Iako se povremena jutarnja glavobolja može javiti iz različitih razloga i najčešće nije razlog za zabrinutost, njeno često ponavljanje može ukazivati na određene zdravstvene probleme ili životne navike koje zahtijevaju pažnju.

Apneja u snu

Kako navodi Health, jedan od uobičajenih uzroka jutarnjih glavobolja je apneja u snu, stanje u kojem periodično prestajete disati tokom noći. Vaše tijelo vas budi kako biste mogli ponovo početi disati.

Možda čak ni ne shvatate da se to dešava. Provjerite sa partnerom ili prijateljem ako glasno hrčete jer to može biti znak.

Imajte na umu da nije svako hrkanje znak apneje u snu. Ljekar vas može uputiti na analizu spavanja, što je najtačniji način za dijagnosticiranje ovog stanja.

Nesanica

Vjerovatno ste čuli za nesanicu, čest poremećaj spavanja koji može uzrokovati probleme sa usnivanjem ili održavanjem sna ili spriječiti dobar san. Glavobolje su jedan od zdravstvenih problema uzrokovanih ovim stanjem.

Simptomi nesanice uključuju sporo usnivanje, kratko spavanje ili prerano buđenje. Također se možete buditi pospani i osjećati umorno tokom dana.

Škripanje zubima

Škripanje zubima, također poznato kao bruksizam, preko noći može uzrokovati bol u mišićima vilice ili temporomandibularnom zglobu. Ta bol može dovesti do glavobolje.

Možda ne znate da škripite zubima, ali obratite pažnju na bol u uhu, osjetljivost mišića, osjetljivost zuba ili bolnu vilicu. Sve su to simptomi bruksizma. Stomatolog može otkriti problem ako postoji.

Alergije

Vaše jutarnje glavobolje mogu biti uzrokovane i alergenima. Izloženost grinjama tokom spavanja također vas može probuditi s glavoboljom zbog začepljenja sinusa koje uzrokuju.

Ako imate alergije, pokušajte koristiti posteljinu otpornu na alergije – posebne jastučnice, navlake za madrace i jorgane dizajnirane da vas zaštite od izloženosti grinjama i češće perite posteljinu. Alergolog vam može pomoći da pronađete dodatne načine za ublažavanje simptoma.

Migrene

Iako se ove ponavljajuće glavobolje mogu javiti u bilo koje vrijeme, migrene su češće ujutro. Često se javljaju na jednoj strani glave, s umjerenom do jakom pulsirajućom ili lupajućom boli.

Drugi znaci da biste mogli imati migrenu uključuju mučninu, slabost i osjetljivost na svjetlost i zvuk. Postoje i potencijalni simptomi koji se mogu pojaviti i do 24 sata prije glavobolje, poput aure.

Nedostatak ili previše sna

Previše ili premalo sna može biti okidač za tenzijske glavobolje. One se često osjećaju kao da vam traka steže glavu. Također, možete osjetiti bol ili nelagodu u glavi, vlasištu ili vratu.

Depresija i anksioznost

Depresija i anksioznost također mogu izazvati tenzijske glavobolje ujutro. Ako primijetite da se glavobolje javljaju u vrijeme kada doživljavate ili očekujete stres (kao što je ujutro prije posla), razgovarajte s ljekarom kako biste procijenili da li je uzrok mentalno zdravstveno stanje.

Klix

Poboljšanje rutina spavanja u detinjstvu može značajno doprineti smanjenju dugoročnih rizika po mentalno zdravlje bez potrebe za medicinskom intervencijom, poručuju stručnjaci, a najnovija istraživanja otkrivaju i biološke procese koji stoje iza te povezanosti.

Deca sa lošim navikama spavanja izložena su znatno većem riziku od razvoja depresije u tinejdžerskom uzrastu, pokazala je nova opsežna studija Univerziteta u Birmingemu. Istraživanje naglašava važnost uspostavljanja zdravih rutina od najranijeg uzrasta kao ključnog alata za prevenciju kasnijih mentalnih poteškoća, piše People.

Dugoročne posledice lošeg sna

Akademski tim analizirao je podatke više od 15.000 dece, prikupljene u okviru studije „Deca devedesetih“. Naučnici su pratili trajanje sna učesnika u različitim fazama odrastanja: kao beba sa šest, 18 i 30 meseci, a zatim i tokom detinjstva u uzrastu od tri do pet, pet do šest i šest do osam godina, prenosi Net.hr.

Isti učesnici kasnije su, u uzrastu od 12,5 do 22 godine, popunjavali upitnike o simptomima depresije. Rezultati su pokazali jasnu povezanost. Tim je utvrdio da su deca koja su u periodu od šestog meseca do sedme godine života imala uporno kraće obrasce spavanja imala dvostruko veću verovatnoću da prijave visoke nivoe depresije između 13. i 22. godine. Ovo je prva studija koja je pokazala štetan uticaj hronično kraćeg noćnog sna od najranijeg uzrasta na teže i trajnije oblike depresivnih simptoma u adolescenciji i ranoj odrasloj dobi.

„Otkrili smo da je mali broj dece koja su trajno kraće spavala tokom detinjstva imao povećan rizik od razvoja depresije tokom adolescencije. Udvostručenje verovatnoće može zvučati mnogo, ali videli smo da su trajni problemi sa spavanjem pogađali samo mali broj dece koja su učestvovala u istraživanju i da je i dalje samo mali procenat te dece kasnije iskusio trajne simptome depresije“, izjavila je dr Isabel Morales-Munjoz, glavna autorka studije.

Upalni procesi kao mogući okidač

Istraživački tim proučavao je i ulogu koju upalni procesi u organizmu mogu imati u povezivanju lošeg sna sa kasnijom depresijom. Otkrili su da jedan upalni marker, poznat kao interleukin-6 (IL-6), „može imati određenu ulogu“, dok drugi marker (CRP), koji ukazuje na nagomilavanje hronične upale, nije pokazao povezanost.

„Nalazi pokazuju da hronično loš san može doprineti dugoročnim poteškoćama sa mentalnim zdravljem putem bioloških puteva, uključujući upalu. Međutim, poboljšanja u ponašanju vezanom za spavanje i večernjim rutinama mogu prekinuti ovaj efekat“, objasnila je dr Rebeka Ejmos, koautorka studije.

Ovi nalazi dolaze u vreme kada stručnjaci upozoravaju na sve veću učestalost nedostatka sna među mladima. Istraživanja pokazuju da čak tri od četiri tinejdžera ne spavaju preporučenih osam do deset sati, što predstavlja ozbiljan javnozdravstveni problem. Biološki gledano, tokom puberteta dolazi do pomeranja unutrašnjeg telesnog sata, zbog čega tinejdžeri prirodno postaju „noćne ptice“. Taj ritam često je u sukobu sa školskim obavezama koje zahtevaju rano ustajanje, što rezultira ciklusom umora i stresa.

Prevencija jednostavnija od lečenja

Ključna poruka studije jeste da je san „faktor koji može da se menja“. To znači da je moguće uticati na kvalitet i trajanje sna i time direktno smanjiti navedeni rizik. Dr Morales-Munjoz naglašava da je poboljšanje sna nešto što se može postići bez medicinskih intervencija.

„Napori usmereni na rešavanje trajnog nedostatka sna tokom detinjstva imaće niz prednosti, uključujući i smanjenje potencijalnih rizika po mentalno zdravlje“, dodala je.

Roditeljima se savetuje podsticanje ranijeg i doslednog vremena odlaska na spavanje, smanjenje vremena provedenog pred ekranima pre spavanja, obezbeđivanje dovoljne fizičke aktivnosti tokom dana, kao i stvaranje mirnog i prijatnog okruženja za spavanje.

„Znam da te prilagodbe ponekad nisu lake, ali su često lakše od lečenja emocionalnih simptoma“, zaključila je dr Morales-Munjoz.

Izvor: n1info.rs

Naučnici su otkrili da promene spoljašnje temperature mogu da utiču na raspoloženje, nivo energije i kvalitet sna, a efekat je posebno izražen kod osoba koje pate od depresije ili bipolarnog poremećaja. Rezultati istraživanja, objavljeni u časopisu Journal of Affective Disorders, potvrđuju da vreme nije samo tema za razgovor, već i važan faktor koji oblikuje naše mentalno zdravlje, piše Tportal.hr.

Kako bi istražili vezu između vremena i emocionalnog stanja, naučnici su tokom više godišnjih doba pratili više od 450 učesnika. Pomoću pametnih telefona ispitanici su nekoliko puta dnevno beležili svoje raspoloženje, nivo energije, osećaj anksioznosti i kvalitet sna. Istraživači su zatim uporedili te podatke sa lokalnim meteorološkim podacima kako bi utvrdili postoji li povezanost između promena temperature i promena u psihološkom stanju.

Rezultati su pokazali da takva povezanost zaista postoji. Čak i nakon što su u obzir uzeti drugi važni faktori, poput izloženosti dnevnoj svetlosti, starosti i pola, temperatura je ostala značajan prediktor emocionalnog blagostanja.

„Ljudi su deo svog okruženja. Faktori poput temperature i svetlosti utiču na nas, a razumevanje tih veza može da nam pomogne da bolje razumemo mentalno zdravlje“, objašnjava dr Debangan Dej sa Univerziteta Teksas A&M.

Proleće donosi više energije i bolje raspoloženje, jesen iznenadila

Najzanimljiviji rezultati pojavili su se tokom proleća i jeseni, godišnjih doba u kojima se vremenski uslovi najbrže menjaju.

Kod osoba obolelih od depresije i bipolarnog poremećaja topliji prolećni dani bili su povezani sa boljim raspoloženjem, višim nivoom energije i kvalitetnijim snom. Drugim rečima, porast temperature nije samo označavao dolazak lepšeg vremena, već je bio povezan i sa merljivim poboljšanjem psihološkog stanja.

Takav obrazac nije bio podjednako izražen kod osoba koje nemaju dijagnostikovane poremećaje raspoloženja.

Dok su prolećni rezultati bili relativno očekivani, jesenji su doneli pravo iznenađenje. Istraživači su otkrili da su kod osoba sa bipolarnim poremećajem i topliji i hladniji dani od sezonskog proseka bili povezani sa pozitivnijim emocionalnim ishodima.

Takav nelinearan odnos naučnici još uvek ne mogu u potpunosti da objasne.

„U proleće su rezultati bili intuitivni. Ali u jesen smo videli da i toplija i hladnija odstupanja od proseka mogu da imaju pozitivan efekat. To je nešto što tek treba da razumemo“, kaže Dej.

Otkriće pokazuje da ljudski mozak možda reaguje na vremenske uslove mnogo složenije nego što se do sada pretpostavljalo.

Sunce ne igra toliku ulogu

Dosadašnja istraživanja sezonskih promena raspoloženja uglavnom su bila usmerena na količinu dnevne svetlosti, naročito tokom zimskih meseci. Novo istraživanje sugeriše da temperatura sama po sebi može da ima zaseban i nezavisan uticaj na mentalno zdravlje, što je veoma važno u vreme klimatskih promena, kada ekstremi i nagle temperaturne oscilacije postaju sve češći.

„Kako klimatske promene povećavaju svakodnevnu varijabilnost temperature, razumevanje uticaja okruženja na mentalno zdravlje postaje važan javnozdravstveni prioritet“, upozorava dr Ketlin Merikangas iz američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje.

Mogu li vremenske prognoze jednog dana da predviđaju i psihološke krize?

Jedna od najzanimljivijih mogućnosti koju otvara ovo istraživanje jeste razvoj sistema za rano upozoravanje na pogoršanje mentalnog zdravlja. Pošto vremenski uslovi mogu relativno pouzdano da se predvide danima unapred, naučnici smatraju da bi meteorološki podaci jednog dana mogli da budu integrisani u digitalne alate za praćenje mentalnog zdravlja.

Takvi sistemi mogli bi da upozore lekare i pacijente na periode povećanog rizika, naročito osobe koje pate od depresije ili im je dijagnostikovan bipolarni poremećaj.

Istraživanje je deo šireg trenda u kojem naučnici koriste pametne telefone i nosive uređaje kako bi u realnom vremenu pratili kako okruženje utiče na ljudsko zdravlje.

Iako još nije moguće reći da vreme direktno određuje naše raspoloženje, sve je više dokaza da ima mnogo snažniji uticaj na naše emocije nego što smo donedavno verovali.

Izvor: n1info.rs

Kako navode, loša oralna higijena može dovesti do bolesti desni, a bolest desni stvara hroničnu upalu.

“Hronična upala povezana je s nizom zdravstvenih stanja, uključujući depresiju. Ljudi usta nazivaju vratima u tijelo, to je mjesto gdje hrana ulazi kako bi tijelo radilo, a to može biti i ulazna tačka za neželjene tvari poput bakterija”, rekao je dr. Jason Auerbach, piše BBC.

Neliječene infekcije u ustima otvaraju prostor tome da bakterija uđu u krvotok, što može dovesti do opasne sepse. Ove infekcije također mogu dovesti do hronične upale, koja je povezana s nizom zdravstvenih stanja, uključujući smanjeni imunitet i bolesti srca.

Oralno zdravlje je neraskidivo povezano s mentalnim zdravljem. Pacijenti koji se bore s oralnim zdravljem često mijenjaju način na koji razmišljaju i djeluju. Auberbach navode da se pacijenti mogu prestati smijati, početi prekrivati usta i prestati govoriti na sastancima jer su nesigurni.

“Veza između mentalnog i oralnog zdravlja je veća nego što većina ljudi misli. Istraživanja pokazuju da ljudi s uobičajenim poremećajima mentalnog zdravlja imaju veće stope karijesa i oštećenja zuba nego opća populacija”, rekao je.

Također, razlog nije nedostatak svakodnevne kućne njege. Jedno od istraživanja pokazalo je da preko 65 posto ljudi s lošim mentalnim zdravljem nije potražilo stomatološku pomoć.

Auberbach navodi da depresiju obilježava nedostatak motivacije, umor i osjećaj bezvrijednosti, što ljudima otežava održavanje dobrih navika. Rutine poput tuširanja, presvlačenja i čišćenja zuba su među prvim navikama koje ispaštaju. On je istakao da je zube nužno prati dva puta dnevno te koristiti zubni konac jednom dnevno, redovno posjećivati stomatologa i održavati hidrataciju.

Za osobe koje su u depresivnom stanju dao je posebne savjete.

“Ako vam se pranje zuba dvije minute čini nemogućim, perite 30 sekundi. Ako propustite jedan dan, nemojte to pretvoriti u sedmicu. Mislim da ljudi potcjenjuju koliko su važne male pobjede”, rekao je.

Klix

Mnogo različitih faktora uzrokuje depresiju 

Studija objavljena u februaru 2026. godine ističe da se depresija često manifestuje kroz suptilnije, fizičke i kognitivne promene koje pacijenti, pa čak i lekari, neretko pripisuju stresu, umoru ili starenju. Naučnici upozoravaju da fokusiranje isključivo na emocionalni aspekt tuge može da dovede do propuštanja pravovremene dijagnoze.

Jedna od pet osoba će iskusiti depresiju tokom svog života. Žene imaju skoro dvostruko veću verovatnoću od muškaraca da je razviju. Ali, šta je uzrokuje? Stručnjaci kažu – mnogo različitih stvari. Iako postoje različite teorije, znamo da hemija mozga, geni, hormoni, stres, način života i ličnost mogu da igraju važnu ulogu. Kako ovi činioci međusobno deluju može značajno da se razlikuje od osobe do osobe.

Moždani „hemijski disbalans“ 

Tradicionalna „hipoteza o monoaminima“ depresije predložena je pre više od pola veka, pedesetih godina 20. veka. Ova teorija ukazuje da je osnovni uzrok depresije nedostatak određenih moždanih hemikalija (ili neurotransmitera) nazvanih monoamini – serotonin, dopamin i norepinefrin.

Na osnovu ovoga razvijeno je nekoliko antidepresiva koji prvenstveno deluju povećavajući nivoe monoamina kao što je serotonin. Međutim, postalo je jasno da je objašnjenje „hemijskog disbalansa“ preterano pojednostavljivanje. Istraživanja tokom poslednjih nekoliko decenija nisu pronašla dosledne dokaze da osobe sa depresijom uvek imaju niže nivoe serotonina ili bilo kog pojedinačnog neurotransmitera.

I dok antidepresivi mogu da povećaju nivoe serotonina u roku od nekoliko sati, da bi se poboljšalo raspoloženje – to obično traje danima ili nedeljama. Ovo kašnjenje ukazuje da se depresija ne može objasniti samo nivoima neurotransmitera. Trenutno razumevanje prepoznaje depresiju kao složeno stanje na koje utiču višestruki interakcioni faktori, uključujući genetiku, traumu, lekove, ishranu, obrasce spavanja i društvene interakcije.

Genetski faktori mogu da povećaju rizik od razvoja depresije

Prema istraživanju iz 2021. godine, oko 30 do 50 odsto rizika da će neko razviti depresiju može da bude nasledno. Iako do sada nije pronađen nijedan „gen za depresiju“ velike studije su identifikovale više od 100 genetskih markera rizika na hromozomima. Smatra se da je genetski rizik od depresije takođe „poligenski“. To znači da više genetskih varijanti (svaka sa malim efektom) međusobno deluju i zajedno doprinose nečijem genetskom riziku.

Jedno važno i dugogodišnje istraživačko pitanje bilo je da li postoji genetski razlog zašto su žene sklonije nego muškarci da razviju depresiju. Godine 2025, velika studija je otkrila značajno preklapanje između genetskog rizika kod muškaraca i žena. Međutim, u proseku, žene sa depresijom obično nose više genetskih varijanti koje se dovode u vezu sa depresijom. To ukazuje da može postojati veći genetski rizik za depresiju kod žena i možda jači uticaj okoline na rizik od depresije kod muškaraca. Ipak, nošenje genetskog rizika ne znači nužno da će neko razviti depresiju, jer – interakcija između genetskih i negenetskih faktora je složena.

Depresija, hormoni i biološki pol

Hormoni – hemijski glasnici u telu – takođe igraju važnu ulogu u raspoloženju i blagostanju. Kod žena, nivoi estrogena i progesterona prirodno variraju tokom različitih životnih faza, uključujući menstrualni ciklus, trudnoću, period nakon porođaja i menopauzu. Analiza iz 2025. godine pokazala je da su neke žene osetljivije na ove normalne hormonske promene i ranjivije na poremećaje raspoloženja.

Na primer, u predmenstrualnoj fazi svog ciklusa, oko 8 odsto žena doživljava tešku depresiju, sa intenzivnim promenama raspoloženja i razdražljivošću, što se naziva predmenstrualni disforični poremećaj. Slično tome, dramatične hormonske promene tokom trudnoće i nakon porođaja (u kombinaciji sa nedostatkom sna i stresom) mogu doprineti postporođajnoj depresiji. Kasnije u životu, fluktuirajuće i padajuće nivoe estrogena tokom prelaznih godina menopauze takođe se dovode u vezu sa povećanim rizikom od razvoja depresivnih simptoma ili pojačanjem postojećih.

Hormonski kontraceptivi, koji sadrže sintetičke oblike estrogena i progesterona, takođe su u vezi sa promenama raspoloženja i simptomima depresije. U stvari, to su neki od najčešćih razloga zašto žene prestaju da ih uzimaju. Ovi nalazi pokazuju kako hormoni mogu da deluju kao biološki okidači i pomažu u objašnjenju zašto su žene statistički sklonije depresiji u određenim fazama života.

Stres je još jedan važan faktor

Hronični ili ponovljeni stres može da ima trajne posledice i na mozak i na telo. Kada doživimo stres, naša tela aktiviraju hipotalamus-hipofizno-nadbubrežnu (HPA) osu, poznatu i kao „sistem odgovora na stres“. Ovo nam pomaže da se nosimo sa tim održavanjem ravnoteže u našem telu – ono što naučnici nazivaju fiziološkom homeostazom.

Ali, kada je stres konstantan ili preopterećujući, ovaj sistem može da postane disregulisan. Stresna ili traumatična iskustva u detinjstvu, poput zanemarivanja, zlostavljanja ili teških nedaća, takođe mogu da poremete sistem odgovora na stres. Kao rezultat toga, prekomerno proizvodimo hormon stresa kortizol. Visoki ili perzistentni nivoi kortizola mogu da promene strukturu i funkcionisanje ključnih područja mozga (hipokampus i prefrontalni korteks) koja su važna za regulisanje raspoloženja i pamćenja.

Kortizol takođe može da pokrene oslobađanje inflamatornih hemikalija, koje zatim prelaze u mozak ili utiču na neuralne signale, što dovodi do promena raspoloženja i depresivnih simptoma. Stručnjaci naglašavaju da je važno, međutim, da ne postanu depresivni svi koji dožive stresne životne događaje.

Da li ličnost čoveka utiče na rizik od razvoj depresije?

Osobine ličnosti takođe utiču na to kako ljudi reaguju na stres i mogu da utiču na njihov rizik od razvoja depresije. Ljudi koji su skloni anksioznosti, tuzi i sumnji u sebe imaju veću verovatnoću da razviju depresivne simptome, posebno nakon stresnih događaja. Nasuprot tome, osobine poput otpornosti, optimizma i emocionalne stabilnosti izgleda štite od depresije. To pokazuje da ličnost igra važnu ulogu u oblikovanju i ranjivosti i otpornosti na depresiju.

Izbori načina života mogu da pomognu u smanjenju rizika. To uključuje nepušenje, ograničavanje konzumiranja alkohola, uravnoteženu ishranu, fizičku aktivnost, dovoljno sna, održavanje zdrave telesne težine i socijalnu podršku. Istraživanja pokazuju da ove zdrave navike i faktori načina života mogu da imaju zaštitni efekat na mentalno zdravlje. Čak mogu da smanje uticaj genetskih faktora rizika za depresiju.

Izvor: eklinika.telegraf.rs

Naime, istraživanje, koje je objavljeno u stručnom časopisu BMJ Open, utvrdilo je da dojenje može smanjiti rizik od problema s psihičkim zdravljem i do 10 godina nakon trudnoće.

Naučnici su pratili zdravstveno stanje 168 majki tokom njihovih drugih trudnoća te obrasce dojenja. Žene su podvrgnute kontrolnim pregledima nakon tri i šest mjeseci te dvije, pet i 10 godina nakon porođaja.

Majke su odgovarale na pitanja o njihovom fizičkom i psihičkom zdravlju i dojenju. Samo 13 posto žena koje su dojile navelo je da su imale znakove anksioznosti ili depresije tokom 10-godišnjeg praćenja.

Istraživači su otkrili da su žene koje su imale lošije raspoloženje 10 godina nakon trudnoće rjeđe dojile ili su to činile kraće vrijeme. One koje su prijavile promjene raspoloženja bili su mlađe i manje fizički aktivne. Ovo su faktori rizika za depresiju i druge poremećaje raspoloženja.

Iako je riječ o opservacijskom istraživanju, stručnjaci sugerišu da dojenje ima koristi za psihičko zdravlje majke, a dobro utječe i na bebu.

Ipak, mnoge žene ne mogu dojiti iz više razloga, uključujući fizičke probleme, neadekvatne politike na radnom mjestu, stres i traume. Istraživači se nadaju da će njihov rad inspirisati uvođenje promjena.

“Mogućnost da dojenje dodatno smanji ogroman teret depresije na pojedince, porodice, zdravstvene sisteme i ekonomije samo doprinosi argumentu da kreatori politika poboljšaju podršku dojenju”, naveli su u saopćenju.

Izvor: Klix

Iako je ideju o Plavom ponedjeljku 2004. godine osmislila jedna putnička agencija kako bi potaknula rezervacije putovanja, početak godine zaista može biti teško razdoblje. Prepoznavanje simptoma depresije kod sebe ili bližnjih nije uvijek jednostavno, piše Express.

Profesor Ahmed Hankir, psihijatar kojeg na TikToku prati više od 426.000 ljudi, u videu je objasnio tri rana znaka upozorenja na depresiju. Naveo je da bi svatko tko iskusi jedan ili više ovih simptoma trebao razgovarati sa stručnjakom.

Smanjena energija i motivacija

“Depresija može iscrpiti svu energiju iz vašeg tijela”, rekao je Hankir, dodajući da se ne radi samo o fizičkoj, već i o emocionalnoj i mentalnoj iscrpljenosti. “Depresivne osobe često nemaju energije i motivacije da ustanu iz kreveta i vrlo lako mogu provesti cijeli dan ležeći u krevetu ne radeći apsolutno ništa.”

Gubitak interesa i zadovoljstva u životu

Drugi znak je gubitak interesa za aktivnosti koje su osobi nekada donosile radost. “Depresivna osoba može izgubiti sav interes za aktivnosti u kojima je nekad stvarno uživala, uključujući svoje omiljene hobije. Depresivne osobe mogu iskusiti nešto što se zove anhedonija”, objasnio je. “Možda ste se već susreli s pojmom hedonizam, što je potraga za užitkom. Anhedonija je potpuni nedostatak užitka koji biste, na primjer, inače dobili jedući svoje omiljeno jelo ili iz intimnosti sa svojim romantičnim partnerom.”

Poteškoće s koncentracijom

Depresija može značajno utjecati i na sposobnost koncentracije. “Depresivne osobe mogu imati poteškoća s koncentracijom”, rekao je Hankir. “Toliko da mogu izgledati odsutno ili izgubljeno.” Pojasnio je da se takve osobe teško usredotočuju na razgovor te da problemi s koncentracijom mogu biti toliko izraženi da nalikuju demenciji. “Mogu se boriti s praćenjem razgovora jer su naizgled izgubljeni u vrtlozima svojih depresivnih umova. Zapravo, problemi s koncentracijom kod osoba s depresijom mogu biti toliko ozbiljni da biste mogli pomisliti da su razvile demenciju, iako zapravo nisu.”

“Izraz za to je pseudo-demencija. Nakon što se liječi temeljna depresija, obično s terapijom antidepresivima, problemi s koncentracijom nestaju”, zaključio je. Profesor Hankir ipak napominje: “Samo zato što možda doživljavate jedan ili sve ove simptome, to ne znači nužno da razvijate depresiju.”

Šta učiniti ako sumnjate na depresiju

Prvi korak je razgovor s liječnikom opće prakse koji može odrediti najbolji način liječenja. To može uključivati terapiju razgovorom, lijekove ili kombinaciju različitih pristupa.

Podršku je moguće potražiti i kod raznih organizacija za mentalno zdravlje.

Izvor: N1

Eutanazija ljubimca: Najteža odluka za vlasnike, duboko traumatična za veterinare

Tokom studija veterinarske medicine, dr Andrés Ellexelius je primetio da mnogi vlasnici kućnih ljubimaca osećaju izrazitu anksioznost već pri samom dolasku u ambulantu, dok je trenutak eutanazije za njih emocionalno najteži. Posebno ga je pogodilo to što u tom procesu gotovo da ne postoji sistemska psihološka podrška ni za vlasnike, ni za same veterinare.

U potrazi za rešenjem, započeo je pregled stručne literature i brzo uočio da interesovanje za ovu temu postoji, ali da ne postoji jasno definisan i sistematičan pristup koji bi pomogao ljudima da se lakše nose sa gubitkom ljubimca, posebno na ovakav način.

Prirodna tuga i stres koje eutanazija donosi dodatno se pojačavaju osećajem da vlasnici u tom trenutku ostaju sami, bez adekvatne emocionalne podrške. To, s druge strane, utiče i na veterinare, koji su često primorani da preuzmu ulogu emocionalne podrške, iako za to nisu stručno obučeni. Za mnoge od njih eutanazija predstavlja jedan od emocionalno najzahtevnijih aspekata profesije.

Plemenita ideja veterinara, za vlasnike ljubimaca u Srbiji nedosanjani san

Sa veterinarskog stanovišta, dodatni problem nastaje kada vlasnici odbijaju eutanaziju iako više ne postoje terapijske mogućnosti koje bi ljubimcu obezbedile kvalitetan život. U tim situacijama patnja se produžava, a emocionalni teret raste i za vlasnike i za veterinarsko osoblje.

Ideja Andrésa Ellexeliusa bila je da se razvije usluga koja bi vlasnicima pomogla da smanje anksioznost i tugu, da bolje razumeju proces gubitka i da se na zdrav način oproste od svog ljubimca. Cilj je bio da se smanji rizik od produžene tuge, depresije i negativnih mehanizama suočavanja, koji mogu uticati na porodične odnose, posao i svakodnevno funkcionisanje.

Istovremeno, ovakav pristup bi značajno smanjio i emocionalni stres kod veterinara i  tehničara.

Krivica, stid, tuga…

Psihološki aspekti uspavljivanja ljubimca često se potcenjuju, iako istraživanja pokazuju da gubitak životinje može izazvati tugu sličnu onoj koja se javlja nakon gubitka bliske osobe. Ljubimci su za mnoge članovi porodice, izvor utehe i emocionalne stabilnosti. Nakon eutanazije, normalno je osećati prazninu, krivicu („da li sam doneo pravu odluku?“), pa čak i stid jer okolina ponekad ne razume dubinu tog bola.

Proces preboljevanja počinje dozvolom sebi da se tuguje. Razgovor o emocijama, rituali oproštaja, sećanja na lepe trenutke i prihvatanje činjenice da je odluka doneta iz ljubavi i brige, da se spreči dalje mučenje voljenog ljubimca, mogu da pomognu u zaceljivanju. Psihološka podrška, bilo kroz savetovanje, grupe podrške ili digitalne programe, može da ima ključnu ulogu u sprečavanju dugotrajne tuge. Pokušajte da pronađete podršku i u grupama ljubitelja životinja.

Rešenje primenjivo i na ostatak zemalja pored Švedske?

Andrés danas radi na Odeljenju za kliničke nauke na Švedskom univerzitetu poljoprivrednih nauka (SLU), ali sa razvojem svoje ideje započeo je još kao student. U početku je samostalno istraživao tržište, razgovarao sa vlasnicima ljubimaca putem društvenih mreža i kontaktirao psihološke klinike kako bi proverio da li postoji interesovanje za ovakav vid podrške.

Kasnije je, uz podršku SLU Holdinga i svog savetnika za inovacije, razvio procese i prevazišao brojne izazove koji su mu omogućili da ideju pretvori u konkretan proizvod. Plan je da se znanje i podrška učine dostupnim u digitalnom formatu, kako bi vlasnici ljubimaca, ali i veterinari, mogli da dobiju pomoć u ključnim trenucima: od donošenja odluke do procesa tugovanja.

Paralelno sa tim, razvijaju se i posebno prilagođeni programi za zaposlene u veterinarskoj medicini, jer i oni često nose nevidljiv emocionalni teret svog posla.

Kada je potrebna psihološka pomoć

Kao jednu od najvažnijih lekcija, Andrés ističe značaj rada u timu i saradnje sa psiholozima. Razvoj ideje bio je proces učenja, a uključivanje stručnjaka različitih profila pokazalo se kao ključ uspeha. Njegov savet svima koji žele da neku ideju pretvore u stvarnost jeste da ulažu u ono što zaista ima smisla i donosi dobro drugima.

Kada se stvara nešto što pomaže ljudima da se lakše nose sa gubitkom, bolom i tugom, motivacija ne nestaje. Naprotiv, postaje jača, jer se zna da ono što radimo zaista ima duboko ljudski značaj.

Izvor: eklinika.telegraf.rs

Istraživanja pokazuju da nedostatak selena može biti povezan sa povećanim rizikom od depresije u opštoj populaciji, a posebno u slučaju postporođajne depresije. Kada nedovoljno unosimo selen, to može dovesti do oksidativnog stresa, poremećaja u funkciji štitne žlezde i imunološkog sistema, a sve su to faktori koji potencijalno doprinose razvoju depresivnih simptoma.

Od čega može da zavisi kako se selen apsorbuje u organizmu

Postoji dovoljno naučnih dokaza o tome se kod odraslih osoba sa niskim unosom selena češće javlja veliki depresivni poremećaj. Stoga, adekvatan unos selena može doprineti stabilizaciji raspoloženja, mada su mehanizmi još nedovoljno razjašnjeni.

Efekat selena u organizmu može da zavisi od individualnih faktora kakvi su genetika, ishrana, hormonski status i prisustvo drugih nutrijenata (npr. omega-3 masnih kiselina).

Ženama se preporučuje da tokom trudnoće uzimaju takozvane prenatalne vitamine i minerale. Postoje značajni dokazi o njihovim višestrukim koristima za dete, uključujući smanjen rizik od različitih urođenih anomalija i određenih tipova dečjih kancera. Međutim, manje je istražen uticaj ovih suplemenata na mentalno zdravlje majke i njen rizik od poremećaja raspoloženja tokom perinatalnog perioda.

Zašto je važno uzimati selen u trudnoći i kakve to veze ima sa postporođajnom depresijom?

Grupa istraživača iz Alberte, Kanada, proučavala je rizik od postporođajnih depresivnih simptoma kod žena uključenih u APrON studiju (Alberta Pregnancy Outcomes and Nutrition), fokusirajući se na nutrijente unete putem suplemenata. Cilj je bio proveriti da li pojedini mikronutrijenti mogu da modifikuju rizik od postporođajnih depresivnih simptoma.

U istraživanju je 475 žena popunilo Edinburšku skalu postnatalne depresije (EPDS) najmanje dva puta tokom trudnoće i u 12. nedelji nakon porođaja. Njih 59 (12 odsto) imalo je rezultat ≥10 na EPDS, što se smatra verovatnom blagom depresijom. Gotovo sve žene (99 odsto) koristile su neki oblik mikronutrijentnog suplementa tokom trudnoće.

Primećeno je da je prosečan unos nutrijenata iz suplemenata bio viši kod žena sa nižim EPDS skorom. Kada se posmatraju pojedinačni nutrijenti, ustanovljeno je da se unos selena i omega-3 masnih kiselina značajno razlikovao između žena sa EPDS <10 i onih sa EPDS ≥10 (p = 0.0015 i 0.01).

Povezanost između selena i postporođajne depresije nije novina

Ovo nije prvi put da se uočava veza između selena i postporođajne depresije. Ranije je objavljen rad koji je pokazao da suplementacija selenom može smanjiti rizik od ovog čestog stanja. U randomizovanom istraživanju, trudnice koje su dobijale selen imale su značajno niže EPDS skorove u poređenju sa kontrolnom grupom, čak i nakon što su uzeti u obzir sociodemografski i medicinski faktori.

Takođe, autori se pozivaju i na studiju Pascoa i saradnika, koja je pokazala da je niski unos selena (<8.9 µg/dan) kod odraslih žena koje nisu trudne bio povezan sa skoro tri puta većim rizikom za pojavu velikog depresivnog poremećaja (OR 2.95, 95 procenata CI 1.00-8.72), čak i nakon prilagođavanja za starost i socioekonomski status.

Koliko nam je selena potrebno?

• Preporučeni dnevni unos (RDA) selena je:
• odrasle žene: 55 µ, muškarci oko 25 odsto više
• trudnice: 60 µg
• dojilje: 70 µg
• deca: 15 do 40 µg.

Najviše selena unosimo iz biljnih namirnica (žitarice, orašasti plodovi, naročito brazilski orah). Međutim, mnogi popularni prenatalni vitamini zapravo ne sadrže selen.

Zašto je selen značajan?

Selen se ugrađuje u proteine i formira selenoproteine, koji su ključni antioksidativni enzimi i štite ćelije od oštećenja slobodnim radikalima. Drugi proteini koji sadrže selen regulišu funkciju štitne žlezde i učestvuju u funkcionisanju imunskog sistema. Ipak, još uvek nije potpuno jasno na koji način selen utiče na regulaciju raspoloženja i rizik od depresije.

Selen može igrati značajnu ulogu u smanjenju rizika od postporođajne depresije, ali i depresije uopšte. Međutim, potrebno je više istraživanja kako bi se utvrdili precizni mehanizmi i optimalne doze. Važno je naglasiti da je depresija multifaktorijalna: pored ishrane, rizik povećavaju stres, genetska predispozicija i socijalna izolacija.

Izvor: eklinika.telegraf.rs

Naime, ova psihoanalitičarka bila je zaljubljena u svog mlađeg brata, što mu je i priznala. Nakon što je on odbio incestualne odnose, ona se prvi put u životu suočila sa depresijom. Upravo je to obilježilo njeno dalje usmjerenje u karijeri i istraživanju. Upisala je medicinu, gdje je upoznala i tadašnjeg supruga Oskara Hornija, sa kojim se nakon godinu dana zabavljanja i vjenčala 1909. godine. U međuvremenu su se njeni roditelji razveli, a ona dobila prvu ćerku Bridžit. Suočavanje sa depresijom se nastavilo, jer su se problemi nazirali i u njenom braku. Oskar je bio karakterno veoma sličan njenom ocu pa je ona često bila pod stresom zbog njegovog stava i autoritativnog ponašanja.

Ako ne mogu biti lijepa, barem ću se potruditi da budem pametna.

Dvije godine kasnije njena majka je umrla, a brat se razbolio. Nedugo kasnije i on je umro od plućne infekcije. Njeno psihofizičko stanje se pogoršalo pa je došlo do toga da je nekoliko puta poželjela izvršiti samoubistvo. Nakon rođenja još dvije ćerke nastojala je vratiti vjeru u život i spasiti brak, međutim to nije uspjelo. Odselila se zajedno sa ćerkama od muža 1926. godine i fokusirala na posao i istraživanje.

Krajem vijeka psihologija je postala nova društvena grana koja se bavila istraživanjem ljudskih misli i funkcionisanja mozga. Sigmund Frojd je bio otac psihoanalitičke teorije, a njegova ideja je bila osnova mnogim naučnicima kasnije. Frojdova teorija fokusirana je većinom na misli muškaraca kao i poziciju žena koje bi voljele da su muškarci, a upravo zbog toga pate zbog nedostatka penisa. Keren se nije slagala sa tim pa je nakon završetka studija u Berlinu i mentorskog rada sa Karlom Abrahamom, koji je bio bliski prijatelj Frojdu, počela samostalno raditi 1920. godine.

Kroz praktični rad i suočavanje sa različitim ljudskim problemima shvatila je da Frojdova teorija ne može biti osnova svima za ono što su naučili. Zato je odlučila promijeniti svoj pristup i raditi drugačije od naučenog.

Veoma glasno se zalagala za prava žena, jer je smatrala da su žene prisiljene da svoj život žive kroz djecu i muževe, a bile su uskraćene za pravu moć i priznanja. Zato se protivila Frojdovom mišljenju da one žele da budu muškarci, već je naglašavala kako one samo žele nezavisnost koju muškarci imaju. Društvo je kreiralo pogrešnu sliku o samovrednovanju, zbog čega je ona kreirala posebnu psihološku disciplinu feminističke psihologije.

Preselila se u Ameriku 1932. godine i radila je sa Njujorkškom školom za društvena istraživanja i Njujorškim psihoanalitičkim institutom. Tu je kreirala svoju novu teoriju. Posebno se posvetila anksioznosti kako bi je proučavala i pomogla ljudima. Poentirala je da to nije povezano sa biološkim naslijeđem, već da je prouzrokovano okolinom u kojoj odrastamo. Ona utiče na to kakvi smo. Ova teorija dokazuje da je ljudima moguće da nauče kako se nositi sa anksioznosti i eventualno izbjeći terapiju. Kontradiktorna Frojdu, izbačena je sa Instituta 1941. godine.

Zato se protivila Frojdovom mišljenju da one žele da budu muškarci, već je naglašavala kako one samo žele nezavisnost koju muškarci imaju.

Uprkos tome napisala je mnogo knjiga i spisa, koji su posložili kao temelji za buduće psihoanalize i pristupe liječenju. Upravo zato se i smatra jednom od najuticajnijih psihologinja ikada. U Njujorku je jedna klinika dobila ime po njoj, a ona je osnovala i Američke novine psihoanalize. Bila je i dekanica na američkom Institutu sa psihoanalizu. Posebna grana psihologije je nazvana neo-frojdonizam, što je bilo u suprotnosti od Frojdovih stajališta i istraživanja.

Umrla je 1952. godine ostavljajući potpis žene u istoriji koja se suprotstavila uticajnom muškarcu i stvorila novu teoriju temeljenu na suprotnosti onome što on govori. Onima koji su tražili njenu pomoć i bili njeni pacijenti poručila je:

Psihoanalize nisu jedini način na koji ljudi sebi mogu pomoći. Život sam po sebi je veoma dobar terapeut.