Postoji li nešto u čemu smo nepogrešivo iste? Baš sve! Zapravo, baš svi!

Ima li onih stvari u kojima su i muškarci i žene svedeni na isto? Svako na svoj način, razume se. Svi smo apsolutno tupavi u komunikaciji!

Da li postoji žena koja zna koliko mnogo je premnogo, a koliko malo premalo? Ili je možda bolje da pitam da li postoji žena koja je razumela prethodno pitanje.

Dakle, činjenično stanje jeste da muškarcima mozak radi na drugačiji način nego nama, ženama. Možda zbog hormona, možda zbog nekakvih drugih faktora.

Možda je Bog bio nezadovoljan kada je stvorio muškarca i ženu, jer su ispali tako neposlušni i oteli se svakoj njegovoj kontroli, pa je u centar njihove komunikacije utisnuo nesporazum, da bi im zadržao pažnju i fokusirao ih jedno na drugo.

Tako od samog početka i najprostijeg međuljudskog odnosa tražimo potrebu da nešto analiziramo i preispitujemo, čak i onda kada je sve savršeno jasno. A zašto? Šta nas sprečava da uprostimo stvari? Zar sve ovo nije moglo da stane u samo jednu ležernu konverzaciju?

Znate ono, pitanje-odgovor? Čemu sva ta potreba za neizrečenim između dvoje ljudi? Ko nas tome uči?

Da se razumemo, predrasude su haos. Društvene norme su haos! Ali, sve i da su nas tome učili, jedno je poštovati tradiciju, a nešto sasvim drugo slepo oponašati ono što je nekada bilo u trendu.

Ne prihvatajte pasivno sve ono čemu vas uče u filmovima, već uključite mozak i razmišljajte kritički. A kad smo kod mode, reći ću vam: Više nije IN biti nedorečen. Prošlo je vreme ispuštanja maramica po korzoima i sve više je onih koji nemaju vremena da igraju ukrštene reči.

A i odraslo se, pa nekako nema smisla. Progovorite.