Prema mišljenju velikog broja pojedinaca, tradicionalno roditeljstvo zasnovano je na porodičnim, odnosno humanističkim vrednostima, dok je moderno zasnovano na vrednostima potrošačkog društva i treće industrijske revolucije. Tradicionalno roditeljstvo odlikuje se postojanjem autoriteta i jasne hijerarhije – „zna se ko kosi, a ko vodu nosi“, dok se moderno roditeljstvo odlikuje odsustvom autoriteta i sve češće prisustvom mediokriteta, a na vrhu hijerarhijske lestvice postavlja se – dete (sve i svi su, osim deteta, u službi deteta i njegove sreće)!

Cilj tradicionalnog roditeljstva je da se dete pripremi za život u zajednici. Deci se odmalena „poverava odgovornost“ (prema njihovim sposobnostima i mogućnostima); ona rade sa svojim roditeljima učeći se tako osnovnim životnim i drugim veštinama neophodnim za samostalan život, odnosno za život u porodici koju će sami zasnovati kada dođe vreme za to. Deca sa radošću preuzimaju poverene zadatke, jer ukazano poverenje odraslih pruža im osećaj pripadnosti i jača njihovo samopoštovanje i samopouzdanje.

S druge strane, čini se da je cilj modernog roditeljstva da dete učini zauvek srećnim i „slobodnim“. Upravo zbog toga, detetu se dopušta da čini šta želi i kako hoće, a pri tome se nema u vidu ono na šta je Marija Montesori pre više decenija govorila: „Pustiti dete da čini što želi, pre nego što je razvilo sposobnost kontrole, izdaja je ideje slobode“. I danas, deca puštena da čine po sopstvenoj volji stradaju i pate… svuda, postajući sve manje slobodna i srećna.

Moderno roditeljstvo se poziva na dečija prava, ali ne i na njihove obaveze. Moderni roditelji sve češće „štite sopstvenu decu od života“ (od dosade, tuge, besa… i svega drugog što procene da ugrožava detetovu sreću)… ne pružajući im mogućnost da kroz podelu obaveza – zajedničarenje, saučestvuju u razvijanju i negovanju samog sebe.

Tradicionalni roditelji u svemu su sa svojom decom, pa i u igri i to ne u bilo kakvoj, već u onoj koja predstavlja „sažete formule života… koje nepredvidivost i tragiku ljudskog života dovode na ljudsku meru“ . Doduše, i moderni roditelji se povremeno igraju sa svojom decom, ali sve manje tradicionalnih igara, njihova interesovanja uglavnom su usmerena ka igricama i zabavi, a sve zarad uživanja.

Prema tradicionalnom shvatanju vaspitanja, odgovornost za pravilan rast i razvoj deteta preuzima cela zajednica, afrička poslovica “Da bi se odgajilo dete, potrebno je celo selo!“ govori tome u prilog. Moderno društvo kao da ne poznaje ovu mudrost, pa roditelji, hteli to ili ne, preuzimaju odgovornost i za ono za šta ne mogu biti odgovorni (ne zaboravimo – danas umesto poznatih komšija u naše kuće, u dečje sobe, kroz različite medije krišom dolaze nepoznati ljudi… jutjuberi, tviteraši… vrlo često, spodobe).

Sigurno je da bi se još mnogo moglo reći o tradicionalnom i modernom roditeljstvu, ali ja bih ovde zastala i zapitala pre svega sebe, kojem roditeljstvu bih dala prednost? Pre nego što odgovorim, osvrnula bih se još jednom na pojam tradicionalan i na ono što je o tome rekao Vladeta Jerotić: tradiciju možemo shvatiti dvojako – kao podsticaj ili kao opterećenje. Tradicija je podsticajna ukoliko smo otvoreni da vidimo, prepoznamo i utkamo u nju vredna savremena dostignuća, i to tako da i sama kroz vreme mogu da se nadograđuju. Tradicija postaje opterećujuća kada smo zatvoreni za prepoznavanje i prihvatanje novih dostignuća, odnosno kada je branimo od svega novog.

Imajući u vidu sve dosad rečeno, bez dileme opredeljujem se za roditeljstvo zasnovanom na tradiciji, na onom što se prema merilima racionalnosti i humanosti izdvojilo iz prošlosti kao vredno učenja i pamćenja i što je izdržalo proveru na vekovnim iskustvima i obezbedilo mesto u svesti sadašnjih ljudi. Osim toga, svesna opasnosti da tradicija, ukoliko se ne shvati kao podsticajna, može da preraste u tradicionalizam spremna sam da preuzmem odgovornost i da uložim, ako treba, i celu sebe ne bi li roditeljstvo za koje sam se, i nesvesno, opredelila zaštitila od ograničenosti, skučenosti i promašaja. Da je to zaista i moguće, potvrđuju primeri, pre svega, mojih roditelja, ali i drugih tradicionalnih roditelja, koje sam imala čast da upoznam i sa kojima i danas zajedničarim u ovom modernom vremenu.

Nameće se pitanje – šta je potrebno za tradicionalno roditeljstvo, onako kako sam ga ovom prilikom predstavila? Pre svega – izdvojila bih spremnost roditelja da se suoče sa samim sobom, da rade na sebi, da neumorno uče i da zajedničare sa svojom decom!

Da je malo, nije, al’ da vredi, vredi!