–Prema našim informacijama, besplatne udžbenike svojim osnovcima trenutno obezbjeđuju Banjaluka, Prijedor, Prnjavor, Modriča i Bijeljina. Pozivamo kandidate za načelnike i gradonačelnike na predstojećim lokalnim izborima, da se u okviru svojih kampanja obavežu da će obezbijediti osnovcima od petog do devetog razreda nove besplatne udžbenike. Neka time pokažu da misle na dobrobit svojih građana, jer kupovina knjiga i školskog pribora predstavlja ogroman teret roditeljima. Novca sigurno ima, samo se treba malo bolje i korisnije rasporediti – navedeno je u saopštenju.

Udžbenici od prvog do petog razreda besplatni su za sve učenike osnovnih škola u Republici Srpskoj, a njihovo finansiranje obezbjeđuje Ministarstvo prosvjete i kulture Republike Srpske.

Naime, danas je održan sastanak rukovodstva šklole, nadležnog Centra za socijalni rad i Policijske uprave Banjaluka na kojem su poslije razgovora novinarima rekli da nema razlog za paniku. Nakon sastanka niko od čelnika škole nije dao izjavu.

Podsjećamo, Ivana Ljubojević, direktorica OŠ “Georgij Stojkov Rakovski”, potvrdila je za “Nezavisne novine” da su djevojčice iz razreda ovog đaka prijavile da je pomenuti učenik u razgovorima rekao da će napraviti spisak, te da je škola obavijestila nadležne institucije o ovom nemilom događaju.

Irena Joldžić, direktorica Centra za socijalni rad Banjaluka, kazala je da ne postoji nikakv spisak niti snimak koji je kružio po viber grupama.

“Škola nas je pozvala na sastanak nevezano za ovaj slučaj. Roditelji su preko Viber grupa napravili zbrku i paniku bespotrebno”,  istakla je ona.

Kako je rekla, oni će u narednom period pozvati dječaka i njegove roditelje na razgovor.

“Smatramo da su roditelji jedni između drugih napravili veliku paniku”, kazala je Joldžićeva i dodala da u školu ne postoji nikakav vid opasnosti

Siniša Kojdić, načelnik Odjeljenja za opšti kriminalitet u Policijskoj upravi Banjaluka, rekao je da nema mjesta za paniku, te naglasio da se mora uzeti u obzir da je riječ o djetetu koje je sada ugroženo zbog čega se svi moraju suzdržati od neprimjerenih komentara.

Bojana Malešević, bivši radnik ove škola ali i roditelj dva dječaka koji trenutno pohađaju ovu vaspitno obrazovnu ustanovu, kazala je da nema razloga za paniku.

“Dijete je samo iznijelo svoj mišljenje. Možda je to bio način na koji je on želio da potraži psihološku pomoć, kao i drugih stručnjaka”, kazala je Maleševićeva.

Dodala je da na Savjetu roditelja koji je nedavno održan i gdje se pojavila informacija da bi mogao da postoji spisak, ona je rekla da je iznesena ta informacija.

“Psiholog je pozvao tog učenika na razgovor, tu su postojale nekakve indikacije da bi on nešto uradio, da mu se nešto ne sviđa”, kazala je Maleševićeva i dodala da su djeca po hodnicima rekla psihologu da jedan đak planira da napravi spisak za likvidaciju.

“Institucije će sada dublje ući u taj problem, pokušaće da riješe taj problem, da razgovaraju i sa djetetom i roditeljima. Postoji mogućnost da se taj problem riješi bez panike. Roditelji zaista nemaju razloga da djecu ne šalju u školu, da budu u nekom strahu što se toga tiče. Sve mjere su preduzete, policija je angažovana”, ističe ona te dodaje da policija nije angažovana da bi čuvala djecu i školu od nasilnika.

Oni su sa učiteljicama u petak vrijedno radili u dvorištu škole povodom Dana zdrave hrane, a prepuni štandovi ubrzo su ostali prazni, dok su se djeca zadovoljno smješkala stavljajući novac u kutije.

Direktor škole Miroslav Popržen rekao je za “Nezavisne novine” da je bazar organizovan na inicijativu učitelja i đaka trećeg razreda.

“Prikupljeno je ukupno 6.200 maraka i iskreno svi smo bili iznenađeni. Očekivao sam da će biti prikupljeno oko 2.000 marka, međutim učiteljice su mi saopštile da je to više od 6.000”, rekao je Popržen.

Kako je naveo, sav prikupljeni novac biće uplaćen za liječenje djeteta iz ove škole, ali i dvoje đaka iz drugih škola.

“Urošu Kopranoviću iz IV3 u našoj školi koji je trenutno u Beogradu na operaciji srca uplatićemo 3.000 KM.  Za liječenje Sergeja Stupara (20) iz Banjaluke doniraćemo 3.000 KM, a za liječenje Luke Dušanića (14) iz Pribinića koji boluje od karcinoma pluća biće uplaćeno 200 KM”, rekao je Popržen.

Na bazaru su posjetioci po simboličnoj cijeni imali priliku kupiti domaće kolače, slane i slatke pite, sokove, džemove, salate, organsko voće i povrće, med i druge proizvode koji su pripremljeni u njihovim kuhinjama.

Kako je ranije rekla učiteljica Milena Štula, u pitanju je jedno lijepo humanitarno druženje u kojem su đaci imali ulogu trgovaca i kupaca.

“Posebnu ulogu u zdravoj ishrani ima svježe voće i povrće i to često naglašavamo svojim učenicima. Nastojimo da im stvorimo naviku da za užinu jedu zdrave domaće namirnice, koje su potrebne za njihov pravilan rast i razvoj”, rekla je Štula, dodajući da su na štandovima u većini jela glavni sastojci bili voće i povrće.

Učenica Mia Cvijić, koja je sa drugarima prodavala hranu, rekla nam je da je za ovu priliku spremila pitu, koja može biti slatka ili slana, te da joj je drago što će pomoći nekom djetetu prodajom hrane, koju su spremili uz pomoć roditelja.

Sada je eskaliralo, roditelji su van sebe, pa su zbog straha odlučili da decu ne puštaju u školu. Problem se ne rešava, iako su svi upoznati sa tim – od razrednog starešine, v. d. direktora škole Željka Trifunovića, do Centra za Socijalni rad Barajevo i Ministarstva prosvete.

Ipak, rešenja, očigledno, nema. Osim što će dečak nasilnik dobiti ličnog pratioca. Otac jednog đaka Milan Gorunović kaže za Nova.rs da više ne znaju šta im je činiti, vreme prolazi, a deca gube časove jer nemaju onlajn nastavu, nego im nastavnici šalju u viber grupe šta da uče tog dana.

Roditelji đaka koji idu u Osnovnu školu „Кnez Sima Marković“ u Barajevu, kažu da se deca zbog jednog deteta osećaju ugroženo i da ih zbog toga ne puštaju na nastavu već tri sedmice.

Milan Gorunović, otac jednog od učenika, ističe za Nova.rs da tortura u školi traje već godinu dana, te da se rešenje ne nazire.

Na održanom sastanku sa direktorom i Savetom roditelja odlučeno je da taj problematični đak dobije ličnog pratioca, međutim, roditleji su sumnjičavi koliko će ga to zaustaviti da ne maltretira decu.

„Ovo je postalo nestvarno, verujte. Kao da sanjamo. Deca nam ne idu u školu, strah je i dalje prisutan, a niko ništa ne čini da nam pomogne i da reši situaciju. Prošlog utorka imali smo sastanak u Centru za Socijalni rad. Pitao sam šta oni mogu da urade, ljudi su ćutali ili su pričali pravnim jezikom koji je meni nerazumljiv.

Nisu imali zapisničara. Zamislite. Na moje pitanje da li su išli da posete porodicu tog problematičnog dečaka, oni kažu da to nije u njihovoj nadležnosti. Da li sarađujete sa policijom, pitam ih. Kažu da, ali opet ne traže da dva policajca odu tamo. O čemu se ovde radi?“, pita se ovaj otac.

Kako dalje objašnjava, deca nisu na „onlajn nastavi“, nego uče preko viber grupa u kojima im nastavnici pišu šta da uče toga dana.

„Nezgodno je, pritom su dobili novi predmet fiziku, ali ne vredi, najbitnija je njihova bezbednost, a mi ne osećamo da su oni bezbedni. Dobili smo novog razrednog starešinu na početku školske godine.

Čovek je jasno rekao da ne zna šta se dešava i da ne zna da rešava ovakvu situaciju, nego samo da predaje fiziku. On je prosto nemoćan da nam pomogne. Što se tiče direktora škole, pre dve nedelje dobili smo novog v. d. direktora. Za sada, ništa.“, podvlači naš sagovornik.

Problem datira od prošle godine

Gorunović objašnjava da ovaj problem nije od skora, nego da još od prošlog septembra svi vrlo dobro znaju za problematičnog dečaka koji maltretira sve redom.

„Mi, roditleji, pokušavamo da nešto učinimo, pp služba škole je nama izašla u susret koliko god su mogli što se tiče zakona. Prvenstveno, socijalno nije radilo kako treba, policija nije radila kako treba, Ministarstvo… Niko. To dete radi u školi šta ono poželi.

Ustane na sred časa i cepa drugoj deci sveske i knjige, lomi im olovke, baca stolice po učionici, pljuje u ruku, pa razmazuje deci po licu. Jednu devojčicu je pre nekoliko dana uveo u kupatilo i počeo da joj skida majicu i da joj pipa pantalone.

Roditelji su, naravno, odreagovali burno. Otišli su čak i u policiju, međutim policija je rekla da to nije slučaj za njih jer je dete mlađe od 14 godina i da se obrate nekoj drugoj ustanovi. Bili su zgroženi, i oni i mi“, priznaje ovaj otac.

Dodaje da su odluci da deca ne idu u školu, prethodili raniji incidenti, zbog kojih su đaci završavali u bolnicama.

„Bilo je dva incidenta, jedno dete je završilo na ‘Institutu za majku i dete’, a drugo u ‘Tiršovoj’. Jedno dete je uhvatio u kragnu i istegao mu vratne žile, a drugo dete je pesnicom udario u grudi, takođe i jednu devojčicu isto. Otišlo je predaleko, zaista“.

Trenutno, samo odeljenje šestog dva ne ide u školu. A od skora, ni dečak nasilnik ne prisustvuje časovima.

„Nisam siguran, ali čuo sam da ne ide ni on u školu, mada nije potvrđeno“, kaže ovaj otac.

Roditelji su se, tvrde roditelji, svaki put obraćali školi, socijalnoj službi, Ministarstvu prosvete i policiji, gde im je rečeno da nemaju ni osnova ni dokaze za pokretanje bilo kakvog postupka.

Dete je od sankcija, kako su ispričali za RTS, imalo samo četvorku iz vladanja.

Lični pratilac za problematičnog učenika

Predsednik opštine Barajevo objasnio je za RTS da je uvođenje ličnog pratioca jedno od potencijalnih rešenja za ovaj problem.

„Upravo smo završili sastanak sa roditeljima dece koja ne pohađaju nastavu, prvo smo sa njima postigli dogovor da napravimo iskorak, da probamo da rešimo problem uvođenjem ličnog pratioca za dete koje je problematično. Saglasili smo se da će to biti jedan korak napred. Onda smo imali sastanak i sa roditeljem tog đaka i oni su potpisali da su saglasni“, rekao je Adamović.

Gorunović ukazuje da ne vide svrhu tog ličnog pratioca, jer on nema nikakva prava pa ne može da zaštiti njihovu decu nikako.

Ekipa portala Nova.rs kontaktirala je direktora škole nekoliko puta, ali se on nije javljao na telefon, dok je poslednji poziv odbio.

Uputili smo mu i mejl sa jasnim pitanjima vezanim za ovaj problem, a on je istakao da će nam rado odgovoriti kada prethodno dobije pristanak od načelnika školske uprave.

Kontaktirali smo i Centar za socijalni rad u Barajevu, ali su nam rekli da ne mogu da daju nikakve informacije, te su nas uputili na Centar za socijalni rad u Beogradu, koji je zadužen za njih. Ipak, ni od njih nema odgovora.

Takođe, pitali smo i Ministarstvo prosvete zašto se problem već tri nedelje ne rešava, na šta smo dobili odgovor da su održani brojni sastanci kako bi se našlo prihvatljivo rešenje za sve strane.

„Uključena je i Školska uprava u rešavanje ovog problema. Očekujemo da na sastanku u ponedeljak, 9. oktobra bude razrešena situacija i učeniku bude dodeljen lični pratilac – koji će svakodnevno biti sa učenikom tokom boravka u školi i drugim vannastavnim aktivnostima, te da će ova mera doprineti poboljšanju atmosfere u učionici, ali i u samoj školi.

U toku je priprema i za aktiviranje posebnog programa po kojem će se učenik obrazovati IOP2“, navodi Ministarstvo prosvete u odgovoru portalu Nova.rs.

Da li je za dete od 14 godina normalno da iz kuće izađe u 7.15, a vrati se u tri popodne?

Ovo nas je pitala jedna majka nakon što ju je šokirao raspored koji je njen đak sedmak dobio u školi. Prema tom rasporedu, on tri dana u nedelji ima čak po sedam časova, jedan dan ima rekordnih osam, a jedan šest.

Kako smo saznali, i đaci u gimnazijama neretko dnevno u školi provedu i do 8 sati. Zakonom o srednjem obrazovanju i vaspitanju dozvoljeno je da učenici u školi provedu do 27 sati nedeljno, ne računajući čas odeljenskog starešine. Kako kažu učenici jedne gimnazije za Telegraf.rs, nastava im se često odvija u dve smene, sa pauzama, te se neretko dešava da premaše dozvoljenih 27 sati.

– U školi obično provedemo 7-8h dnevno. Nasa škola radi dvosmenski, tako da to u prvoj smeni budemo prosečno od 7:30 do 14:15, a u drugoj smeni od 12:45 do 19:30. Naravno, mi nekada imamo i šest časova, ali tih 6 ništa ne vrede kada sledećeg dana imamo 8, ili po nekim rasporedima 9.

Neretko nam u raspored ubace pauzu tokom koje sedimo u učionici i cekamo da istekne vreme. Na taj broj časova mi imamo dva velika odmora od 10 i 15 minuta.

Ogroman broj časova kosi se sa ranijom normom, jer je to pojava endemična reformisanom školovanju , tako da linije javnog prevoza nemaju polaske i odlaske u vreme koje odgovara učenicima koji putuju, te oni povrh 8 časova često provode još sat vremena čekajuci prevoz – navodi jedna gimnazijalka za naš portal.

Ipak, đaci tvrde da im ne pada teško da slušaju obavezne predmete, iliti one “teške” pod kojima se podrazumevaju prirodne nauke, već ih iscrpljuju dodatne aktivnosti i izborni predmeti, sa kojih ne smeju da izostaju.

– Dodatne aktivnosti u našoj školi nisu naročito zastupljene, a i da jesu sumnjamo da bi iko išao na njih zbog količine obaveza koje već ima. Naša gimnazija je jedna od težih u zemlji i od nas se očekuje da uložimo bar dva do tri sata dnevno slobodnog vremena svakog dana u učenje kako bismo imali odlične ocene.

Najčešće dođemo iz škole preumorni i nakon malo odmora odmah moramo da nastavimo tempo i sednemo da “grejemo stolicu”. Kada se sve to vreme sabere, na školu dnevno potrošimo i do 12 sati.

Naš problem nisu matematika, fizika i ostali teški predmeti, nas problem su umetnost i dizajn, savremene tehnologije, ekonomija i biznis, pa čak i građansko vaspitanje. To su predmeti koji nas umaraju, jer u predmeti gde ne radimo ništa – dodaje ona.

Kako objašnjava, gimnazijalci smatraju da bi tolerancija na izostanke sa izbornih predmeta trebalo da bude veća ili da se uvedu u formi radionica koje bi se održavale jednom mesečno.

– Mi želimo reviziju programa ovih predmeta i odgovor na pitanja da li su zaista potrebni, da li obogaćuju obrazovanje, i ako je odgovor pozitivan, tražimo njihovu implementaciju koja ne podrazumeva osme časove.

Smatramo da bi ovi predmeti trebali da budu radionice koje se održavaju vikendom, jednom mesecno i slično – kaže ona i dodaje da su čak predmetni nastavnici priznali da bi ih pustili kući da su u mogućnosti.

Sa gimnazijalcima se slaže i portparolka Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije Vesna Jerotijević, koja smatra da je nemoguće postići nastavu u dve smene.

– Poslednjom reformom gimnazija i velikim brojem nastavnih predmeta gimnazijalci su došli u problem jer nastavnici nisu u mogućnosti da rganizuju sve časove u toku jedne smene. Neke gimnazije izborne predmete imaju u jednoj smeni, a neke u drugoj.

Mi smo već ukazivali na ovaj problem, ali predlozi nisu prihvaćeni. Gimnazijalci su potpuno u pravu. Zamislite da pre podne idete na izborne predmete, a popodne na obavezne koje zaista morate da biste upisali fakultet. Oni imaju i projektnu nastavu koja im zahteva angažovanje i vreme – pojašnjava ona za naš portal.

Sa druge strane, predsednik Foruma beogradskih gimnazija Aleksandar Markov, napominje da često dolazi do zabune jer učenici računaju broj časova na nedeljnom nivou, umesto sati, ipak, tvrdi da je činjenica da su preopterećeni.

– Oni u pogledu broja sati sede u skladu sa zakonom, to je izmenjeno kada je rađena reforma gimazija i tada je promenjeno jer su uvedeni izborni programi jer se povećao broj časova, časovi su promenjeni u sate u Zakonu. Oni zbrajaju časove, a ne sate. Da su opterećeni, činjenica je da jesu – navodi Markov.

Dodaje i da je najveći problem što se reaguje poslednično, tek kada se promena načini, te je sada država u situaciji da bira da li će izaći u susret đacima i oštetiti nastavnike, ili obrnuto.

– Forum beogradskih gimnazija je jedini reagovao kada je reforma najavljena pre 6 godina. Jedino smo mi isticali da bi to trebalo pilotirati u jednoj ili više gimnazija da se vidi kako će funkcionisati, ali niko se nije bavio problematikom. Sada su uvedeni izborni programi i učenici su opterećeni.

Država je sad u situaciji da izađe u susret učenicima, a to podrazumeva narušavanje mira u prosveti jer te časove sada drže nastavnici, a ako se ukinu to stvara tehnološke viškove. Mogu da biraju između socijalnog mira i opterećenosti učenika – zaključuje on.

Ipak, 40 odsto đaka je funkcionalno nepismeno, a uče ih nastavnici od kojih polovina radi na određeno vreme, čulo se na tribini Lokalnog saveta roditelja.

Subotica – Ono što sada postižem na času nije ni deseti deo onoga što smo radili sa učenicima pre 10 ili 20 godina. Nekada bi na času obradili po desetak zadataka iz matematike. Danas učenici nisu u stanju da urade tu količinu zadataka, pri tome đaci imaju volje, ali ne razmišljaju, nemaju ni dovoljno iskustva u rešavanju zadataka, ovako je Aleksandra Tanasin, nastavnica matematike u jednoj subotičkoj srednjoj školi slikovito objasnila kako na času praktično izgledaju problemi obrazovanja.

Bilo je to jedno od nastavničkih obraćanja na tribini „Stanje u obrazovanju u Srbiji i njegove perspektive”, koju je organizovao Lokalni savet roditelja. Ovo je bila prva u planiranom nizu tribina i razgovora koji bi trebali izvan školskih zidova da iznesu probleme koji postoje u predškolskim i svim nivoima školskog obrazovanja, ali i da budu prilika da se kroz saradnju roditelja, nastavnika, školskih vlasti i gradske uprave pokušaju pronaći rešenja.

„Mi želimo da pošaljemo poruku da su roditelji saradnici u obrazovnom procesu”, rekla je Jasmina Marić, profesor srpskog jezika koja je i članica Lokalnog saveta roditelja. Ona je pripremila i uvodnu prezentaciju kao polazište razgovora.

Podaci koje je iznela, temelje se na studiji koju je radio SANU prošle jeseni, a pojedini su veoma zabrinjavajući ukoliko zemlja želi da svoju budućnost i napredak temelji na razvoju. Tako na primer, širom Srbije u predškolskim ustanovama, gde se stiču prva znanja i veštine, obuhvaćeno je tek 60 odsto dece u zemlji.

Oko 11 hiljada dece, upisano je u obdanište preko normativa, što znači da deo dana deca provode u „nagužvanim” grupama. U osnovnim školama u Srbiji obrazuje se oko 510 hiljada osnovaca, sa njima radi oko 52 hiljade učitelja i nastavnika od kojih  polovina nema stalni radni odnos.

Ova srazmera u broju zaposlenih na stalno i određeno radno vreme zadržana je i u srednjim školama, te se na okruglom stolu začulo i pitanje nezavisnosti u radu i motivisanosti tih nastavnika. Postoji i nesrazmera u interesovanju učenika za upis u srednje škole: primećuje se pretrpanost prestižnih škola, makar tržište i ne tražilo njihov obrazovni profil, dok odeljenja u stručnim školama ostaju poluprazna mada postoji velika potreba za njima.

Iznenađujuće su brojke i kada je reč o visokoškolskom obrazovanju – maturu u Srbiji stiče oko 40 hiljada učenika, a čeka ih 174 hiljade mesta na devet državnih, i 10 privatnih univerziteta, gde mogu da biraju među bezmalo 3.400 akreditovanih programa. Da li je profit ono što rukovodi ovoliki broj univerzitetskih mesta, začulo se pitanje na tribini.

Ukupna obrazovna slika Srbije nije za pohvalu, što se jasno vidi i na svim međunarodnim testiranjima naših đaka. Gotovo 30 odsto građana ima završenu osnovnu školu ili manje od toga, a fakultetski je obrazovano tek 5,5 odsto građana.

Većina od 52,5 odsto ima srednju školu. Procenjuje se da je 40 odsto učenika funkcionalno nepismeno, odnosno ne razume i ne ume da reprodukuje pročitani tekst, ali je ipak u školama 41 odsto odličnih đaka „Kritijum znanja i ocenjivanja je najteža rana obrazovnog sistema Srbije”, rekla je Marić.

U razgovoru su se čuli i novi problemi, tako je nastavnica Tanasin govorila o problemu privatnih časova, i činjenici da i roditelji i deca kroz njih ne traže znanje već samo ocenu. Bilo je reči i o tome da Subotica ne subvencioniše boravak dece u privatnim vrtićima, da kao što je iznela Iris Stantić Miljački, master učiteljica, 10 najplaćenih zanimanja današnjice nisu ni postojala pre jedne decenije, a naše škole nisu prošle kroz temeljnu reformu još od 1958. godine.

U međuvremenu je svet daleko odmakao a mi imamo teškoća da pozavanje činjenica prevedemo u funkcionalno znanje. Profesorica Stela Šarović izrekla je ono na šta se ponekad zaboravi ‒ da posao u prosveti mora da se voli.

Prosvetni radnici su na tribini izneli i konkretne predloge za poboljšanje uslova ove profesije, Šarović kroz fondaciju „Profesura”, njena koleginica Jadranka Kojić formiranjem obrazovnog centra na nivou grada, a jedna majka je postavila pitanje mogućnosti izdvajanja inkluzivne dece u posebno školsko odeljenje gde bi sa njima radili i stručnjaci. Dr Dražen Marić, profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici, smatra da dobrog obrazovanja nema bez jasnog i očuvanog sistema vrednosti.

Za njega je problematična i odluka da se od svih rashoda budžeta, ušteda pravi smanjivanjem broja škola.

Aleksandra Isakov

Preuzeto sa: detinjarije.com

Istovremeno, ova akcija predstavlja podršku svim drugim entitetskim i lokalnim akcijama koje se sprovode u BiH, a sa zajedničkim ciljem podizanja svijesti o potrebi dodatnog opreza kod vozača i preventivne zaštite najmlađih tokom nove školske godine.

Akcija podrazumijeva da u periodu od 31. avgusta do 30. septembra na svim EuroExpress dostavnim kombi vozilima su istaknute naljepnice sa porukom “Vozači oprez, počela je škola!”.

“S obzirom da naša dostavna vozila svakodnevno saobraćaju na području cijele Bosne i Hercegovine, razmišljali smo na koji način najefikasnije možemo poručiti svim drugim učesnicima u saobraćaju da vode dodatnu brigu o đacima, te da poštuju ograničenja brzina posebno u blizini škola. Naljepnice su postavljene na preko 200 naših kombi vozila, a prva smo kompanija koja je na ovakav način odlučila da pruži svoj doprinos u povećanju svijesti vozača o potrebi dodatnog opreza u vožnji, posebno kad su u pitanju djeca. Svakako, kako i drugi, tako i naši vozači imaju obavezu poštovanja saobraćajnih propisa i kulture u saobraćaju”, istakli su iz Uprave kompanije.

Ova akcija je prva u nizu koje kompanija EuroExpress planira u toku nove školske godine. Naredne aktivnosti će biti realizovane tokom jeseni i zime, a iz kompanije su poručili da se nadaju da će njihov primjer da slijede i druge kompanije.

• Ne morate ustajati u cik zore kako biste panično tražili izgubljenu cipelu ili da raspetljate čupavu kosu svoje kćerke ili sina.
• Nema više svakodnevnog pripremanja užine (“koja mora biti raznovrsna”, šapuće vam glasić u vašoj glavi) i njeno pakovanja za školu.
• Nema više molbi da potpišete poruku od učiteljice prije nego što uopšte i progledate / popijete prvu jutarnju kafu ili sekundu prije izlijetanja vaše djece iz kuće.
• Nema više noćnih obilazaka prodavnica koje rade da biste kupili nešto što je hitno potrebno za školu sljedećeg jutra. Nema više projekata. Nema više domaćih zadataka. Hura!
• Četiri dana u sedmici možete živjeti od kokica, sladoleda na štapiću, kupovnih sokova i sendviča bez opasnosti od toga da će vas teta u vrtiću ili učiteljica pred svima pitati šta to, pobogu, spremate svojoj djeci da jedu!

• Baka više neće moći da se izvlači sa izgovorom: “Neee, ne možeš da spavaš kod mene zato što sutra ujutro moraš u školu.”
• Ljeto je sinonim za činjenicu da ne morate nigdje biti. Nigdje. Nema obaveza. Možete da se bavite nekim sportom ako to želite. Ali ne morate.
• Možete ostati budni do kasno u noć. Nema svađanja oko odlaska na spavanje. Možete da spavate dokad hoćete. Ili barem do šest ujutro dok vaš klinac, koji uopšte ne mari za to da ste na odmoru, ne odluči da je vrijeme da svi ukućani ustanu.
• Točeni sladoled u gradu. Vi ga možda mrzite, ali nekima je to kao da je Djed Mraz usred ljeta stigao sa Sjevernog pola.
• Kupanje u bazenu i boravak na svježem vazduhu toliko će slatko umoriti vaše klince i klinceze da će se u sedam časova uveče potpuno sami srušiti u krevet i čvrsto spavati.

S osmijehom na licu Love poručuje mamama širom svijeta da se sjete ovih deset briljantnih stvari kada počnu očajavati zbog ljetnog školskog raspusta – zato što odmor uskoro stižeeee!

Izvor: Scary Mommy

Upravo to je na umu imala Kajl Švarc, nastavnica trećeg razreda osnovne škole kada je jednog dana na tabli napisala rečenicu “I wish my teacher knew (Volio bih da moja nastavnica zna) ___________________” i zamolila svoje učenike da ispune praznu liniju.

Rezultati su je šokirali.

Mnogi mališani su pisali šaljivo, ali je među predanim ceduljicama bilo i uvida u najskrivenije i najtužnije emocije malih đaka trećeg razreda osnovne škole.

„Volio bih da moja nastavnica zna da moje domaće zadaće niko ne potpisuje zato što je moja mama rijetko kod kuće“.

„Volio bih da moja nastavnica zna koliko mi nedostaje moj tata kojeg su deportovali u Meksiko kada sam imao samo tri godine i nisam ga vidio šest godina“.

Mnogi mališani su pisali šaljivo, ali je među predanim ceduljicama bilo i uvida u najskrivenije i najtužnije emocije malih đaka trećeg razreda osnovne škole.

„Volio bih da moja nastavnica zna da se moji roditelji razvode i da je razlog tome što ponekad ne dođem u školu taj što se ne mogu natjerati da ujutro ustanem iz kreveta“.

Kajl je ostala bez teksta. Kada je pisala tu rečenicu na tabli nije ni slutila koliko će joj ona pomoći u tome da se poveže sa svojim učenicima. Njihove poruke na listićima papira su je podsjećale na to da pažljivo sluša svako dijete u svom razredu. Ideja je bila isuviše dobra da bi ostala samo u četiri zida Kajline učionice, ali ona je isprva nije dijelila sa svojim kolegama jer je mislila da im to nije dovoljno važno.

“Jedne večeri je moja mačka prevrnula kantu za smeće i iz nje je ispao zgužvani narandžasti papirić koji sam dotad čuvala. Na njemu je drhtavim rukopisom pisalo: ‘Voljela bih da moja nastavnica zna da kod kuće nemam olovaka za pisanje domaće zadaće’. Kada sam opet pročitala te riječi osjetila sam istu bol kao i prvi put kada sam ih vidjela. Pomislila sam na svoju bivšu učenicu i na to kako je ona svaki dan dolazila u školu prepuna volje da pokuša i da se bori da uči iako veoma često nije imala pristup osnovnim sredstvima. Nakon mnogo godina predavanja u školi shvatila sam da njena tužna sudbina nije samo njena, već da je dijele i mnogi drugi đaci. Zapitala sam se šta bi milioni djece u našim učionicama reklo svojim nastavnicima kada bi im se za to pružila prilika. Odlučila sam da to što radim podijelim sa drugim nastavnicima. Telefonom sam uslikala ceduljicu, otkucala napisane riječi stavila haštah #IWishMyTeacherKnew i postavila je na svoj novi nalog na Twitteru”, priča Kajl.

Kajl je ostala bez teksta. Kada je pisala tu rečenicu na tabli nije ni slutila koliko će joj ona pomoći u tome da se poveže sa svojim učenicima.

Željela je da drugim nastavnicima pokaže da će njihovi učenici s njima podijeliti stvari iz svog života samo ako se to od njih bude tražilo. Odjek je bio nevjerovatan. Javljali su joj se nastavnici iz zemalja cijelog svijeta sa odgovorima njihovih đaka na rečenicu “Volio bih da moj nastavnik zna___________”. Priča se uskoro munjevitom brzinom proširila društvenim mrežama, pa je haštag #IwishMyTeacherKnew dobio i rođake po imenima #IwishMyFriendsKnew (#VolioBihDaMojiPrijateljiZnaju), #IwishMyBossKnew (#VolioBihDaMojŠefZna) i mnoge druge.

Komunikacija se proširila u svim slojevima društva i uskoro su mediji počeli dolaziti u Kajlinu školu da od nje uzmu izjavu. Bila je prijatno iznenađena time što su se ljudi počeli interesovati za poruke pisane dječijim ručicama , ali joj je istovremeno bilo i neopisivo drago zato što je smatrala da svakodnevni izazovi s kojim se učenici susreću i njihov nevjerovatan i predan rad zaslužuju pažnju javnosti.

“Zapitala sam se šta bi milioni djece u našim učionicama reklo svojim nastavnicima kada bi im se za to pružila prilika. Odlučila sam da to što radim podijelim sa drugim nastavnicima. Telefonom sam uslikala ceduljicu, otkucala napisane riječi stavila haštah #IWishMyTeacherKnew i postavila je na svoj novi nalog na Twitteru”, priča Kajl.

“Udarne vijesti u dnevnicima bi trebale biti da mnogo djece kod kuće nema olovaka za pisanje domaćih zadaća, ali nisu. Trebalo bi da bude sramota svih nas to što veliki broj djece u Americi pohađa škole u kojima nedostaje potrebnih sredstava za učenje. Mi smo ti koji trebamo tražiti da se stvari promijene. Moramo nešto učiniti, i u učionici i izvan nje, kako bi američki obrazovni sistem bio vrijedan sve briljantne djece kojima služi. Ako nastavnici, učenici i njihove porodice udruže snage to će biti najbolji način da kreiramo pošten sistem koji našoj zemlji treba”, ozbiljno poručuje Kajl.

I to, sigurno ćete se saglasiti, ne treba da bude slučaj samo u Americi već u cijelom svijetu. Neka ova poruka mlade nastavnice Kajl Švarc bude inspiracija za sve nas. Neka čitanje njene knjige “I Wish My Teacher Knew” bude vodič za razumijevanje drugih ljudi i razvijanje saosjećajnosti. Recite danas ono što želite nekome ko ne zna šta se s vama dešava. Napišite poruke svojim šefovima, roditeljima, supružnicima, djeci, prijateljima, bilo kome. Neka se vaš glas čuje. I potrudite se da i vi saslušate druge ljude – i male i velike. Dovoljno je samo malo da čujemo jedni druge. I da budemo tu jedni za druge.

Danas se ponovo govori o đačkim uniformama. Hoće li ih učenici u Srbiji nositi već od naredne školske godine, anketom će odlučiti njihovi roditelji.

U tamošnjem Ministarstvu prosvete kažu da još nisu odlučili da li će ih učenici kupovati po simboličnim cijenama ili će ih škola zadužiti pa iznajmljivati đacima. Školska uniforma je, ističu, dobra ideja jer, osim što briše socijalne razlike, smanjuje u procenat vršnjačkog nasilja.

Kako? Tako što se kod đaka jača osjećaj pripadnosti školi.

Dokazano je to u zemljama u kojima učenici već decenijama ne skidaju uniforme.

“Za sada se nadamo da će deca odlučiti kako će te uniforme da izgledaju, odnosno da će svaka škola imati slobodu da bira svoje boje, dizajn, grbove. To bi bilo jako lepo zato što bi bilo izuzetno doboro da deca te uniforme doživljavaju kao deo sebe samih, kao nešto što su oni odabrali i nešto što će u krajnjoj liniji rado nositi”, kazala je Dragana Milanović, savetnik ministra prosvete.

Šta bi bilo s ove naše strane Drine, ako bi se ponovno govorilo o školskim uniformama?

Kao primjer dobrog je Osnovna škola „Mladen Stojanović“ u Gornjim Podgradcima. Prije tri godine đaci su se sami odlučili za crvene i plave mantile. Prije nego što su „kecelje“ stigle, škola je anketirala roditelje. Čak 90 odsto njih podržalo je ovu ideju.

„Lole“ su pitale i dobile odgovore.

Danas se ponovo govori o đačkim uniformama. Hoće li ih učenici u Srbiji nositi već od naredne školske godine, anketom će odlučiti njihovi roditelji.

Kako Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju u Republici Srpskoj nije propisana obaveza nošenja školskih uniformi, odluka o ovom pitanju može da bude donesena na nivou škole, u saradnji sa savjetima učenika i roditelja, kažu u Ministarstvu prosvjete i kulture RS.

“Ako uprava škole, u saradnji sa ostalim organima u školi, donese odluku da učenici nose školske uniforme, Ministarstvo takvu odluku ne osporava, nego u tom slučaju iskazuje svoju saglasnost. Imajući u vidu specifičnosti svake škole i sredine, školama je ostavljena mogućnost da same urede ovakva pitanja donoseći akte kojima regulišu pitanje ponašanja i oblačenja učenika i radnika škole. Najvažnije je da odluka bude donesena u dogovoru sa roditeljima i učenicima, dakle, demokratski i prihvaćena od svih. Školske uniforme su postojale ranije u svim školama. Međutim, danas je praksa uvođenja školskih uniformi dosta rijetka. Prema informacijama kojima raspolaže Ministarstvo, većina škola nije zainteresovana za uvođenje školskih uniformi”, navode u Ministarstvu.

Ističu da su, u okviru predmeta demokratija i ljudska prava, odnosno projekta “Ja, građanin”, učenici pisali o potrebama u školi. U skladu s tim bilo je nekoliko pitanja učenika o uvođenju školskih uniformi i kao konačni rezulatat takve inicijative u neke škole je uvedena obaveza nošenja kecelja.

Momčilo Mišljenović, nastavnik matematike u banjalučkoj Osnovnoj školi “Branko Radičević” kaže da je kao prosvjetar svjedok svakodnevnog isticanja pojedinaca po materijalnom statusu, izolaciji vršnjaka koji “imaju manje” od ostalih i stvaranju negativne klime u odjeljenjima.

“Škola kao vaspitno-obrazovna institucija mora to spriječiti i ujedno njegovati različitosti učenika, ali kroz njihovo angažovanje u sekcijama, priredbama, izložbama ili u naučno-istraživačkim projektima. Uvođenjem uniformi u škole, učenici bi bili više motivisani da svoju individualnost iskažu kroz razne nastavne i vannastavne aktivnosti u školi, što bi značajno uticalo na njihove rezultate u učenju i vladanju. Noseći školsku uniformu, učenici bi više predstavljali svoju školu u lokalnoj zajednici i ističući njeno obilježje na odjeći svakako bi dobili na značaju u društvu. Obavljajući uobičajene aktivnosti, vozeći se gradskim prevozom ili kupujući užinu u svojoj uniformi, bili bi odgovorniji prema školi kao timu kojem pripadaju. S obzirom na to da većina naših đaka u školi dnevno provede od pet do šest sati, ne smatram da bi školske uniforme gušile osobenost učenika i izazvale im nelagodu“, kazao nam je Momčilo Mišljenović, nastavnik matematike u banjalučkoj Osnovnoj školi „Branko Radičević“.

Kao primjer dobrog je Osnovna škola „Mladen Stojanović“ u Gornjim Podgradcima. Prije tri godine đaci su se sami odlučili za crvene i plave mantile. Prije nego što su „kecelje“ stigle, škola je anketirala roditelje. Čak 90 odsto njih podržalo je ovu ideju.

Kako kaže, na časovima odjeljenjske zajednice ili sastancima Savjeta učenika ove škole svake godine razgovara se o ovoj temi i uvijek prosvjetari nailaze na pozitivan stav đaka o školskim uniformama, što bi „trebalo da bude znak da su đaci voljni da ’uskoče’ u uniforme i predlažu da im se nastavnici pridruže u tome“.

„Uvođenjem uniformisanosti u oblačenju učenika, fokus društva bi bio više na razvoju ličnosti i kapaciteta djeteta, a manje na statusnim simbolima i porijeklu porodice. Ovu ideju bi trebalo bi da podrže i roditelji jer ona podrazumijeva rasterećenje kućnog budžeta, ali i povećanje sigurnosti djece u školi i van nje“, ističe Mišljenović.

Ljubica Todorović odavno je svoje učiteljske zamijenila penzionerskim danima. Pamti i vrijeme kada su đaci bili u školskim uniformama, ali i ono koje je uslijedilo. Za nju su đačke kecelje disciplina, poštovanje školskog reda, razvijanje bratskog osjećaja među đacima.

“Uvođenjem uniformi u škole, učenici bi bili više motivisani da svoju individualnost iskažu kroz razne nastavne i vannastavne aktivnosti u školi, što bi značajno uticalo na njihove rezultate u učenju i vladanju. Noseći školsku uniformu, učenici bi više predstavljali svoju školu u lokalnoj zajednici i ističući njeno obilježje na odjeći svakako bi dobili na značaju u društvu”, smatra nastavnik Momčilo Mišljenović.

„Bože, kako su te uniforme znale da ih ujedine. Nije se znalo iz dolazi iz bogatije, ko iz siromašnije porodice. A dijelili su sve. Svi su bili jednaki. Ne znam kako bi sad to prihvatili moderni roditelji i djeca, ali to je sasvim normalna stvar u školama, na primjer, u Kini ili Velikoj Britaniji. Ja sam uvijek za uniformu“, kaže Todorović.

Pedagoginja Svjetlana Mamić ne može definitivno da odluči da li je za uniforme ili protiv njih, mada, iskrena je, više naginje odgovoru ne.

„Kao osnovni razlog, oni koji zagovaraju ovu ideju, navode da će uniformisanost obrisati klasne razlike među djecom. Uvođenjem uniformi se djelimično brišu razlike u materijalnom statusu, ali opet smo svjesni da postoje mnoge druge stvari kao što su mobilni telefoni, mogućnost kupovine užine, školske torbe pa čak i pernice i izbor olovaka taj isti status ponovo oslikavaju. Rješenje nije da pred djecom sakrijemo razlike, već da im s jedne strane gradimo samopoštovanje, a sa druge da ih učimo da razlike poštuju, bez obzira na to kakve bile“, smatra Mamić.

Naglašava da je najveća prednost uniformi osiguravanje poštovanja kodeksa i kulture oblačenja prilikom boravka u jednoj javnoj ustanovi, što ponekad djeca, a i roditelji zaboravljaju. Ali, objašnjava, isti problem može da bude riješen strogim pridržavanjem kodeksa oblačenja, što iziskuje manje novca nego uvođenje uniformi.

Roditelji se trude da djeci obezbijede najbolje što mogu. Za to rade, za to i žive. Uglavnom nemaju ništa ni protiv uniformi. Bojana Majkić, majka desetogodišnje Teodore, kaže da uniforme nisu loša ideja.

“Uvođenjem uniformi se djelimično brišu razlike u materijalnom statusu, ali opet smo svjesni da postoje mnoge druge stvari kao što su mobilni telefoni, mogućnost kupovine užine, školske torbe pa čak i pernice i izbor olovaka taj isti status ponovo oslikavaju”, smatra pedagoginja Svjetlana Mamić.

„Meni je to sasvim normalno. Čujem da bi djeca u Srbiji trebalo da imaju po dvije ljetne i dvije zimske uniforme. To bi mnogima uštedjelo novac u novčanicima. Pogledajte današnju djecu. Na njima sve vrišti od brendova, a dolaze u školu. Telefone ne gase. A nemaju ni elementarno vaspitanje. Škola nije modna pista. Niti su oni na poslu. Neki red bi trebalo da se zna“, stroga je Bojana.

Ali, malo drugačije misli Nina Ninković, majka šestogodišnjeg Mateja. Uniforme – ne.

„Učiteljica nema primjedbe na njegovo ponašanje. Dobar je đak, sluša, radi… To što danas ima novu jaknu, a dijete pored njega je došlo u starijoj, njemu ništa ne znači. Sa svima se druži, bez obzira na to imaju li ili nemaju. O nasilju… Pa ne znam šta bih rekla. U svakom slučaju, ako bi uniforma bila obavezna, ne bi nam bio problem da se prilagodimo propisima, ali nisam za to“, kaže Nina.

A đaci? Njima je, većinom, svejedno. Ne bi se mnogo bunili kada bi im neko rekao da od sutra u školu moraju da idu u uniformama. Ako je to pravilo, onda bi ga vjerovatno i prihvatili.

„Uniforme? Voljela bih samo da budu nekih veselih boja“, kaže „Loli“ devetogodišnja Kristina, a podržava je tri godine starija sestra.

Tek malo negodovanja i „prevrtanja očiju“ ima među taze tinejdžerima. Ako mora, kecelja je ok, samo, kažu, da bude normalnog kroja.

U svakom slučaju, za sada “nema bojazni” za đake u RS jer nisu u planu izmjene važećeg Zakona, bar ne kada su đačke kecelje u pitanju. Ipak, roditelji bi svakako trebalo da povedu računa o oblačenju djece pa i nošenju telefona. Jer, škola je obrazovna ustanova, temelj života. Neka taj temelj bude čvrst. Za dobrobit svih.