Nošenje kacige može smanjiti rizik za oko 60% i pomoći u spašavanju života. Ipak, mnogi i dalje voze bez njih.

To je važno pitanje, jer je broj smrtnih slučajeva među biciklistima u poslednjoj deceniji u stalnom porastu, naročito u SAD, a takođe, skočio je za skoro 20% širom sveta.

Šanse da će biciklista nositi kacigu su četiri puta veće nakon što se usvoji zakon koji propisuje obavezno nošenje nego pre usvajanja, pokazalo je istraživanje.

(Lokalni propisi u nekoliko američkih država nalažu da određene grupe ili svi biciklisti nose kacige, samo 21 država i Distrikt Kolumbija imaju zakone o upotrebi kaciga koji se primenjuju na mlade bicikliste i nijedan od ovih zakona se ne primenjuje na sve vozače. Dakle, većina odraslih vozača bicikala u SAD ne moraju da nose kacige).

Nova studija iz Danske, zemlje poznate po svojoj biciklističkoj kulturi i rekordu u bezbednosti na putevima ima najnižu stopu smrtnosti u saobraćaju po glavi stanovnika u svetu, otkrila je da bi drugačiji pristup za podsticanje nošenja kaciga mogao da funkcioniše bolje od obaveznih zahteva.

Bjorn Olson, specijalni savetnik u Danskom savetu za bezbednost na putevima i autor nedavne studije objavljene u časopisu Journal of Safety Research, govorio je za Forbes o tome kako se dobrovoljna upotreba kaciga može povećati kroz inicijative kao što su nacionalni fokus na obrazovanje o bezbednosti u saobraćaju u školama, promena ponašanja kampanje, i više bezbednosno orijentisano ponašanje u drumskom saobraćaju uopšte.

Olson: Od 2004. godine Danski savet za bezbednost na putevima sistematski sprovodi zapažanja o upotrebi biciklističkih kaciga među biciklistima širom zemlje. Sa takvim podacima, Danski savet za bezbednost na putevima i druge zainteresovane strane za bezbednost na putevima bili su u boljoj poziciji da razviju i ciljaju nove kampanje za biciklističke kacige, kao i da procene da li se upotreba kaciga zaista povećala nakon ovih kampanja.

Da biste čitaocima pružili neki kontekst biciklističke kulture u Danskoj, možete li ukratko opisati stav zemlje o zakonima koji nalažu upotrebu kaciga?

U Danskoj ne postoje zakoni o upotrebi kaciga za bicikliste. Jedini tip bicikla na kome morate da nosite kacigu je za brze pedeleke, brze e-bicikle sa asistencijom motora do 45 km/h. Za druge dvotočkaše kao što su vozači mopeda i e-skutera, upotreba kacige je obavezna, a zakone sprovodi policija.

Do sada nije bilo značajnih javnih razmatranja o uvođenju upotrebe kaciga za sve bicikliste, a velika većina zainteresovanih strana o bezbednosti na putevima, kao i kreatora politike trenutno nije za obavezne zakone o kacigama za sve bicikliste.

Na nekim forumima se ranije raspravljalo o tome da li da se za decu mlađu od 15 godina uvede obavezno nošenje biciklističke kacige kao što je to u Švedskoj. Međutim, pošto je Švedska uvela obavezu da deca mlađa od 15 godina nose biciklističku kacigu dok voze bicikl, upotreba kaciga među školskom decom (otprilike 6-16 godina) je zapravo porasla u Danskoj više nego u Švedskoj i apsolutni procenat dece koja koriste bicikl-šlem je takođe veći u Danskoj nego u Švedskoj.

U zemlji sa tako snažnom tradicijom bezbednog biciklizma, zašto je bila potrebna studija i koja je bila motivacija za njeno sprovođenje?

Pre početka posmatranja nije bilo sistematskih i validnih podataka o upotrebi biciklističkih kaciga u Danskoj. Kada su sprovedena prva sistematska posmatranja 2004. godine, oko 50 biciklista je stradalo u drumskom saobraćaju svake godine i skoro niko od njih nije nosio kacigu. Danas se broj smrtnih slučajeva biciklista smanjio na oko 20 svake godine (ne samo zbog veće upotrebe biciklističkih kaciga, već niže brzine među vozačima automobila i bezbednije infrastrukture).

Međutim, čak i danas oko četvrtine biciklista poginulih u drumskom saobraćaju moglo je da preživi da su nosili kacigu – tako da i dalje postoji potencijal za spasavanje života u sve većoj upotrebi kaciga. Osim toga, svake godine na hitnim odeljenjima i bolnicama ima više od 4.000 teško povređenih biciklista. Ne znamo koliko bi od njih moglo biti sprečeno da je više njih koristilo biciklističku kacigu, ali ih je svakako dosta.

Koji su bili najznačajniji nalazi studije?

U 2004. godine samo 6% biciklista u Danskoj je nosilo biciklističku kacigu. U 2022, svaki drugi biciklista (50%) u Danskoj je nosio kacigu. Među školskom decom (6-16 godina), upotreba kaciga je porasla na 79% u 2022. Do povećanja upotrebe kaciga došlo je u nedostatku zakona. Upotreba se najverovatnije povećala zbog mnoštva faktora u rasponu od obrazovanja o bezbednosti na putevima, kampanja za promenu ponašanja širom zemlje i činjenice da su se svi glavni akteri složili da promovišu dobrovoljno korišćenje biciklističkih kaciga. Štaviše, tržište biciklističkih kaciga se takođe proširilo sa više opcija za različite dizajne, a činjenica da je sve više ljudi počelo da koristi kacigu verovatno je takođe imala efekat samopojačavanja (pošto se ne ističe nošenjem kacige i ne oseća se nezgodno što nosi kacigu kao kada su one bile redak prizor). Najveći porast u upotrebi kaciga među školskom decom biciklistima došao je neposredno nakon što je pokrenuta velika kampanja za promenu ponašanja koja je ciljala roditelje dece predškolskog uzrasta. U kampanji su korišćeni brojni muzički spotovi u kojima su roditelji pozdravljeni zbog insistiranja da njihova deca nose biciklističku kacigu.

Zašto su ti nalazi važni i relevantni za bicikliste i kreatore politike?

Nalazi ilustruju da je zaista moguće promeniti ponašanje na putevima na bolje u velikoj meri i u celoj zemlji čak i bez zakonodavstva. Istovremeno, rezultati pokazuju da takve promene mogu da potraju dugo, da se materijalizuju i da verovatno zahteva uporne kampanje i edukativne napore da bi se takve promene dogodile.

Nalazi su stoga važni za kreatore politike koji žele da povećaju bezbednost na putevima za bicikliste, za one koji moraju da odluče kako da povećaju upotrebu biciklističkih kaciga. Kao takvi, nadamo se da bi rezultati mogli pružiti vredan uvid u strategije i intervencije za povećanje upotrebe kaciga među biciklistima.

Možete li ukratko da opišete edukaciju o bezbednosti u saobraćaju i kampanje promene ponašanja kako biste podstakli nošenje kaciga u Danskoj?

Edukacija o bezbednosti u saobraćaju je uglavnom bila usmerena na školsku decu. Na primer, u Danskoj postoji nešto što se zove „biciklistički test“, gde se učenici uzrasta 10-13 godina uče o pravilima vožnje bicikla i kako da postanu bolji i sigurniji biciklisti. Test takođe uključuje praktičan element u stvarnom saobraćaju gde moraju da pokažu kako bezbedno voze bicikl.

Nacionalne kampanje za promenu ponašanja su uglavnom bile usmerene na širu javnost. Najnovija nacionalna kampanja „Kaciga je oduvek bila dobra ideja“ je duhovita kampanja koja je postala viralna. Kampanja se fokusirala na neke od najčešće navedenih izgovora danskih biciklista da ne nose biciklističku kacigu.

Šta još smatrate da je važno da čitaoci znaju?

Holandija je veoma interesantan slučaj u suprotnosti sa Danskom. Obe nacije su ponosne biciklističke nacije gde mnogi ljudi bicikliraju. Međutim, na temu biciklističkih kaciga, zemlje su krenule veoma različitim putevima. U Holandiji su biciklističke kacige do sada bile retka pojava i praktično nije bilo nacionalnih kampanja koje bi se fokusirale na opštu biciklističku populaciju.

Najnovija procena za koju znam je da je oko jedan odsto holandskih biciklista u 2021/2022. godini nosilo kacige. Trenutno, Holandija razmatra da takođe počne da se zalaže (kroz dobrovoljna sredstva) da ljudi počnu da nose biciklističke kacige. Ovi planovi su inspirisani danskim pristupom i iskustvom u povećanju upotrebe biciklističkih kaciga kroz kampanje i edukaciju. Razmatranja su takođe sve veća zbog toga što Holandija doživljava veliki porast smrtnih slučajeva među biciklistima.

Takođe, smešna anegdota, Danski savet za bezbednost na putevima bio je na studijskom putovanju u Amsterdamu pre oko 15 godina. Tokom putovanja, nekoliko mojih kolega je bicikliralo po Amsterdamu i naravno svi su nosili biciklističke kacige. I u više navrata, drugi biciklisti i učesnici u saobraćaju u Amsterdamu su glasno zviždali za Dancima i uzvikivali stvari poput „skidaj ih“ i „izgledaš glupo“. Mislim da to danas ne bi bio slučaj, ali to ilustruje istorijsku negativnost oko biciklističkih kaciga u Holandiji.

Forbes

Naime, dostava pisama u ovoj državi vraća nas u 1624. godinu, a sada prestaje zbog toga što je slanje pisama u posljednjih četvrt vijeka opalo za više od 90 odsto, pa su s tim u vezi najavili gašenje 1.500 radnih mjesta u Danskoj i uklanjanje 1.500 poštanskih kutija.

“Bili smo danska pošta 400 godina, i zato je ovo teška odluka, ali Danska je postala sve digitalnija, što znači da danas gotovo da i nema pisama. S obzirom na pad potražnje, tržište pisama više nije profitabilno”, naveli su iz “PostNorda”, koji u Danskoj i Švedskoj posluju jedinstveno od 2009.

Ipak, prema danskom zakonu, mora da postoji mogućnost slanja pisama, pa će tako, umjesto “PostNorda”, posao preuzeti kompanija “Dao”, iz koje su optimistični da će i dalje raditi, jer kako tvrde, istraživanje je pokazalo da među mladima ponovo dolazi do porasta pisanja pisama, najviše između onih starosti 18-34 godine, koji, kako tvrde, šalju dva do tri puta više pisama nego druge starosne grupe.

Izvor: Nezavisne Novine

Prema novim pravilima koje je usvojio danski parlament, tinejdžerke će zajedno sa muškim vršnjacima biti deo takozvanog sistema lutrije, koja bi mogla da ih pošalje na služenje vojnog roka.

Vojni rok za žene uveden je u trenutku kada NATO zemlje povećavaju izdatke za odbranu usred pojačane bezbednosne zabrinutosti u Evropi.

Dankinje su do sada mogle da budu učestvuju u vojnoj službi pošto na napune 18 godine, ali dobrovoljno.

Punoletni muškarci i žene od utorka će morati da se registruju kako bi prošli procenu oko potencijalnog odlaska u vojsku.

Prvo će biti regrutovani dobrovoljci, a preostali broj će se popunjavati sistemom lutrije.

Ovom promenom se takođe produžava period regrutacije za tijendžere sa četiri na 11 meseci.

Oko 4.700 Dankinja i Danaca služilo je kratki vojni rok 2024, a oko 24 odsto njih bile su dobrovoljke.

Očekuje se da će nova pravila o regrutaciji dovesti do toga da ukupan broj vojnika koji služi rok godišnje poraste na 6.500 do 2033.

Danska sledi primer susedne Švedske i Norveške, koje su poslednjih godina uvele regrutaciju žena.

Vlada je u martu takođe najavila povećanje izdataka za odbranu za 40,5 milijardi danskih kruna (oko pet miliona evra) u narednih pet godina kako bi se ispunili ciljevi NATO-a.

Trenutno u Danskoj ima 9.000 profesionalnih vojnika.

Pukovnik Kenet Strom, šef programa regrutacije danske vojske, rekao je da je promena „zasnovana na političkoj odluci i sporazumu koji su partije postigle”.

„I očigledno je da je zasnovana na trenutnoj bezbednosnoj situaciji kako bi se dobila veća borbena moć i imale potrebne veštine za vojsku, mornaricu, vazduhoplovstvo ili čak za Specijalne operativne snage”, dodao je.

U razgovoru za novinsku agenciju Rojters, Katrin, dobrovoljka iz danske vojsce, rekla je: „U svetskoj situaciji u kojoj se trenutno nalazimo, neophodno je imati više regruta, i mislim da žene treba da doprinesu tome podjednako, kao i muškarci.”

„Mislim da je to pozitivna promena.”

Iz Londona se preselila u Dansku, rodila troje djece. Za The Guardian je napisala tekst u kojem otkriva šta je sve naučila o nordijskom odgoju.

Preselila sam se iz Londona u Dansku, bezbrižna i bez djece, ali uprkos tome što sam planirala ostati samo godinu dana, još uvijek sam ovdje desetljeće i s troje djece.  A nordijska djeca rade stvari drugačije.

Drugačije jedu, drugačije uče, igraju se, oblače, čak i spavaju drugačije – bebe ostavljaju da spavaju vani u svojim kolicima na temperaturama ispod nule. Pjevaju, bore se, penju se, padaju i ponovno ustaju.

U prirodi su satima svaki dan – upkos činjenici da je vrijeme užasno. Nordijci se rijetko čine kao veseli ljudi – preferišu “planiranu zabavu”, nema nikakve spontanosti u njima. Pa ipak… Nordijske zemlje redovno su na vrhu Unicefove liste u sreći, obrazovanju i jednakosti s najvišim stopama blagostanja na globalnom nivou.

Neki aspekti njihovog roditeljstva mogu se primijeniti gdje god se nalazili, dok drugi mogu poslužiti kao inspiracija. Dakle, evo nekoliko stvari koje sam naučila o nordijskom odgoju.

1. Svaki dan u svakom pogledu, igraj se!

Igra je jako važna u nordijskim zemljama. Profesorica Ellen Beate Hansen Sandseter na Norveškom sveučilišnom koledžu Queen Maud kaže: “Studije koje su pratile djecu od rođenja pokazuju da se visine ne boje oni koji se penju na stablo, padnu i slome nogu – nego oni koji se nikada nisu popeli na stablo .” Borba je još jedan važan dio djetetova razvoja, jer može podučavati saradnju, povjerenje i primjerenu prosudbu. “Ponekad morate pustiti djecu da se tuku”, kaže mi jedna danska mama. Kratkoročno zastrašujuće, dugoročno korisno (ili su mi barem tako rekli).

2. Učite djecu kako da misle, a ne šta da misle

Skandivanci ne kreću u školu prije šeste godine (sedam u Finskoj). Do 11. godine su bez testova, domaćih zadaća, bez ocijena. Sabilah Eboo Alwani s Pedagoškog fakulteta na Sveučilištu u Cambridgeu smatra da je to dobra stvar. Danski sistem temelji se na podučavanju prema interesima i, “Uče se razmišljati – a ne samo polagati ispite”, kaže učiteljica Louise Lingaard.

Djeca se uče zauzeti za sebe, javni govor je dio školske rutine od šeste godine, dok čitanje dolazi kasnije – oko osme. Do dobi od 15 godina, nordijske zemlje rangirane su iznad prosjeka OECD-a, na čelu s Finskom koja je ispred UK-a i SAD-a sveukupno. Bez obzira na različite sisteme školovanja, dopustiti djetetu da razvije sopstvene interese i čita sopstvenim tempom. Istraživanja pokazuju da pritisak na djecu da prerano čitaju uzrokuje stres i oni koji kasnije krenu čitati lako sustižu, pa čak i nadmašuju one rane.

3. Ne postoji loše vrijeme

Nordijci svih nacionalnosti imaju varijacije ove mantre, a studije pokazuju da boravak na otvorenom poboljšava saradnju, smanjuje stres, pomaže u koncentraciji i izjednačava razlike između djece s niskim i visokim uspjehom. Nordijci od djetinjstva razvijaju ono što Kari Leibowitz, socijalna psihologinja Sveučilišta Stanford, naziva “pozitivnim zimskim načinom razmišljanja”.

Ključno je naučiti oblačiti se. “U većem dijelu svijeta kada je hladno, ljudi se i dalje oblače normalno za izlazak, a onda se pitaju zašto im je hladno”, kaže Leibowitz. Moja djeca sada posjeduju snježna odijela, kišna odijela, “vjetrovke”, termo donji veš, rukavice, vodootporne rukavice, čizme za snijeg i kišne čizme. Razvijte pozitivan način razmišljanja noseći odjeću prikladniju za zimu i zapamtite da ne postoji pogrešno vrijeme, postoji samo pogrešna odjeća.

4. Ne mora svaka slika ići na frižider

Dok mnogi smatraju kako stane pohvale pospješuju razvoj samopoštovanja, Danci to ne čine. Oni vjeruju da pretjerano hvaljenje dovodi do napuhanog ega. “Kada kažu ‘pogledaj ovo’ žele pažnju, a ne pohvalu,” kaže danska porodična terapeutkinja Sofie Münster.

“Oni zapravo ne traže pohvale. Stoga je bolje naučiti ih da sami procjenjuju stvari, inače će provesti život tražeći vanjsku potvrdu.” Danci zamjenjuju pohvale zanimanjem i pitaju “Kako si to učinio?” ili “Reci mi više.” “Ovo pokazuje djeci da nam je stalo do njih – ne do njihovih ‘rezultata'”, kaže Münster. Kao što je manje pozitivnih pohvala, manje je negativnih osuda.

5. Porodični obroci su svetinja

Ideja sjedenja i jela kao porodica vrlo je cijenjena u nordijskom društvu. Čak je i izvršnom direktoru dopušteno na sastanku u 16 sati reći: “Moram sada otići po djecu.” A onda idite kući, i ručate/večerate kao porodica. Većina danskih domova okupljena je oko stola za ručavanje s izričitom svrhom davanja prioriteta porodičnih obroka. Gdje god da živite, još uvijek postoje stvarne prednosti u nastojanju da jednom sedmično pojedete porodični obrok kako biste se ponovno povezali. Ako možete kuhati, odlično, ali imajte na umu da se manje radi o tome što jedete za večeru, a više o tome s kim to jedete.

U svojim mladim, divljim godinama, Frederik je bio poznat kao Turboprinc. Danas, kao porodični čovjek i sportista okrenut ljudima, popularan je među svojim sunarodnjacima. Kao novi danski kralj, on ipak preuzima teško naslijeđe.

Teško da je monarh mogao pametnije odabrati vrijeme za promjenu prijestolja. Jer kraljevska porodica surfa na valu popularnosti koja je tolika da Danci vjerno podržavaju odluku. Dok je prema anketi u decembru 41 posto ispitanih smatralo da Margrethe treba ostati kraljica do smrti, početkom januara to je bilo samo četiri posto, piše Tagesschau.

Frederik je tek kao desetogodišnjak zapravo shvatio da će njegova budućnost izgledati drugačije od budućnosti njegovih kolega jer je to bilo jasno od samog početka. Za Frederika su u javnosti vrijedila drugačija pravila.

Zašto, dovraga, moram to učiniti?

“Kao dječak ponekad sam pomislio: Zašto, dovraga, moram to učiniti? Zašto jednostavno ne mogu biti svoj?”, pita se tadašnji prijestolonasljednik u biografiji “Under Bjælken” danskog pisca Jensa Andersena. Frederik se buni, vozi prebrzo, griješi. Ali njegova pobuna ostaje relativno bezopasna.

U Andersenovoj biografiji njegov otac, princ Henrik, opisuje ga kao divljeg i snažne volje. Njegova majka govori o njegovoj fizičkoj snazi ​​koju je primijetio još u djetinjstvu. Sport je uvijek slobodan prostor za Frederika; ovdje se opušta, testira svoje granice – i zaslužuje poštovanje Danaca.

Kad se četiri mjeseca na ekspediciji probijao duž sjeverne obale Grenlanda na psećoj zaprezi – 3.500 kilometara na temperaturama nižim od minus 40 stepeni – mnogi su bili potpuno impresionirani.
“On zna šta znači sabrati se, prebroditi nešto do gorkog kraja”, kaže o njemu kraljica Margrethe.
“To svakako nije loš preduvjet za njegove buduće zadatke.”
Kad je Frederik 2000. godine krenuo na svoju ekspediciju na Grenland, danska je javnost vrlo pozitivno reagirala.

Fred iz Danske

Povjerenje monarha u novi kraljevski par je veliko. Ima visoko mišljenje o svojoj snahi, kraljici Mariji. Za Frederika je susret s Australijankom bio prava sreća. Navodi se da joj se predstavio kao “Fred iz Danske” u pubu u Sydneyu na marginama Olimpijskih igara 2000. godine.

Prema vlastitoj izjavi, isprva nije znala u koga gleda. Četiri godine kasnije zazvonila su svadbena zvona. Nekoliko godina kasnije, prijestolonasljednik je još uvijek viđen kako biciklira Kopenhagenom na teretnom biciklu kako bi svoju djecu odveo u vrtić. Četvero djece Christian (18), Isabella (16), Vincent i Josefine (oboje 13) pohađali su javnu osnovnu školu. Moderno i blisko životu običnih Danaca – to je dio tajnog recepta danske kraljevske porodice. Uspješna ideja samog Frederika: “Kraljevska trka”. Zabavna trka koju je osmislio za svoj 50. rođendan i u kojoj od tada svake godine sudjeluju deseci hiljada ljudi – uključujući i njegovu porodicu.

“Voli se kretati i biti među ljudima – to je njegova velika snaga”, kaže Thomas Larsen, stručnjak za kraljevsku porodicu i biograf kraljice Margrethe.
“Jer ako pokušamo zamisliti Margrethe kako trči ulicama – neće ići. Frederik ide svojim putem i popularan je među ljudima. Ali kada Danci govore o njegovoj majci, padnu u oduševljenje. Postoje vrlo, vrlo velike cipele koje Frederik mora obuti”, kaže stručnjakinja za kraljevsku porodicu Trine Larsen.

“Također zato što je kraljica tako nevjerojatno popularna. Jako je voljena i vrlo poštovana.
“Ova 83-godišnjakinja važi za prizemljenu i vrlo izravnu damu s duhovitošću i umom poput britve. Pratila je Dance više od pola stoljeća. Za Trine Larsen, duga vladavina također je razlog da vjeruje da je Frederik sada spreman za dansko prijestolje:

Biti Amerikanac znači kulturološki težiti najboljem i ulagati velike napore da biste se razlikovali i bili jedinstveni. Nije dovoljno biti u košarkaškom timu u srednjoj školi, već morate biti MVP. Nije dovoljno imati sve petice, već treba da pohađate sve napredne časove i da imate što više vannastavnih aktivnosti u isto vrijeme.

Nije dovoljno raditi u velikom preduzeću, već morate težiti da postanete generalni direktor i započnete uspon na korporativnoj ljestvici veoma rano.

Kakve to veze ima sa srećom? Pogledajte Dansku, koja je više puta izglasana za najsrećniju zemlju na svijetu. Društvena struktura Danske je veoma različita od one u SAD. Danci imaju tendenciju da vjeruju u nešto što zovu Janteov zakon, koji se sastoji iz 10 pravila gdje je suštinska ideja prihvatanje prosjeka. Janteov zakon je svuda u Danskoj, čak i ako niko o tome ne raspravlja ili ne priznaje.

Janteova pravila istrajavaju u ovoj kulturi na svaki način, pa čak utiču i na školski sistem. Ne postoji kompetativan školski sistem, nema naprednih programa za nadarene učenike. Sve škole moraju biti jednake, a učenici moraju da pomažu jedni drugima, a ne da se takmiče za “najbolje”. Nema programa nagrađivanja, nema trofeja za učenike koji su bolje ocijenjeni.

Sama pravila su jednostavna. Svako pravilo podstiče ideju da ste prosječni, i da je to sasvim u redu.

1. Ne mislite da ste nešto posebno.
2. Ne mislite da ste dobri kao mi.
3. Ne misliti da ste pametniji od nas.
4. Ne treba da ubijeđujete sebe da ste bolji od nas.
5. Ne mislite da znate više od nas.
6. Ne mislite da ste važniji od nas.
7. Ne mislitie da ste dobri u bilo čemu.
8. Ne smijte nam se.
9. Ne mislite da je ikom stalo do vas.
10. Ne mislite da možete da nas naučite bilo čemu.

Pravila, kada su ispisana, bi trebalo da izgledaju zastrašujuće i prilično odbojno. Ona potiču iz knjige koju je napisao Aksel Sandemose, a on je pokušavao da napiše satiru o tome kako je bilo živjeti u skandinavskim malim gradovima u svom romanu “Bjegunac prelazi svoj trag”. Kada je Sandemose taj grad nazvao Jante, dao je ime nečemu što je već dugo postojalo u skandinavskoj praksi.

Iako je ideja Jante zakona kulturno relevantna, prema Lindsay Dupuis, terapeutkinji iz Copenhagena, o njoj se u svakodnevnom životu ne govori kao o svjesnoj praksi, već se prema njoj živi – pričati o njoj izgleda suvišno. Zašto razgovarati o unosu kiseonika kada ste rođeni udišući ga?

Ova ideja se materijalizuje ovako: niko se ne hvali kada mu dijete na času matematike bude najbolje. Oni ne govore o tome ko je održao najbolji govor na njihovom poslu, niti raspravljaju o tome ko je najuspješniji na poslu. To ne znači da Danci nisu ambiciozni, oni su jednako ambiciozni kao i svi ostali. Oni se jednostavno ne hvale time, niti se opterećuju da rade više.

“Po definiciji, većina nas je prosječna”, rekla je psiholog Madeline Levine u svojoj raspravi na ovu temu. Prema osnovnoj definiciji riječi prosjek, većina društva se nalazi negdje između najgoreg i najboljeg, a borba protiv toga nas vodi samo u anksioznost.

Pod ovim ne mislimo da je uzaludno pokušavati, ali namjere su važne – da li želite nešto da postignete ili želite da pobijedite nekog drugog u njihovom postignuću? Kao što je Alain de Botton napisao: “Anksioznost je sluškinja savremene ambicije”.

Psiholog Barry Schwartz je prokomentarisao upravo ovu stvar. On je u svojoj knjizi “Paradoks izbora: kada je manje zapravo više?”, naveo da je neophodno za mentalno zdravlje osobe da prihvati prosjek, odnosno “dovoljno dobro”. Ovo je neophodno jer je možda nemoguće znati da li je “najbolje” ikada dostignuto, a često je savršenstvo nedostižno.

Možda je nemoguće znati da li je neko imao najbolji rezultat, ali je lako razumijeti da je rezultat bio dovoljno dobar. Nemoguće je kvantifikovati da li je neko najbolji muzičar, ali dovoljno dobar je na dohvat ruke. Schwartz je insistirao na tome da psihološki gledano, ovo kontinuirano nastojanje da se bude iznad prosjeka ima negativne posljedice po mentalno zdravlje.

“… ono što se dešava je da vas zamišljena alternativa navodi da požalite zbog odluke koju ste donijeli, a ovo žaljenje oduzima zadovoljstvo koje dobijate od odluke koju ste donijeli, čak i ako je to bila dobra odluka.”

To znači da Janteovi zakoni, psihološki gledano, su daleko zdraviji način razmišljanja. Prihvatiti svoj prosječan život znači da bi od njega mogli dobiti više zadovoljstva. Prihvatiti “dovoljno dobro” znači da bi nečije iskustvo bilo mnogo bolje sa tim. Pored toga, Danci takođe imaju hygge, što je riječ koja opisuje jedan koncept udobnosti i prijatnosti, koji je odlučujuć za njihov kvalitet života.

Ako obučete nešto udobno i smanjite svoja očekivanja, povremeno ćete biti impresionirani kada ta očekivanja nadmaše. Sve što vam je potrebno je osjećaj da ste dovoljno dobri da bi vam bilo prijatno i ugodno u životu: Jante i hygge.

Ali s pojavom omikrona to se promijenilo. Incidencija veća od hiljadu više ne vodi automatski u novi lokdaun – koji se ranije u Njemačkoj uvodio već kada bi bilo više od sto novih slučajeva na 100.000 stanovnika za sedam dana. Bitna razlika u odnosu na prošlu zimu je to što su danas milioni ljudi vakcinisani.

Uprkos tome, vijesti poput one o ukidanju antipandemijskih mjera u Danskoj još uvijek iznenađuju. Ta zemlja je od 1. februara ukinula skoro sva ograničenja i to bez obzira na nedjeljnu incidenciju veću od 5.200.

Kakvo je trenutno stanje?

Danska trenutno bilježi veliki broj novozaraženih: 1. februara sedmodnevna incidencija iznosila je 5.236. To je znatno više nego u Njemačkoj, gdje je istog dana incidencija bila 1.206.

Važno je napomenuti da je teško porediti brojke, jer svaka zemlja ima svoju strategiju testiranja. Njemačka je, recimo, zbog preopterećenosti laboratorija, nedavno odredila prioritetne grupe koje imaju prednost prilikom PCR testiranja. Nasuprot tome, u Danskoj svako može preko interneta da se prijavi za PCR test.

Ni incidencija više nije jedini odlučujući faktor. Zbog vakcine mnogi zaraženi imaju samo blage ili čak nikakve simptome. U Danskoj je potpuno vakcinisano 81,4 odsto stanovništva, od toga više od 61 procenat čak tri puta. U Njemačkoj je dva puta vakcinisano 74 odsto stanovništva, a trećom dozom 53 procenata.

Koja ograničenja se ukidaju?

Od 1. februara u Danskoj više ne moraju da se nose zaštitne maske. Ne moraju da se pokazuju ni potvrde o vakcinisanju ili ozdravljenju od korone, a nije potreban ni test. Za velike manifestacije više nema ograničenja broja učesnika. I na fudbalskim stadionima od sada smiju da se popune sva mjesta, a ponovo je moguć i odlazak u klubove ili barove.

Koje je obrazloženje za ukidanje mjera?

Danska premijerka Mete Frederiksen kaže da je sada bitno to koliko ljudi je ozbiljno oboljelo. Ta brojka se u Danskoj smanjuje. U zadnje vrijeme je relativno niska i takozvana stopa letaliteta, koja označava udio broja umrlih od neke bolesti u odnosu na broj (potvrđeno) zaraženih od te bolesti. Ta stopa u Danskoj iznosi 0,22 odsto, u Njemačkoj 1,18, a u Španiji, gdje je vakcinisan otprilike isti broj ljudi kao i u Danskoj, 0,94 procenta.

“U Danskoj su praktično sve zaraze uzrokovane omikronom”, objavio je na Twitteru Mihael Bang Petersen. Taj politikolog vodi najveći projekat koji proučava ponašanje stanovništva u doba pandemije i savjetuje vladu u pitanjima vezanima za koronu. “Kombinacija omikrona i velikog broja trostruko vakcinisanih ljudi pobrinula se za to da zaraza više nije povezana s ozbiljnim oboljenjima.”

To ističe i danski ministar zdravlja Magnus Hojnike. Incidencija je u zadnje dvije nedjelje porasla s 3.000 na više od 5.000, ali se istovremeno od početka januara upola smanjio broj pacijenata na odjeljenjima intenzivne njege, kaže ministar Hojnike.

Osim toga, kako navodi Petersen na Twitteru, nastavak ograničenja uzrokuje štetu po “privredu, zdravlje i demokratska prava”. “Lokdan izaziva nepovjerenje, pa je zato pametno olabaviti mjere, ako je moguće”, piše Petersen. “Ako sve još nije završeno – ako ponovo mora da se uvede lokdaun – društvu će biti potrebno što je moguće više povjerenja i solidarnosti.”

Koja pravila i dalje važe?

U bolnicama i domovima za njegu starijih i nemoćnih i dalje postoji obaveza nošenja maske, a posjetioci moraju i da pokažu potvrdu o vakcinaciji ili da su ozdravili. Na taj način se želi da se zaštite posebno ranjive grupe stanovništva.

Osim toga, još četiri nedjelje na snazi zabrana ulaska u tu zemlju za nevakcinisane. Preciznije, onaj ko nije vakcinisan ili nije preležao koronu, smije da uđe u Dansku, ali mora da se testira najkasnije 24 sata prije ulaska u zemlju.

Preuzeto sa: nezavisne.com

Posle tri godine, Kristina se sa porodicom vratila u Zagreb, a na temelju pisama iz danske objavila je knjigu “Danci i stranci”, u kojoj se, budući da je u Kopenhagenu podizala svoje dvoje dece, dosta dotiče danskog odnosa prema odgajanju dece. Prenosimo vam njene utiske:

Jaslice? Pa ovo je šupa

Prvi susret s potpuno drukčijim konceptom života u Danskoj bio joj je vezan uz upis deteta u jaslice.

Arhitektura Kopenhagena je prekrasna i očekivala je vesele, šarene, tople jaslice i zainteresovane, posvećene vaspitačice. Međutim, dete je upisala u zgradicu nalik baraki, sa sivim zidovima i podovima, bez boja, igračaka i crteža, a čuvale su ga vaspitačice koje jedva da su se bavile detetom.

“Danci veruju da decu od malih nogu treba odgajati da budu individualci, da treba da se brinu sama o sebi i sama se zabavljaju. Danske mame ne trče za svojom decom i ne viču “nemoj, nemoj, pazi, pašćeš”. One veruju da mora da padne i da će tako naučiti.

U prvim jaslicama mog sina, koji je jedva imao dve godine, smatrali su da je u redu da izlazi bez kape po snegu i kiši te promrzne i pokisne, jer sledeći put sigurno neće zaboraviti kapu” priča Kristina Wolsperger Danilovski.

Našem mentalitetu teško da ovo prihvati, ali Kristina upozorava: Danci odrastaju u srećne, zdrave i odgovorne ljude. Jedino je njihov pristup drukčiji.

“Nema tu ocene šta je bolje ili lošije – prosto je različito. Je li bolje stalno skakati oko dece kao što mi činimo? Je li bolje to što naši vrtići moraju biti roza i plavi i puni cveća? Da li je to objektivno bolje? Da li je bolji naš mentalitet u kojem se zadnji dinar daje za decu?

Zar je bolje da roditelji nemaju ništa, ali da deca nose markiranu odjeću i slave skupe rođendane? Ne znam! Toga, recimo, u Danskoj nema. Odeća se kupuje samo kad se mora, i to jeftina, igračke su retke, kao i slatkiši. Verojatno je najbolji put negde u sredini – kaže Kristina Wolsperger Danilovski.

Terapeutski učinak spavanja na ulici

U mračno jutro, šibana hladnim severcem i praćena prvim kapima kiše, Kristina je prolazila pokraj desetak kolica parkiranih u dvorištu jaslica u kojima će ponovo ostaviti svog uplakanog 1,5-godišnjeg sina, kad je začula stenjanje i tihi plač.

Misleći da umišlja, nagla se nad jedna kolica i tamo ugledala umotanu bebu kako plače. U devet od deset kolica spavale su bebe, na nordijskoj hladnoći, bez nadzora!

Kristina još nije znala da Danci duboko veruju u terapeutski učinak spavanja dece na otvorenom, uglavnom bez nadzora. I uopšte ne razumeju zašto ostatak sveta panično zove policiju i socijalnu službu kad na ulici naiđe na kolica u kojima plače beba. U danskim je jaslicama takvo čuvanje dece standard: ako slučajno nemaju dvorište, moraju imati osiguranu terasu za dečju spavaonicu na otvorenom!

Najbolje je decu ostaviti u šumi

Danci izuzetno drže do ekologije i zdravog života. Danska deca rijetko dobijaju slatkiše, a pazi se da redovno jedu sirovu hranu. Ne kupuju im se igračke bez kraja i konca, moraju da budu kreativni i da se igraju napolju, bez mešanja odraslih.

Zato su veoma popularni šumski vrtići – “ustanove” zbog kakvih bi u Hrvatskoj sasvim sigurno digli na noge Ombudsmana za dečija prava, Ministarstvo prosvete i Ministarstvo socijalne politike i zahtevali krivično gonjenje vlasnika.

Radi se o vrtiću koji se, u građevinskom smislu, sastoji od sklepanog sanitarnog čvora na livadi uz šumu van grada. A vrtićke sobe, dvorana za sport i ples, hodnik sa ormarićima za stvari i ostali uobičajeni inventar nalazi se – u šumi. Pelenaši, dakle dvogodišnjaci, idu u grupu Hrast, a predškolci u Smreku. Osam sati svaki dan ta deca borave – u šumi, bez nadstrešnice, bez zgrade, bez igračaka, bez radijatora.

I to u državi u kojoj jaka zima traje od kraja septembra do sredine maja. Sa sobom nose lanč pakete, pretežno sirove hrane. Osnovno je pravilo da jasličari moraju da se animiraju sami, bez upletanja pedagoga.

Nakon osmosatne smene, busevi decu odvode natrag u grad. Teško je zamisliti zagrebačku mamu kako pristaje da joj netom prohodalo dete osam sati dnevno samo tumara šumom na minus 10.

Ali isto tako nema zagrebačke mame – za razliku od kopenhagenske – koja ne zna šta su vrtićke boleštine. U šumskim vrtićima nema ni virusa ni bakterija. Ta su deca – zdrava kao dren.

Beba ima temperaturu? Pa ostavite je golu na snegu…

Danci ne nasedaju prevarama farmaceutskih lobija i ne troše lekove bez veze jer – od većine se stvari ne umire. To je mantra ne samo prosečnih Danaca već i njihovih lekara. Nakon puno godina otpora, prihvatila ju je i vaspitačica Ankica, izbeglica iz Bosne, koja već 20 godina radi kao vaspitačica u tamošnjem vrtiću.

Ankica je dugo smirivala Kristinu koja je dobila slom živaca kad je u vrtiću svojeg deteta videla bebu skinutu do pelena postavljenu kraj otvorenog prozora usred zime. Bila je tamo jer joj se tako prirodno spušta temperatura!

Čepiće, sirupiće i obloge, prvu pomoć svake hrvatske mame, danske mame najčešće preziru. Kao što se generalno preziru bespotrebni odlasci lekaru, zbog, recimo, visoke temperature ili boginja.

Budući da se kod lekara ne dolazi bez internetske ili telefonske najave, do njih je gotovo nemoguće doći s tako običnim simptomima. Kristina je na kraju za svog bolesnog mališana zvala zagrebačke lekare, koji bi joj ili pomogli telefonski ili bi je podučili kako da predimenzionira simptome da bi u Kopenhagenu došla do svog termina u ordinaciji.

Danci vole da imaju decu

Danska je jedna od retkih zemalja u Evropi koja nema ozbiljnih problema s natalitetom. Njihove žene prosečno rode 1,8 dece tokom života, a hrvatske žene rode jedva 1,4 deteta. I to je vidljivo već na ulici – deca su svugde, roditelji ih uvek vode sa sobom jer su dadilje najčešće neprihvatljive, a neobično su česta dvostruka kolica za blizance: Danska je pri vrhu zemalja po procentu žena koje se podvrgavaju medicinski potpomognutoj oplodnji.

Bez obzira na potpunu nemogućnost našeg razumevanja njihovih roditeljskih metoda, činjenica je da je Danska država koja voli decu i koja voli porodicu – bilo kakvu: razvodi su česti, ali nakon razvoda roditelji se ravnopravno brinu za decu.

a nas neobično velik broj žena ima decu s više muškaraca. Gej parovi normalno odgajaju decu, žene se i same često podvrgavaju veštačkoj oplodnji. Poštuju različitost porodičnih struktura i vole decu.

Na kraju, još da dodamo: Danci su, prema istraživanju o sreći koje su sproveli stručnjaci njujorškog Univerziteta Kolumbija po narudžbini UN-a, najsrećniji narod na svetu, iako im zima traje duže nego ostala tri godišnja doba zajedno i mrak većim delom godine pada već u 16 sati.

Preuzeto sa: detinjarije.com