Učiteljica nam je nekoliko puta naglasila da nije neophodno, da se taj sadržaj neće koristiti u školi i na času, ali da je djeci svakako zabavno ispunjavanje toga, ukoliko neće novine avršiti na dnu neke ladice.

I prije nego što je Lola krenula u školu, imale smo dogovor da ćemo iz njene kasice kupovati Ježurka.

Zašto?

1. Zato što će tako ona imati osjećaj da sama sebi kupuje nešto, i to novine!

2. Zato što je sadržaj stvarno zanimljiv, traži aktivnost, koncentraciju, a zabavno je

3. Sadržaj je prilagođen nastavnom planu i programu koji prate, pa ako već hoćete da sklonite djecu s telefona, dajte im časopis

4. Pored obaveznih sadržaja koje imaju u školi, dopada mi se ideja da iz škole donese nešto što je i zabavno, pa da i to bude poveznica s učenjem

5. Zar ovo nije odlična prilika da sjednete zajedno za sto i 10ak minuta radite aktivnosti iz Ježurka? Sve te materijale posmatram tako.

Da li je skupo? Trenutno je sve oko nas skupo. Juče sam ušla u prodavnicu po dopunu za frižider, one neke stvari koje nas dvije prve pojedemo. Sabirala sam do kuće, nazvala Jelenu, nije mi bilo jasno šta je 30 KM.

Da li joj je to potrebno? Kako god okrenem, moj odgovor je jeste. Mi smo skupljali sve brojeve Školarke (čini mi se da se tako zvao časopis u Pančevu), poredili rezultate i vraćali se da vidimo da nije ostalo još nešto što treba popuniti.

Preskočićemo Skechers patike koje svijetle, kupiti obične i uložiti 4 KM mjesečno u zabavu. Ko zna, možda i meni dozvoli da se i ja s njom zabavim.

A sigurno ćemo poslati i neki rad Ježurku.

Zamislite tu radost – rad objavljen u novinama! A imali smo ih i mi.

Hvala ti za sve što si uradila za Mašana i Marka. Pokušala si da ih spasiš od ološa koji vas je ubio ni krive ni dužne. Borila si se cijeloga života za njih i sada ste opet zajedno – piše u čitulji koju je objavio neutješni čovjek.

– Djeco moja, vaše odrastanje će zauvijek ostati u mom sjećanju. Uvijek sa vama. Neka mi vas anđeli čuvaju – piše u čitulji koju su dali baba i djeda nastradalih mališana.

Današnje crnogorske novine “Pobjeda” pune su čitulja kojima se najbliži opraštaju od žrtava masakra.

Nataša Pejović Martinović i njeni sinovi biće sahranjeni danas na lokalnom groblju u Bajicama.

U Vladinom domu na Cetinju održana je komemorativna sjednica povodom tragedije koja je pogodila taj grad i u kojoj je stradalo 11 osoba. Komemoracija je počela minutom ćutanja za žrtve, a poručeno je da Cetinje nije samo u svom tugovanju, već da tuguje cijela Crna Gora, prenosi Blic.

Podsjetimo, Vuk Borilović ubio je 10 sugrađana u petak, a ranio njih šest prije nego što je i sam ubijen. Tokom krvave drame iz lovačke puške nasumično je pucao u podstanare, komšije, zatim ekipu Hitne medicinske pomoći i pripadnike policije koji su došli na mjesto pucnjave, ali i prolaznike.

Prvih deset godina moga inženjerskog staža provela sam u fabrici glinice, u jednoj fantastičnoj laboratoriji. U nekom momentu bila sam zasićena tim poslom, a i zdravstveni razlozi, naveli su me u potragu za novim poslom. Ukazala mi se prilika u prehrambenom kombinatu u to vreme čuveni Delišes, stariji se verovatno sećaju, poznati proizvođač Hani sokova.

Bio je to prehrambeni kombinat u pravom smislu te reči, od plantaža do fabrika za preradu voća i povrća, mleka i da ne nabrajam. Formirali su fabriku za proizvodnju sladoleda i trebao im je tehnolog. Elem, između svih kandidata, prime mene. U maju mesecu počela sam da radim.

A sad moram malo da evociram uspomene. Kada sam ja bila dete, a i kasnije, toliko sam volela sladoled i slatkiše, jabuke i sve voće, da sam sanjala da imam svoju poslastičarnicu, kako bih se gostila do mile volje. Zamislite moje ushićenje kada sam iz prašnjavog i zaluženog boksita i glinice došla u ovakav kombinat i prvo što sam ugledala bila su brda jabuka, krušaka itd.

Jer voće se doteruje u šleperima-kamionima, pošto su za proizvodnju npr. kaše ili koncentrata potrebni vagoni voća. Zamislite koja je to razlika, kada sa laboratorijskih ppm-a pređete na tone i vagone, bogami trebalo mi je vremena. Eh, pošto nisam imala nikakvo iskustvo u oblasti proizvodnje hrane, bacila sam se punom parom na učenje. A i kombinat me je poslao u Dansku da se specijaliziram baš za proizvodnju sladoleda.

Bila sam, malo je reči sva euforična, ushićena željom da to sve što pre naučim, da konačno na novoj opremi organizujem proizvodnju te divne poslastice. A i zarekla sam se direktoru, koji je jednog momenta posumnjao da ću ja to uspeti, da ću u avgustu napraviti prvu seriju. I bogami, uspela sam.

Nekada se podrazumevalo da se sladoled pravi od mleka, jaja i maslaca a danas na moju žalost u toj oblasti, kao u ostalom i u svim drugim delovima industrije, desile su se velike promene. Danas sladoled može da se pravi od svega i svačega. 

Samo što nas je pravilnik zaštitio pa je rekao ako nije od mleka i maslaca ne može da se zove sladoled nego desert. Obratite na to pažnju, kada čitate deklaraciju.

Zamislite kakav je to sladoled kada vam stigne sveže mleko, voćna pasta koju smo mi pravili u drugoj fabrici u istom krugu, pa maslac iz sopstvene mlekare. Nema ničeg lepšeg od sladoleda sveže napravljenog i točenog direktno sa proizvodne linije.

A šta kažu naši pravilnici, šta je sladoled, kako su podeljeni i definisani sladoledi po kvalitetu i koje kriterijume moraju da zadovolje. Kako je to dosta opširno za ovaj tekst ja ću to sažeto objasniti.

Pravilnik danas kaže da je sladoled zaslađeni proizvod dobijen od proteina i emulgovanih masti uz dodatak aditiva u količinama koje moraju da zadovolje zahteve Pravilnika o kvalitetu sladoleda.

To znači da su danas na tržištu prisutni svi mogući derivati mleka tj. proteini mleka, kazein, mlečna mast iz mleka itd. ali takođe su prisutni proteini iz biljaka kao npr. soje, pa biljne masti iz raznih biljaka. Najzastupljenija je, bar u proizvodnji sladoleda palmina mast. Tako da se danas sladoled pravi kombinacijom svih gore navedenih elemenata u takvim odnosima koji će zadovoljiti zahteve Pravilnika.

Nije zgoreg (a ja to obavezno radim) čitati deklaraciju na proizvodu, a sam naziv proizvoda, takođe vam govori o kakvom se proizvodu radi. Jer nisu isto sladoled i desert, obratite pažnju na to.

U zavisnosti od kojih sirovina je napravljen sladoled, imamo sledeće tipove sladoleda:

1. mlečni sladoled, koji sadrži minimum 2,5% mlečne masti u suvoj materiji mleka, najmanje 6% bezmasne suve materije mleka i najmanje 24% ukupne suve materije. Ne sme sadržati biljne masti niti biljne proteine.
2. krem sladoled, koji sadrži min. 5% mlečne masti, 6% bezmasne suve materije mleka i minimum 30% ukupne suve materije. Takođe ne sme sadržati biljne masti niti biljne proteine, tako da ja svojoj deci kupujem, ako kupujem, samo krem sladoled.
3. sladoledni desert, koji sadrži minimum 2,5% mlečne ili biljne masti i najmanje 24% ukupne suve materije i može sadržati mlečne ili biljne proteine. Ovo ja svome detetu ne bih kupila.
4. smrznuti aromatizovani desert, to je proizvod koji sadrži vodu, šećer, arome, boje i dodate sastojke. Detetu ni slučajno.
5. smrznuti voćni desert je proizvod koji sadrži vodu, šećer, voće, boje, arome i druge dodate sastojke ( praktično to vam je smrznuto osvežavajuće ali negazirano piće) ali mora sadržati min. 5% voća ili odgovarajuću količinu prerađevine od voća.

Eh sad moram da napišem nešto i vezano za moje iskustvo kao tehnologa. Devedeset i neke godine, kada smo bili pod sankcijama, u velikoj krizi, dođe meni komercijalni direktor i donese neki beli prah u kesi, i kaže e vidiš, nema potrebe da pravimo sladoled od mleka kad imamo ovu gotovu smesu samo rastvoriš i zamrzneš i gotovo.

Zamislite, on meni predlaže da pola fabrike stavim van upotrebe, jer za tu sirovinu je nepotrebna. Ajde kaže on meni napravi ti nama uzorke od ovog praha da probamo. Pogledam ja deklaraciju na pakovanju, vidim proteini soje, hidrogenizovane biljne masti, emulgatori, boje, arome… Nigde mleka.

Pošto je između tehnologa i komercijaliste uvek sukob niskog intenziteta, a bogami zna i da eksplodira, mi smo prema njima obično sumnjičavi te ja shvatim da mi direktor vrši pripremu za neke drastične promene.

Uglavnom napravim ja šlj uzorke od tog praška, kojima se niko nije oduševio, a uz to složim priču da naši pravilnici ne dozvoljavaju upotrebu tih proteina. I tako odložim proizvodnju takvog tipa deserta.

Međutim vreme je mene i moje generacije pregazilo i sada imamo sladolede koji nisu od mleka. Na te gotove prah smeše prešle su i sve poslastičarnice u Beogradu. Vidite da je kod svih sladoled isti, nema razlike. Ne prave više ni slastičari sladoled od mleka i jaja. Poslednjih godina pojavile su se ekskluzivne poslastičarnice, koje prave sladoled od mleka, ali cepaju sa cenom. Pa ko voli, neka izvoli – ako može da plati.

Osnovni recept za sladoled od mleka

Potrebni sastojci

Žumance 4 komada
Šećer u prahu 2 kašike
Kukuruzni skrob 1 kašičica
Sveže mleko 570 mL
Maslac 50 g
Vanila nekoliko kapi ekstrakta

Način pripreme

Umutiti žumance sa šećerom, pa dodati brašno. Za to vreme ugrejati mleko u koje ste dodali maslac, do vrenja i skinuti sa ringle. Dodavati to mleko u žumanca uz neprestano mešanje. Vratiti čitavu smesu ponovo u šerpu i kuvati na laganoj vatri, uz stalno mešanje drvenom kašikom dok se ne napravi kao krema.

U tu kremu možete dodati po želji, otopljenu čokoladu, smiksane jagode, maline, šta god želite.
Stavite smešu u zamrzivač i kad je polovično zamrznuta izvadite iz zamrzivača, dobro je izmiksujte, pa ponovo vratite u zamrzivač. To možete ponoviti još koji put ako vam nije mrsko.

Ovako se dobija lepa, glatka sladoledna masu, bez onih zaleđenih iglica. A ako imate kućni aparat za sladoled, blago vama, ne morate da vadite iz zamrzivača i miksate i ponavljate te dosadne radnje.

Recept za krem sladoled

Potrebni sastojci

Žumanca 4 kom
Šećer u prahu 4 kašike (ako volite slađe povećajte količinu šećera)
Slatka pavlaka ½ L (dva pakovanja od po 250 ml)
Čokolada 50-100 g
Vanila nekoliko kapi ekstrakta

Način pripreme

Umutiti žumanca sa šećerom, penasto pa u to dodati neulupanu pavlaku i kuvati tu smesu na pari, neprekidno mešajući, dok se ne zgusne kao krema. U ovu smesu možete po želji dodati otopljenu čokoladu. Skinuti sa ringle i mešati smesu dok se ne ohladi.

Ovakvu smesu stavite u zamrzivač i ostavite da se dobro stegne. Dobićete lepu zamrznutu kremu, bez onih iglica leda. Ne morate da je vadite i ponavljate mešanje mikserom.

Autor Zoran Vujčić

Preuzeto sa: detinjarije.com

Pamtim nekoliko scena:

• Njen otac svakog dana vozi biciklu, ispred njega u korpi sedi njen sin;
• Ona bespogovornim tonom saopštava svom sinu da siđe sa ljuljaške jer i druga deca treba da se ljuljaju;
• Kaže mi: Odem na posao, koleginice razočarane u decu, nemirna, neposlušna, dobila jedinice… Šta bih ja dala da mi jedno od njih dođe sa jedinicom;
• Samo se plašim šta će biti sa njima kad mene više ne bude…

Onda smo se ponovo srele na Fejsbuku gde s radošću gledam fotografije njene dece i njena dva psa, njenih radosti, kako ih zove.

Uvek me je fascinirala kad progovori o svojoj deci, svojom iskrenošću, fascinira me i sad.

Dragica je majka dvoje dece sa posebnim potrebama.

Dragica mora dugo da živi jer je ona život svoje dece.

Davne 1985. godine, Dragica je rodila sina i dala mu ime prvog čoveka –  Adam. Imala je težak porođaj, skoro nasilan, bez trudova, on je rođen modar, smešten u inkubator ali otpušten bez ikakve napomene da nešto možda nije u redu. Otpušten je sa izraslinom na glavi koja ga je bolela pa ga je Dragica uglavnom držala na rukama, nije imao snage da sisa.

Kada je imao šest meseci, Adam je dobio temperaturu, doktorka pedijatar joj saopštava da sa detetom nešto nije u redu i daje joj uput za Institut u Beogradu. Prva reakcija je ljutnja, kaže Dragica, ona će meni da moje dete nije u redu, neće da vodi dete u Beograd, ali njena majka koja joj je kasnije rekla da je odmah videla da nije sve kako treba, ali da nije mogla to da prevali preko usta, ubeđuje je da ipak treba da ode, da proveri, najbolje je tako.

I kreću svi u Beograd, mama tata, njen muž, ona i beba. Tek tamo, njena mama vadi papir sa spiskom svih pitanja koje treba postaviti doktoru jer ja sam bila nema, nisam mogla ni a da kažem.

Sećam se, jedno od pitanja je bilo da li će moći u školu.

Prognoza je – ne, on neće moći u školu, on će biti biljka, od njega nema ništa.

Sledi šetnja – Beograd skener, Niš skener, more suza sam prolila zbog druge dece, istovremeno plačući zbog mog deteta.

Adam nema deo malog mozga, na onom delu koji ima postoji cista. Neće ga operisati, od njega nema ništa, već su joj rekli.

Nisam mogla više da gledam te njegove bolove, u Kragujevcu kleknem na kolena isped neurohirurga koji je tek došao sa specijalizacije moleći ga da ga operiše.

Velika odgovornost, velika hrabrost, zamisli, on je sam morao i da ga ošiša jer niko drugi nije hteo. Raspadam se od svega, pitam ga nešto, on mi obrusi – Ženo, znaš li da može da mi umre na stolu!

Naglas sam onda kukala, danas tek razumem da mu nije bilo lako, on čak nije bio dečiji neurohirurg, ja kukam, moja majka smiruje i njega i mene, ne znam kako sam to preživela. Kontrole na tri meseca u Beogradu, na šest u Nišu, rehabilitacioni centar, tamo smo učili vežbice koje smo kasnije radili sami.

Adam nije mogao toliko toga, ali je bio vedro, nasmejano dete, svi smo vežbali sa njim, moj tata je smišljao razne sprave, čitao pa onda prepričavao nama.

Posle dve godine, rodila se Jovana. Strah da li će drugo dete biti zdravo mogu razumeti samo roditelji koji već imaju dete sa posebnim potrebama. Sve je u redu, ali ja vidim da nije, njene oči su neobične i na moj zahtev opet skener Beograd – Niš. Nije dobro. I ona ima mali mozak pun cista. Sećam se kako mi muž kaže – Plači slobodno. A ja ne mogu. Nema suza.

Adam danas ima 32 godine, Jovana 30. On je u lošijem stanju od nje. Pretpostavka je da je sve posledica genskog neslaganja roditelja.

Nikada nisam ni pomislila da ih se odreknem. Patronažnu sestru je kad je to predložila, spasla je moja mama.

U vreme kad su Adam i Jovana rođeni, nije bilo nikakve novčane pomoći za decu sa posebnim potrebama, bila su upućivana na komisije gde su im određivali status hendikepirane osobe.

Jovana je krenula u školu sa 6,5 godina i jedino je dete sa posebnim potrebama koje je krenulo u školu na vreme. Ona je moje malo čudo, razgovaramo o svemu, potpuno ravnopravno, mnogo zna, šta ne zna pita, često je uputim na Google jer ni ja ne znam sve. Ima svoje Fejsbuk prijatelje, prijatelje u Centru za mlade sa hendikepom.

Vodim je u pozorište, bioskop, ima svoj stav o svemu. Ona vodi računa o bratu dok sam na poslu, podgreje ručak, doda nešto, skuva testeninu, izvodi kuce, jednu po jednu u popodnevnu šetnju.

Moja deca su različita.

Moja deca su deca sa posebnim potrebama, ali od početka imam stav da ne smeju biti razmaženi. Sestra me često kritikovala da sam stroga, ali mislim da tako mora.

Adam je prohodao sa 4,5 godine, padao je do besvesti, imao čvoruge kao planine. Samo je jednom zaplakao i onda sam ga uvela unutra. Posle toga je ustajao, sam sebe pomiluje po glavi, samo da ga ne vratimo u kuću.

Često sam im pokazivala primere razmažene dece i razgovarali smo o tome kako jej to ružno. Učila sam ih da imaju svoje ja. Jovana je već sa sedam godina znala da nije kao druge devojčice i umela je da obrusi. Adamu su se podsmevali.

Pokušala sam da objasnim toj deci, ali nije uspelo, odustala sam, ali nisam dozvolila da ga šikaniraju. Mislim da je inkluzija samo pokušaj, nikada neće uspeti, pogotovu ne danas, deca nikada nisu bila surovija.

Moja ćerka je završila osnovnu i srednju specijalnu školu. Moj zet ju je zaposlio kao kafe kuvaricu i posle dve godine staža, kada je napunila 25 godina, dobila je invalidsku penziju koja iznosi 14.000 dinara, a kao hendikepirana osoba druge kategorije dobija još 10.000

Da bismo dobili produženo roditeljsko staranje za sina koji je na nivou petogodišnjeg deteta, morali smo da ga tužimo. Baš tako, formalnost, ali se zove – tužba. Kad napuni 26 godina, takvo dete mora na sud da bi dobilo pravo na tuđu negu i pomoć. Dobija oko 26.000 dinara.

Muž i ja radimo za plate od 25.000. Kad sam na bolovanju, a često sam zbog Adama na bolovanju, jer on je ipak malo dete u telu odraslog muškarca, primam manje. U međuvremenu, dijagnostifikovana mu je i šizofrenija, pije šaku lekova zbog toga. Anemičan je, žuč je puna kamenja, polovina želuca mu je u grudnom košu, ima čir na želucu, stradale su mu oči, ima dioptriju -7, a ni on ni Jovana ne vide na jedno oko s tim što Jovana sama nalazi ugao gledanja.

Adam i Jovana su moja sreća, tuga, radost, moja krivica.

Ja sam im dala tu bolest i celog svog života se nadam da moja ljubav to može nekako da ispravi, pomogne, izleči.

Nikada nisam ni pomislila da odustanem od njih.

Ljubav je obostrana i ona nas drži.

Ja sam majka dvoje dece sa posebnim potrebama, dvoje hendikepirane dece. Mnogo je to za jedan život, ali kako kažu, bog ili sudbina ti dodele onoliko koliko možeš da izdržiš.

Ako se pitate zašto sam vam ispričala ovu priču – treba imati puno snage, ne posustati, ne odustati, ne dići ruke, a često slušam neke mame koje su tako umorne od roditeljstva. I tate. Oni umeju da kažu kako jedva čekaju da se uda, oženi, zaposli i ode…

Postoje i roditelji koji znaju da njihova deca nikada neće otići od njih, koji ne smeju biti umorni, moraju biti zdravi, orni, koji nevidljivo pate i žive u stalnom strahu šta će biti sa njihovom decom kad njih više ne bude bilo, koji ne mogu reći – izveli smo ih na put, sad možemo da umremo.

Dragica je imala nemerljivu podršku svojih roditelja koji su, nažalost, prerano otišli. Danas joj je velika podrša sestra, jer znate, tetke su druge mame.

Dragica je ona mama koja svoju decu izvodi u svet, među ljude, među sve one koji se došaptavaju i okreću za njima, koja svojoj deci ispunjava male i velike želje, raspravlja se sa njima oko muzike koju će slušati, ona je od njihovog života napravila najnormalniji život i svaki njihov dan je malo čudo, kako kaže.

Kad se umorite, kad pomislite da vam je dosta svega, kad se umorite od života, vratite se na ovu priču.

Preuzeto sa: mahlat.rs