“Svaki put kada bih pomislio da odustanem, pomislio bih na nju”, rekao je on na dodeli nagrada Britanske akademije za film i televiziju u februaru. “Dala je glas onima bez glasa i prisustvo nevidljivima”, rekao je on. “I pokazala mi je da ponekad da bismo razgovarali sa čudovištima, moramo da napravimo sopstveno čudovište.”

Del Toro je govorio o Meri Šeli, autorki “Frankenštajna”, i to ne prvi put. Adaptacija romana koji je Šelijeva počela da piše kada je imala svega 18 godina, dugo je bila san ovog režisera koji je bezimenu kreaciju Viktora Frankenštajna nazvao “najlepšim i najdirljivijim” od svih čudovišta.

Svet će morati da sačeka na Del Torovu verziju, ali ovo je Frankenštajnova godina. Dvestota godišnjica romana poslužila je kao inspiracija za niz izložbi, performansa i događaja širom sveta od Ingolštata, bavarskog doma Frankenštajnove izmišljene laboratorije, do Indijane gde je od januara organizovano više od 600 događaja.

Ali kada nije bilo vreme ovog čudovišta? Roman Šelijeve inspirisao je niz adaptacija i omaža, uključujući i 170 filmskih.

“Priča se na osnovnom nivou bavi time šta znači biti otelotvorenje ljudskog stvorenja”, rekla je Elizabet Kembel Delindžer, kustos izložbe “Živo je! Frankenštajn puni 200” u Morgan biblioteci i muzeju u Njujorku, na kojoj su izloženi brojni predmeti uključujući i originalne stranice rukopisa. “Zbog njega se pitamo da li smo i mi čudovišta”, dodala je ona.

“Frankenštajn” je rođen leta 1816. Meri Šeli i njen suprug Persi bili su gosti u švajcarskoj vili sa Lordom Bajronom i drugima i kišne dane su provodili izmišljajući priče o duhovima. Prvi nagoveštaji čudovišta pojavili su joj se jedne noći.

“Videla sam bledog učenika nečistih umetnosti kako kleči pored stvora koga je napravio”, prisetila se ona.

“Frankenštajn ili moderni Prometej” objavljen je anonimno dve godine kasnije, 1818. Od tada postao je jedna od retkih priča koja je prerasla u opštepoznati mit. Čak i ljudi koji nikada nisu pročitali roman znaju priču o čudovišnom stvorenju sastavljenom od delova ljudskih tela koje se pobunilo protiv svog tvorca, ili makar prepoznaju lik čudovišta zelene kože sa šrafovima u vratu koji je otelotvorio Boris Karlof.

Ali od samog početka, pobegao je iz stega svog tvorca, ostavivši neke delove za sobom, počev od filozofskih preokupacija i osnovne moći govora.

U prvim fazama pozorišne produkcije 1823. bezimeno čudovište je igrao T. P. Kuk, poznati pantomimičar, postavivši tako šablon nemuštog, ali ne i potpuno nemog čudovišta.

Bio je potreban film da od Frankenštajna napravi ikonu pop kulture i 20. vek da se njegovo upozorenje na nauku u potpunosti aktivira. U eseju iz 1987. biolog Leonard Ajsaks je odao priznanje Šelijevoj što je napisala možda “prvi budući mit” koji je “postavio osnove koje ljudske aktivnosti treba da dostignu”.

Jedna replika Viktora Frankenštajna iz filmske verzije Džejmsa Vejla 1931 – “Sada znam kakav je osećaj biti Bog” – često je bila meta lokalnih cenzora koji su je smatrali svetogrđem.

Dok su se neki nadali da će priču pretvoriti u pozitivan primer etičke nauke, feministkinje i drugi kritičari je čitaju kao alegoriju muške uzurpacije ženske moći rađanja.

Zbirka poezije Margaret Atvud iz 1967. godine “Govori za dr Frankenštajna” zamišlja čudovište koje se obraća svom tvorcu – ženi. Drugi pisci su iskoristili priču da stvore svoje alegorije politike 21. veka.

“Destroyer”, nedavno objavljeni strip Viktora Lavalea, prebacuje priču u vreme crnačkih demonstracija i ima dva “čudovišta”. Tu je original Šelijeve koji je pronađen na Arktiku, a tu je i afroamerički dečak koga je policija ubila da bi ga njegova majka, naučnik i poslednji živi potomak Viktora Frankenštajna ponovo oživela.

Lavale je rekao da je želeo da pokaže bes stvorenja, ali i njegove majke, koji je nazvao “pravom onih o koje su se ogrešili i koje su zlostavljali”. Možda je samo želeo da čitaocima pokaže šta ga je na prvom mestu i privuklo Frankenštajnu.

“Kao klinca me je privlačio strah od čudovišta. Želeo sam čudovište koje može da rastrgne ljudsko biće”, rekao je on.