Iako mi je telefon izuzetno važan u ove nepune 3 godine uspjela sam da ga razbijem 4 puta, svaki put se ekran razbio u paramparčad. Prvi put krajem februara 2020, drugi put u maju iste godine,  treći put u početkom juna 2021 i posljednji put prije tačno tri dana.

Mimo toga što je svaki od ta četiri puta bio momenat čiste panike i stresa, u roku od najviše 7 dana poslije svakog od prva tri puta desilo se nešto loše pa ja svako razbijanje telefona posmatram kao karmički trenutak loše sreće.  Prvi put je u roku 7 dana počela pandemija, drugi put sam se posvađala sa bliskom prijateljicom, treći put sam pala dva ispita i na to sve me ostavio momak.

Telefon sam juče odnijela na popravku i trenutno je moj cijeli digitalni otisak pod ključem zbog dvostruke autentifikacije koju sam stavila preko svih kanala;  dok tako živim odsječena od svijeta i čekam megalomansku katastrofu koja će me zadesiti, sve više razmišljam o važnosti koju pridajemo materijalnim stvarim.

Zar maleni uređaj za komunikaciju treba da bude izvor stresa? Nije li suludo plakati i paničiti kada se nešto desi predmetima koje su lako zamjenjivi i potrošni?

Ljudska rasa je u globalu zapela u eri hiper-konzumerizma. Kupujemo, slažemo, skupljamo sve potrebne i nepotrebne predmete. Marketinški stručnjaci, internet influenseri i vršanjaci nas ubjeđuju da baš to i to moramo da imamo, da život postaje bolji istog trenutka kad prislonimo kreditnu karticu.

Kupujemo unutar i van svojih limita, pratimo trendove i padamo na sve trikove hype kulture.

Živimo zatrpani sve većom količinom stvari sigurni da tako podstičeno kvalitet naših života. Ali da li je stvarno tako?

Izraelski pisac Juval Harari u svom bestseler romanu Sapijens, koji nas vodi kroz razvoj ljudske rase, navodi da su naši preci prije samo 150 hiljada godina živjeli sa tri komada platna i alatkama potrebnim da naprave skloniše ili ulove ručak, dok savremeni čovjek obitava u zatvoru materijalnih dobara.

Ističe se da su prvi ljudi bili u mogućnosti da istražuju, osvajaju teritorije i šire svoje spozanje upravo zato što se nisu opterećivali materijalnim predmetim, dok danas sve ljudske djelatnosti pa i one instrinsično duhovne su ukalupljene u ljudski stvorene stvari.

Potraga za znanjem odvija se samo unutar obrazovnih institucija, školskih kupla uz pomoć table, krede računara; vjeru spoznajemo samo unutar crkve uz knjige, kandila, svijeće; igramo se konzolama, lutkama, autićima; i ništa ne prepuštamo mašti.

Zvuči ekstremno, ali meni lično je trebalo više od deset mjeseci nakon što sam instalirala tiktok da se vratim čitanju knjiga. Dani su mi prolazili u brzim i presadržajnim klipovima čije listanje ima hipnotišući efekt zbog nepredvidivosti šta će doći sljedeće.

Poređenje ljudi dansas i prvih svjesnih orimjera naše rase rigidan je i možda pretjeran, međutim da li nas stvari koje posjedujemo strvarno organičavaju i čine manje srećnim? Psiholozi već nekoliko decenija razbijaju glavu ovim pitanjem, raličitim eksperimentima, anketama, istraživanjima pokušavaju da utvrde da li smo srećniji ako živimo u izobilju stvari.

I odgovor je sve češće negativan. Između ostalog američki psiholog Tim Kasser je dokazao: što su veće tendencije ka materijalizmu to je sveukupni osjećaj sreće manji. Stalno trošenje novca i kupovanje novih stvari iznova i iznova podiže nivo stresa i anksioznosti, smanjuje koncentraciju i podstiče nesmotreno ponašanje.

Naravno posjedovanje osnovnih stvari za život koje olakšavaju svakodnevno funkcionisanje i potrebne su nam kako bismo držali korak sa svojim orkuženjem. Sve i da sada odlučim da ostanem sa druge strane digitalne zavjese, nakon što popravim telefon,  dogovori sa prijateljima ili dečkom bi postali mnogo teži a moje učešće u životima meni bliskih ljudi bi se svelo na minimum jer moja generacija Z živi na cloud-u.

A važno je i dodati kupovanje stvari koje nam nisu neophone poput nove torbe, cipela, telefona ili playstationa pozivino utiču na naše raspoloženje, podižu nivo sreće i zadovoljstva. Znači uticaj stvari u našim životima nije uvijek negativan, ali kada je stvari dovoljno i u kom trenutku naš materijalizam počinje da nas stropoštava?

Naučnici se sve češće povizaju na ekonomski koncept opadajućeg prinosa – svaka sljedeća kupovina jedne te iste ili gotovo identične stvari će proizvesti manju količinu zadovoljstva.

Znači kada kupimo crnu torbu za svaki dan, pa bež torbu za svijetle kombinacije, jednu za noćne izlaske, pa još jednu za plažu, ona drečavo ružičasta, minijaturna koju smo kupile na popustu misleći da nam je baš ona potrebna nam neće donijeti jednaku količinu zadovoljstva – teško se kombinuje, nosi se samo ljeti a nije baš ni praktična.

Stav „više je bolje“ je upravo taj koji nas čini nezadovoljnjim. Stalno trošenje novca, začarani krug online šopinga, čekanje u redu za nove patike koje će stajati u staklenoj vitrini, 16 sermun za lice koji nam obećava izgled retuširane Afrodite i najnoviiji Iphone u stvari nas čine mizenijim.

Međutim, nemamo to uvijek u vidu. Život se jedostavno dešava i nemoguće je promisliti i izvagati svaki potez.

Kad mi telefon bude popravljen čisto sumnjam da ću promijeniti svoje navike, manje se sikirati ako mi ispadne ili samanjiti svoje screen time). Nastaviću vjerovatno da listam Instagram i u nedogled razmišljam kako mi fali  još jedan par cipela da imam sve i kako će mi kupovina nove kreme riješiti svaku nepravilnost na licu.

Moraće da prođe još neko vrijeme da zaboravim na karmu koja prati moj razbijeni telefon. I dalje držim fige da će me zaobići ovaj put, pa mi je svaki iole loš trenutak manifestacija loše sreće. Jutros mi je pukla bretela na haljini koju nikad do sada nisam obukla, pa sam pomislila to je to.

I evo još jedan primjer koliko su nam stvari važne, bila sam vrlo iznervirana i ljuta zbog te haljine a nije mi uopšte bila potrebna ni sam je kupila niti sam posegla za njom do sad.

Elem, ovih nekoliko dana bez telefona mi je ipak baš lijepo, uspjela sam da pročitam cijelu jednu knjigu, manje sam brinula o protoku vremena, a svaki razgovor koji sam vodila bio je lice u lice i ništa ga nije ometalo.

Iako je lakše bez svojih stvari itekako možemo, a i one za kojih mislimo da su nam neophodne uvijek možemo kupiti iznova. Lijepo je kupiti nešto novo, svi se obradujemo tome, ali na kraju dana one ne donose istinsko ispunjenje u naš život i od nas ne mogu napraviti bolje ljude.

O navikama koje danas ometaju decu da se razvijaju i rastu zdravo, Vesna Aleksić govorila je i kroz svoj posao pedagoga u vrtiću, gde ima priliku da vidi kako se dečji svet menja.

Nov roman Zombilejci, tek objavljen u izdanju Kreativnog centra, govori o generaciji dece koja ne pamti svet pre digitalizacije. Ali, dok smo mi u svakodnevnom govoru spremni da ih osudimo, kolutamo očima na njihove navike i ono što im se dopada, baka koja je jedan od junaka ovog romana bira drugačiji put.

Autorka Vesna Aleksić, pedagog u vrtiću, napisala je drugačiju priču, namenjenu svima koji vole igrice, ali i svima koji vole one koji vole igrice, piše zelenaucionica.com.

Šta je to što decu vuče pred ekran i kako da taj njihov svet iskoristimo da ih bolje upoznamo i kroz preklapanje njihovih života u stvarnom i digitalnom okruženju, pronađemo savršen balans?

O tome, ali i o navikama koje danas ometaju decu da se razvijaju i rastu zdravo, Vesna Aleksić govorila je i kroz svoj posao pedagoga u vrtiću, gde ima priliku da vidi kako se dečji svet menja.

Današnja deca žive u digitalizovanom svetu, dok mi pokušavamo da ih zadržimo u ovom našem, realnom. Da li je ta borba unapred izgubljena i, ako nije, šta je potrebno da bismo je dobili?

Mislim da sam u ovom kratkom romanu odgovorila na sva vaša pitanja na književni način, u okviru jedne lične priče, koja će, nadam se, biti zanimljiva deci, a pre svega onima koji s njima žive i uče ih – vaspitačima, roditeljima, dedama i babama… Mislim da nije u pitanju nikakva borba – digitalizacijom je jednostavno promenjen stil života, a svi mu se mi moramo prilagoditi i pre svega moramo razumeti stvarnost kako bismo ispravno postupali.

Recimo, ako želimo da dete ne gleda previše u telefon, ne treba ni mi to pred njim da radimo. Ne možemo decu zadržavati u realnom svetu plašeći se da je tehnologija onaj frulaš iz bajke koji će ih nam oteti i odvesti u more…

To ne može da se desi ako i mi suštinski bivamo u toj realnosti, a ekrane koristimo onoliko koliko je to neophodno i potrebno. Ispitivala sam decu po Beogradu, Novom Sadu, Zaječaru i drugim mestima o tome da li znaju i da li igraju igrice Majnkraft sa zombijima.

Svi su znali. Svi su upoznati s likovima koje koristim u knjizi, ali sam ubeđena da će mnogi i knjigu pročitati. A tu se jedna visprena baka igra sa unučetom zombija u dvorištu, u običnoj igri žmurke, i njemu je lepo. Voli on da se poigra s njima i na ekranu, ali tu mu je tačno određeno vreme – pola sata.

Tih pola sata daju oni koji su odgovorni za dete, dakle roditelji. Moj junak se igra i pred ekranom, ali se više igra u realnosti. Pitanje mere je bitno još od antike. Ima načina da se ide u korak s vremenom, ali bez štete. Potrebno je malo pažnje i malo promišljanja, samo malo, od strane odraslih, razume se.

Kako stvarni svet možemo učiniti zanimljivim za decu? Šta možemo da učinimo da ona podignu pogled s telefona i vide jedna drugu, umesto da se druže u svetu igrica?

Ne treba mi da činimo detetu svet zanimljivim – on je sam po sebi pun čuda, naročito u detinjstvu. Osamdesetih godina jedan pedijatar mi je rekao: „Pustite prašinu i paučinu i budite što više sa svojom decom jer će vam brzo porasti.“ I bio je u pravu. Ne mora kuća da blista, ali se mora detetu pokazati knjiga ili se s njim prošetati, porazgovarati…

Danas na sve strane vidim primere suprotne tome, loše. U prevozu u Beogradu, recimo, videla sam kako majke trpaju bebama u ruke telefončiće da bi bile mirne u vožnji. Nedavno mi je u jaslice stigla beba čija je majka obavestila medicinsku sestru da se dete može nahraniti samo uz uključen telefon. To je veoma loše i štetno. U ovakvom slučaju roditelj detetu sam ukida realnost i posle se čudi što dete ne govori, a već ima tri ili četiri godine.

Nedavno je stigla dijagnoza za jedno dete s teškoćama u govoru u kojoj je stajalo: Ekranizovano dete. Ako hoćemo da dete podigne pogled s telefona, moramo i mi da vidimo njega i mi da podignemo pogled. Uvek je bilo jednostavno – ne možemo od deteta tražiti da, recimo, čita knjigu ako ono nas nikada nije videlo kako čitamo knjigu.

Kako ste došli na ideju za ovaj roman?

U vrtić je stigla mala Kineskinja koja nije znala ni reč srpskog. Pratila sam njeno prilagođavanje i videla mnogo suza. Kako je strašno naći se u svemu nepoznatom… A onda su joj, dobrovoljno i zdušno, pomogla ostala deca… Neke antropološke fenomene digitalizacija nikada ne može nadvladati.

Mislim da se ne treba plašiti ovog novog stila života, već da treba podizati decu hladne glave i s dosta strpljenja. Baka u mojoj knjizi učinila je mnogo više za unuka nego što to mogu bilo koji savremeni programi i učenja – sasvim instinktivno i s ljubavlju… Na sreću, i mnogi prosvetni radnici imaju taj instinkt.

Ne možemo nikako reći ni da je digitalizacija nešto loše. Ali kako deci pokazati one dobre strane, a sačuvati ih od loših?

To je upravo pokazano u ovoj knjizi – baka je iskoristila zombije iz Majnkrafta koje njen unuk voli da bi mu prenela neke važne istine za život (kako da se snađe ako se izgubi, kako da prepozna dobre ljude, kako da se ponaša s drugom decom i tome slično). Pored ovog, digitalni svet ima veliki obrazovni kapacitet i deca vrlo lako nauče da koriste tu prednost.

Znam dečaka koji je posle čitanja stripa Dnevnik Ane Frank (a koji ga je zainteresovao) uz pomoć Gugla mnogo toga naučio o Drugom svetskom ratu, sasvim dobrovoljno, sa sedam godina. I uz to je, usput, naučio i sve zastave sveta i sve glavne gradove. To me je zadivilo. Naravno, danima je i crtao drvenim bojama ono što je video na Guglu, kao svako dete.

Da li, kao pedagog koji radi u vrtiću, primećujete da su igrice i virtuelni svet promenili čak i tako malu decu? Kako objašnjavate to što, uprkos svim preporukama, još ima roditelja koji ne čuju?

Preterana izloženost nečemu (bilo čemu) nužno stvara promene. Tačno se vidi zapušteno dete, zapušteno u smislu kontrole vremena pred ekranom. Takvoj deci je pažnja skraćena, traže uglavnom da im bude zabavno, pa čak često i kažu: „To mi nije zabavno“ ili „Dosadno mi je. Šta sad da radim?“ Ili kad dete kaže energično: „To želim“, „To ne želim“. Tada zovem roditelja u pomoć, da razgovaramo.

Roditeljstvo je angažovanost. Nisam pristalica demokratskog stila roditeljstva jer su nas učili da je pseudohuman. I pokazuje se kao takav. Dete treba osposobiti za život u kojem neće moći uvek da kaže da nešto želi ili ne želi, da mu je nešto zabavno, a nešto nije.

U životu ima mnogo toga dosadnog što moramo da učimo i radimo, mnogo toga teškog, nimalo zabavnog, ima granica, obaveza… Deca i roditelji treba da žive, rastu i razvijaju se zajedno.

Teško je i sve teže roditelje osloboditi mode, jer ima dosta površnog i pomodarskog što se svuda oko nas vidi – na primer, decu sada feniraju, oblače u skupe krpice, šminkaju, vode na spa tretmani… Odrasli (roditelji) sve se više udvaraju deci.

Objašnjavaju dečja osećanja, konstruišući ih uglavnom, zapravo projektujući neka svoja. Dete kao da postaje obožavani statusni simbol porodice, a obožavanje nije ljubav. I te pojave nisu dobre. Nekako ispada da su sad roditelji najveći problem u našem složenom poslu, koji traži mnogo poverenja i zajedničkog truda. Imam utisak da se prosvetni radnici povlače pred agresivnim, sveznajućim roditeljima i da se zato upravo njima treba pružiti ogromna podrška u svakom smislu.

Kome Zombilejci mogu biti zanimljivi? Kome ste ih namenili?

Svi koje sam pominjala jesu potencijalni čitaoci. U ovoj knjizi opisan je nežni svet (deca, bake, deke i životinje). Knjige za decu uvek su namenjene čitaocima svih uzrasta jer su za nijansu pametnije i pažljivije napisane i uređene od drugih, kao što je rekao veliki Markes.

Konferenciju su otvorili službenik za ekonomska pitanja Ambasade SAD u BiH, Ryan S Miller, generalni sekretar AmCham BiH, Nedim Hamzić, te član upravnog odbora i predsjednik ICT komiteta AmCham-a, Damir Dizdarević.

Na konferenciji se razgovaralo o aktuelnim temama i tehnologijama iz oblasti cyber sigurnosti, te zaštiti djece u online svijetu.

U toku konferencije održana je i panel diskusija na temu pokretanja inicijative i donošenja odgovarajućih zakonskih rješenja vezanih za Cyber sigurnost. U panelu je učestvovao i izvršni direktor za tehniku kompanije m:tel, Milan Aleksijević kao predstavnik jednog od tri dominantna telekom operatera.

“Cyber prostor je neprestano izložen sve opasnijim napadima hakera koji kontinuirano ispituju i pronalaze nove vrste ranjivosti ICT opreme i rešenja. Mtel zato dosta polaže na ulaganje kako u odgovarajuću opremu tako i u ljudske resurse kako bi pravilno adresirao ovu oblast.

U saradnji sa kompanijama iz naše grupacije, relevantnim partnerskim kompanijama kao i kroz kontinuiranu edukaciju naših zaposlenih, stalno ispitujemo, pronalazimo i primenjujemo najbolje svetske prakse iz ove oblasti i implementiramo najnaprednija rešenja koja nudimo i svojim korisnicima.

Naša obaveza je da pored toga što kontinuirano radimo na zaštiti svoje infrastrukture i naših korisnika, intenzivno radimo i na podizanju svesti javnosti o cyber sigurnosti što i činimo kroz različite projekte i saradnju sa relevantnim organizacijama i državnim institucijama“, istakao je tokom izlaganja Aleksijević.

Na panelu su učestvovali i predstavnici državnh i entitetskih institucija: poslanici parlamentarne skupštine BiH Branislav Borenović i Saša Magazinović, predstavnica Ministarstva sigurnosti BiH Sabina Baraković, poslanik parlamentarne skupštine Federacije BiH Damir Mašić te predstavnik Akademskog CERT tima Predrag Puharić.