„On ima poremećaj ponašanja“ često se kaže za nekoga ko vređa, pravi scene ili ne prihvata odgovornost. Međutim, takva procena može više da govori o nezadovoljstvu njegovim postupcima nego o stvarnom zdravstvenom problemu. Da bi se razumelo šta ovaj izraz znači, potrebno je razlikovati svakodnevnu upotrebu od stručnog značenja.

Kada ponašanje postaje razlog za stručnu procenu

Svako ponekad izgubi strpljenje, posvađa se ili reaguje neprimereno. Kod dece su povremeni prkos i ispitivanje granica deo razvoja. Stručnjaci se zabrinu kada su ponašanja izrazito neprimerena uzrastu, uporna ili toliko ozbiljna da narušavaju svakodnevni život i odnose.

Važno je koliko često se problem javlja, koliko dugo traje, šta mu prethodi i da li osoba svojim postupcima ugrožava sebe ili druge. Jedan sukob nije dovoljan da se postavi dijagnoza. Istovremeno, jedan ozbiljan nasilni postupak dovoljan je razlog da se odmah reaguje radi zaštite, bez čekanja da se ponovi.

Neprihvatljivo ponašanje i mentalni poremećaj nisu sinonimi. Čovek može postupati grubo ili neodgovorno, a da nema psihijatrijsku dijagnozu.

Šta poremećaj ponašanja znači kod dece i adolescenata

U dečjoj i adolescentnoj psihijatriji, poremećaj ponašanja označava ponavljan i trajan obrazac ozbiljnog kršenja prava drugih i važnih pravila primerenih uzrastu. To je mnogo više od neposlušnosti ili povremene svađe sa roditeljima.

Može da obuhvati:

• Agresiju prema ljudima ili životinjama: zastrašivanje, fizičke napade, okrutnost ili pretnje.
• Namerno uništavanje imovine: lomljenje tuđih stvari ili podmetanje požara radi nanošenja štete.
• Obmanjivanje i krađu: ponavljano laganje radi koristi, krađu ili provale.
• Ozbiljno kršenje pravila: bežanje od kuće i učestalo neopravdano izostajanje iz škole.

Ovaj spisak nije test za samostalno postavljanje dijagnoze. Potrebno je proceniti celokupno ponašanje i okolnosti u kojima dete odrasta.

Postoji i opoziciono-prkosni poremećaj, koji se ispoljava upornom razdražljivošću, svađanjem, prkosom i osvetoljubivošću. Razlikuje se od poremećaja ponašanja, kod kojeg su u prvom planu ozbiljnije povrede tuđih prava. Ni dete koje često kaže „ne“, niti tinejdžer koji se protivi roditeljima, zbog toga automatski nemaju poremećaj.

Uzroci nisu svedeni na „loše vaspitanje“. Ulogu mogu imati biološka ranjivost, traumatska iskustva, nasilje, zanemarivanje i drugi porodični i socijalni faktori. Poteškoće sa učenjem, ADHD, anksioznost ili depresija takođe mogu postojati istovremeno i zahtevaju zasebnu procenu.

A šta kada se problematično ponaša odrasla osoba?

Kod odraslih izraz „poremećaj ponašanja“ često je samo širok opis problema. Iz njega se ne može zaključiti koja dijagnoza postoji, niti da dijagnoza uopšte postoji.

Na primer, kod intermitentnog eksplozivnog poremećaja javljaju se ponavljani, impulsivni izlivi agresije koji su izrazito nesrazmerni povodu. To nisu samo povremena nervoza i povišen ton. Ipak, ni svaki izliv besa ni svaki nasilni postupak ne pripadaju ovom poremećaju.

Kod poremećaja ličnosti teškoće obuhvataju šire i dugotrajnije obrasce doživljavanja sebe, regulisanja emocija i odnosa sa drugima. Oni nisu isto što i poremećaj ponašanja kod dece, a ne mogu se prepoznati samo po tome što je neko sebičan, ljubomoran ili sklon svađi.

Posebnu pažnju zaslužuje ponašanje koje se naglo promenilo. Ako prethodno smirena osoba iznenada postane zbunjena, dezorijentisana ili neuobičajeno uznemirena, potrebno je razmotriti zdravstveni uzrok. Infekcija, nizak šećer u krvi, dejstvo lekova ili druga akutna stanja mogu izazvati takvu promenu. Iznenadna zbunjenost zahteva hitnu medicinsku procenu, naročito kod starijih osoba.

Kako pomoći, a ne opravdavati štetne postupke

Prvi korak je da se opiše ono što se zaista događa: „Preti ukućanima“, „Lomi stvari kada se naljuti“ ili „Mesecima izostaje iz škole“. Takvi podaci stručnjaku znače više od etikete „problematičan“.

Kod dece procena obično uključuje razgovor sa detetom i roditeljima, a po potrebi i podatke iz škole. Pomoć može obuhvatiti psihoterapiju, rad sa roditeljima i saradnju sa nastavnicima. Cilj je da dete razvije bezbednije načine reagovanja i da odrasli nauče kako da dosledno postavljaju granice. Lekovi nisu univerzalno rešenje, već se koriste kada za njih postoji određena medicinska indikacija.

Kod odraslih pristup zavisi od utvrđenog uzroka. Stručna pomoć je potrebna kada se štetni obrasci ponavljaju, narušavaju odnose ili posao, odnosno kada osoba teško kontroliše svoje reakcije.

Razumevanje nečijih teškoća, nikako ne znači obavezu da se trpe ponižavanje, pretnje ili nasilje. Podrška i jasne granice mogu da postoje istovremeno. Ako postoji neposredna opasnost, prioritet su bezbednost i pozivanje odgovarajućih hitnih službi.

Osobi koja ima teškoće potrebna je pomoć, a ljudima oko nje zaštita i podrška. Nijedno od ta dva ne treba zanemariti.

Izvor: eklinika.telegraf.rs