Roditelji malene Lenne nedavno su spustili madrac u krevetiću niže kako bi je spriječili da izlazi van, ali je bio prenizak za dedu koji se prevrnuo preko ograde. Urnebesnu situaciju snimila je nadzorna kamera pa ju je Lennina majka objavila na TikToku, gdje je skupila 25 miliona pregleda.

@kelsea_bowersmithMy father in law told me he misplaced his phone but i found more than his phone on the camera dont worry she was fine ♬ Sneaky Friends – Eitan Epstein Music

Moj unuk se družio sa dečakom koji ga je ubio, ali smo se mi protivili tome. Govorili smo mu da se ne druži sa njim i on se u proteklih godinu dana distancirao od njega, možda ga je zato ubio. Ne znamo. Znamo da ga je juče ujutru pozvao telefon i da je Andrej otišao kod njega.

Debelo su se posvađali u dvorištu i onda ga je pozao da uđe u kuću. To je jedino što znamo“, rekao je Staniša Simić, deda trinaestogodišnjeg Andreja koga je juče, kako se sumnja, u svojoj kući ubio drug iz škole trinaestogodišnji M. M.

On je kazao da je dečakov telefon uzela policija i da će se sisgurno saznati šta su razgovarali pre nego što je otišao u kuću M. M.

Staniša je kazao da se čitava porodica protivila da se Andrej druži sa M. M. jer je dečak bio mračan i čudan.

“Išao je ulicom i izbegavao ljude, brojao korake, pričao sam sa sobom. Posebno se mene klonio jer sam video da on nije dete koje bi trebalo da se druži sa mojim unukom. Radio sam u Centru za socijalni rad, umem da prepoznam kada neko ima problem”, rekao je Staniša kome je Andrej bio jedini unuk.

Prema njegovim rečima, ono što mu se posebno nije dopalo je to što je M. M. sa sobom nosio “hladno” oružje, čitao satanističku literaturu i crtao satanističke znake.

“Uvek je sa sobom nosio nož, zvezdu ili šrafciger. Nosio je to oružje i u školu ali im na žalost sada niko ne pretriše rančeve. Crtao je satanističke simbole mrtvačke glave, zvezde, našli su te simbole i kod njih kod kuće i u dvorištu škole. Mom unuku je dao satanističku literaturu, ali smo mu naredili da je odmah baci”, kazao je Staniša.

“Škola je najveći propust napravila, zataškavali su to što su roditelji prijavljivali o M. M. Znali su i to za satanističke znake, ali ništa. Moj unuk je pokušao da ga uvuče u društvo, uvukao ga je i u košarkaški klub u kome on trenira, ali ništa nije pomoglo”, rekao je Staniša.

Otac dečaka nije mogao da govori o jučerašnjoj tragediji i gubitku sina. Rekao je samo da znaju jedino što i svi ostali.

Rođaci i prijatelji trinaestogodišnjeg Andreja Simića kažu da je dečak bio izuzetno dobro dete, odličan đak. Prema njihovim rečima dečak je učestvovao na literarnim konkursima i drugim školskim takmičenjima.

U Višem javnom tužilaštvu u Nišu danas su za medije kazali da se radi na utvrđivanju svih činjenica i okolnosti koje su dovele do ubistva.

Prema nezvaničnim informacijama, za sada nije zvanično saopšteno da li se M. M. i dalje nalazi u Univerzitetskom kliničkom centru.

Andrej Simić preminuo  oko 11 časova u potkrovlju kuće njegovog druga M. M. od povreda koje mu je, kako se sumnja, ovaj naneo nožem i to po glavi i vratu.

Mama često ume u šali da kaže da nije bilo dede ne bi bilo ni mene, misleći na to kako je deda nju i tatu požurivao da me dobiju što pre, te sam tako svojim dolaskom na ovaj svet postala izvor njegovih interesovanja, uživanja i kasnije, briga. Dugo me je zvao Bambi i Ninuška, a nije prestao čak ni kad sam dogurala do 1,75 cm i 65 kila. Voleo je boks, emisije o opstanku.

Pamtim „Frikom“ kornete koje je krio u malom zamrzivaču i krišom mi davao kad mama kaže: „Ne može!“ i „Guaranu“ još dok ju je proizvodio „Knjaz Miloš“ ali samo pola čaše, posle ručka. Pamtim kako me je vodio na Kališ svakoga dana, kupovao mi kokice, nosio na krkače čak i kad sam dobrano otežala, išao sa mamom na sve moje školske priredbe i javne časove iz engleskog.

Učio me da igram šah pa me puštao da pobedim i radujem se, zadirkivao me a posle kad se naljutim tešio. Čuvao sve jeftine četke za brijanje koje sam mu donosila sa rekreativnih nastava. Ratno dete, odrastao u velikoj i skromnoj porodici u kojoj deca nisu imala luksuz da budu u pubertetu, na prvi problem smo naišli kad je mene „pogodio“ isti. Nije shvatao kako sam se otuđila od njega, mame i tate, kako sve ređe dolazim da ga vidim a i kad dođem brže-bolje odem, kako su mi njegove priče postale dosadne, kako sam drska i nemam ni za šta strpljenja. Koliko je voleo da pojede i popije, voleo je i cigarete, koje su mu došle glave pa mu je usled gangrene amputirana jedna noga. Pošto je celoga života bio samostalan i nije prihvatao pomoć ni pod tačkom razno, brinuli smo kako će se to odraziti na njegovo ponašanje, a on je tu pokazao svoju veličinu koje imam utisak, niko do tada nije bio u potpunosti svestan.

Uporan i ponosan kakav je oduvek bio kao i veliki inadžija, sa protezom je funkcionisao kao i dok mu nije postala svakodnevno pomagalo. Rekao je tada jednu rečenicu: „Sa ovim se može, kad bi došlo do toga da ostanem i bez druge noge, radije bih umro.“. Nažalost, slutnje su se kroz nepune dve godine obistinile, na šta je moj deda kada su mu predočene dve opcije samo konstatovao da voli život i tako završio u kolicima (koja je kasnije zvao jumbo jet).

Mnogi bi rekli kako život sa invalidom nije lak, ja ne. Mama i ja smo prešle da živimo sa njim, moj tinejdžerski idiotluk je već bio stara priča i ja sam svim srcem želela da mu se nađem. Pored sve moje želje da mu pomognem na bilo koji način to nije dolazilo u obzir. Trčala sam iz škole svakoga dana da što pre stignem kući i budem sa njim, nakon čega bi me on odmah slao u sobu da učim jer je njemu sasvim dobro.

Provodili smo dosta vremena zajedno, bio je moj oslonac, podržavao me u svim mojim namerama čak i ako nije verovao u njih, sve što pomislim on je već odobravao. Razumeo me je bez i da mu išta kažem, a godinama kasnije sam saznala da je i on isto osećao. Nikada mi nije rekao da me voli, ali nije ni morao, njegov zagrljaj je govorio za sebe.

Moje drugarice su ga obožavale, i kad dođu kod mene prvo sa njim sedele pola sata i pričale. Pod stare dane je postao šaljivdžija,  pričalica i u svoj svojoj muci, veseljak. Zbog svega toga mi je kad ga gledam bio veliki kao planina, a dosezao mi je do struka. Onda se razboleo. Za osam meseci ga je pojela ona odvratna bolest kojoj svi znamo ime. Poslednje reči koje smo razmenili su bile: „Deko jel ti treba nešto?“ – „Ne treba, sine, idi spremaj ispit ujutru rano ustaješ.“.

Teško da prođe dan, a da ga se ne setim. Nedostaje mi u svim odlukama koje donosim, u svim greškama koje pravim, u svim lepim stvarima koje mi se događaju. 100 godina da je poživeo meni ne bi bilo dovoljno da slušam njegove priče i da mu vidim onaj ponos u očima dok me gleda u koga sam izrasla. Ponosna sam i ja jer imam tu sreću da kažem: „Moj deda je bio najbolji na svetu.“.

Nina Rajić

Naime, 99-godišnji Italijan podnio je zahtjev za razvod od svoje 96-godišnje supruge nakon 77 godina zajedničkog života, a sve zbog toga što je pronašao dokaze koji svjedoče o aferi njegove drage koju je imala prije 60 godina.

Pronašao pisma u komodi

Čovjek, koji je u sudskim dokumentima identifikovan kao Antonio C. pronašao je ljubavna pisma koja su razmjenjivali njegova supruga i njen bivši ljubavnik u staroj komodi nekoliko dana prije Božića, a priča je tek sada dospjela u javnost, piše abcnews, a prenosi Blic žena.

On se suočio sa svojom ženom, Rosom C., koja je navodno priznala aferu, i pokušala da ga ubijedi da ne odustaje od njihovog braka.

Međutim, uprkos tome što su proveli osam decenija u zajednici, prezreni Antonio C. je nastavio s procesom brakorazvodne parnice.

U dugom braku dobili su petoro djece, dvanaestoro unučadi i jedno praunuče, navodi se dalje.

Porijeklom su sa Sardinije, Antonio C. je navodno upoznao Rozu C. tridesetih dok je služio kao dio italijanskih karabinjera – oružanih snaga – u njenom rodnom Napulju.

Italijanska štampa je ukazivala na južnjačku krv para kao “okidač” raskida.

Kada se razvod Antonija i Roze C. završi, oni će postati najstariji razvedeni par i preuzće počasnu titulu od Britanaca Bertieja i Džesi Vud, 98-godišnjaka, koji su se razveli 2009. godine nakon 36 godina braka.

Preuzeto sa: nezavisne.com

Ti si , ćale, kriv što mi je pesak u baletanke ušao po terenima tvojim i što s tesarima umem da se nadmudrujem kao majstor pravi.

Ti si, ćale, kriv što su me još kao bebu u svakoj kafani beogradskoj po imenu znali muzikanti i što i danas, onako „damski“, škembiće u saftu poručujem pre nego salatu.

Ti si, ćale, kriv što nam je kuća zvonila pesmom a terzijan  cepao žice na  gitari.

Ti si, ćale, kriv što špricer ne pijem jer se vino sodom kvari.

Ti si, ćale, kriv što poznajem bolje grčku mitologiju nego savremenu političku scenu.

Ti si, ćale, kriv što je Čajkovskog najlepši balet, Gogenove najlepše Polinežanke, „Aleksandrijski kvartet“ knjiga veka, Sotomajor najbolji atletičar ikad, što je Klint Istvud nikakav glumac al’ sjajan reditelj, što dan danas nijednu Šabanovu pesmu ne znam i što mi to na ponos služi.

Kriv si, ćale, što si gladan fakultet završio, 35 godina gradio tunele i mostove, a od penzije ni u banju sad ne možeš. Ni na rate.

Ti si, ćale, kriv i zato što znam šta je humor pa mi je danas malo šta stvarno smešno.

Jesi, kriv si, ćale, što si mi rekao kad mi je bilo pet da se od snova ne odustaje kad zagusti. Da se od snova ne odustaje nikad pa i kad po najdubljoj vodi plivam, jer si plivao kroz virove sa mnom.

Da, da, kriv si, ćale, što ti nikad duha zafalilo nije, čak i onda kad su nam se životi k'o domine rušili.

Kriv si, ćale, što sve četiri strane sveta znam, što ih se ne bojim ni na mapi ni na drumu. Što gde da pođem već sam s tobom tamo bila, il’ za ruku il’ kroz priče vođena.

Ti si, ćale, kriv što si radio uvek a sa nama bio stalno, pa sam eto mislila da svi muževi i očevi to tako rade.

Ćale, kriv si što svi psi lutalice i sitna deca iz naše ulice za tobom trče da se maze i igraju.

I kriv si, ćale, što ti sestričine već matore devojke u krilu sede i šapuću svom ujki tajne neke a deci po tebi imena daju.

Kriv si, ćale, što mi nikad nisi rekao „sama si ga birala“.

Ćale, kriv si, što si mi sve greške oprostio, sve grbave reči iz nekog jada otrgnute, što si voleo i što me voliš baš onakvu kakvom si me stvorio , i dobru i lošu, razmaženu, ljubimicu, jedinicu a vešticu.

A posebno si kriv, ćale, zato što si je voleo onako kako si je voleo, i kad je cvetala i kad je venula, i kad je disala i sad kad je već decenijama nema, pa me ubedio da se drugačije u ovom životu ni ne može voleti i da sve je drugo farsa i burleska.

Ti si, ćale, kriv što si i Betmen i Supermen u detinjstvu mog jedinca, što si njegov heroj i kad uz stepenice ne možeš jer kolena više ne slušaju, pa ti on kese nosi i pod ruku te drži.

Ćale, kriv si što je na pismenom zadatku napisao juče učiteljici „Mene samo moj deda uvek razume“.

Ti si, ćale, kriv jer ne možemo zamisliti sutra bez tebe a znamo da nas ono čeka.

Kriv si, ćale, što si najveći junak naših života, naša stena nepomična, naše sidro i naša luka, naš dom.

Kriv si, ćale, jer sam uspela da ustanem i budem danas ovo što jesam i ovde gde stojim samo zbog tebe.

Da znaš, za ovu dušu što je imam, ti si ćale kriv.

Kriv si, ćale…

Prvo dete im je mrtvorođeno. Bremenitost sa drugim detetom je baba otkrila kada se rat već zahuktao, a deda, zbunjen raspadom Vojske tadašnje Jugoslavije, na belom konju pobegao iz bombardovanog Beograda i dojahao u Kijevo. Njegov strogi otac Stanimir, umesto sreće što vidi živog sina, zapanjeno je uzviknuo: “Niko naš nije jahao belog konja! Mi smo siromašni, ali pošteni. Odmah da ga vratiš”.

I deda je, uplašen, odjahao nazad za Beograd. Tamo pustio konja i peške se vratio u Kijevo. Usput je sretao beskrajne kolone raspušene vojske, ljudi koji su bežali od bombi, žena i dece u zbegovima. Vratio se, da nastavi sa nadničenjem na bogataškim njivama, od čega su Milićevići u Kijevu živeli. Siromašno, ali pošteno, što bi rekao moj pradeda Stanimir.

“Zbrka je bila velika, pometnja u narodu, ali nas se sve to nije mnogo ticalo”, pričala mi je baba. “Živeli smo kao i do tad, nadničili i radili oko kuće i tek ponekad bi neko doneo glas da se nešto desilo. Neki su odlazili u partizane, neki u četnike, ali nije se o ratu mnogo govorilo. Imalo se posla, došlo je leto, moralo je da se radi”.

Prvo dete im je mrtvorođeno. Bremenitost sa drugim detetom je baba otkrila kada se rat već zahuktao, a deda, zbunjen raspadom Vojske tadašnje Jugoslavije, na belom konju pobegao iz bombardovanog Beograda i dojahao u Kijevo.

Njoj je stomak bivao sve veći, ali je to nije poštedelo rada na njivi. Nadala se da će Bog biti milostiv, da će drugo čedo biti živo i zdravo. Došla je i jesen, kupila se letina… A onda, 19. oktobra, Nemci su upali u selo i krenuli da odvode muškarce… Pradeda Stanimir je svojim sinovima, mom dedi Milanu i njegovom bratu Časlavu, naredio da se sakriju u plastove sena. Video je da se sprema zlo i pokušao da zaštiti svoje sinove. I oni su ga poslušali.

Toga dana Nemci su odveli sve mlađe muškarce iz Kijeva, koje su uspeli da pronađu. I streljali ih u Batočini. Neko iz sela im je rekao da su se mnogi sakrili. Pa su se vratili 20. oktobra i opet pokupili one koje su pronašli. Deda i njegov brat su, opet, bili dobro sakriveni. Ali, ponovo je neko (baba je znala i ko, ali nikada, nikada o tome nije htela da priča) prijavio da su kod Milićevića sinovi sakriveni. I Nemci su ponovo došli 21. oktobra. Na ulazu u kuću dočekao ih je prvi plač tek rođene bebe. Već su počeli pretes dvorišta kad ih je zapovednik zaustavio. Pomilovao je bebu po glavi i naredio prekid potrage.

A onda, 19. oktobra, Nemci su upali u selo i krenuli da odvode muškarce… Pradeda Stanimir je svojim sinovima, mom dedi Milanu i njegovom bratu Časlavu, naredio da se sakriju u plastove sena. Video je da se sprema zlo i pokušao da zaštiti svoje sinove. I oni su ga poslušali.

Tako su se spasili moj deda Milan i njegov brat Časlav. Moj otac Miodrag rođen je prevremeno, kao nedonošče i istog dana su ga krstili i probušili mu levo uvo, protiv uroka.

Oktobar u Kragujevcu za mene je uvek podsećanje na zlo u ljudima. Na neobjašnjivo i neiskazivo zlo, na zlo onih koji su pucali, na zlo onih koji su potkazivali. Na zlo koje nema naciju, nema lično ime i prezime, nema odredište, na zlo koje ljudi nose u sebi i koje je njima samima veća kazna no žrtvama.

Oktobar u Kragujevcu za mene je poruka da život pobeđuje. I da ga treba slaviti, jer život je jedini način da se sa zlima boriš.

Preneseno sa bloga Katarine Milićević.