Kako to čuvate devojčicu, pobogu? Pa ona se kao divlja spušta niz tobogan!

Devojčica? Ja sam mislila da je dečak! Vi joj još niste izbušili uši? Što je šišate ovako kratko?

A nemate nešto da je preobučete, vidite to blato na kolenima? Devojčica je, ne ide da tako ide kroz grad.

Gladna si, dušo, evo imam smoki! Uzmi!

Dok mi je prepričavala, drugarica je počela da bljuje vatru.

Te Mame su mi dobacivale sve dok nismo izašle sa igrališta! Trebalo je samo da ih vidiš, uredno posedale na klupi poput neke porote, sve sa cigaretom među prstima i pametovanjem na jeziku. Kao da samo one imaju decu. Kao da sam nesposobna da čuvam svoje!

Pokušala sam da joj objasnim kako svako radi kako ume. Da se, kad jednom postaneš mama, ne menja svet, već da si ti ta koja se promeni, koju okolnosti učine drugačijom.  Da je nekom lakše i lepše da o svemu  još i filozofira na blogu ili dečijem igralištu. Pa šta? Nekome je to jedina prilika da kaže ono što misli. Nekome jedino mesto da se „isprazni“. Neko jednostavno voli da se pravi pametan. Niko te ne tera da to čitaš. Niko te ne tera da to slušaš.

Ne dopada mi se taj novi kult majčinstva! Kao trudna sam, kao rodila sam, kao boginja sam! Pa valjda si bila nešto i pre te trudnoće, majku mu! Valjda nije svrha postojanja da budeš SAMO majka? Pa kaži nešto, i ti si mama!

Negde sam pročitala da je majčinstvo čarobno, da je to magično i jedinstveno iskustvo. Ali da nisi ni prva ni poslednja. Tolike žene su rađale! Odlučila sam da se ne priklonim isključivo ni jednom ni drugom stavu. Jeste, tolike žene rađaju, vekovima, milenijumima! Ali ja sam rodila tek sada! Meni se magija desila tek sada! Začarana sam doživotno, u stvari! Moja je stvar kome ću pokazati tu magiju.

Ne pametovanje, ne savetovanje, ne pridikovanje, već – magiju. Jer biti mama nije samo: duva vetar, stavite mu kapu neku! On plače, da Vam nije gladan? A Vi je tako izvodite napolje i po ovoj hladnoći? Još joj niste izbušili uši? Možda biste mogli s vremena na vreme i da ga ćušnete, znate, batina je iz raja izašla!

Biti mama nikad nije biti SAMO mama. Uopšte nije stvar u tome šta ćeš napraviti od roditeljstva, već šta će ono napraviti od tebe. Od mene je materinstvo zaista napravilo umetnicu. Pomalo žonglera, pomalo slikarku i „pomnogo“ pesnikinju. (Strašno je koliko je lirika, zapravo, zarazna.) Bilo me je briga kako drugarica povija dete. Nisam obraćala pažnju na to što se komšijin mali okrenuo na stomak u trećem mesecu sa cela dva zuba u ustima i četiri reči na jeziku. Rekli su mi kada se očekuje da počne da jede povrće, kad da sedi, kad da puzi, kad da hoda. Sve su mi rekli. Sve sam čula i pustila prirodu da radi svoje.

Ja sam odabrala da budem mama. Da budem umetnica. Mađioničar. Da imam šta da joj pružim. Jer je svako mogao da priđe i da je presvuče ili nahrani, jer će svako jednog dana moći da joj pokaže kako se sabira i oduzima, jer će svako moći da je nauči azbuku i abecedu. Ali samo ja ću biti ona koja je rodila. Samo ja ću biti ona koja treba da joj udahne životnu magiju. Samo moj osmeh je nasledila – treba uvek da ga nosim, da se u njemu ogleda i prepozna.

Biti mama, nije SAMO mama. To je ono što si bila pre trudnoće. Ono što te je u trudnoći promenilo. Ono u šta se svakodnevno menjaš kad te pogledaju te malene oči. To je ono što u tebi probudi prva petica i prva jedinica. To su zajednički obroci, šetnje i letovanja.

Kad si mama, nemaš prava da budeš SAMO mama. Jer se to „samo“ istroši brzo kao sapunica.

Mama je sve ono što svom detetu daš. Mama je sve ono što ostane kad sebe daš. (I u tome je umetnost: da se nikad ne istrošiš.)

– Pogledaj, molim te! Nema da obuče neku haljinu nego se utegla! Idu kao krmače kroz grad!

Ovako razgovaraju tri bakute na klupi u parku kad vide trudnicu. Trudnica, 9. mesec, a obukla trenerku i patike? Kako nedopustivo!

Nedavno mi je drugarica rekla kako nema ničeg čarobnog u trudnoći. Nema ničeg magičnog u telu koje se menja, karlici koja se širi, gorušici, povraćanju, grčevima i oticanju. U ljudima koji stalno nešto komenatrišu.

– Sve te boli i non stop piškiš. Nema ničeg lepog u telu koje se odjednom nadulo kao balon! – kaže mi ozbiljno i ljuto, pošto se po treći put vratila iz toaleta.

– Pa, da. Trudnoća, to je samo voda! E, da i dete. Život. Čovek. Mali čovek u tebi koji je slučajno osetio to tvoje negodovanje i za pet minuta će te ponovo  poslati u toalet!

Smejemo se. Šta bismo drugo. Jer to smo mi: trudnice. Krmače koje šetaju kroz grad.

Trudna sam i zaista mi ne treba ljubav i nežnost okoline. Ja sam ljubav. Sa tom mučninom, gorušicom i otečenim zglobovima. Ne treba mi da me neko propusti u redu u pošti, ne treba mi da mi neko ustane u autobusu, ne treba mi da mi se smeškaju na kasi. Ali mi ne treba ni ovo „krmača“ oslovljavanje.

Haljine umeju da budu poprilično zgodno odelo. Kad nije hladno i kad ne moraš da obučeš unihop koji te (gle, slučajnosti) steže. Uz haljinu treba da obuješ nešto ženstveno – cipele na štiklu ili baletanke. Ali (gle jada!) to se uopšte ne slaže sa bolovima u donjem delu leđa. Ali to je bio moj izbor, zar ne?

Jednom se jedna fina (i sigurno) umorna žena vraćala s posla gradskim prevozom. U isti autobus je ušla trudnica. Moja sestra. Gospodin koji je stajao pored je zamolio da ustane.

– Da joj ustanem? A što?

– Ne da „joj“ ustanete, već da ustanete trudnici.

– Trudna je, pa šta?! Njen izbor! Nek stoji.

I tako je moja trudna sestra stajala u gradskom prevozu do poslednje stanice. Jer je sama kriva što je trudna.

Mene su uvek propuštali u redovima – na kasi, pošti, u Domu zdravlja.

– Hajdete Vi prvo. Trudni ste.

Uvek bi mi bilo neprijatno, zahvaljivala sam se do neba i klanjala do zemlje. Sve dok jedan gospodin nije rekao da neće da me propusti. Kaže: ja sam namerno trudna da bi me puštali u redovima. On je star i on isto čeka. Neće da se pomeri.

Nikad mi nije bilo neprijatnije u životu. A onda sam shvatila: pa ja i jesam namerno trudna! Ali sigurno ne zbog sigurnog mesta u gradskom prevozu i bržeg plaćanja računa u pošti. Ja jesam namerno trudna, jer je moje telo čarobna kolevka u kojoj raste san. U mom stomaku raste čovek, kao iz zrna magičnog pasulja, stiže do neba, do duge, do nezabeleženih visina.

Šta me briga za vaša sedišta u gradskom prevozu? Šta me briga za vaše potrošačke korpe i mišljenja o odevanju trudnica?

Ja nisam običan čovek. Ja sam majka. Ja sam NAMERNO majka. Trudna. U trenerci i patikama šetam kroz grad i besramno plaćam račune preko reda.

U potpisu,

Žena sa dva srca.

To „muško dozivanje“ uvek sam smatrala za odraz „najviše ljubavi na Balkanu“, ljubavi prema muškom detetu. Tako ga i doživljavam, jer znam da mi ništa ne fali što sam žensko. Naprotiv. Valjda zato što sam od svojih roditelja uvek osećala samo ljubav – bezuslovnu i bezrezervnu.

Ali. Stvari se menjaju kad treba da rodiš. Kad se sa trudnoćom rodi ljubopitljivost prolaznika, poznanika i nepoznanika. „Šta nosiš? Je l’ muško?“

Je l’ šta te briga?

Ljudi veruju da imaju magičnu moć da promene pol vašeg deteta u stomaku prema svojim željama. Prvo ide to tako neutralno pitanje:  „Je l’ znaš šta nosiš?“

Pa sad ti, znaš ili ne znaš. Mi nismo znali. Ja nisam umela da prevalim to pitanje preko usta dok gledam u ekran ultrazvuka. Prvo sam videla samo neke crno bele mrlje za koje je ginekolog tvrdio da je moja beba od 5 mm. Sledećeg puta sam videla glavu i ruke. Delovala mi je mršavo, bila je moje lično čudo. Ono nešto što u meni raste sada, da bih ja zbog toga rasla ceo život. Proticali su meseci. Stomak je polako rastao. Radoznalost okoline mnogo brže.

„A sad si četvrti mesec? Sigurno su ti rekli šta nosiš!“

Ne, nisu. Ultrazvuk je postao magična kutija koja daje odgovore. BPD pa vrednost, AC pa vrednost, FL pa vrednost. Ginekolog je mag – on zna da čita obim glave moje bebe i on kaže kako je beba dobro. On kaže kako je beba zdrava. I koju majku je posle toga briga da l’ će kad poraste da piški stojeći?

Ali sada na ulici postaje već neprijatno. „Pa, ne znamo pol.“

„Nisu ti rekli ili nećete da znate?“

Hm. Ako sam „nisu ti rekli“ – majka, ja sam nesposobnjakovićka koja ne ume da pita za pol svog deteta. Ako smo „nećete da znate“ – roditelji, mi smo u najmanju ruku neroditelji, budući zlostavljači deteta, jer pobogu nećemo da znamo da l’ je kuronja ili princeza.

Sledeća faza je: „Iii, šta kažu? Dečko, a? Prvo pa muško? Kažu da se žena prolepša s muškim detetom, a ti si sad prelepa!“

Prelepa sam od sreće. Trudna sam. Nemam tegoba. Svi me nutkaju i paze. Za koji mesec rađam dete. Za koji mesec rađam čoveka. Ceo jedan mikrokosmos.

„Ne kažu ništa, neće beba da se okrene za slikanje.“ Blagi osmeh na mom licu i razočarenje na ovom drugom.

„Pa, dobro…“

U kakvom svetu živimo postalo mi je jasno kad mi je trudna drugarica rekla: „Znaš, mnogo mi je drago što ću roditi dečaka, jer posle toga neću imati pritisak kad rađam drugo. Znaš, ono, ako rodim devojčicu, svi će da me gnjave: „’Ajde sad jedan siiiiin!“ Razumeš?“

Ne razumem. Šta „’ajde sad“? Je l’ dete pljeskavica s lukom, pa ’ajde sad sa kečapom i majonezom, a u sledećoj porudžbini stavite i kupus salatu?

Pol svog deteta, tako nebitnu, nebitnu stvar, saznala sam kad sam se probudila iz anestezije. „Hajde, probudi se. Probudi se, rodila si prelepu devojčicu!“ I da vam kažem, to je bilo buđenje u svakom smislu! Ono što sam osetila ne može da stane ni u jedan odgovor ni na jedno pitanje.

A ostalima je valjda postalo očigledno. Žensko je. Pošto su pitanja postala suvišna, počeli su da se nižu blagoslovi. Za bebu: „’Ajde pa dogodine da dobiješ batu! Evo jedna para da kupiš batu! ’Ajde mama i tata da ti poklone batu za rođendan!“ Za mamu: „Pa dogodine da rodiš sina!“ Jer sve što želi jedna porodilja jeste da u istoj godini ima dva porođaja.

Kad uploviš u drugu trudnoću, a rodila si prvo devojčicu (ah, jada!), blagoslovi se magično pretvaraju u još bezobraznija pitanja i vatrenije iskazivanje ličnih stavova: „Je l’ SAD muško? Je l’ SAD hoćete dečaka? Je l’ bi više volela muško? Je l’ ćeš da rađaš treće ako OPET bude devojčica? Dete je dete, al’ nek je muško!“

Dete je dete – i tačka! U našem domu se ništa neće promeniti kad se rodi beba. Samo će sreća da poraste. Samo ćemo mi da porastemo. Jer je naš jedini uslov za sreću zdrava porodica. Zato mi je valjda i smešno kad pitaju: dečak ili devojčica?

Ja to pitanje oduvek čujem ovako: ljubav ili ljubav?

Ređale su nam se neke nezgode od početka ove godine, ali sam negde sa sobom rasčistila: „Ma nije važno“. Jedino je važno  da kad pred ponoć provirim u njegovu sobu osetim miris snenog spokojnog čeda, a mir zavlada svud oko mene. Poljubim, njušnjem i iskradem napolje. Ne šalim se. To je važno. Sve drugo je: „Nije važno“.

Ali posao svake majke je da brine. Da se brine o detetu, a da ostatak vremena brine za dete. Mnoge se upecamo u tu zamku stalne brige. Briga postane hobi, nešto što vazda možeš da radiš, gde god sa si i šta god drugo da činiš.

Neke brige su gotovo nezaobilazne. Dok je mali brineš je l’ jeo, je l’ kakio, koje boje, kakvog mirisa, je l’ hoda, kad će progovoriti, što ne progovara, kad je progovorio što ne zatvara usta, opet je l’ jeo, što nije jeo, je l’ pao, je l’ ga boli, je l’ srećan, što nije srećan, što ne sluša, što se glupira, što ne pazi, …“je li i što“ majčinog života. A to su samo one male brige.

I sve je to na mestu i kod mene do juče bilo, sve tako po redu kako knjige i savetnici za razvoj dece vele, pedijatri, psiholozi, pedagozi. Jer posao majke je da brine.

Ali postojao je taj jedan trenutak potpunog otrežnjenja od svih imaginarnih i stvarnih briga, marginalnih i životno suštinskih, onih na koje imam i nemam naš nikakav uticaj. Momenat kad sam jednu od januarskih noći provela na stolici ispred operacione sale, makar i nakratko, uverena od strane doktora da je sve ok i da ćemo već sutra ići kući je onaj koji istinski promeni život. Zašto mi je taj tren bio potreban da me probudi, razbistri mi um, protrese do iznemoglosti.

Sedeći tako tu, svesna trenutka i svoje nemoći u istom, rešila sam da prestanem.

Da prestanem da brinem o svemu onome što nam oduzima pravo na sreću, što u nama izaziva strah, stres, nesanicu. Rešila sam zbog sebe i njega koga sam čekala ispred sale, da se promenim i prestanem smesta  da brinem o stvarima kao što su:

–       Nered

Od trenutka kad dobiješ dete, tvoj se život pretvara u jedan veliki nered. Dok su mali neredovno spavaš – kud ćeš veći nered. Nered prave kad jedu, dok se igraju. Ideš sklanjaš, pereš. Brineš što je nered. Što više ništa nije na svom mestu, što prašinu obrisala nisi. Brineš kad dolaze gosti, što ne znaš gde će sesti. A nered je zapravo divno stanje. On znači ste nešto radili skupa, pravili mali ili veliki haos, da su se deca igrala, da je bilo zabavno. Znači nered nije važan!

–       Tuđa deca

To je prokletstvo materinstva, jer bez obzira na to koliko puta ste rekli da nećete, ne možete a da ne upoređujete svoju decu sa vršnjacima. To traje od momenta od kada se rode. Tuđe dete se prvo nasmejalo, već postoji briga da će naše zaostati. Sa svakom novinom u dečijem odrastanju u pitanju je potpuno novi svet briga. Sva deca su različita. To što ume tuđe dete već stoji ga ne čini genijem, niti naše dete nesposobnim. Upoređivanja s drugom decom – nisu važna!

–       Savršenstvo

Nismo niti ćemo ikada biti savršeni roditelji, supružnici, ne živimo savršene živote ni mi ni oni oko nas. Ni deca nam nisu savršena i Bogu hvala što je tako. Težimo, ponekad nas nešto kao roba goni u nama, da mislimo da može biti savršeno. Ne, život je nesavršen i mi u njemu. Savršenstvo je zapravo dosadno. Znači, savršenstvo nije važno.

 –    Mišljenje drugih ljudi

Jedan od najtežih aspekata roditeljstva je roditeljstvo u javnosti. Odjednom, mišljenje svakog stranca u blizini naizgled postaje bitno, a često i nesvesno počinjemo da prilagođavamo svoje roditeljstvo u odnosu na to šta nam drugi govore i kako nas savetuju. Budite iskreni prema sebi i svojoj deci. Radite najbolje što možete i to je sasvim dovoljno. Budite roditelj kakav želite svom detetu, bez obzira ko vas gleda. A posebno šta misli. Tuđe mišljenje je potpuno nevažno!

–    Puste pare

Lakše je reći nego uraditi, ali finansijske brige su nešto što prouzrokuje dosta izgubljenog sna. Bez obzira koliko imate, uvek ćete poželeti da imate više. Uvek će faliti. Umesto trošenja vremena na brigu o svim stvarima koje ne mogu da se kupe ili učine, probajmo da provodimo vreme uživajući u onome što imamo, u traženju avantura koje ništa ne koštaju osim našeg vremena. Vrednujmo sećanja, a ne stvari. Jer samo vaša sećanja će ostati sa nama zauvek. Novac nije nevažan, ali nije presudan u svemu!

–   Konačno, budućnost

Ako živite u sadašnjem trenutku, život je mnogo mirniji. Ne zna se šta jutro nosi. Brinuti o tome znači da ćemo jednog dana sa žaljenjem gledati iza sebe i žaliti vreme koje smo proveli u brizi. Planirajte budućnost, ona svakako dolazi, ali dajmo šansu i da će sve dobro biti na kraju. Budućnost je važna, ali važniji ovaj trenutak sad!

Do pre par dana, bilo je mnogo tih „važnih stvari“ o kojima sam brinula. A briga – briga je najgora navika. Englezi imaju jednu odličnu izreku za nju „worry is like a rocking chair, it gives you something to do, but gets you nowhere”.

Istina je to. Prestala sam. (Nisam, ali idem ka tome…sporo, ali idem).

Nije ovo moje veliko. Premašili smo godinu, ali se još „brojimo u mesecima“. Ima tu još da se pljuska po baricama i škripi čizmicama po snegu do drugog rođendana. Slavimo mini-jubileje: te 15, te 18 meseci. Na to nas nagone pedijatri, tabele napretka, oznake na edukativnim igračkama i etikete na bodićima. (Eto, još i bodiće nosimo).

Kada sam postala mama, moj teča me je stalno zapitkivao: „A je li, nije lako biti majka?“ Na moj zbunjeni osmeh on bi kao mantru ponavljao: „Nije lako biti majka.“ Verovala sam i nisam verovala. A evo u šta tu nema da se poveruje.

Kažu: poremeti ti se ritam spavanja, zbog deteta se budiš svaki čas – pa i onda kad mirno spava, pridižeš se da proveriš zašto toliko mirno spava, bože, bože, da li diše? Muče ga grčevi ili je gladno? Kaka žuta ili zelena? Bradavice bole od neprestanog siskanja. Hoće vodu. Neće vodu. Proteže se na krevetu nemoćno da se samostalno okrene s boka na bok – ali ga ti ipak ogradiš sa 173 jastuka. Obuci, presvuci, okupaj. Namaži kremicom da ne dođe do ojeda. Pazi da ne preteraš s kremicom – da ne dođe do ojeda. Obuci, presvuci, okupaj. Podoji, ugrej stomačić, raskomoti. Ljuljaj do besvesti dok ne zaspi. Poludi zbog televizora koji se samovoljno i samostalno pojačava – baš kad je dete zaspalo. Smeškaj se traženim i netraženim savetima. Broji mu grame. Slušaj pomahnitale i smirene mame o: vakcinama, ultrazvuku kukova, prvoj spremljenoj hrani, prvim zubićima i koracima.

Kažu. A ja kažem: na jedno uvo uđe, a na drugo izađe. U glavi ostavi ono što osećaš kao ispravno i isključi strah.

Živimo u 21. veku: u doba kad su se sve moderne tehnologije, medicina, kozmetičke i farmaceutske kuće udružile da nam olakšaju život – pa i to čuvanje dece. Novorođenče, beba, dete – to je najbespomoćnije i najmoćnije stvorenje u univerzumu. Obuzme te i preplavi celog. Kako vam ostane mesta za kukumvčenje o nespavanju i prevlačenju?

Mama, ne pereš posle svakog presvlačenja pamučne pelene na ruke, ne trljaš ih dok se poslednja fleka ne skine, ne kuvaš ih u loncu, ne sušiš ih usred zime i moliš Boga da se osuše na vreme. Na kraju, krajeva, ne razmišljaš kao naše bake o tome u šta ćeš obući dete. Već se dvoumiš između tri vrste jednokratnih pelena (koje posle svakog presvlačenja uredno skolopiš u rolnicu i baciš u kantu za smeće!), između bodića sa prugicama i bodića na tufnice, između trakice sa roze mašnom i kapice sa ušima.

Mama, imaš toplu vodu u bojleru kojom možeš da se okupaš i posle svakog dojenja umiriš grudi. Postoje AD kapi kojima možeš da se masiraš, postoje pupmice kojima možeš da izvučeš višak mleka, postoje posebni tuferi kojima možeš da zaštitiš veš i odeću (koje, takođe, posle upotrebe bacaš!). Uživaj u toj produženoj simbiozi, u činjenici da te tvoje detence treba. Da si sve što mu treba kad ti nasloni svoj obraščić na grudi i krene da cokće. Priroda je čudo, a ti imaš ceo život koji se napaja životom prikačen za tvoje telo.

Mama, grčevi će proći, zubići će izrasti – pomisli kad tebe nešto boli, popiješ šaku brufena il’ trpiš, al’ znaš da kažeš, da promucaš bar to obično „jao“. Ono, malecno, živi na ovom svetu jedva dvocifren broj dana i taj ga svet već boli. Nek u tebi ima i brufene, i ljubav, i „jao“. Budi mu živi termofor, budi mu lek koji olakšava nicanje zuba, budi mu mama.

Mama, nisi dan posle porođaja morala da kuvaš ručak za desetoro. Nisi sa njive stigla u štalu u poslednji čas da se porodiš. Nisi umesto uložaka među nogama nosila pamučne krpe (koje si isto kao i one pelene morala da pereš, al’ krišom, jer je sramota).

Mama, ne razmišljaj šta su žene sve mogle i morale u prethodna dva veka. Ti sada imaš bezbroj mogućnosti. Nemoj da se hvataš za onu najbeskorisniju – za sebično razmišljanje o sebi. Jeste srećna mama najbolja mama. Ali kaži mi: gde je sreća u prevrtanju očima kad se ukaki odmah posle kupanja? Gde je sreća u jadanju drugarici kako celu noć nisi spavala? Gde je sreća u beskrajnom nabrajanju stvari zbog kojih ti je „teško otkad si postala majka“?

„Nije lako biti majka.“ Čujem teču kako ponavlja – a mislim: Nije, stvarno nije. Al’ to nikakve veze s nespavanjem nema. Nije lako, jer se brzo sve zaboravlja. Trenutak kad se prvi put okrenula na bok – jer ona uveliko trči po ulici. Trenutak kad me je prvi put ugrizla za prst – jer sad žvaće meso bez problema. Trenutak kad je prvi put probala krompir i šargarepu na vrhu kašičice – jer sad odbija da jede ako se sama ne služi viljuškom. Trenutak kad sam joj čitala prve stihove o majci – jer sad sama bira slikovnice (isključivo sa macama) uz usklik oduševljenja i mjaukanje. Trenutak kad je prvi put uzela zvečku u ruke i držala ceo minut – jer sad slaže kocke, hrani lutke po kući i kuva im čaj. Trenutak kad se prvi put nasmešila – jer se sada sa mnom smeje na sav glas. Trenutak kad je prvi put rekla „mama“ – jer sad tu magičnu reč ponovi bar 112 puta u toku dana.

Nije lako – jer sam verovala da sam stvarno prisutna i da mi ništa nije promaklo, a ono: deca brzo rastu. Kad niknu iz ljubavi, kad rastu iz ljubavi – a posebno kad je osećaju.

I zato, Mame: Zagrlite svoja čuda. Posebno kada ste umorne i ljute. Još malo, pa eto, odoše oni u školu. Još malo, pa će i taj poziv: „Mama, ipak ne dolazim za vikend, imam kolokvijum.“ Još malo, pa će umesto: „Mama!“ kućom juriti:„Bako, bako!“

Ljudi pričaju da nije lako. Olakšajte onda sebi ljubavlju.

O, padala je ona i te kako! Onako kako padaju deca koja propuzavaju, koja prohodavaju, koja protrčavaju. Tad se zajedno smejemo! „Bravo! Od toga deca rastu! ’Ajde sad ustani! Idemo! Gore, gore! Kako brišemo ruke?“ I ona mi pokaže dva reda od četrnaest zuba i krene da trlja dlan o dlan. Kao: obrisalo dete ruke. Kao: pala sam, pa šta?! Kao: idem, mama, da se igram!

Ovog puta sam se štrecnula, jer sam je pogledala u trenutku kad pada. Nisam imala vremena da se pripremim za osmeh i „bravo, dete!“ uzvik. Ona je pala i kao uvek, okrenula se da me vidi. Da pročita na mom licu – je li ovo strašno, mama? Je l’ od ovog deca rastu?

A pročitala je iznenađenje i trenutni strah. Taktički skroz pogrešno. Sledeća stanica – u njene oči se preselila moja neverica i bol. Zaigrala joj je brada. (Meni se zgužvalo srce). Počela je da plače. Ja sam se nasmešila i zaplakala iznutra. „Nemoj, mako, da plačeš. Pa od toga rastu deca, sećaš se?“ Ali već je kasno za reči. Sad može da deluje samo zagrljaj. Pa se dugo grlimo, mazimo i tešimo. Drugom rukom udaramo guralicu: „Ah, nevaljala guralica! Što se pokrenula, pa dete palo!“

To ne traje dugo. Kažiprstom obrišem suzice što su se šćućurile na jagodicama. Nisu stigle ni da se skotrljaju niz obraze. Smeškamo se, milujemo i čuvamo. Ja nju poljupcima, ona mene prstićima. „Hoćemo ponovo da se igramo?“ Klima glavom za „da“.

Ljudi misle: porodila si se, postala si majka, pa šta. Podojiš, prepoviješ, ponosaš malo, uspavaš ga. Posle se učite da jede kašičicom i viljuškom samo. Pa malo dežuraš noću kad ima temperaturu. Prilagođavate se vrtiću, školi, novim drugarima. Učite zajedno kosa tanka, uspravna debela. Vežbate pisanje uvek tako nezgodnog malog slova „a“. Jaka stvar! Nit’ prva, nit’ poslednja!

E pa nije. Možda rađanje i majčinstvo deluje samo kao serijska proizvodnja ljudskih bića u nekoj ogromnoj fabrici, ali koliko god to paradoksalno zvučalo – u toj fabrici se proizvode samo unikati. Jer se nisu rodila nikad dva ista deteta. Dva ista čoveka. Kao što ne postoje dve iste majke. Jedna žena može biti majka troje dece i da sva tri puta bude drugačija. Ne ono: mama koja više voli ćerku ili ima svoje mezimče, ne! Već mama – onakvo biće kakvim ga dete doživljava. Ne postoje dva ista doživljaja. Znate kako kažu: jedna je majka.

A opet, ta „jedna je majka“ uvek je kriva za sve. Kad dete padne. Kad dete vrišti u parku. Kad se dete baca na ulici. Kad dete neće da deli svoje igračke sa drugom (ne)poznatom decom. Kad odbija brokoli i traži isključivo smoki za doručak. Kad se probudi u pola noći, jer mu je ispala cucla. Kad nosi pelene, a ima (pobogu) godinu dana! Kad trči. Kad priča bez prekida. Kad… Pa, dugačak je spisak. Dugačkim su ga učinile same mame. Zbog samokritičnosti i zbog samoprekora. „Ja sam mama, mora da sam ja kriva.“ Zašto se to događa?

Kad se porodiš,  kao da ti ugrade neke senzore za bezbednost. Pretvoriš se baš u to: u bezbednosni sistem i toplomer. Danas za tako nešto kažu: mama hobotnica. To je zapravo ona „super multitasking žena“ koja je dobila decu. Ako dete padne, nju boli. Ako se dete nasmeje, ona cveta i miriše do neba. Na 100 metara prepoznaje detetov strah i povišenu temperaturu. Njen pogled hvata sve oštre ivice, prometne ulice i strme stepenice. Ima oči i na potiljku, razlikuje besne pse od umiljatih u parku. Najviše voli fleke od blata i voća, jer je to znak da je dete sito, igra se i uči. Ne dopadaju joj se saobraćajna gužva i glasna muzika. U detetovom rancu nosi vodu, pelene, rezervnu cuclu i odeću. Na licu: osmeh.

Sa strane izgleda kao žongler. Iznutra: ona živi život. Unikatan, kakav niko nema. 

P.S. To će svaka mama da vam kaže.

Imala je četiri dana kada sam je prvi put ugledala kako pravi korake. Doktor je tumbao i okretao, slušao srce i pluća, pa ponovo tumbao i okretao, kao da je neka životinjica, a ne moja tek rođena beba. Onda ju je uspravio, uhvatio ispod minijaturnih mišica i poveo po podlozi za presvlačenje. Htela sam da vrisnem: „Šta radite to, pobogu?! Pa ona ima samo četiri dana!“ Umesto toga, samo sam opčinjeno gledala u njena stopalca. U njene koračiće.

Od porodilišta do prvog rođendana bilo je mnogo razloga za opčinjenost. Čak i kad se drugim ljudima činilo da tu nema bog zna kakve magije. Dete je podrigulo, mož’ misliti! Dete samo sedi, jaka mi filozofija! Okreće se na stomak i sa stomaka na leđa. Zna da prepozna svoje prste. Smeje se kad na televiziji počnu reklame i tapše kad god čuje aplauz.

Iz čarapica u štramplice i skafander, pa onda u jaknicu i patike i konačno, ponovo stigosmo do bosih stopala. Ponovo gledam u te korake od sedam milja, a kao da ih gledam prvi put. Pratimo sa osmehom njene čas trapave, čas graciozne korake po podu. Kad gubi ravnotežu, ona maše ručicama po vazduhu. Kad izgubi ravnotežu, ona padne. Kad padne, ona ustane. Pa ispočetka.

Gledam je i kažem Žmuu: „Pa ona je čovek! Celo jedno biće! Od nje može život da se uči!“

Naravno, i ja sam upala u zamku u koju upadne svaka majka. Zaljubila sam se bespovratno i slepo u svoje dete.

Ponekad mi se zavrti u glavi od jurnjave po sobi. Mada je centrifuga u glavi uvek jača: da li je sada dovoljno jela, što je ovoliko nervozna, kako se ovako preznojila, da je ne žuljaju ove patike, što se umirila ovoliko, da l’ ona zna koliko je ja volim? Dan mi prođe u neprestanom samoproveravanju i samoprekoru: ovo povrće sam presolila, predugo je bila na suncu, obukla sam je previše, rano sam je razgolitila, nije trebalo da joj dam čokoladu, što sam joj dozvolila da me potkupi svojim patuljastim zagrljajima? A znam: u njenim rukama se topi umor, tuga i briga.

Ona me je naučila da je ljubav najjači lepak. Lepi papir, kožu i duše. Vezanost je doživotna.

Na kraju dana sebi uvek zaličim na nju. Jer i ja, mama, pravim te čas trapave, čas graciozne korake. Kad gubim ravnotežu, mašem rukama u vazduhu. Kad izgubim ravnotežu, padnem. Kad padnem, ustanem. Pa ispočetka.

Verujte mi, niko nije tako zaljubljen u te početke kao ja. Jer mame vide magiju i tamo gde se drugim ljudima čini da je nema. Dovoljno je samo da pogledaju u svoje dete.

Pročitali ste Askinu priču. Legenda kaže da postoje priče koje ne daju odgovore  na vaša pitanja, ali čije reči možete da osetite. U takvim pričama vežbate životnu magiju. Takva je Askina priča.

Danas ti je rođendan. Devetka je ozbiljna cifra, mili moj. To što ne mirišeš na bebu već odavno samo je varka, jer šta si drugo no majčina beba dok me bude. To ti sve šapućem dok ti kakve nindže sanjaš i sa njima se za neku pravdu vazda boriš.

U ovo doba pre 9 godina vodili smo ljutu bitku, ti i ja, mili moj, za ovaj život što živimo danas. Bitku koju mama nije predavala nikako, bitku za tebe. Dobili smo je, mili, jer nisam ni ja znala koliko sam jaka do onog trenutka kad su neki lekari pesimisti rekli: „Možda, ipak, nećemo uspeti…“ A vidi nas sad!

Neću ti reći da ne znam kuda je proletelo ovih 9 godina, od trena kad su mi te u naručje prvi put doneli do ove noge broj 38 koju ti uporno pod jorgan guram. Danas sam gledala slike tvog odrastanja, sve misleći da mi je koji tren možda pobegao pa ću ga na slikama naći. Znam, mili moj, svaki trenutak gde je prošao s tobom. I kad nisi sa mnom , kad si bio u vrtiću po ceo dan, danas u školi ili parku, kad bi pao, ogrebao se, povredio se, mama je bila sa tobom. To je ta super moć koju mame poseduju.

Gledam te iz dana u dan kako postaješ čovek pred mojim očima. Kako nekud žuriš da porasteš, a ja se sve molim da dete ostaneš što duže, jer ceo je život pred tobom i za odrastanje vremena ima.

Znam da ti možda ne govorim često u koliki si moj ponos porastao, kako se prostorija ozari kada ti u nju uđeš, koliko si poseban i jedinstven i koliko se trudim godinama da to u tebi ne sputavam. Ponekad pomalo razmažen, brzoplet i oštrog jezika, ali kako da ti zamerim kad sam te takvog rodila i kad te po tome prepoznaju kao moje dete.

Znaš, mili moj, zadatak majke je da stalno priča i objašnjava, da ispravlja, da te uči ma kako ti dosadno nekada bilo, da govori nemoj ’vako nego onako, jer mama biti je posao koji traje 24 sata dnevno od kad si sveta ugledao, a dok ona oči ne zaklopi zauvek. Znam da sam dosadna ponekad i ne bi bilo dobro da je drugačije. Jer ti, mili moj, nisi moj drug već dete kome utirem životni put.

Rekla sam ti, 9 je već ozbiljna cifra i ti si sad dečkić koji više ne miriše na bebu, nego na onaj gel što sinoć na kosu naćapao pa smo ga jedva nekako pred spavanje sprali.

Ozbiljna cifra zahteva i par ozbiljnih saveta za velikog momka:

Ne budi bahat nikada, mili. Rasteš u okruženju i zemlji koja možda ne ceni empatiju dovoljno, ali ti je u sebi nosiš. Gledala sam kako te do suza dovodi patnja drugih u filmovima koje gledamo, u pričama koje ti iz života pričam jer za bajke više nisi i znam koliko ti je duša. Šta god u životu, mili, bude, nikada je nemoj izgubiti. Duša služi da znaš od koga si potekao i u kakvog čoveka treba da izrasteš.

Budi zahvalan za sve što imaš, uvek. Jer imaš puno. Imaš sreću da si najvoljenije dete u univerzumu i toga si svestan. Možda nisi odrastao u konvencionalnoj porodici, ali ti ljubavi nikada nije manjkalo. Vole te svi sa kojima si nešto, i onima kojima nisi ništa a poznaju te. Vole te jer si surovo detinje iskren, jer umeš da iznenadiš dobrotom svojom kad se najmanje nadamo, jer umeš da nasmeješ do suza svojim „matorim“ rezonima spakovanim u dečije odbrane raznih nestašluka.

Ostani svoj, baš takav kakav si. I kad ti gunđam, kad vičem za tobom, ti ostani svoj. Jer u mom svetu postojiš samo ti takav kakav si. I tako mi Boga, ni na šta nisam ponosnija nego na to. Tu oštrinu uma, tu logiku s kojom si se rodio, to srce i stomak koji te vode uvek slušaj. Ulaziš u godine kad je lako biti povodljiv, a ti nisi to, ti se rodio kao predvodnik. Budi uvek vođa u dobroti, samilosti i pravdi.

Bori se za svoje prijatelje. Što si stariji, više ćeš razumeti vrednost pravih prijatelja i značaj lojalnosti. Ulaziš u doba koje će testirati granice tih prijateljstava. Biraj pametno drugare oko sebe. To je u životu pored porodice najvažnija luka u kojoj ćeš naći sigurnost.

Nauči da gubiš. Nećeš uvek pobediti. U stvari, ne bi trebalo uvek pobediti. Kroz neke gubitke se raste, uči i usavršava. Neću uvek, čak i kad budem mogla, sprečiti tvoje greške ali ću uvek biti tu za tebe da te bodrim, pomognem da nastaviš gde si stao, pokušaš ponovo i uvidiš gde si pogrešio. I veliki i mali greše, ne plaši se toga, iz grešaka se izlazi pametniji i jači.

Ostani hrabar. Hrabrost te je podigla, iz nje si nikao. Budi malo više oprezan ali nikada ne odustaj. Život ne voli kukavice i ti to nisi. Pobedi strahove, idi putevima koji vode u nepoznatom pravcu i budi spreman da nećeš uvek uspeti. Ali srčanost preskače 3 stepenika života, nedaće i prepreke. A ja ću uvek biti tu da ti čuvam leđa i pazim da i ako padneš i ako pobediš, i pokušaj i uspeh slavimo jednako.

Radi uporno, igraj se što više i zabavljaj se maksimalno. Vežbaj sve što ne znaš uporno, budi bolji od sebe svakoga dana ali se pritom i ludo zabavljaj. Tome detinjstvo služi. Da se igraš do iznemoglosti, da treniraš sport koji voliš, da uživaš u svakom danu bezrižnosti. Budi dete. Ne žuri da odrasteš. Zabava ne traje večno. Detinjstvo je samo jednom i 9 godina imaš samo sad.

Mili moj, učinio si moj život najlepšom bajkom, od mene bolju osobu, majku, čerku i čoveka za ovih 3.285 dana kako bogatiš moj život iz časa u čas. To si, moj najbolji životni učitelj. Nadam se da sam i ja tvoj.

Pitao si me jednom jesi li junak neke moje priče. Ti si, sine, junak svake moje priče.

Srećan ti rođendan!