Uvek mi je bilo zanimljivo kako ljudi prave životne preseke. Prvo pomisle želju, onda je iznevere. Kažu: odveo ih život na drugu stranu, a u stvari, oni su odveli život nekom drugom stazom.

Kad smo bili klinci zamišljali smo raznorazne stvari, one koje se retko mogu u jednom istom životu ostvariti. Malo zbog svoje veličine, malo zbog svojih suprotnosti, a najviše zbog naše lenjosti. Ipak, u sanjarenju smo ostali dosledni. Ljubav nas je održala.

Mi, u stvari, još listamo, u pupoljku su skoro sve naše želje. I mislimo, tako naivno, mislimo da za ostvarivanje želja ima vremena. Da smo još mladi ili, jednostavno, večni.

– Šta li je sad zamislila, pa hoće večnost?

– Kako šta? Pa beskrajno vreme sa tobom!

– Opet?

– Svaki put.

– Da nam ne dosadi?

– Neće nikad. Znaš, negde sam pročitala da treba da uradiš jednu od tri pametne stvari u životu – objaviš knjigu, zasadiš drvo ili napraviš dete. Pa ako nešto od ta tri urodi plodom, e to je onda prava stvar.

– Ostalo je da zasadimo trešnju?

– Pa da. I da budemo strpljivi. Mi tek sad cvetamo.

Kad se rodio Lazar, Žmu je u dvorištu zasadio trešnju. (Lazar je naše drugo dete koje ljudi znaju kao „ono mlađe“. Spava u mojim rukama dok ovo pišem.)

– Deca, knjiga, drvo – štiklirano! Šta sad? – pitao me je.

– Sad mogu mirnog srca da ti dosađujem celu večnost!