pa onda isprobavaju samo stvari koje će im sigurno doneti uspeh, tzv. „sigurice“. A ako stalno pitate dete šta je to, forsirate ga da prihvati ideju da umetnost mora biti nešto konkretno. Roditelji Džeksona Poloka, američkog slikara, sigurno ga nisu zapitkivali: „A gde je tu sunce, a gde su oblaci? A trava?“

Umesto navedenog, kada pričate o detetovom umetničkom delu, fokusirajte se na sam proces stvaranja, a ne na završni produkt. Ono što treba da uradite je da im date povratnu informaciju o njihovom istraživanju sebe – a da ne budete ni previše kritični, ali i da ih ne gurate previše u tom pravcu – ostavljajući im prostora da i oni nešto kažu u razgovoru. Ono što oni sami misle o svom delu je mnogo bitnije od onoga što Vi ili ja mislimo.

Profesori umetnosti nam daju nekoliko primera započinjanja razgovora:

• Pokušajte da pričate o pojedinačnim delovima onoga što je dete napravilo. „Koje boje si sve koristio ovde?“ Zatim ih naglasite: „Pogledaj tu crvenu. A tek ovu plavu, blistavu! Ima li ovde nekih okruglih predmeta na slici? Ili kvadrata, trouglova?“
• Primetite kako su naporno (pažljivo, entuzijastično, dugo) radili na svom delu.
• „Kakvo ime bi dao ovom svom delu?“ Nazivi mogu dati sasvim novu dimenziju njihovom umetničkom delu. Takođe, ovim pitanjem podstičete dete da razmisli o glavnoj ideji ili konceptu dela.
• Ohrabrite dete da Vam ispriča priču o nastajanju tog dela kako biste podstakli razvoj kreativnosti.
• Pitajte dete šta se njemu sviđa u onome što je napravilo. Ovakav razgovor proširuje vokabular i produbljuje konverzaciju.