“Ismevanje na internetu? Ništa strašno. Izboriće se sa tim. Ma, neka i ne obraća pažnju”, možda ćete pomisliti, a onda nas realnost na najsuroviji način podseti da to jednostavno nije istina.

Pre pet godina devojčica iz Bosne pokušala je da se ubije jer su je ismevali na Jutjubu.

Nije bezazleno. Digitalno nasilje, u koje spada i ismevanje, važan je društveni problem sa potencijalno kobnim posledicama i na njega nisu imuni ni odrasli, dok su deca koja odrastaju u svetu nikada jačih društvenih platformi, naročito osetljiva na verbalno zlostavljanje.

“Devojčica iz Bosne (12) koja je zbog objavljenih klipova na Jutjubu u poslednje vreme bila predmet ismevanja na društvenim mrežama pokušala je da izvrši samoubistvo”, glasila je vest te 2017 godine, potvrđena “Euroblicu”.

Nakon što je javnost saznala za ovu vest, najnegativnija strana društvenih platformi isplivala je na površinu. Komentari koje čitate na Jutjubu, puni mržnje, osude i ponižavanja, mogu nekoga navesti da sebi oduzme život.

Na taj korak devojčicu koja je tada imala 12 godina, navele su sramne reakcije, koje ih je bilo stotine, a ticale su se njenog snimka pod nazivom “Ostavio me dečko”, koji je privukao pažnju javnosti na internetu pa ga je za kratko vreme pogledalo više desetina hiljada ljudi.

Srećom, naredna vest koja je usledila glasila je: “Zdravstveno stanje devojčice je dobro i ona se nalazi van životne opasnosti”.

Mnogo pitanja pokrenula je ova priča. Zamislite da neko ko ima 12 godina, ko se bori sa svim izazovima koje pubertet nosi (uz napomenu da godine onog ko je predmet vređanja nikada nisu opravdanje, bez obzira na njihov broj), na koga mišljenja drugih i te kako utiču, ko traži potvrdu sebe u rečima tih drugih, objavi svoje mišljenje, svoju intimnu priču i onda čita osuđujuće komentare…

Za njega/nju su te neprimerene reči jedina istina, poistovećuje se sa njima i na njima zasniva mišljenje o sebi. Mislite o tome kada naredni put počnete da kucate na tastaturi. Mislite o tome dok čitate komentare na društvenim mrežama i kanalima.

Svest o tome da digitalno nasilje postoji i da je veoma opasno prvi je korak ka tome da se to nasilje i zaustavi. Zbog toga su portal Žena rs i UNICEF pokrenuli kampanju STOP HEJTU NA NETU.

Trenutak je da internet postane bezbedno mesto, a da digitalna kultura zaista i zaživi.

– Kada su deca informisana, angažovana i osnažena veštinama koje su im potrebne da bezbedno koriste internet, to je prva kritična linija odbrane u njihovoj zaštiti. To zahteva usklađeno i hitno delovanje roditelja i staratelja, školskih vlasti, kompanija za digitalnu tehnologiju, provajdera, pružalaca socijalnih usluga i vlada.

UNICEF želi da sarađuje sa širokim spektrom partnera koji su voljni da iskoriste svoje resurse, uticaj i stručnost kako bi se odupreli digitalnim rizicima. Drago nam je da kampanju STOP hejtu na netu podržavaju mobilni operateri i internet provajderi: Yettel, MTS, SBB, Ringier Srbija i Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu koji je osnovalo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija – izjavila je Dejana Kostadinova, direktorka UNICEF-a u Srbiji.

Našoj kampanji pridružile su se brojne poznate ličnosti među kojima su i pevačice Tijana Bogićević i Ana Stanić koje su nam otkrile kako su se izborile sa hejtom na internetu.

Sa internet nasiljem suočile su se i glumice Milica Milša Isaković i pevačica Zoe Kida. O njihovim iskustvima čitajte u rubrici STOP HEJTU NA NETU.

Vreme je da digitalno nasilje prestane.

Preuzeto sa: zena.blic.rs

Stvari čini još težim to što može biti teško proceniti koje aplikacije zaista predstavljaju pretnju za dobrobit vašeg deteta. Kampanju “Stop hejtu na netu” pokrenulo je portal Žena.rs u saradnji sa UNICEF-om, da bismo većinu nedoumica razjasnili.

Sastavili smo i listu od šest najopasnijih aplikacija za decu danas. Neke ćete verovatno prepoznati, ali neke bi vas mogle iznenaditi!

Spisak aplikacija popularnih među decom se uvek menja, ali ove su trenutno najčešće korišćene i najopasnije koje mladi ljudi imaju na svojim telefonima. Imajte na umu da one nisu raspoređene po redosledu od najopasnije ka najmanje opasnom, jer sve imaju različite karakteristike sa različitim nivoima neprikladnosti.

Snapchat

Pokretanje naše liste opasnih aplikacija za decu je ono sa čime je većina roditelja verovatno upoznata. Snapchat postoji od 2011. godine i popularizovao je trend “poruka koje nestaju”. Međutim, deca možda neće uvek u potpunosti razumeti da ništa zaista ne nestaje na internetu – posebno kada je snimak ekrana (odnosno skrinšot) dostupan samo brzim dodirom dugmeta.

Pored pružanja prostora za slanje golišavih slika, Snapchat predstavlja i druge opasnosti za tinejdžere. Snap mapa sa GPS-om omogućava prijateljima (i potencijalno čak i strancima) da znaju tačno gde se nalazi vaše dete. Takođe je nedavno došlo do porasta broja dilera droge koji koriste Snapchat za povezivanje sa mladim ljudima, jer misle da je to “bezbednije” od slanja poruka ili e-pošte.

Instagram

Za petama Snapchata je Instagram, popularna platforma za deljenje fotografija i video zapisa u vlasništvu Fejsbuka. Kao i Snapchat, Instagram je takođe dodao poruke i fotografije koje nestaju. Čak je razvio sopstvenu verziju TikTok-a pod nazivom Reels — kratki video zapisi postavljeni na muziku ili viralne audio snimke.

Jedna od glavnih opasnosti Instagrama je velika količina neprikladnog sadržaja kojem deca mogu pristupiti za samo nekoliko sekundi, posebno po**ografiji. Roditelji to mogu prevideti, ali zapamtite da privatni nalog ne sprečava eksplicitne pretrage – on samo sprečava određene korisnike da gledaju postove vašeg deteta.

Aplikacija je nedavno preduzela korake da stvori bezbednije okruženje za svoje mlađe korisnike, ali mnoge od ovih promena (kao što je podrazumevano postavljanje privatnih profila za one mlađe od 16 godina) su ili neefikasne ili ih dete može brzo i lako isključiti u svojim podešavanjima.

TikTok

TikTok je jedna od najpopularnijih aplikacija za deljenje videa sa oko 500 miliona aktivnih korisnika širom sveta. Iako je trinaest godina minimalna starost potrebna za korišćenje aplikacije, svako može da je preuzme jer ne postoji odgovarajući način da se proveri starost.

Još jedna briga za roditelje je jezik koji se koristi u nekim video snimcima, koji nije prikladan za decu. Konačno, svi TikTok nalozi su podrazumevano javni – to znači da svako može da pogleda video snimke koje su otpremila vaša deca i stupi u kontakt sa njima. Pritom, postoji čitav niz “izazova” na TikToku koji su i te kako opasni po život dece.

Discord

Discord je ogromno mesto za tinejdžere da se druže i razgovaraju o igricama, bilo da aktivno drže kontroler tokom igre Call of Duty ili samo pucaju. To je platforma za razmenu poruka i sadrži “sobe za ćaskanje”, direktnu razmenu poruka, glasovno ćaskanje i video pozive. Korisnici se mogu pridružiti različitim “serverima” i unutar svakog servera postoje različiti “kanali”.

Zamislite ovo kao sobe za ćaskanje. Mogu biti za bilo šta, od ogromnih javnih servera za video igre do malih, privatnih grupa prijatelja.

Dakle, zašto je Discord toliko opasan? Zato što može da izloži decu svim vrstama neprikladnog sadržaja, od govora mržnje i po**ografije do maltretiranja, drugih oblika digitalnog nasilja i onlajn predatora.

Barkov godišnji izveštaj za 2021. pronašao je Discord dosledno među pet najboljih platformi za maltretiranje, samoubilačke ideje, promocije određenog imidža tela i još mnogo toga. I iako je popularan među tinejdžerima, Discord ne koriste samo deca, što znači da je sadržaj za odrasle u aplikaciji sve veći. Deci može biti lako da se uključe u Discord server i steknu “prijatelje”, a zatim na njih utiču odrasli prisutni na aplikaciji.

Twitter

Ako ste iznenađeni ovim, definitivno niste sami! Twitter se obično smatra aplikacijom za najnovije vesti, poznate ličnosti i stand-up komičare – ali to je i izvor necenzurisane po**ografije.

Twitter je toliko ekspanzivan i ima toliko korisnika da je traka za pretragu aplikacije u osnovi poput Google pretrage. Deca to znaju i koriste Twitter da pronađu po**ografiju jer neće izgledati sumnjivo ako roditelj brzo proveri istoriju pregledača.

Konačno, deca čak i ne moraju da se registruju za Twitter nalog ili da koriste aplikaciju za pristup njenom sadržaju – mogu da ga provere anonimno preko bilo kog veb pretraživača.

Omegle

Omegle je anonimna platforma za video ćaskanje koja vas uparuje sa potpunim strancem negde u svetu. Osećate tremu? S razlogom je tako – anonimne aplikacije su obično neke od najopasnijih aplikacija za decu.

Poznato je da deca idu na Omegle u grupama, tražeći uzbuđenje pre spavanja, slično kao što je naša generacija radila sa kvizovima i četovanjem na netu. Ali ono što pronađu na Omegle-u može biti izuzetno opasno.

Deca mogu biti izložena golotinji, pa čak i se**ualnim činovima iz stvarnog života na ekranu. Predatori mogu vrebati na sajtu, “grumujući” decu i čuvajući fotografije i video zapise sa njihovih susreta.

Ipak, poenta nije da se diže panika niti da se zastraše roditelji, nego da apelujemo na opreznost i otvorenu komunikaciju sa decom kako bi se sprečile moguće užasne posledice.

– Ne možemo špijunirati decu 24/7, niti možemo kontrolisati svaki njihov postupak ili interakciju. Možemo pokušati, ali to nije ni zdravo, ni preporučljivo. Jedino što roditelji mogu je da se što aktivnije uključe u život svog deteta, da otvoreno i bez osude razgovaraju sa njim i da ga pitaju: “Pokaži mi šta pratiš na mrežama?”.

Edukujte se o tome kako mreže funkcionišu, kakve sadržaje možete naći i razgovarajte sa decom o tome. Otkrijte čemu im služe društvene mreže i telefon, izjavio je psiholog Leo Ivanišević.

On posebno ističe da ukoliko dete odjednom jede previše ili odbija hranu, spava previše ili ne spava dovoljno, više ne radi stvari koje su mu pričinjavale radost, ukoliko je počelo da se zatvara u kuću i izoluje od sveta, ukoliko poklanja drugima njemu jako važne predmete – sve ovo mogu biti znaci za uzbunu.

Preuzeto sa: zena.blic.rs

Čitam vesti protiv kojih sam, jer sam izabrala da se borim za prihvatljiviji svet, i sav užas je, zapravo, bio u komentarima. 

Na testu ljudskosti narod pada ko klada, a to je najvažniji test za suživot na planeti koja postaje onaj jedan kontejner koji je uvek pun, bez obzira na to koliko se često prazni i u koji svi bacaju žar iako jasno piše: ne bacaj žar. 

Ovo lako može da pređe u digresiju, pa da se podsetimo početka: čitam komentare ispod vesti da je devojka izvršila samoubistvo.

Nažalost, opet gledamo kako odrasli ljudi ne znaju šta znači biti žrtva, ne prihvataju da neko ima težak period, osim ako ta težina nije nešto njima poznato.

Odrasli su nas učili da se ne smejemo previše jer ćemo kasnije plakati.

Odrasli brane emocije i uvek najglasnije misle.

Odrasli ljudi nipodaštavaju probleme mladih samo zato što su mladi, zato što oni to nisu doživeli, zato što nisu radili posao koji oni smatraju da je nepoznata osoba trebalo da izabere i zato što nepoznata mlada osoba ne živi život kako je neko odlučio da živi.

Odrasli ljudi, nažalost, ne žele da shvate težinu rečenice “sve je u glavi” i bez mrvice srama određuju smisao tuđih problema.

Niti želim, niti treba da pravdam ljude koji nemaju kapacitet i potrebu da razumeju druge, ali imaju potrebu da izvređaju. Na izmaku smo 2021. godine, napredovali smo taman toliko da se ispod vesti o ugašenom životu nađu komentari:

“Jutjuberke, blogerke, tiktokerke, influenserke…da je ustajala u 6 ujutru za posao ili fakultet ne bi joj palo na pamet ovako nešto.”

“Dijete drago, ako si htjela pare bez motike, što u Farmu ne ode. Ono Kija, Luna, Maca diskrecija, Miljana luda i ostala skalamerija, a ne ovako. Laka ti zemlja.”

“Curo, nisi Kurt Cobain iz Nirvane niti Chester iz Linkin Park-a poslije smrti da ti se digne popularnost, kako živiš tako i odeš.”

“Mrš tamo, droljo, ne vređaj druge, pa nećeš imati stres.”

Komentara ima previše, pogledajte bilo koju vest. Ima i gorih. Neko misli da je bolji čovek jer radi taj i taj posao, jer ustaje u toliko sati i daje savete devojci (koja je izgubila život) šta je trebalo da radi i šta se neće dogoditi nakon njene smrti. Ne znam koliko je strašno živeti takav život i ne znam šta ih natera da na vest koja sadrži termine “digitalno nasilje” i “samoubistvo”, komentarisanjem postanu sve protiv čega se treba boriti.

Raste vam jaz između potrebe da budete bolji od drugih i pukog nedostatka ljudskosti.

Imamo deficit empatije ili bar ćutanja kada nešto ne razumemo. Na listi životnih prioriteta, gde stoji borba protiv nasilnog društva? Čini mi se da životne vrednosti kupujemo na jeftinim tezgama otrcane i iznošene robe. Koga briga za vrednost, pa ona se stiče kad nam dovoljan broj ljudi lajkuje komentar koji je zreo za robiju. Je l’ sam dobro razumela? Pa da, što više užasnih komentara ispod vesti o događaju koji ne znamo u celosti, što više uvreda za devojku koju ne poznajemo, to smo bolji ljudi. Promaklo mi je da je normalno kad vrednujemo tuđi život na osnovu toga da li je taj neko živeo svoj život po našim pravilima. Sve ljudina do ljudine.

Pada mi na pamet da samo ne budemo ono što javno kritikujemo i kad nemamo šta korisno da kažemo – začepimo, ali zasigurno sam nešto pogrešno shvatila. 

Nisam računala na to da je sopstveni prezir žilav i snažan, taman toliko da pokreće na hitno vređanje drugih. Nisam računala da ovako izgleda najbolja verzija sveta. Čekajte, pa to je to o čemu ljudi pričaju: budi najbolja verzija sebe i narod šta će, izvuče ono što živi u njemu. Ispljune, da se bolje izrazim. Možda je to tako zbog toga što non-stop tražimo naše najbolje slike i verzije. Tražimo po telefonu, vrteći društvene mreže. Šteta što nismo dovoljno normalizovali traženje sebe pomoću psihoterapeuta, ali smo uspešno normalizovali nasilje – online i offline. Šteta što pola ovog teksta neće razumeti ove moralne gromade koje su lične traume pljuvale na račun devojke čiji je život ugašen.

Jelena Riznić, sociološkinja, kaže da je nasilje odgovornost nasilnika, a oporavak žrtve je odgovornost društva. Šta mislite, hoćemo li ikada biti sposobni da sagledamo širu sliku i empatiju držimo pri ruci? Pretežak je to prtljag, a ne pomažu dodatni točkići jer gazimo po blatu.

Ovog četvrtka sam shvatila da ja i ne treba da pišem za ove komentatore tuđeg života, već da se trudim da ojačamo drugu stranu. Samo još da #nisisama uvek znači da žrtva nije sama i da robiju dobije svako ko vrši nasilje. Ili bar da se uplaši, pa ućuti kad ne želi da razume.

Ovog puta smo svi gledali i žrtvu i nasilnike i uradili ništa. Verovatno je najveća ljudska nesreća kad izgubimo ili nikad i ne steknemo sposobnost da život posmatramo iz perspektive nekog drugog. I bravo što sam sad pametna kad je nečija bitka gotova, pa je i nebitno ko je bio zli general. Bitno je da padamo na testu razumevanja šta neko oseća. Digitalno nasilje postoji i nedostatak empatije i neosvešćenost nisu i ne smeju da budu opravdanje za isto.