Ovaj tekst nije posvećen njima. Nego vama koji ste Dragu Mamu i Dragog Tatu (pomalo) zaboravili. U ljutnji ili nekako drugačije, svejedno. Možda je vreme da ih ponovo prizovete.

Beše to ne tako davno, ali u neka potpuno drugačija vremena, kad su deca znala da kažu Draga Mama i Dragi Tata, čak i u pubertetu. I bilo im je potpuno normalno da Dragu Mamu i Dragog Tatu upitaju i za zdravlje, da se spontano zagrle s njima… Zamislite, to su tada radili i kad odrastu, čak i u zrelom dobu…

Valjda su zato njihovi roditelji, kojima je tada bilo dozvoljeno da to i budu, češće umeli i da duže požive, i dočekaju svoje praunučiće, čukununučiće…

U tim ne tako davnim, ali skoro zaboravljenim vremenima, koja nisu bila sveznajuća, jer nije bilo interneta i društvenih mreža, ali su imala dovoljno znanja, deca su svoje roditelje smatrali roditeljima, a ne prijateljima. I obratno. Rezultat toga bilo je da se tačno znalo ko je kome roditelj, a ko kome dete, ko je kome baka, a ko kome unuče. Zamislite, i to je bilo moguće.

U to vreme, možda upravo zbog toga što se tačno znalo ko je kome šta, lakše se bilo i orijentisati. Nepogrešivo se znalo šta i ko je levo, a šta i ko je desno.

Rezultat toga bilo je lakše snalaženje u vremenu i prostoru, u svakodnevnom životu.

Siguran sam da će mnogi od vas reći i da je to bio monoton i krut poredak stvari, da je daleko zanimljivije sada, kad se ne zna ko je kome šta i kako. Da je ono bio lažni poredak, i lažna slika stvarnosti, a da je sada sve došlo na svoje mesto, da smo svi mi jedni drugima deklarisani prijatelji, i da svi konačno znamo jedni o drugima sve što je onda, jelte, bilo sakriveno. Da je ono bila laž, a ovo – istina.

U pravu ste. Iz svog ugla. Imate apsolutno pravo da vreme u kojem (tadašnji) dragi mama i tata nisu bili keva i ćale, a dragi baka i deka nisu bili matora veštica i matori smarač smatrate ubitačno dosadnim, nepodnošljivim za vaš pojam. I imate pravo da u tome uživate.

Ali, šta da rade oni kojima upravo taj i takav (monotoni) poredak nedostaje? Jer u svom životu sve više osećaju turbulenciju od postojećeg, u kojem su oni koji su nekada bili dragi sada nepopravljivi smarači, vampiri, trovači…

Ima li nade za njih? Za vas koji to osećate…

Za početak, trebalo bi da poverujete da ima. Jer, bez te vere, stvari i nisu promenljive.

Drugo, trebalo bi da prihvatite da ćete biti i žigosani ako se zalažete za te (davne) vrednosti, i da tako žigosani živite.

Treće, ne bi trebalo da primate k srcu ništa što će o vašim promenama reći oni koji ne bi da se menjaju na to (prevaziđeno) staro.

Četvrto, trebalo bi da svima date pravo da žive tako kako biraju da žive, a da vi afirmišete svoje pravo, pogotovu ako do njega dolazite na asertivan način (štiteći sebe, bez agresivnosti prema pravu drugoga).

Peto, ne bi trebalo da ste nestrpljivi pa da pomislite da će sve doći preko noći.

Šesto, trebalo bi da budete što disciplinovaniji u tome da svoje roditelje ne samo zovete Dragi Mama i Dragi Tata, nego i da trenirate (umirenje sopstvenog uma) da to osećanje može i da zaživi u vama.

Sedmo, da kad vaši Dragi Mama i Tata i nisu više na ovom svetu, svoj život u Dragim mami i tati živite s jednakom posvećenošću kao i da jesu. Jer, oni jesu i biće u vama, sve dok ste i vi tu, a verovatno i posle toga, jer će njihove šanse da žive i u vašoj deci, unučićima, praunučićima… postati znatno veće.

Napomena: Autor je dipl. ing, sertifikovani trener za lični razvoj. Autor je višednevnih radionica i intenziva za detoksikaciju uma, srca i fizičkog tela: “Um:Pa:Srce”.