Prošlog vikenda sam slikala unuku ispred vitraža subotičke sinagoge. Sada je imam zauvek sačuvanu u svetlu šarenog paunovog pera.

Ove nedelje je mirisao bagrem i jasmin. Pili smo kafu ispod crvene ruže. Sve tri trešnje su rodile. Jednoj fali samo nekoliko dana. Jagode su krupne i rumene. Ove godine su nam baš profesionalne. Smejemo se. U našoj agronomiji rađa šta hoće i kad hoće, ali ne odustajemo.

Jutros smo naložili vatru da se ne ježimo po kući, pa psujemo glupi maj, kišu i narandžasti meteoalarm.

Muž je u kupovini potrefio jogurt koji volim. Doručkujemo palentu iako sam nudila listiće koje sam konačno naučila da pravim, ali se odustalo jer će ručak biti dovoljno težak.

Otvaram novo pakovanje truleks krpa. Zadovoljna sam jer ni jedna nije plava. Ne mogu da podnesem ništa plavo u kući. Perem sudove, samo dva tanjira i šerpica. Kuvam kafu i sedam na svoje mesto. Ispred je zeleno i bujno. Uzimam po navici daljinski i osetim kako me je opekao. Neću uključiti TV. Neću nikoga pustiti u kuću. Bar još malo, bar do večeras.

Tamo su bes, svađa i žuč. Iz ekrana izviru uvrede i prostakluk. Laž i nečast. Tamo su oni kojima nikada nije dosta. Koji su svaku kožu uračunali u kalkulaciju. Vikaće da mi objasne kako sve rade zbog mene. Mrštiće se jer ne verujem. Vređaće me. Videću dva lica jedne istine. Nerviraću se i nastavljati. Uplitati u paučinu koju pletu. Radiću upravo ono što oni hoće. Zato odustajem. Krećem u kuhinju i kažem preko ramena, čisto da im ne ostanem dužna: koliko vam još treba…

Danas je subota. Daleko je do ponedeljka. Vadim meso za sarmu, rasecam veze listine, brišem ploču novom žutom truleks krpom i ne dam svoj mali život. Ako ga zaboravim, neću više imati snage da se borim.

Biljana Vasić za Zelenu učionicu

“Viđam bebe mlađe od godinu dana koje su izložene ekranima deset ili više sati dnevno, što je ceo njihov svesni deo života – ako ne spavaju one su izložene ekranima. Nedavno sam imao situaciju, gde su roditelji došli, oni kažu: “Nismo ni znali da je to opasno, mi smo mislili da je to dobro” –  da beba skroluje!? To je kao super ideja.

E onda kada su se osvestili, da postoje ti simptomi nalik autizmu, onda su se uplašili i došli. I tata, da bi ilustrovao situaciju, kaže: “Kako se zoveš, kaži čiki?”, dete ne reaguje. “Gde ti je glava?” – ne reaguje. Al on zna da ona neće reagovati, samo meni demonstrira situaciju. “Gde ti je uvo?” – ništa. “Gde je mama?” – ništa. “Gde je enter?” – klik rukom – evo ga enter. I sad kaže: “Zamislite, dete ne zna gde mu je mama, a zna gde mu je enter!”

Jedna od posledica je to stanje nalik autizmu. Osim toga ima i brojnih drugih posledica – poremećaj pažnje, poremećaj govora – najviše govora izgleda, obrade informacija, vizospacijalne orijentacije, motorike, gojaznosti, poromećaj spavanja itd.

I onda se pitaju – šta da rade? Pa za početak, prekinite da koristite ekrane! Ima tu malo i logike – ljudi se pitaju, a da mi tu nešto ne propuštamo, dete će živeti u digitalizovanom svetu. Zavisi kog je uzrasta je dete, i kolika je izloženost ekranima.

Nije vam isto petogodišnje i jednogodišnje dete. Do druge godine, kaže Američka pedijatriska asocijacija, ne treba uopšte koristiti ekrane. Međutim, s obzirom na to da istraživanja pokazuju da su do treće godine ti negativni efekti, a utoliko su negativniji ukoliko se krenulo ranije sa ekranima i ukoliko je ekransko vreme duže, i ukoliko je kumulativno više vremena provedeno ispred ekrana. Pa se kaže – do druge, treće godine, nemojte ekrane koristiti. A kad počnete – od druge, treće, do pete godine, to je sat vremena dnevno.

Ali, imajte u vidu:

• nikada tokom hranjenja! To je najčešće što ljudi rade. I onda se još ubeđuju – kažu: “Ali on neće ništa da jede ako ne gleda crtani ili igricu”. Nije zabeležen u svetu slučaj smrti od gladi deteta koje je štrajkovalo glađu jer mu niste pustili crtani. To ne biva, nije se desilo, nije zabeleženo, neće ni sa vašim detetom da se desi.
• nikada mu ne puštajte pre spavanja. Ti ekrani remete dinamiku sna, pogotovo ako imate decu sa nekim razvojnim smetnjama poput autizma, oni mogu imati i poremećaj spavanja.
• nikada kao usamljeničku aktivnost. To mora biti interaktivna aktivnost. Tek kasnije to može da bude usamljenička aktivnost, kad je dete veliko.
• i obratite pažnju na sadržaj toga što se gleda. Istraživanja pokazuju da se agresija uči, iako mi toga možda nismo svesni.  Dete izloženo agresivnim sadržajima, bez obzira što mi mislimo da je suviše malo da bi razumelo, itekako može da usvoji te neke obrasce ponašanja.”

Celu emisiju pogledajte na linku:

Preuzeto sa: detinjarije.com