Znameniti Srbi i Srpkinje, blistavi umovi autentičnog karaktera, sticajem okolnosti nisu se ostvarili kao roditelji.

Nikola Tesla

Naš najpoznatiji naučnik nije se ženio. Kada ga je jedan novinar upitao zašto je tako, rekao je: „Naumio sam da sav svoj život posvetim radu, i iz tog razloga odrekao sam se ljubavi i društva dobre žene; a i više od toga. Mislim da književnik ili muzičar treba da se ožene. Oni tako dobivaju nadahnuće koje ih vodi većem uspehu. Ali pronalazač ima tako žestoku narav, sa toliko divlje, strašne osobenosti, da bi morao sve da napusti i da se tako odrekne svoje izabrane oblasti rada da bi se posvetio ženi. A i šteta je što je tako; ponekad se osećamo tako usamljenim.“

Ivo Andrić

Bio je oženjen Milicom Babić, kostimografkinjom, ali nisu imali dece. Poznavali su se više od 30 godina, a ona je najpre bila udata za doplomatu Nenada Jovanovića, koji je umro 1957, a tek onda su se Ivo i Milica venčali. Andrić je tada imao 66. Milica je bila njegova dugogodišnju ljubav, a radila je kao kostimografkinja u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Mihailo Petrović Mika Alas

Čuveni srpski mаtemаtičаr, profesor Univerzitetа u Beogrаdu, аkаdemik Srpske krаljevske аkаdemije i аlаs, ostavio je veliki trag u svom radu, bio jedan od najučenijih ljudi svog vremena. Bio je strastveni ribolovac, pаsionirаni putnik, prošao je kroz sve evropske zemlje i upoznаo njihove glаvne grаdove, stigao na Severni i Južni pol. Živeo je 75 godina, a nije ostavio potomke.

Dositej Obradović

Srpski prosvetitelj i reformаtor školovаo se zа kаluđerа, аli je nаpustio tаj poziv i krenuo nа putovаnjа po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstvа i rаcionаlizmа. Rаdio je nа prosvećivаnju svog nаrodа, prevodio važna delа, pisаo, bio prvi popečitelj (ministar) prosvete u Sovjetu. Nije se ženio i nije imao decu.

Branko Radičević

Čuveni pesnik čija je velika ljubav bila Mina, ćerka Vuka Karadžića, ali nikad nisu sklopili brak. Nije imao drugu ljubav i nije imao potomstvo, preminuo je od tuberkoloze 1. jula 1853. u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane. Sahranjen je na Stražilovu, brdu na Fruškoj gori.

Jovan Dučić

Bio je jedan od najpoznatijih srpskih književnika i vrsni diplomata. Imao nekoliko velikih ljubavi, kojima je posvetio svoje pesme, nije se ženio i ostavio naslednike.

Isidora Sekulić, prva žena akademik u Srbiji

Prva žena akademik u srpskoj istoriji, članica SANU od 1950, književnica, esejistkinja, nastavnica, avanturistkinja, poliglota i kritičarka umetnosti – bila je jedan od najbistrijih umova 20. veka. Studirala je književnost i pedagogiju, interesovala se za prirodne nauke i filozofiju (doktorirala filozofiju u Nemačkoj 1922). U srpskoj i evropskoj književnosti ostala je upamćena po svojim delima kao što su putopis „Pisma iz Norveške“, dnevnik „Saputnici“… Bila je prva Srpkinja članica SANU, bolničarka na frontu do 1915.

Desanka Maksimović, pesnikinja

Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti, udala se za Sergeja Slastikova Kalužanina 1933, glumca i pesnika, ali nisu imali dece. Govorila je da su njene pesme njena deca.

Ksenija Atanasijević, profesorka i filozofkinja, prva doktorka nauka u Srbiji

Ksenija Atanasijević je prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla diplomu doktorke nauka 1922, a nije se tu zaustavila. Ona je prva žena zaposlena kao profesorka na Beogradskom univerzitetu i prva srpska filozofkinja. Osim što je bila istaknuta feministkinja, filozofkinja, pacifistkinja, antifašistkinja, članica Male ženske antante i Internacionalne organizacije žena za mir, bila je urednica prvog feminističkog časopisa „Ženski pokret“ u Srbiji – promovišući mir i toleranciju unapredila je prava žena u Srbiji.

Sofija Jovanović, srpska Jovana Orleanka

Sofija Jovanović, koju su Francuzi nazvali srpskom Jovankom Orleankom, jeste srpska ratna heroina koja se borila u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Kada je izbio Prvi svetski rat, ona se kao Sofronije Jovanović prijavila u srpsku vojsku. Učestvovala je u oslobođenju Beograda, preživela Prvi svetski rat i Balkanske ratove – tada je izgubila deo stopala i ostala invalid. Odlikovana je sa čak 13 medalja za hrabrost. Kada se rat završio, Sofija nije pričala o njemu, smatrala je da za otadžbinu treba dati sve. Bila je razočarana zato što su drugi solunski borci zahtevali privilegije zbog učešća u ratu.

Marija Maga Magazinović, prva srpska novinarka

Maga je bila filozofkinja, profesorka, koreografkinja, bibliotekarka i aktivistkinja. Rođena je u Užicu, seli se u Beograd gde se bori za prava žena. Studirala je na Filozofskom fakultetu – gde se izborila za prava studentkinja da mogu redovno da pohađaju nastavu, a to je uradila i na Pravnom fakultetu. Punih 40 godina Maga je bila i profesorka filozofije, nemačkog i srpskog jezika u Prvoj ženskog gimnaziji. Ona je bila prva žena koja je dovela moderan ples u Srbiju, prva žena novinarka po zvanju, prva žena bibliotekarka u Narodnoj biblioteci Srbije. Volontirala je kao bolničarka u toku Balkanskih ratova.

Draga Ljočić, prva lekarka u Srbiji

Draga Ljočić, prva lekarka, uz to i feministkinja, studirala je medicinu u Cirihu. Ipak, nije mogla da se zaposli u državnog bolnici. Nakon što je dobila odobrenje od kraljice Natalije, Draga otvara privatnu praksu. Ipak, 1881. uspeva da se zaposli u državnoj bolnici, ali nije imala istu platu kao njene muške kolege. Pošto je tražila jednaka prava muškaraca i žena u profesijama, optužena je da promoviše nemoral. Bila je toliko posvećena ovom cilju da je uspela da ostvari svoje ideje i ideale. Bila je velika filantropkinja. Zalagala se za otvaranje dečjih bolnica, izgradnju domova za nezbrinutu decu i volontirala kao bolničarka za vreme Balkanskog i Svetskog rata.

Nadežda Petrović, čuvena srpska slikarka

Nadežda Petrović se smatra najbitnijom srpskom slikarkom 20. veka – bila je najznačajnija srpska slikarka impresionizma i faovizma, a njena dela izlagana su širom Evrope od 1901. do 1912. Od 1912. Nadežda prestaje da se bavi slikarstvom jer po izbijanju Balkanskih ratova dobrovoljno odlazi da radi na frontovima kao bolničarka. Odlikovana je medaljom za hrabrost i medaljom Crvenog krsta. U Balkanskim ratovima preživela je tifus i koleru, a svoju drugu bitku sa tifusom gubi 1915.

Studirala je svjetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a zatim radila u struci sve do penzije, u nekoliko gradova Jugoslavije. Bila je članica Srpske akademije nauka i umetnosti.

Njene pjesme većinom govore o dobroti, ljubavi, rodoljublju, ponosu, hrabrosti, plemenitosti… Umrla je u 95. godini u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

Nemam Više Vremena

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad da pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem, da se vraćam.

Nemam više vremena za sitnice,
treba sad misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Najljepše emocije Desanke Maksimović, Jovana Jovanovića Zmaja, Ljubivoja Ršumovića, Antuna Gustava Matoša, Tina Ujevića, Meše Selimovića, Mome Kapora i mnogih drugih protkane najtananijim emocijama i pretočene u stihove i kratke priče sada mogu doći i do srca ljudi koji ne govore naš jezik, a sve zahvaljujući Pavlu Ninkoviću, čovjeku koji je pokrenuo WEB stranicu na kojoj objavljuje prevode srpske i hrvatske poezije.

Ono što je najzanimljivije u cijeloj priči jeste činjenica da svi, ali baš svi ljudi mogu učestvovati u kreiranju sadržaja, odnosno svi mogu slati prevode pjesama. Samo za magazin “Lola” Pavle Ninković, rođeni Beograđanin s adresom u Velikoj Britaniji, objašnjava kako je došao na ideju da pokrene ovu WEB stranicu, na koji način ljubitelji poezije mogu poslati svoje prevode, otkriva na koje se sve jezike prevode biseri poezije sa prostora bivše Jugoslavije i koliko je ovakav projekat povezao ljude iz cijelog svijeta zahvaljujući pisanoj riječi.

Pokrenuli ste WEB stranicu na kojoj objavljujete prevode srpske i hrvatske poezije, kao i kratkih priča na mnoge strane jezike. Šta Vas je inspirisalo da to uradite?

Ono što je najzanimljivije u cijeloj priči jeste činjenica da svi, ali baš svi ljudi mogu učestvovati u kreiranju sadržaja, odnosno svi mogu slati prevode pjesama.

Dok sam živeo u Leeds-u, u Engleskoj, čitao sam istovremeno Englesku romantičnu poeziju (Byron, Wordsworth, Coleridge, Blake i slično), ali i antologiju jugoslovenske poezije i  dok sam smatrao da su te dve tradicije podjednako vredne bio sam svestan da je potonja dostupna relativno malom broju ljudi usled jezika na kojem je napisana. Dok je epska narodna poezija sa prostora bivše Jugoslavije dosta poznata i priznata u inostranstvu, jugoslovenski pesnici 19.  i 20. veka su mnogo manje poznati. Sajt sam, dakle, pokrenuo kao zajednički projekat velikog broja učesnika da se prevedu i sakupe prevodi poezije sa ovih područja i da je time učine pristupačnijom široj svetskoj publici.

Ko sve može slati prevode pjesama i priča i na koji način se one šalju?

Projektu doprinose amaterski kao profesionalni prevodioci, zapravo svi koji tu poeziju vole i cene dovoljno da bi želeli da je podele sa drugima koji inače ne bi imali pristup bogatoj kulturi koju ona pruža. Mnogi šalju prevode mailom (sc.poetrytranslation@gmail.com) mada registrovani korisnici mogu da objave svoje prevode direktno na sajtu.

Dok je epska narodna poezija sa prostora bivše Jugoslavije dosta poznata i priznata u inostranstvu, jugoslovenski pesnici 19.  i 20. veka su mnogo manje poznati. Sajt sam, dakle, pokrenuo kao zajednički projekat velikog broja učesnika da se prevedu i sakupe prevodi poezije sa ovih područja i da je time učine pristupačnijom široj svetskoj publici.

Kada Vam stignu prevodi, ko ih pregleda prije objavljivanja? Postoje li neki kriterijumi koje prevodi moraju ispunjavati?

Sam sajt je osmišljen s idejom zajedničkog stvaranja po otvorenom modelu sajta Wikipedia i po inspiraciji knjige Wikinomics (Tapscott i Williams). To znači da bilo ko može izmeniti prevod. Dakle, umesto jednog krajnjeg prevoda izabranog od strane određenog urednika, prevodi su mnogi i stalno evoluiraju. To dozvoljava da učesnici nadograđuju i poboljšavaju prevode. Iz tog razloga, prevodi ne moraju ispuniti definisane kriterijume. Ovaj pristup osigurava da se prevodi stalno usavršavaju, a interpretacije množe u većoj razmeri nego što bi to inače bilo moguće.

Na kojim jezicima su ljudi dosad slali prevode?

Kao što bi to očekivali, većina prevoda je na engleskom, mada tu su i prevodi na nemački, ruski, grčki, španski, arapski, francuski, farsi, mađarski, poljski, portugalski, italijanski, holandski, a nekoliko pesama Desanke Maksimović su prevedene čak i na esperanto!

Sam sajt je osmišljen s idejom zajedničkog stvaranja po otvorenom modelu sajta Wikipedia i po inspiraciji knjige Wikinomics (Tapscott i Williams). To znači da bilo ko može izmeniti prevod.

Postoji li neki autor čije prevode ljudi najčešće šalju?

Pesnik sa najviše prevoda na sajtu je Vasko Popa. Možda je to tako jer Vasko Popa ima dosta pesama već objavljenih u prevodima na druge jezike pa su ovi prevodi objavljeni i na ovom sajtu. Inače, korisnici često šalju prevode Miljkovića, Crnjanskog, Cesarića, Zmaja, Disa, Ršumovića, Dučića…

Da li se dešavalo da Vam istovremeno stignu dva prevoda iste pjesme? Ako jeste, kako donosite odluku o tome koji prevod ćete objaviti?

Projekat dozvoljava i podržava mnoštvo i raznovrsnost prevoda. Na primer, sajt nudi čak četiri različitih engleskih prevoda pesme “Krvava bajka” Desanke Maksimović. Kao što svako tumačenje pesme u sebi sadrži neki aspekt originalne namere pesnika, tako i svaki prevod u sebi sadrži neku suštinu.

Da li i Vi takođe učestvujete u ovom projektu prevođenjem pjesama? Ako da, koja pjesma Vam je bila najveći izazov za prevod?

Pesnik sa najviše prevoda na sajtu je Vasko Popa. Možda je to tako jer Vasko Popa ima dosta njegovih pesama već objavljenih u prevodima na druge jezike pa su ovi prevodi objavljeni i na ovom sajtu. Inače, korisnici često šalju prevode Miljkovića, Crnjanskog, Cesarića, Zmaja, Disa, Ršumovića, Dučića…

Iako nisam ni pesnik niti prevodilac (iz kog razloga i jesam stvorio platformu kroz koju bi drugi učestvovali), povremeno sa zadovoljstvom prevedem neku pesmu, uglavnom na engleski i ređe na francuski. Svaka pesma koju sam preveo je na svoj način bila izazov. Plavi čuperak je prva pesma koju sam, kao tinejdžer preveo, udvarajući se jednoj simpatiji. S vremena na vreme naiđem na pesmu koja odgovara mom trenutnom raspoloženju ili na pesmu koja iz nekog razloga rezonira u meni i osetim potrebu da je prevedem. Izvor prevoda Dučićeve pesme Susret, na primer, bila je stara gospel pesma – stih “Meet me Jesus meet me / Meet me in the middle of the air” je dovelo do “An angel met a soul one time / In the middle of the air” – i nakon tog spoja ostatak prevoda je lakše tekao.

Postoji li neka pjesma čiji Vam se prevod posebno dopao?

Nije lako izabrati jednu pesmu i jedan prevod. Projekat je do sada objavio oko 585 prevoda 485 pesama od 58 pesnika… Ipak, prevod Đulići V, koji počinje “Hello cutie, how's it going?…” mi je jedan od dražih. Prevodilac je zasnovao svoj prevod na obliku originalne pesme kao i na mom poprilično pretencioznom prevodu (“Oh fair maiden, good morrow to you…”) – odakle je izvukao smisao pesme – da bi stvorio nešto sasvim drugo i po tonu bliže originalu.

Kakve su reakcije ljudi, kako iz zemalja bivše Jugoslavije, tako i iz inostranstva na Vaš projekat?

Sajt privlači više od 3.000 posetilaca mesečno i ima više od 100 ljudi koji primaju mesečni bilten. Otprilike polovina posetilaca je iz zemalja bivše Jugoslavije a druga polovina iz ostatka sveta. Projekat je doveo do raznih kontakta sa ljudima kod kojih prevodi rezoniraju i plodnih kolaboracija, uključujući sa King's College London za Inside Out Festival, čitanje prevoda u Houses of Parliament povodom proslave stogodišnjice takozvanog “Kossovo Day 1916 in Britain”, i trenutno je u Indiji u štampi dečji udžbenik koji će uključiti prevod jedne Zmajeve pesme.

Plavi čuperak je prva pesma koju sam, kao tinejdžer preveo, udvarajući se jednoj simpatiji.

Ovaj projekat je, u stvari, Vaš hobi. Ko je Pavle Ninković kada ne radi na donošenju srpske i hrvatske poezije u domove širom svijeta? Recite nam nešto više o sebi.

Rođen sam u Beogradu, ali dugo živim u Britaniji. Trenutno sam u Londonu gde vodim malu konsultantsku firmu. No, to u stvari i ne govori puno o meni. Volim lepe i sadržajne stvari kao što su slike, muzika i hrana. Volim i reči. Lenj sam da čitam – možda zato i volim pesme jer su kraće od romana. Volim i fine ljude. Verujem da nas više stvari ujedinjuje nego što nas deli. I više volim toplo vreme nego hladno.

Kakvi su Vam planovi za budućnost?

Ima oko sedam godina otkada je projekat osnovan 2009. korištenjem Google Sites kao platforme. Verujem da danas postoje modernije tehnologije (na primer WordPress) koje bi mogle da učine direktno editovanje sajta lakšim i time sam projekat “otvorenijim”, dinamičnijim i sposobnim da opstane bez velike intervencije od strane urednika. Dakle, voleo bih da na taj način unapredim sajt. S obzirom na popularnost razglednica sa prevodima koje smo napravili povodom “Balkan Day” u British Library pre nekoliko godina, želeo bih da proizvedem još sličnih predmeta, ne bi li te pesme još više oživele u svakodnevnom životu. Naravno, pošto projekat nema finansijskih sredstava (kompletno je volonterski) te ambicije nije lako ostvariti, tako da ako u publici postoje dobrovoljci koji su zainteresovani za projekat i mogu da pomognu bilo sa vebsajtom, štampanjem razglednica ili proizvodnjom drugih predmeta, ili na neki drugi način, neka se jave.

Sada je na vas red, dragi čitaoci. Obnovite svoje znanje stranih jezika. Pokažite svijetu pjesmu ili kratku priču koja Vas je u srce dirnula još u ranom djetinjstvu ili stihove koji Vas podsjećaju na davno izgubljenu ljubav. Zajedno možemo srušiti jezičke barijere i donijeti dragulje poezije i književnosti sa ovih prostora u domove širom svijeta.

Svoju penziju zaradila je radeći u prosvjeti, a bila je članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Živjela je u nekoliko gradova bivše Jugoslavije, a sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

Kao motivi u njenim pjesmama najčešće se javljaju hrabrost, rodoljublje, dobrota i ljubav.

Za vojnička groblja

Care Dušane,

tražim pomilovanje

za vojnička groblja usamljena

kojih se samo regrut katkad seti,

za groblja bez suza i bez hlada,

sa gdekojim znakom tvoje pošte,

gde spomenici jednoliki kao šinjeli

stoje jedan drugom iza potiljka,

gde pevačice nema da sleti,

kuda zaljubljeni ne dolaze

da sakriju od ljudi svoje milošte,

kud put nanosi samo gavrane,

gde je šimšir jedina biljka.

Care Dušane,

za vojnička groblja gde svaka parcela

pod konac stoji ko vojska u četi,

za vojnika koga kraj druma sahrane

bez sebarske zapevke gorke,

daleko od rodnog potoka i sela;

za izginule u svetu povorke

odnekud iz Leđena, iz Carigrada

kojima se majka i danas nada,

za groblja onih koje su carevi

u neznane zemlje slali da ginu,

za vojnička groblja u čas večernji,

za njihovu podzemnu i nadzemnu tišinu.

Desanka Maksimović